Zasnovano na Mateju 8,5–13; Luki 7,1–17.
Hristos je rekao plemiću čijeg je sina iscelio: »Ako ne vidite znaka i čudesa ne verujte.« (Jovan 4,48) Bio je ožalošćen što Njegov narod traži ove spoljašnje znake o Njegovom mesijanstvu. Stalno se čudio njihovom neverstvu. Međutim, divio se veri rimskog kapetana koji je došao k Njemu. Kapetan nije sumnjao u Hristovu silu. On ga čak nije ni molio da dođe i lično učini čudo, »Samo reci reč«, kazao je, »i ozdraviće sluga moj.«
Kapetanov sluga postavši oduzet ležao je na samrti. Kod Rimljana su sluge bili robovi, kupovani i prodavani na tržištima, i prema njima se postupalo sa surovošću i zlostavljanjem; ali kapetan je bio naklonjen svom sluzi pa je vrlo želeo njegovo ozdravljenje. Verovao je da ga Isus može izlečiti! On nije video Spasitelja, ali izveštaji koje je čuo nadahnuli su ga verom. Uprkos jevrejskom formalizmu, ovaj Rimljanin bio je osvedočen da je njihova religija bila nadmoćnija od njegove. Već je probio prepreke nacionalnih predrasuda i mržnje koje su razdvajale zavojevače i pokoreni narod. Pokazao je poštovanje prema Božjoj službi i ljubaznosti prema Jevrejima kao Njegovim poštovaocima. U Hristovom učenju, kako mu je bilo izneseno, našao je ono što je ispunjavalo potrebu njegove duše. Sve što je bilo duhovno u njemu prihvatilo je Spasiteljeve reči. Međutim, osećajući se nedostojnim da dođe pred Isusa, obratio se jevrejskim starešinama da zamole za izlečenje njegovog sluge. Oni su poznavali Velikog Učitelja, pa će znati, mislio je on, kako da Mu priđu da bi zadobili Njegovu naklonost.
Kad je Isus ušao u Kapernaum, srelo Ga je poslanstvo starešina, koje Mu je prenelo kapetanovu želju. Naglasili su: »Dostojan je da mu to učiniš; jer ljubi narod naš, i načini nam zbornicu.«
Isus je odmah krenuo prema kapetanovu domu; ali okružen mnoštvom, polako je napredovao. Vest o Njegovom dolasku stigla je pre Njega i kapetan, u nedostatku samopouzdanja, poslao mu je poruku: »Gospod! ne trudi se, jer nisam dostojan da uđeš pod moju strehu.« Međutim, Isus je nastavio svojim putem i kapetan osmelivši se najzad da Mu priđe, dopunio je poruku govoreći: »Za to i ne držah sebe dostojna da ti dođem, nego samo reci reč, i ozdraviće sluga moj. Jer i ja sam čovek po vlasti, i imam pod sobom vojnike, pa rečem jednome: idi, i ide; i drugome: dođi, i dođe; i sluzi svojemu; učini to, i učini.« Kao što sam ja predstavnik sile Rima i moji vojnici moju vlast priznaju vrhovnom, tako i Ti predstavljaš silu Beskonačnog Boga, pa sve što je stvoreno pokorava se Tvojoj reči. Ti možeš zapovediti bolesti da nestane i ona će Te poslušati. Možeš pozvati svoje nebeske vojnike i oni će dati isceljujuću silu. Izgovori samo jednu reč i moj sluga će biti izlečen!
»A kad to ču Isus, začudi mu se, i okrenuvši se narodu koji iđaše za njim reče: kažem vam: ni u Izrailju toliko vere ne nađoh.« Kapetanu je rekao: »Kako si verovao neka ti bude. I ozdravi sluga njegov u taj čas.«
Jevrejske starešine koje su preporučivale kapetanu Hristu, pokazale su koliko su udaljeni od duha evanđelja. Nisu prepoznavali da je naša velika potreba samo oslanjanje na Božju milost. U svojoj pravdi preporučivali su kapetana zbog naklonosti koju je pokazao »narodu našemu«. Međutim kapetan je o sebi rekao: »Nisam dostojan.« Njegovo srce bilo je dirnuto Hristovom milošću. Uvideo je svoju nedostojnost; ali nije se plašio da traži pomoć. Nije se uzdao u svoju dobrotu; njegov dokaz bila je njegova velika potreba. Kapetanova vera uhvatila se za Hrista u Njegovom pravom karak-teru. Nije verovao u Njega samo kao u čudotvorca već kao u Prijatelja i Spasitelja ljudskog roda.
Na taj način svaki grešnik može doći Hristu. »Ne za dela pravedna koja mu učinismo, nego po svojoj milosti spase nas.« (Titu 3,5) Kad ti Sotona govori da si grešnik i da se smeš nadati Božjem blagoslovu, reci mu da je Hristos došao na svet da spasi grešnike.Mi nemamo ništa što bi nas preporučilo Bogu; ali razlog koji možemo uvek iznositi jest naše krajnje bespomoćno stanje, koje Njegovu otkupljujuću silu čini neophodnom.Odričući se svakog oslanjanja na sebe, možemo gledati na golgotski krst i kazati:
»Moje ruke prazne su
u Tvoj krst samo uzdam se.«
Jevreji su od detinjstva poučavali o delu Mesije. Njima su pripadale nadahnute izjave patrijaraha i proroka i simbolična pouka iz žrtvene službe. Međutim, potcenili su svetlost; pa u Isusu sada nisu videli ništa što bi poželeli. Međutim, kapetan rođen u mnogoboštvu, odgajan u idolopoklonstvu carskog Rima, obučavan kao vojnik, prividno lišen duhovnog života svojim vaspitnjem i okolinom, još više odvojen licemerjem Jevreja i prezirom svojih sunarodnika prema Izrailjskom narodu – ovaj čovek shvatio je istinu za koju su Avramova deca bila slepa. Nije čekao da vidi da li će Jevreji primiti Onoga koji je tvrdio da je njihov Mesija. kad je svetlost koja »obasjava svakoga čoveka koji dolazi na sveta« (Jovan 1,9) zasjala nad njim, on je – iako izdaleka – razabrao slavu Božjeg Sina.
Za Isusa je ovo bilo važno delo koje je evanđelje trebalo izvršiti među neznabošcima. S radošću je unapred gledao okupljanje duša iz svih naroda u Njegovo carstvo. S dubokom žalosti prikazao je Jevrejima rezultat njihovog odbacivanja Njegove milosti: »I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome; a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.« Ah, koliko je onih koji se još uvek pripremaju za isto sudbonosno razočaranje! Dok duše u tami neznaboštva prihvataju Njegovu milost, koliko je mnogo onih u hrišćanskim zemljama nad kojima svetlost sija samo da bi bila zanemarena!
Više od trideset kilometara od Kapernauma na jednoj zaravni koja se uzdizala iznad prostrane, divne jezraelske ravnice, ležalo je selo Nain, prema kome se Isus sada uputio. Mnoštvo, Njegovi učenici i drugi bili su s Njima i celim putem ljudi su prilazili, čeznući za Njegovim rečima ljubavi i saučešća, noseći svoje bolesnike da ih izleči i stalno se nadajući da će On koji je posedovao tako čudesnu silu proglasiti sebe carem Izrailja. Mnoštvo se tiskalo idući za Njegovim stopama i radosna pratnja pune iščekivanja išla je za Njim stenovitom stazom prema vratima planinskog sela.
Dok su se približavali, ugledali su pogrebnu povorku kako izlazi iz sela. Sporim, tužnim koracima kretala se k mestu sahrane. Telo mrtvaca nošeno je na čelu povorke na otvorenim nosilima, oko kojih su se nalazile narikače koje su ispunjavale vazduh svojim lelekom. Izgledalo je da su se svi ljudi iz ovog mesta sakupili da izraze svoje poštovanje umrlom i svoje saučešće ožalošćenima.
Bio je to prizor koji je izazvao sažaljenje. Umrli je bio jedinac u majke, a ona je bila udovica. Usamljena i uplakana žena pratila je do groba su jedinu zemaljsku potporu i utehu. »I videvši je Gospod se sažali nad njom.« Dok se kretala zaslepljena, plačući, ne primećujući Njegovo prisustvo, On joj je prišao i nežno rekao: »Ne plači.« Isus je nameravao da njenu žalost pretvori u radost, pa ipak se nije mogao uzdržati od ovog izraza nežne saučešća.
»I pristupivši prihvati« za nosila. Njega čak ni dodir s mrtvacem nije mogao oskvrniti. Nosači su zastali, a plač narikača je prestao. Dve grupe ljudi okupile su se oko nosila, nadajući se iako nije bilo nade. Bio je prisutan Onaj koji je otklanjao bolest i kome su se pokoravali demoni; da li se i smrt pokorava Njegovoj moći?
Jasnim, zapovedničkim glasom izgovorio je reči: »Momče!« tebi govorim, ustani.« Taj glas dopire do ušiju mrtvaca. Mladić otvara svoje oči. Isus ga uzima za ruku i podiže. Njegov pogled pada na onu koja je kraj njega plakala i majka i sin se sjedinjuju u dugim, čvrstim i radosnim zagrljajima. Mnoštvo je posmatralo u tišini, kao opčinjeno. »A strah obuze sve.« U šutnji i sa strahopoštovanjem stajali su izvesno vreme, kao da se nalaze u samom Božjem prisustvu. Tada »hvaljahu Boga govoreći: veliki prorok iziđe među nama, i Bog pohodi narod svoj.« Pogrebna povorka vratila se u Nain kao pobednička povorka. »I otide glas ovaj u njemu po svoj Judeji i po svoj okolini.«
Onaj koji je stajao kraj ožalošćene majke na kapijama Naina, s dubokom žalosti posmatra svakoga koji plače kraj odra. On je dirnut našom boli. Njegovo srce koje je volelo i bilo puno sažaljenja, srce je nepromenjive nežnosti. Njegova reč, koja je dizala mrtve u život, nije manje delotvorna sada nego onda kad je bila izgovorena mladiću iz Naina. On kaže: »dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.« (Matej 28,18) Ova sila nije umanjena protjecanjem godina, niti iscrpljena neprekidnim delovanjem Njegove neizmerne milosti. Za sve koji Ga veruju On je još uvek živi Spasitelj.
Isus je majčinu veliku žalost pretvorio u radost kad joj je vratio sina; pa ipak ovaj mladić pozvan je samo u ovaj zemaljski život da podnosi njegove žalosti, njegov trud i njegove opasnosti i opet dođe pod vlast smrti. Međutim, Isus nas teši u našoj boli za mrtvima porukom beskrajne nade: »I živi; i bijah mrtav i evo sam živ u vek veka… I imam ključeve od pakla i od smrti.« Budući pak da deca imaju telo i krv, tako i on uze deo u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola; i da izbavi one kojigod od straha smrti u svemu životu biše robovi.« (Otkrivenje 1,18; Jevrejima 2,14.15)
Sotona ne može držati mrtve u svojoj vlasti kad ih Božji Sin pozove u život. On ne može držati u duhovnoj smrti nijednu dušu koja verom prihvata Hristovu reč sile. Bog kaže svima koji su mrtvi u grehu: »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih.« (Efescima 5,14) Ta Reč je večni život. kao što nam Božja reč koja je pozvala prvog čoveka u život, još uvek daje život; kao što je Hristova reč: »Momče! tebi govorim, ustani« dala život mladiću iz Naina, tako je i reč: »uskrni iz mrtvih« život duši koja je prihvata. Bog »nas izbavi od vlasti tamne, i premesti nas u carstvo sina ljubavi svoje.« (Kološanima 1,13) Sve nam se to nudi u Njegovoj reči. Ako prihvatimo tu reč, oslobođeni smo.
»A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih oživljeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.« »Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhangjelovim, i s trubom Božijom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; a potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« (Rimljanima 8,11; 1. Solunjanima 4,16.17) Ovo su reči utehe kojima On nalaže da utešavamo jedan drugoga.
