Beseda na gori

Zasnovano na Mateju 5. 6. i 7. poglavlju.

Hristos je retko nasamo okupljao svoje učenike da bi primili Njegove reči. On nije odabirao za svoje slušaoce samo one koji su poznavali put života. Njegov plan bio je da dopre do mnoštva koje se nalazilo u neznanju i zabludi. Iznosio je svoje pouke o istini tamo gde su mogle dopreti do pomračenog razumevanja. On sam bio je Istina, stojeći opasanih bedara i ruku uvek ispruženih da blagosilja, a rečima opomene, usrdne molbe i ohrabrenja težio je da podigne svakoga ko bi došao k Njemu.

Beseda na gori, iako posebno namenjena učenicima, izgovorena je u prisustvu mnoštva. Nakon rukopoloženja apostola, Isus je zajedno s njima pošao na obalu mora. Tu se narod počeo okupljati još od ranoga jutra. Osim uobičajenih velikih grupa iz galilejskih gradova, bilo je naroda iz Judeje, pa čak i samog Jerusalima; iz Pereje, iz Dekapolisa, iz Idumeje, daleko s juga Judeje; iz Tira i Sidona, feničanskih gradova na obalama Sredozemnog mora. »Čuvši šta on čini«, oni »dođoše da ga slušaju i da se isceljuju od svojih bolesti… jer iz njega izlažaše sila i isceljivaše ih sve.« (Marko 3,8; Luka 6,17–19)

Na uzanoj obali nije bilo čak ni mjeta za stajanje na kojemu bi Njegov glas mogao dosegnuti sve one koji su Ga želeli čuti, pa ih je Isus poveo nazad na padinu brega. Spustivši se na zaravan koja je bila prijatno mesto za okupljanje mnoštva, On sam seo je na travu, a učenici i mnoštvo sledili su Njegov primer. Mesto učenika bilo je uvek do Isusa. Narod se neprekidno tiskao oko njega, ali učenici su shvatili da ne smeju dozvoliti da ih itko udalji iz Njegova blizine. Sjeli su sasvim kraj Njega, kako im ne bi promakla nijedna reč Njegove pouke. Bili su pažljivi slušači, željni da razumeju istine koje su trebali objaviti svim zemljama i svim naraštajima.

S osećanjem da će čuti nešto nesvakidašnje, oni su se sada primicali oko svog Učitelja. Verovali su da će se carstvo uskoro uspostaviti, a iz događaja tog jutra stekli su uverenje da će se u vezi s njim objaviti neki proglas. Osećaj iščekivanja obuzeo je mnoštvo, a živost na licu dokazivala je duboko zanimanje. Dok je narod sedeo na zelenom obronku brežuljka, očekujući reči božanskog Učitelja, njihov um bio je ispunjen mislima o budućoj slavi. Bilo je književnika i fariseja koji su očekivali dan u koji će zagospodariti nad omrznutim Rimljanima i dokopati se bogatstva i sjaja velikog svetskog carstva. Siromašni seljaci i ribari nadali su se da će čuti čvrsto obećanje kako će njihove bedne potleušice, oskudna hrana, život ispunjen tegobnim radom i strah od neimaštine da budu zamenjeni dvorovima izobilja i danima dokolice. Umesto grube odeće koja im je danju bila ogrtač, a preko noći pokrivač, nadali su se da će im Hristos dati bogate i skupocene haljine njihovih porobljivača. Sva srca bila su razbuđena ponosnom nadom da će Izrailj uskoro da bude počašćen pred narodima kao izabran od Gospoda, a Jerusalim uzdignut kao glava jednog sveopšteg carstva.

Hristos je razočarao nadu u svetovnu veličinu. U besedi na gori pokušao je raskopati delo stvoreno pogrešnim vaspitnjem i svojim slušaocima dati pravi utisak o svom carstvu i svom vlastitom karakteru. Ipak, nije neposredno napao zablude naroda. On je video bedu sveta zbog greha, pa ipak nije pred njih iznosio živu sliku njihove nesreće. Poučavao ih je o nečemu neuporedivo boljem od onoga što su oni poznavali. Ne suzbijajući njihove zamisli o Božjem carstvu, govorio im je o uslovima pod kojima mogu ući u njega, dopuštajući im da sami donesu zaključke o njegovoj prirodi. Istine koje je učio nisu manje značajne za nas nego što su bile za mnoštvo koje Ga je sledilo. Ništa manje nama nije potrebno nego što je bilo njima da naučimo osnovna načela Božjega carstva.

Hristove reči upućene narodu na gori bile su reči blagoslova. Srećni su oni, rekao je, koji prepoznaju svoje duhovno siromaštvo i osećaju potrebu za otkupljenjem. Evanđelje treba da se propoveda siromašnima. Ono se ne otkriva onima koji su duhovno gordi, onima koji tvrde da su bogati i kojima ništa nije potrebno, nego onima koji su ponizni i skrušeni. Za greh je otvoren samo jedan izvor – izvor za siromašne duhom.

Gordo srce teži da zaluži spasenje; ali naše pravo na Nebo i naša podobnost za njega temelji se na Hristovoj pravdi. Gospod ne može učiniti ništa za obnovljenje jednog čoveka, sve dok se on, osvedočen u vlastitu slabost i oslobođen svake pomisli da je dovoljan sam sebi, ne potčini Božjoj upravi. Tada može primiti dar koji Bog čezne da mu podari. Ništa nije uskraćeno duši koja oseća svoju potrebu. Ona ima neograničeni pristup k Njemu u kome se nalazi sva punina. »Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti, kojemu je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih.« (Isaija 57,15)

»Blago onima koji plaču jer će se utešiti.« Ovim rečima Hristos ne uči da plakanje samo po sebi ima moć da otkloni krivicu greha. On ne odobrava pretvornu ili smišljenu poniznost. Plakanje o kome govori ne sastoji se od potištenosti i jadikovanja. iako smo žalosni zbog greha, treba da se radujemo dragocenoj prednosti što smo Božja deca.

Često žalimo zato što nam naša zla dela donose neprijatne posledice; ali to nije pokajanje. prava žalost zbog greha rezultat je delovanja Svetoga Duha. Duh otkriva nezahvalnost srca koje je omalovažavalo i žalostilo Spasitelja i u skrušenosti dovodi nas podnožju krsta. Svakim grehom iznova ranjavamo Isusa i kad pogledamo na Njega koga smo proboli, plačemo zbog greha koji su Mu naneli patnje. Takvo plakanje povešće nas ka odbacivanju greha.

Svetovni ljudi mogu proglasiti ovu žalost slabošću, ali to je snaga koja pokajnika vezuje za Beskonačnoga sponama koje se ne mogu prekinuti. Ona pokazuje da Božji anđeli vraćaju duši vrline koje su izgubljene usled tvrdoće srca i prestupa. Suze onoga koji se kaje samo su kišne kapi koje prethode sunčevom sjaju svetosti. Ova žalost oglašava radost koja će postati živi izvor u duši. »Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svojemu« »i ne ću pustiti da padne gnev moj na vas, jer sam milostiv, veli Gospod.« (Jeremija 3,13.12) »Žalosnima u Sionu« On je odlučio dati »nakit mesto pepela, ulje radosti mesto žalosti, odelo za pohvalu mesto duha tužnoga«. (Isaija 61,3)

Za one koji plaču u iskušenju i žalosti postoji uteha. Gorčina žalosti i poniženje bolji su od popuštanja grehu. Kroz nevolje Bog nam otkriva slaba mesta u našem karakteru, kako bismo Njegovom milošću pobedili svoje slabosti. nepoznata poglavlja u vezi s nama samima otkrivaju nam se i proba dolazi, bez otkriva da li ćemo prihvatiti Božji ukor i savet. Kad na nas dođe iskušenje ne trebam se gneviti i žaliti. Ne trebamo se buniti ili ulagati trud pred Bogom. Gospodnji putevi su nejasni onome koji želi sagledati pojedinosti u svetlosti koja mu godi. Oni izgledaju mračni i tužni našoj ljudskoj prirodi. Međutim, Božji putevi su putevi milosti i kraj im je spasenje. Ilija nije znao što čini kad je u pustinji rekao da mu je dosadio život moleći se da umre. Gospod u svojoj milosti nije ga uhvatio za reč. Ilija je, ipak, trebao izvršiti još jedno veliko delo; i kad je ovo delo izvršio, on nije trebao umreti obeshrabren i usamljen u pustinji. njega nije očekivalo silaženje u smrtni prah, već uzdizanje u slavi u povorci nebeskih bojnih kola do prestola na visini.

Božja reč onima koji su žalosni glasi: »Vidim putove njegove ali ću ga isceliti, vodiću ga i daću opet utehu njemu i njegovim koji tuže.« »Promeniću žalost njihovu na radost, i utešiću ih, i razveseliću ih po žalosti njihovoj.« (Isaija 57,18; Jeremija 31,13)

»Blago krotkima.« Teškoće s kojima se srećemo mogu se znatno umanjiti tom krotkošću koja je sakrivena u Hristu. Ako imamo poniznost svog Učitelja, uzdići ćemo se iznad prezira, prebacivanja i neprilika kojima smo svakodnevno izloženi i oni će prestati da sumornošću zasenjuju duh. najuzvišeniji dokaz o plemenitosti jednog hrišćanina je vladanje samim sobom. Onaj koji pred zlostavljanjem ili surovošću ne sačuva blag i postojan duh, lišava Boga prava da u njemu otkrije savršenstvo svog karaktera. Poniznost srca sila je koja donosi pobedu Hristovim sledbenicima; ona je obeležje njihove veze s gornjim dvorovima.

»Jer je visok Gospod, i vidi niskoga.« (Psalam 138,6) Bog nežno posmatra one koji otkrivaju krotak i ponizan Hristov duh. Svet ih možda posmatra s prezirom, ali u Njegovim očima oni imaju veliku vrednost. Propusnicu za nebeski dvor neće dobiti samo mudri, veliki, dobročinitelji, ne sami vredni radnici, puni revnosti i neumorne marljivosti. Ne; širom otvoren ulaz imaće siromašni duhom, koji čeznu da Hristos svojim prisustvom boravi u njima, koji su krotkoga srca, čija je najdublja čežnja da čine Božju volju. Oni će da budu u broju onih koji su oprali i ubelili svoje haljine u krvi Jagnjetovoj. »Zato su pred prestolom Božjim, i služe mu dan i noć u crkvi njegovoj; i onaj što sedi na prestolu useliće se u njih.« (Otkrivenje 7,15)

»Blago gladnima i žednima pravde.« Osećaj nedostojnosti učiniće da srce oseća glad i žeđ za pravdom i ova čežnja neće biti izneverena. Oni koji u svom srcu budu načinili mesta za Isusa, razumeće Njegovu ljubav. Svi koji čeznu za tim da budu karakterom slični Bogu, ostvariće svoju čežnju. Sveti Duh nikada neće ostaviti bez pomoći nijednu dušu koja gleda na Isusa. On uzima od onoga što je Hristovo i daje njoj. Ako se naš pogled stalno zadržava na Hristu, rad Duha neće prestati sve dok se takva duša ne preobrazi u Njegovo obličje. Čista ljubav proširiće dušu, dajući joj sposobnost za uzvišenija dostignuća, za uvećano znanje o nebeskim vrednostima, tako da joj neće biti uskraćena punina.« »Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi.«

Milostivi će naći milost, a oni koji su čistoga srca, videće Boga. Svaka nečista misao obesvećuje dušu, slabi moralni osećaj i nastoji da izbriše delovanje Svetoga duha. Ona pomračuje duhovni vid, tako da ljudi ne mogu gledati Boga. Gospod može oprostiti i oprašta grešniku koji se kaje, ali iako mu je oprošteno, duša je povređena. Ko želi jasno razlikovati duhovne istine, mora izbegavati svaku nečistoću u govoru ili u mislima.

Međutim, Hristove reči pokrivaju više no samo slobodu od čulne nečistoće, više no slobodu od ceremonijalnog oskvrnuća koje su Jevreji tako strogo izbegavali. Sebičnost nas sprečava da gledamo Boga. Sebičan duh prosuđuje o Bogu kao o potpuno jednakom sebi. Dok to ne odbacimo, ne možemo razumeti Njega koji je ljubav. Jedino će nesebično srce, krotak duh pun poverenja, videti Boga kao »milostivog, žalostivog sporog na gnev i obilnog milosrđem i istinom.« (2. Mojsijeva 34,6)

»Blago onima koji mir grade.« Istina rađa Hristov mir. On je u skladu s Bogom. Svet je u neprijateljstvu s Božjim zakonom, grešnici su u neprijateljstvu sa svojim Tvorcem; i kao rezultat toga oni su u neprijateljstvu jedan prema drugome. Psalmist izjavljuje: »Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, i u njih nema spoticanja.« (Psalam 119,165) Ljudi ne mogu stvoriti mir. Ljudski planovi za očišćenje i uzdizanje pojedinca i društva neće ostvariti mir, zato što ne dopiru do srca. Jedina sila koja može stvoriti ili stalno održavati istinski mir jest Hristova milost. Kad je ona usađena u srce, biće odstranjene zle sklonosti koje izazivaju svađu i nesporazume. »Mesto trnja niknuće jela, mesto koprive niknuće mirta«, a pustinja života »veseliće se… i procvjetati kao ruža«. (Isaija 55,13;35,1)

Mnoštvo je bilo zadivljeno ovim učenjem koje se toliko razlikovalo od pravila i primera fariseja. Ljudi su stekli uverenje da se sreća sastoji u posedovanju svetovnih dobara, da je vrlo poželjna slava i čast od ljudi. Bilo je vrlo prijatno nazvati se »rabinom« i biti veličan kao mudar i pobožan, a svoje vrline pokazivati pred svetom. To se smatralo krunom sreće. Međutim, u prisustvu ovog mnoštva Isus je izjavio da će zemaljska dobit i čast da bude sva nagrada koju će takve osobe pobrati. Govorio je sa sigurnošću i sila osvedočenja pratila je Njegove reči. Narod se utišao a osećaj bojazni nadvio se nad njih. Sumnjičavo su gledali jedan drugoga, ko će od njih da bude spasen ako je učenje ovog čoveka ispravno? Mnogi su bili uvereni da je ovaj izuzetni Učitelj pokrenut Božjim Duhom, a misli koje izgovara božanske.

Pošto je objasnio u čemu se sastoji prava sreća i kako se može postići, Isus je određenije ukazao na dužnost svojih učenika, kao učitelja izabrabih od Boga, da povedu druge stazom pravde i večnoga života. znao je da će oni često patiti zbog razočaranja i obeshrabrenja, da će se sretati s odlučnim protivljenjem, da će biti napadani i da će se njihovo svedočanstvo odbacivati. Dobro je znao da će u izvršavanju svoje misije ovi ponizni ljudi, koji su tako pažljivo slušali Njegove reči, morati podnositi klevete, mučenja, zatvor i smrt, pa je nastavio:

»Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko. Blago vama ako vas sramote i progone i reku na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili prorke pre vas.«

Svet voli greh, a mrzi pravdu, i to je bio razlog njegovog neprijateljstva prema Isusu. Svi koji odbace Njegovu bezgraničnu ljubav smatraće hrišćanstvo uznemiravajućim činiteljem. Hristova svetlost rastjeruje tamu koja pokriva njihove grehe, stvarajući potrebu za reformom. Dok oni koji se pokoravaju uticaju Svetog Duha počinju borbu sa samim sobom, dotle se oni koji se čvrsto drže greha bore protiv istine i njenih nosilaca.

Na taj način stvara se razdor i Hristove sledbenike optužuju kao one koji unose nemir u narod. Međutim, prijateljstvo s Bogom donosi im neprijateljstvo ovog sveta. Oni nose Hristovu sramotu.

Oni slede stazu koju su utrli najplemenitiji na Zemlji. Radosno, a ne sa žalošću, treba da se suoče s progonstvom. Svako žestoko iskušenje jest Božje sredstvo za njihovo oplemenjivanje. Svaka takva proba osposobljava ih za rad u saradnji s Njim. Svaki sukob ima svoje mesto u velikoj borbi za pravdu i svaki će doprineti radosti njihove završne pobede. Držeći ovo u vidu, proba njihove vere i strpljenja biće radosno prihvaćena, bez straha i izbegavanja. Brižni da ispune svoju obavezu prema svetu, usredsređujući svoju želju na Božje odobravanje, Njegove sluge moraju ispuniti svaku dužnost, ne obazirući se na strah ili naklonost ljudi.

»Vi ste so zemlji«, rekao je Isus. Nemojte se povlačiti iz sveta da biste izbegli progonstvo. Treba da prebivate među ljudima, da ukus božanske ljubavi može da bude kao so koja će sačuvati svet od kvarenja.

Srca koja odgovaraju uticaju Svetoga Duha kanali su kroz koje protječe Božji blagoslov. Kad bi oni koji služe Bogu bili uklonjeni sa Zemlje, i Njegov Duh se povukao između ljudi, ovaj svet bio bi prepušten pustoši i uništenju, plodovima Sotonine vladavine. Iako grešnici to ne znaju, oni u ovom svetu duguju čak i za blagoslove ovog života prisustvu Božjeg naroda koga omalovažavaju i ugnjetavaju. Međutim, ako su hrišćani to samo po imenu, oni su kao so koja je izgubila svoju okus. Oni nemaju nikakav uticaj na dobro u svetu. Svojim pogrešnim predstavljanjem Boga gori su od nevernika.

»Vi ste videlo svetu.« Jevreji su mislili da dobra spasenja prisvoje samo za svoj narod, ali Hristos im je pokazao da je spasenje kao i Sunčev sjaj. Ono pripada celom svetu. Religija Biblije ne može se zatvoriti između korica knjige, niti između zidova crkve. Nju ne treba povremeno iznositi samo za ličnu korist, a nakon toga opet pažljivo odlagati u stranu. Ona treba posvećivati svakodnevni život, pokazivati se u svakom poslovnom sporazumu i u svim našim društvenim odnosima.

Pravi karakter se ne oblikje iznapolja i onda odene; on zrači iznutra. Ako želimo druge uputiti na stazu pravde, načela pravde kao dragocenost moraju da budu čuvana u našim srcima. Naše ispovedanje vere može objavljivati teoriju religije, ali naša stvarna pobožnost propoveda reč istine. Dosledan život, sveti razgovor, nepokolebljiva čestitost, delotvoran, dragovoljan duh, primer pobožnosti – to su sredstva kojima se svetlost prenosi svetu.

Isus se nije zadržavao na odredbama zakona, ali nije ostavio svoje slušaoce u uverenju da je došao odbaciti njegove zahteve. znao je da uhode stoje spremne da Ga uhvate za svaku reč koja bi se mogla iskriviti da služi njihovom cilju. Znao je za predrasudu koja je postojala u mislima mnogih Njegovih slušalaca, i zato nije govorio ništa što bi uzdrmalo njihovu veru u religiju i ustanove koje su im predane preko Mojsija. Hristos je lično dao i Moralni i Obredni zakon. Nije došao uništiti poverenje u vlastita uputstva. U skladu sa svojim velikim poštovanjem Zakona i proroka, pokušavao je oboriti zid zahteva predanja kojim su Jevreji bili ograđeni. Dok je odbacivao njihovo pogrešno tumačenje Zakona, brižljivo je opominjao svoje učenike da ne odbacuju životne istine koje su poverene Jevrejima.

Fariseji su bili ponosni na svoju poslušnost Zakonu; pa ipak, tako su malo poznavali njegova načela u svakidašnjem životu, da su im Spasiteljeve reči zvučale kao hereza. Kad je očistio besmislice kojima je istina bila zatrpana, smatrali su da je odbacio i samu istinu. Došaptavali su jedan drugome da On omalovažava Zakon. Čitao je njihove misli i odgovorio im rečima: »Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim.« Ovim je Isus pobio optužbe fariseja. Njegova misija u svetu bila je da odbrani svete zahteve Zakona za koje su Ga optuživali da ih krši. Da se Božji zakon mogao promeniti ili ukinuti, Hristos ne bi trebao snositi posledice naših prestupa. On je došao da objasni odnos Zakona prema čoveku i slikovito prikaže njegova pravila sopstvenim životom poslušnosti.

Bog nam je dao svoje svete propise zato što voli ljudski rod. Da bi nas zaštitio od posledica prestupa, otkrio je načela pravde. Zakon je izraz Božje milosti; kad ga prihvatamo u Hristu, on postaje naša misao. On nas uzdiže iznad sile prirodnih želja i sklonosti, iznad iskušenja koja vode u greh. Bog želi da budemo srećni i On nam daje pravila Zakona da bismo slušajući ih mogli imati radost. Kad su prilikom Hristovog rođenja anđeli pevali:

»Slava na visini Bogu,

I na zemlji mir, među ljudima dobra volja« (Luka 2,14),

Objavljivali su načela Zakona koji je On došao učiniti velikim i slavnim.

Kad je Zakon objavljen na Sinaju, Bog je objavio ljudima svetost svoga karaktera, kako bi isticanjem suprotnosti mogli da vide grešnost svoga karaktera. Zakon im je predan da ih osvedoči o grehu i otkrije im njihovu potrebu za Spasiteljem. On bi to učinio kad bi njegova načela učinjena su jasnim; i dok Božji Sveti Duh utiče na srce, dok Hristova svetlost otkriva ljudima njihovu potrebu za Njegovom krvi koja očišćava i za Njegovom pravdom koja opravdava, Zakon je još uvek sredstvo koje nas dovodi Hristu da bismo mogli opravdani verom. »Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu.« (Psalam 19,7)

»Dokle nebo i zemlja stoji«, rekao je Isus, »ne će nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.« Sunce koje sija na nebu, čvrsta Zemlja na kojoj prebivate, Božji su svedoci da je Njegov zakon nepromenjiv i večan. Iako oni mogu proći, božanska pravila će ostati. »Lašnje je pak nebu i zemlji proći nego li jednoj titli iz zakona propasti.« (Luka 16,17) Sistem slika koji je ukazivao na Isusa kao na Božje Jagnje morao se ukinuti prilikom Njegove smrti; ali pravila Deset zapovesti nepromenjiva su kao i Božji presto.

Budući da je »zakon Gospodnji savršen«, svako udaljavanje od njega mora da bude zlo. Hristos osuđuje one koji su neposlušni Božjim zapovestima i uče i druge da tako čine. Spasiteljev život poslušnosti ispunjavao je sve zahteve Zakona; On je dokazao da se u ljudskoj prirodi može držati Zakon i pokazao savršenstvo karaktera koju poslušnost razvija. Svi koji su poslušni, kao što je i On bio poslušan isto tako objavljuju da je Zakon »svet i pravedan i dobar«. (Rimljanima 7,12) S druge strane, svi koji krše Božje zapovesti podržavaju Sotoninu tvrdnju da je Zakon nepravičan i da se ne može slušati. Na taj način oni podržavaju prevare velikog protivnika i obeščašćuju Boga. Oni su deca zloga koji je bio prvi pobunjenik protiv Božjeg zakona. Dopustiti im pristup na Nebo značilo bi ponovo uneti klice nesloge i pobune i ugroziti blagostanje svemira. Nijedan čovek koji svojom voljom zanemaruje jedno načelo Zakona neće ući u nebesko carstvo.

Rabini su smatrali svoju pravdu propusnicom za nebo; ali Isus je izjavio da je nedovoljna i bezvredna. Farisejska pravdu sačinjavali su izspoljašnji obredi i teorijsko poznanje istine. Rabini su tvrdili da su sveti u svojim ličnim naporima da održe zakon; ali njihova dela razdvojila su pravdu od religije. Dok su do sitnica bili točni u poštovanju obreda, dotle je njihov život bio nemoralan i unižen. Sa svojom takozvanom pravdom ne bi mogli nikada ući u nebesko carstvo.

Najveća obmana ljudskog uma u Hristove dane bila je da samo pristajanje uz istinu sačinjava pravdu. U celokupnom ljudskom iskustvu teorijsko znanje pokazalo se nedovoljnim za spasenje čoveka. Ono ne donosi plodove pravde. Revnosno poštovanje onoga što se nazova teologijskom istinom često je udruženo s mržnjom prema pravoj istini otkrivenoj u životu. Najmračnija poglavlja istorije opterećena su izveštajima o zločinima koje su počinili verski fanatici. Fariseji su tvrdili da su Avramova deca, hvaleći se posedovanjem božanskih proročanstava; ipak ove prednosti nisu ih sačuvale od sebičnosti, zlobe, želje za dobitkom i najnižeg licemerstva. Smatrali su sebe najpobožnijima na svetu, ali njihova takozvana pravovernost navela ih je da razapnu Gospoda slave. Još uvek postoji ista opasnost. Mnogi primaju za gotovo da su hrišćani, jednostavno zato što su prihvatili neka osnovna teologijska načela. Međutim, oni nisu uneli istinu u svakodnevni život. Oni nisu poverovali u nju i nisu je zavoleli, pa zato nisu primili silu i blagodat koja dolazi od posvećenja istinom. Ljudi mogu tvrditi da veruju u istinu; ali ako ih to ne čini iskrenima, ljubaznima, strpljivima, trpeljivima, umnima, onda je to prokletstvo za one koji je poseduju, a preko njihovog uticaja to je prokletstvo i za svet.

Pravda koju je Isus propovedao predstavlja usklađenost srca i života s otkrivenom Božjom voljom. Grešni ljudi mogu postati pravedni samo ako imaju veru u Boga i održavaju živu vezu s Njim. Tada će prava pobožnost uzdizati misli i oplemeniti život. Tada će se spoljašnji oblici religije uskladiti s unutarnjom čistoćom hrišćanina. Tada obredi koje zahteva služba Boga nisu beznačajne svečanosti, kao one kod licemernih fariseja.

Isus pojedinačno uzima zapovesti i objašnjava dubinu i širinu njihovih zahteva. Umesto da odbaci ijednu jotu od njihove snage, On pokazuje koliko su dalekosežnija njihova načela i otkriva sudbonosnu grešku Jevreja u njihovom spoljašnjem iskazivanju poslušnosti. On izjavljuje da se Božji zakon prestupa rđavom misli ili požudnim pogledom. Čovek koji pristaje na najmanju nepravdu krši Zakon i unižava svoju moralnu prirodu. Ubistvo prvo zaživi u mislima. Onaj koji mržnji ustupa mesto u svom srcu, postavlja svoje noge na stazu ubice i njegovi prinosi mrski su Bogu.

Jevreji su gajili duh odmazde. U svojoj mržnji prema Rimljanima izgovarali su teške javne optužbe i radovali zloga pokazivajući njegova svojstva. Na taj način obučavali su se za strašna dela na koja ih je on navodio. U verskom životu fariseja nije postojalo ništa što bi neznabošcima učinilo pobožnost privlačnom. Isus ih je pozvao da ne varaju sami sebe mišlju da u srcu mogu ustati protiv svojih ugnjetača i gajiti težnju da se osvete za njihova zla.

Istina je da postoji gnev koji se može opravdati, čak i kod Hristovih sledbenika. Kad vidimo da se Bog vređa, a Njegova služba nepoštuje, kad vidimo da se nevini ugnjetavaju, tada pravedni gnev obuzima dušu. Takav gnev, proizašao iz istančanih moralnih načela nije greh. Međutim, oni koji prilikom bilo kakvog izazova misle da imaju slobodu popuštati gnevu ili mržnji, otvaraju svoje srce Sotoni. Ako želimo da budemo u skladu s Nebom, iz duše moramo izagnati gorčinu i neprijateljstvo.

Spasitelj ide dalje od ovoga. On kaže: »Za to dakle ako prineseš dar svoj k oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi pre te se pomiri s bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj.« Mnogi su revni u verskim službama, dok između njih i njihove braće postoje nesrećne nesuglasice koje bi mogli rešiti. Bog zahteva od njih da učine sve što stoji u njihovoj moći da ponovo uspostave sklad. Sve dok to ne učine, On ne može prihvatiti njihovu službu. Dužnost hrišćanina u tom slučaju jasno je istaknuta.

Bog na sve izliva svoje blagoslove. »On zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.« On je »blag i neblagodarnima i zlima.« (Luka 6,35) On nam zapoveda da budemo slični Njemu. »Blagosliljajte one koji vas kunu«, kaže Isus, »činite dobro onima koji na vas mrze… da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima.« To su načela Zakona i ona su izvori života.

Božji ideal za Njegovu decu uzvišeniji je od najuzvišenije misli koju ljudski um može dosegnuti. »Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.« Ova zapovest je i obećanje. Plan spasenja podrazumeva naše celovito oslobođenje od sotonske sile. Hristos uvek odvaja od greha skrušenu dušu. On je došao da raskopa dela đavolja i postarao se da Sveti Duh bude darovan svakoj duši koja se kaje, da bi je sačuvao od grešnosti.

Sredstvo kojima nas kušač navodi na zlo ne sme se smatrati izgovorom za neko zlo delo. Sotona se raduje kad čuje da oni koji se nazivaju Hristovim sledbenicima opravdavaju izobličenost svog karaktera. Ta opravdanja, ustvari, vode ka grehu. Za greh ne postoji opravdanje. Sveti karakter, život sličan Isus pristupačan je svakom Božjem detetu koje se kaje i veruje.

Ideal hrišćanskog karaktera je sličnost Hristu. Kao što je Sin čovečji bio savršen u svom životu, tako i Njegovi sledbenici trebaju da budu savršeni u svom životu. Isus je u svemu bio kao Njegova braća. On je postao telo, kao što smo i mi. On je bio gladan, žedan i umoran. Svoj život održavao je hranom i osvežavao snom. Delio je čovekovu sudbinu, iako je bio bezgrešni Božji Sin. Bio je Bog u telu. Njegov karakter treba postati naš. Gospod kaže o onima koji Ga veruju: »Useliću se u njih i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.« (2. Korinćanima 6,16)

Lestve koje je Jakov video, čiji je donji deo počivao na zemlji, a vrh dopirao do nebeskih kapija, do samog praga slave, jesu ustvari Hristos. Da te lestve samo jednom prečagom nisu dospele dodirnuti zemlju, bili bismo izgubljeni. Međutim, Isus je sišao do nas tamo gde smo se nalazili. On je uzeo našu prirodu i pobedio, da bismo i mi, uzimajući Njegovu prirodu, mogli pobediti. Postavljen »U obličju tela grehovnoga« (Rimljanima 8,3) živeo je bezgrešnim životom. Sada se svojom božanskom prirodom drži nebeskoga prestola, a svojom ljudskom prirodom dopire do nas. On nam nalaže da verom u Njega dostignemo slavu Božjeg karaktera. Zato moramo da budemo savršeni kao što je savršen otac nebeski.

Isus je pokazao u čemu se sastoji pravda i usmerio nas na Boga kao na njen izvor. Sada se okrenuo praktičnim dužnostima. U davanju milostinje, u molitvi, u postu, govorio je On, ne treba ništa učiniti što bi privuklo pažnju ili slavljenje vlastite ličnosti. iskreno dajimo za dobro siromašnih koji pate. U molitvi neka duša bude u vezi s Bogom. U postu ne idimo pognute glave i srcem ispunjenim mislima o sebi. Srce fariseja je pusta i nekorisna zemlja na kojoj nikakvo seme božanskog života ne može napredovati. Onaj koji se bezuslovno potčini Bogu, podariće najprihvatljiviju službu. Jer druženjem s Bogom ljudi postaju Njegovi saradnici, otkrivajući u ljudskoj prirodi Njegov karakter.

Služba učinjenja u iskrenosti srca ima veliku plaću. »I otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.« Karakter se oblikuje životom kojim živimo Hristovom milošću. U duši se počinje obnavljati izvorna lepota. Osobine Hristovog karaktera su podarene i lik Božanskog počinje jasno svetliti. Lica ljudi i žena koji hodaju i rade s Bogom izražavaju nebeski mir. Okruženi su nebeskom atmosferom. Za ove duše počelo je Božje carstvo. Oni imaju Hristovu radost, radost što su blagoslov čovečanstvu. Oni imaju tu čast što su prihvaćeni da služe Učitelju; njima je povereno da izvršuju Njegov rad u Njegovo ime.

»Niko ne može dva gospodara služiti.« Ne možemo služiti Bogu podeljena srca. Biblijska religija nije jedan uticaj među mnogim drugim; njen uticaj treba da bude najveći, prožimajući svaki drugi i vladajući nad svakim drugim. Ona ne treba da bude slična platnu po kome je tu i tamo nabačena boja, već treba da prožme ceo život, kao platno utopljeno u boju, sve dok svaka nit tkanja ne poprimi duboku, neizbljedivu boju.

»Ako dakle bude oko tvoje zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li ovo tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti.« Čistoća i nepokolebljivost cilja uslovi su primanje svetlosti od Boga. Onaj koji želi upoznati istinu, mora da bude voljan da prihvati sve što ona otkriva. On ne može učiniti nikakvu nagodbu s grehom. Biti kolebljiv i mlak u pokoravanju istini znači izabrati tamu greha i sotonsku obmanu.

Svetovna načela postupanja i nepromenjiva načela pravde ne mogu neosetno prelaziti jedno u drugo, kao što to čine boje duge. Između njih večni Bog povukao je široku, jasnu crtu. Sličnost Hristu toliko se razlikuje od sličnosti Sotoni kao što je podne suprotno ponoći. Zato su samo oni koji žive Hristovim životom Njegovi saradnici. Ako se u duši gaji ijedan greh, ili ako se u životu zadržava ijedna loša navika, celo biće je zatrovano. Čovek postaje oruđe nepravde.

Svi koji su izabrali službu Bogu trebaju počinuti u Njegovom staranju. Hristos je pokazao na ptice koje lete nebom, na cveće u polju i naložio svojim slušaocima da razmišljaju o ovim delima Božjeg staranja. »Niste li vi mnogo pretežniji od njih?«, rekao je On. (Matej 6,26) Mera božanske pažnje koja se poklanja svakom delu u omeru je s njegovim položajem na lestvici postojanja. Proviđenje bdi nad malim, smeđim vrapcima. Poljsko cveće, trava koja kao sag prekriva zemlju, dele pažnju i staranje nebeskog Oca. Umetnik nad umetnicima mislio je na ljiljane, načinivši ih tako prekrasnim da nadmašuju Solomunovu slavu. Koliko se mnogo više brine za čoveka koji je slika i slava Božja! On čezne da vidi svoju decu kako otkrivaju karakter sličan Njegovom. Kao što sunčev zrak daje cveću raznolike i nežne boje, tako i Bog daje duši lepotu svog karaktera.

Svi koji odaberu Hristovo carstvo ljubavi, pravde i mira učinivši njegovo dobro pretežnijim od svega ostalog, povezani su s višim svetom i dobijaju svaki blagoslov koji je potreban za ovaj život. U knjizi Božjeg proviđenja, u knjizi života, svako od nas ima svoju stranicu. Ta stranica sadrži sve pojedinosti naše istorije; čak i vlasi na glavi izbrojane su. Bog uvek misli na svoju decu.

»Ne brinite se dakle za sjutra.« (Matej 6,34) Mi treba da sledimo Hrista iz dana u dan. Bog ne poklanja pomoć za sutra. On svojoj deci ne daje odjednom sva uputstva za njihov životni put, da se ne bi zbunila. On im kazuje samo toliko kolliko mogu zapamtiti i izvršiti. Snaga i mudrost koja se poklanja jesu za sadašnje hitne potrebe. »Ako li kome od vas nedostaje premudrosti«, za danas, »neka ište u Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se.« (Jakov 1,5)

»Ne sudite da vam se ne sudi.« Nemojte smatrati sebe boljim od ostalih ljudi, i nemojte postavljati sebe za njihova suca. Pošto ne možete razabrati pobude, ne možete suditi drugome. Kritikujući ga, navlačite osudu na sebe; jer pokazujete da sudelujete sa Sotonom, opadačem braće. gospod kaže: »Sami sebe okušajte jeste li u veri; sami sebe ogledajte.« To je naš zadatak. »Jer kad bismo sebe rasuđivali, ne bismo osuđeni bili.« (2. Korinćanima 13,5; 1 Korinćanima 11,31)

Dobro drvo rađaće dobre plodove. Ako je rod neukusan i nekoristan, drvo je rđavo. Tako i rod koji se donosi u životu pruža dokaz o stanju srca i savršenstvu karaktera. Dobra dela nikada ne mogu otkupiti spasenje, ali su dokaz vere koja deluje preko ljubavi i očisti dušu. Pa iako se večna nagrada ne daje zbog naše zasluge, ipak će ona da bude u omeru s radom obavljenim kroz Hristovu milost.

Na taj način Hristos je izložio načela svog carstva i pokazao na njih kao na velika životna pravila. Da bi istaknuo pouku, dodao je jedan slikoviti primer. Nije dovoljno, rekao je, da samo slušate moje reči. Poslušnošću morate ih učiniti temeljem svog karaktera. »Ja« je samo živi pesak. Ako zidate na ljudskim teorijama i izumima, vaša kuća će se srušiti. Nju će zbrisati vetrovi iskušenja, oluje probe. Međutim, ova načela koja sam vam Ja dao odoleće. Primite Me; zidajte na mojim rečima: »Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu: i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu.« (Matej 7,24.25)