»I iziđoše na goru, i dozva koje on šćaše; i dođoše mu. I postavi dvanaestoricu da budu s njim, i da ih pošilje da propovedaju.«
Na obronku planine ispod drveća koje je pružalo zaklon, nedaleko od Galilejskog mora, dvanaestorica su pozvana u apostolsku službu i tu je izgovorena i Beseda na gori. Polja i brda bili su omiljena mesta Isusovog boravka i znatan deo Njegovog učenja iskazan je pod vedrim nebom pre no u Hramu ili sinagogama. Nijedna sinagoga ne bi mogla primiti mnoštvo koje Ga je sledilo, ali to nije jedini razlog zbog koga je izabrao da poučava u poljima i gajevima. Isus je voleo prizore u prirodi. Za Njega je svako tiho mesto bilo sveti hram.
Pod drvećem u Edemu prvi stanovnici Zemlje izabrali su svoju svetinju. Tu je Hristos održavao vezu s ocem čovečanstva. Kad su prognani iz raja, naši praroditelji su i dalje održavali bogosluženja na poljima i gajevima, i tu ih je Hristos nalazio s evanđeljem svoje milosti. Hristos je govorio s Avramom pod hrastovima u Mamriji; s Isakom kad je uvečer odlazio u polja da se moli; s Jakovom na padini brežuljka kod Betela; s Mojsijem usred madijanskih planina i s dečakom Davidom dok je čuvao svoja stada. Po Hristovom uputstvu jevrejski narod je petnaest vekova svake godine napuštao svoje domove sedmicu dana i stanovao u senicama načinjenim od zelenog granja »s lepih drveta, i grana palmovih i grana s gustih drveta, i vrbe s potoka.« (3. Mojsijeva 23,40)
U obučavanju svojih učenika Isus je izabrao da se povuče iz gradske zbrke u tišinu polja i brežuljaka, jer je to bilo više u skladu s poukama o samoodricanju kojima ih je želeo poučiti. U toku svoje službe voleo je okupljati narod oko sebe pod modrim nebom, na nekom tavom obraslom obronku ili na obali kraj jezera. Ovde, okružen delima svog stvaralaštva, mogao je skrenuti misli svojih slušalaca s veštačkog na prirodno. U rastu i razvoju prirode bila su otkrivena načela Njegovog carstva. Podižući svoje oči prema Božjim brežuljcima i posmatrajući krasna dela Njegovih ruku, ljudi mogu naučiti dragocene pouke o božanskoj istini. Hristovo učenje ponavljalo bi im se u svim detaljima prirode. Tako je to sa svima koji izlaze u polja s Hristom u svojim srcima. Oni će se osećati okruženi svetim uticajima. Detalji iz prirode prenose priče našega Gospoda i ponavljaju Njegove savete. Dodirom s Bogom u prirodi, um se uzdiže, a srce nalazi počinak.
Sad je trebalo učiniti prvi korak u organiziranju Crkve koja će nakon Hristovog odlaska da bude Njegov predstavnik na Zemlji. Oni nisu imali na raspolaganju skupoceni hram, već je Spasitelj svoje učenike poveo na omiljeno mesto boravka, pa su u njihovim umovima sveta iskustva tog dana zauvek bila povezana s lepotom brda, doline i mora.
Isus je pozvao svoje učenike da bi ih mogao poslati kao svoje svedoke, da objave svetu što su videli i čuli od Njega. Njihova služba bila je najznačajnija služba na koju su ikada ljudska bića bila pozvana i stajala je odmah iza službe samoga Hrista. Oni su trebali postati Božji saradnici u spašavanju sveta. Kao što su u Starom zavetu dvanaest patrijaraha stajali kao predstavnici Izrailja, tako su i dvanaest apostola trebali stajati kao predstavnici evanđeoske Crkve.
Spasitelj je poznavao karakter ljudi koje je izabrao; pred Njim su sve njihove slabosti i pogreške bile otkrivene; znao je i opasnosti kroz koje će morati proći, odgovornosti koja će počivati na njima, pa je Njegovo srce bilo puno nežne ljubavi prema ovim izabranicima. Sam na brdu blizu Galilejskog mora, On je celu noć proveo u molitvi za njih, dok su oni spavali u podnožju brda. S prvom svetlošću zore pozvao ih je da dođu k Njemu, jer im je imao nešto važno izneti.
Ovi učenici neko vreme marljivo su radili udruženi sa Isusom. Jovan i Jakov, Andrija i Petar, s Filipom, Natanailom i Matejom bili su povezani s Njim prisnije no ostali i bili svedoci većeg broja Njegovih čuda. Petar, Jakov i Jovan bili su u još bliskijoj vezi s Njim. Bili su gotovo stalno s Njim, prateći Njegova čuda i slušajući Njegove reči. Jovan se progurao najbliže Isusu, tako da se isticao kao onaj koga je Isus voleo. Spasitelj ih je sve voleo, ali Jovanov duh bio je najpremčiviji. Bio je mlađi od ostalih i s detinjim je poverenjem otvorio svoje srce Isusu. Tako je stekao veću Hristovu naklonost, pa su preko njega Spasiteljeva najdublja duhovna učenja prenesena Njegovom narodu.
Na čelu jedne od grupa u koje su apostoli bili podeljeni, stoji Filipovo ime. On je bio prvi učenik kome je Isus uputio jasan nalog: »Hajde za mnom.« Filip je bio iz Vitsaide, Andrijinog i Petrovog grada. On je slušao učenje Jovana Krstitelja i čuo kad je Jovan proglasio Hrista za Božje Jagnje. Filip je iskreno tražio istinu, ali je bio sporog srca za verovanje. Iako se i sam pridružio Hristu, ipak njegovo objavljivanje Hrista Natanailu pokazuje da nije bio potpuno uveren u Hristovo božanstvo. Iako je glas s neba proglasio Hrista Božjim Sinom, za Filipa On je bio »Isus, sin Josifov iz Nazareta.« (Jovan 1,45) Filipov nedostatak vere pokazao se ponovo kad je nahranjeno pet hiljada ljudi. Isus je želeo da ga okuša kad je upitao: »Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?« Filipov odgovor otkrio je njegovo neverstvo: »Dvesta groša hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne.« (Jovan 6,5.7) Isus je bio žalostan. Iako je Filip video Njegovo delo i osetio Njegovu silu, ipak nije imao vere. Kad su se Grci raspitivali kod Filipa za Isusa, nije iskoristio priliku da ih upozna sa Spasiteljem, nego se obratio Andriji. Opet, u onim poslednjim časovima pre raspeća, Filipove reči su obeshrabrivale veru. Kad je Toma rekao Isusu: »Gospode, ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati?« Spasitelj je odgovorio: »Ja sam put istina i život… kad biste mene znali onda biste znali i oca mojega.« Filipov odgovor otkrio je neverovanje: »Gospode! pokaži nam oca, i biće nam dosta.« (Jovan 14,5–8) Učenik koji je tri godine bio sa Isusom bio je tako sporog srca, tako slab u veri.
U srećnoj suprotnosti s Filipovim neverstvom bilo je Natanelovo detinje poverenje. On je bio čovek vrlo iskrene prirode, čovek čija je vera počivala u nevidljivoj stvarnosti. Ipak, Filip je bio učenik u Hristovoj školi i božanski Učitelj strpljivo je podnosio njegovo neverstvo i sporo razumevanje. Kad se Sveti Duh izlio na učenike, Filip je postao učitelj po božanskom redu. Znao je
o čemu govori i poučavao je sa sigurnošću koja je osvedočavala slušaoce.
Dok je Isus pripremio učenike za njihovo rukopoloženje jedan koji nije bio pozvan, nastojao je da im se nametne. Bio je to Juda Ikariotski, čovek koji je tvrdio da je Hristov sledbenik. On je sada istupio, zahtevajući mesto u ovom užem krugu učenika. S velikom ozbiljnošću i prividnom iskrenošću izjavio je: »Učitelju!« ja idem za tobom kud god ti pođeš.« Isus ga nije ni odbio ni pozdravio dobrodošlicom, već je samo prozborio žalosne reči: »Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda; a sin čovečji nema gde glave zakloniti.« (Matej 8,19.20) Juda je verovao da je Isus Mesija, i pridružujući se apostolima, nadao se da će osigurati sebi visok položaj u novom carstvu. Ovu nadu Isus je želeo srušiti izjavom o svom siromaštvu.
Učenici su želeli da Juda postane jedan od njih. Imao je izgled koji je ulivao poštovanje, bio je čovek oštrouman, delotvoran, darovit i oni su ga preporučili Isusu kao čoveka koji će Mu pružiti značajnu pomoć u radu. Bili su iznenađeni kad ga je Isus primio tako ravnodušno.
Učenici su bili vrlo razočarani što Isus nije pokušavao uspostaviti saradnju s vođama u Izrailju. Smatrali su da je pogrešno što nije ojačao svoje delo osiguravajući podršku ovih uticajnih ljudi. Da je odbio Judu, oni bi u svojim umovima postavili pitanje o mudrosti svog Učitelja. Kasnija Judina biografija pokazaće im koliko je opasno dozvoliti bilo kakvom svetovnom prosuđivanju da deluje u odlučivanju o podobnosti ljudi za Božje delo. Saradnja takvih ljudi koji su učenici želeli izdala bi delo u ruke njegovih najvećih neprijatelja.
Ipak, kad se pridružio učenicima, Juda nije bio neosetljiv prema lepoti Hristovog karaktera. Osećao je uticaj te božanske sile koja je privlačila duše Spasitelju. On koji nije došao da slomi stučene trske niti da ugasi »sveštila koje se puši« neće odbiti ovu dušu dok i jedna želja bude sezala k svetlosti. Spasitelj je čitao Judino srce; On je znao dubinu greha kome će Juda podleći ako ga Božja milost ne oslobodi. Povezujući ovog čoveka sa sobom, On ga je postavio tamo gde je, iz dana u dan, mogao da bude doveden u dodir sa izvorom Njegove nesebične ljubavi. Ako bi otvorio svoje srce Hristu, božanska milost izagnala bi demona sebičnosti, pa bi čak i Juda mogao postati podanik Božjeg carstva.
Bog uzima ljude takve kakvi jesu, sa osnovnim crtama u karakteru, i obučava ih za svoju službu, ako žele prihvatiti Njegov red i učiti od Njega. Oni nisu izabrani zato što su savršeni, već uprkos svom nesavršenstvu; kroz poznavanje i sprovođenje istine, kroz Hristovu milost, mogu da budu preobraženi u Njegovo obličje.
Juda je imao iste prilike kao i drugi učenici. Slušao je iste dragocene pouke. Međutim, sprovođenje istine koje je Hristos zahtevao, razmimoilazilo se s Judinim željama i ciljevima, te on nije želeo napustiti svoje zamisli da bi primio mudrost s Neba.
Kako je nežno postupio Spasitelj sa svojim budućim izdajnikom! U svom učenju Isus se zadržavao na načelima dobročinstva koja su udarala u sam koren pohlepnosti. Izneo je Judi gnjusni karakter lakomstva i više puta ovaj učenik razumeo je da je ocrtan njegov karakter i istaknut njegov greh, ali nije želeo priznati i napustiti svoju nepravdu. Bio je sam sebi dovoljan i umesto da se odupre iskušenju, nastavio je slediti svoje nepoštene postupke. Hristos je bio pred njim, živi primer onoga što bi on postao da je požnjeo blagodat božanskog posredovanja i službe; ali Juda se oglušio na sve te pouke.
Isus mu nikada nije uputio oštri ukor zbog njegovog lakomstva, već je s božanskim strpljenjem podnosio ovog grešnog čoveka, čak i dok mu je davao dokaz da čita njegovo srce kao otvorenu knjigu. Ponudio mu je najuzvišenije podsticanje da čini što je pravo, pa za odbacivanje nebeske svetlosti Juda nije imao nikakvo opravdanje.
Umesto da hodi u svetlosti, Juda je izabrao da sačuva svoje mane. Gajio je rđave želje, osvetničke strasti, mračne i turobne misli, sve dok Sotona nije sasvim zagospodario ovim čovekom. Juda je postao predstavnik Hristovog neprijatelja.
Kad se udružio sa Isusom, imao je neke dragocene crte karaktera, koje su mogle da budu blagoslov za Crkvu. Da je hteo poneti Hristov jaram, mogao je postati jedan od najznačajnih apostola, ali on je otvrdnuo svoje srce kad mu je pažnja bila usmeravana na mane, a oholost i pobuna poticale su njegovu sebičnu slavoljubivost, te se na taj način onesposobio za rad koji bi mu Bog poverio da izvrši.
Svi apostoli imali su ozbiljne mane kad ih je Isus pozvao u svoju službu. Čak i Jovan, koji je došao u najprisniju vezu s poniznim i krotkim Spasiteljem, po svojoj prirodi nije bio ponizan i popustljiv. On i njegov brat nazvani su »sinovima gromovnim.« Dok su bili sa Isusom, svako ponižavanje pokazano prema Njemu probudilo je u njima gnev i ratobornost. Plahovitost, osvetoljubivost, kritički duh, sve je to bilo u voljenom učeniku. Bio je gord, željan da bude prvi u Božjem carstvu. Međutim, iz dana u dan nasuprot svom nasilničkom duhu, posmatrao je Isusovu nežnost i blagost i slušao Njegove pouke o poniznosti i strpljenju. Otvorio je svoje srce božanskom uticaju, i postao ne samo slušalac već i tvorac Spasiteljevih reči. Njegovo ja bilo je sakriveno u Hristu. Naučio je nositi Hristov jaram i poneti Njegovo breme.
Isus je ukoravao svoje učenike, On ih je opominjao i upozoravao; ali Jovan i njegova braća nisu Ga napustila; izabrali su Isusa bez obzira ne prekore. Spasitelj se nije povukao od njih zbog njihovih slabosti i grešaka. Oni su nastavili do kraja deliti Njegova iskušenje i učiti pouke iz Njegovog života. Posmatranjem Hrista preobrazili su svoj karakter.
Apostoli su se znatno razlikovali u navikama i naklonostima. Tu su se nalazili carinik Levije – Matej i vatreni zelot Simon, odlučni neprijatelj rimske vlasti; velikodušni i nagli Petar i podli Juda; Toma, iskrena srca, ali stidljiv i bojažljiv, Filip, spora srca i naklonjen sumnji i slavoljubivi, prostodušni Zebedejevi sinovi. Isus ih je doveo u zajednicu s njihovim različitim manama; svi su imali nasleđene i stečene sklonosti ka zlu; ali u Hristu i kroz Njega trebali su prebivati u Božjoj porodici, učeći da postanu jedno u veri, učenju, duhu. Doživeće svoja iskušenja, svoje žalosti, svoje podvojenosti u mišljenju; ali dokle god je Hristos prebivao u srcu, nije moglo da bude nikakvih razmirica. Njegova ljubav povešće ih da imaju ljubav jedan prema drugome; Učiteljeve pouke dovešće do usklađivanja svih razlika, dovodeći apostole u jedinstvo, sve dok ne budu bili jedne misli i jednog rasuđivanja. Hristos je veliki centar i oni će se približiti jedan drugome u istom smeru u kojem se približe centru.
Kad je završio svoje poučavanje učenika, Isus je sakupio malu grupu oko sebe i klečeći usred njih i položivši ruke na njihove glave, izgovorio je molitvu, posvećujući ih za Njegovo sveto delo. Tako su Gospodnji učenici bili rukopoloženi za službu evanđelja.
Kao svoje predstavnike među ljudima, Hristos nije izabrao anđele koji nisu nikada pali, već ljudska bića, ljude sa istim sklonostima kao i oni koji žele da spasu. Hristos je uzeo na sebe ljudsku prirodu, da bi se mogao približiti čovečanstvu. Božanskoj prirodi bila je potrebna ljudska priroda; jer je donošenje spasenja svetu zahtevalo i božansko i ljudsko. Božanskoj prirodi bila je potrebna ljudska priroda da bi čovečanstvo moglo imati kanal za vezu između Boga i čoveka. Tako je i sa slugama i vesnicima Hristovim. Čoveku je potrebna sila koja je izvan njega i iznad njega, da bi ga obnovila po Božjem obličju i pripremila za izvršenje Božjeg dela, ali ovo ne čini ljudsko učešće nebitnim. Ljudski rod oslanja se na božansku silu, Hristos prebiva u srcu verom, i saradnjom s božanskim silama čovekove sile postaju upotrebljive za dobro.
Onaj koji je pozvao galilejske ribare, još poziva ljude u svoju službu. On želi da svoju silu iskaže isto toliko kroz nas kao i kroz svoje prve učenike. Ma koliko bili nesavršeni i grešni, Gospod nam pruža svoju ponudu da dođemo na božansko poučavanje da, ujedinivši se s Hristom, možemo činiti Božja dela.
»Ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, a ne od nas.« (2. Korinćanima 4,7) Zato je propovedanje evanđelja povereno grešnim ljudima, a ne anđelima. Ovo otkriva da sila koja deluje kroz slabosti ljudske prirode jest Božja sila, pa smo na taj način ohrabreni u verovanju da sila koja može pomoći drugima, koji su isto tako slabi kao i mi, može pomoći i nama. A oni koji su i sami »pod slabošću« trebaju postradati »s onima koji ne znadu i zalaze«. (Jevrejima 5,2) Pošto su i sami ugroženi, oni poznaju opasnosti i teškoće puta i zato su pozvani da dosegnu druge koji se nalaze u sličnoj ugroženosti. Postoje duše zbunjene sumnjom, opterećene slabostima, slabe u veri i nespremne da se uhvate za Nevidljivoga; ali prijatelj koga mogu da vide, koji dolazi k njima umesto Hrista, može postati alka koja će pričvrstiti njihovu kolebljivu veru za Hrista.
Treba da postanemo radnici zajedno s nebeskim anđelima u predstavljanju Isusa svetu. Gotovo s nestrpljivom željom anđeli očekuju našu saradnju; jer čovek mora postati kanal za vezu sa čovekom. Kad s posvećenjem celoga srca predamo sebe Hristu, anđeli se raduju što mogu otkriti Božju ljubav preko naših glasova.
