Zasnovano na Mateju 28, 2–4, 11–15.
Noć prvog dana sedmice polako je proticala. Nastupio je najmračniji trenutak koji prethodi svitanju. Hristos je još bio zarobljenik u svom uskom grobu. Veliki kamen bio je na svom mestu, rimski pečat neizlomljen, rimski čuvari držali su svoju stražu. Tu su se nalazili i nevidljivi stražari. Vojske zlih anđela bile su okupljene oko ovog mesta. Da je bilo moguće, knez tame sa svojom otpalom vojskom zauvek bi sačuvao zapečaćen grob koji je držao Božjeg Sina. Međutim, nebeska vojska okružila je grobnicu. Anđeli »silni krepošću«, čuvali su grob i čekali da pozdrave dobrodošlicom Kneza života.
»I gle, zemlja se zatrese vrlo; jer anđeo Gospodnji siđe s neba.« Obučen u sve Božje oružje, ovaj anđeo izašao je iz nebeskih dvorova. Sjajni zraci Božje slave išle su pred njim i osvetljavale mu put. »A lice njegovo beše kao munja, i odelo njegovo kao sneg. Od straha njegova uzdrktaše se stražari, i postadoše kao mrtvi.«
A sada, sveštenici i poglavari, gde je sila vaših stražara? Hrabri vojnici koji se nisu nikada plašili ljudske sile, sad su bili zarobljeni bez mača i koplja. Lice koje su sada gledali nije lice nekog smrtnog ratnika, već lice najmoćnijeg u Gospodnjoj vojsci. Ovaj vesnik zauzima položaj s koga je Sotona pao. On je taj koji je objavio Hristovo rođenje na Vitlejemskim brežuljcima. Zemlja podrhtava prilikom njegovog približavanja, vojske tame beže i dok on odvaljuje kamen, čini se kao da je Nebo sišlo na Zemlju. Vojnici ga gledaju kako uklanja kamen kao neki kamenčić i čuju ga kako uzvikuje: »Sine Božji, izađi; Otac Te zove.« Vide Isusa kako izlazi iz groba i čuju Njegovu objavu nad razvaljenim grobom: »Ja sam vaskrsenje i život, « Dok izlazi u veličanstvu i slavi, anđeoske vojske duboko se klanjaju pred Otkupiteljem i pozdravljaju Ga dobrodošlicom u pesmama hvale.
Jedan potres označio je čas kad je Hristos položio svoj život, a drugi je posvedočio trenutak kad Ga je pobednički ponovo uzeo. On koji je pobedio smrt i grob pobedničkim korakom izašao je iz groba usred potresa, sevanja munja i pucanja gromova. Kad bude ponovo došao na Zemlju, On će potresti »ne samo zemlju nego i nebo«. »Sva će se Zemlja ljuljati kao pijan čovek, i premestiće se kao koliba.« »Saviće se nebeska kao knjiga«, »a stihije će se od vatre raspasti, a zemlja i dela što su na njoj izgoreće.« Ali »će Gospod biti utočište svome narodu i krepost sinovima Izrailjevim.« (Jevrejima 12, 26; Isaija 24, 20;34, 4; 2. Petrova 3, 10; Joilo 3, 16)
Prilikom Isusove smrti vojnici su usred dana videli Zemlju obavijenu tamom, prilikom vaskrsenja videli sjaj anđela kako osvetljava noć i čuli kako nebeski stanovnici svelikom radošću pobedonosno pevaju: Ti si pobedio Sotonu i sile tame; ti si pobedom nadvladao smrt!
Hristos je proslavljen izašao iz groba, dok su Ga posmatrali rimski stražari. Njihove oči bile su prikovane za lice onoga koga su nedavno ismejavali i kome su se rugali. U ovom proslavljenom Biću posmatrali su zarobljenika koga su videli u sudskoj dvorani, kome su ispleli trnov venac. To je bio Onaj koji je bez opiranja stajao pred Pilatom i Irodom, Onaj čije je telo bilo izmučeno svirepim šibanjem. To je bio Onaj koji je prikovan za krst i prema kome su sveštenici i poglavari, puni samozadovoljstva, odmahivali glavom govoreći: »Drugima pomože, a sebi ne može pomoći.« (Matej 27, 42) To je bio Onaj koji je položen u Josifov novi grob. Odlukom s neba Sužanj je oslobođen. Da su gore i planine navaljene na Njegov grob, ne bi mogli sprečiti Njegov izlazak.
Prilikom pojave anđela i proslavljenog Spasitelja rimski stražari su klonuli i ostali kao mrtvi. Kad je nebeska pratnja iščezla iz njihovog pogleda, ustali su i brzo, koliko su ih klecavi udovi mogli nositi, pošli prema kapiji vrta. Posrćući kao pijanci, požurili su dalje u grad, objavljujući divnu novost onima koje su sretali. Uputili su se Pilatu, ali je njihov izveštaj stigao je jevrejskim vlastima, pa su prvosveštenici i poglavari poslali da ih najpre dovedu njima. Ovi vojnici čudno su izgledali. Dršćući od straha, bleda lica posvedočili su o Hristovom vaskrsnuću. Vojnici su sve ispričali, upravo onako kao što su videli; nisu imali vremena misliti ili ispričati išta osim istine. S bolnim izrazom kazali su: Onaj koji je raspet na krstu bio je Božji Sin. Čuli smo anđela koji Ga je proglasio Veličanstvom neba, Kraljem slave.
Lica sveštenika bila su kao lica mrtvaca. Kajafa je pokušao govoriti. Njegove usne su se micale, ali nisu izustile nijednu reč. Vojnici su se spremali da napuste većnicu, kad ih je jedan glas zaustavio. Kajafa je najzad uspeo progovoriti. Čekajte, čekajte – rekao je. Nemojte nikome govoriti o onome što ste videli.
Tada je vojnicima rečeno da šire lažan izveštaj. »Kažite«, govorili su sveštenici, »učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo mi spavali.« Ovde su se sveštenici prevarili. Kako vojnici mogu reći da su učenici ukrali telo dok su oni spavali? Da su spavali, kako su mogli to znati? A ako bi se dokazala krađa Hristovog tela, zar ne bi sveštenici bili prvi koji bi ih osudili? Ili ako je straža spavala kraj groba, zar ne bi sveštenici bili prvi da ih optuže Pilatu?
Vojnici su se užasavali pomisli da na sebe navuku optužbu da su spavali na dužnosti. To je bio prekršaj koji se kažnjavao smrću. Hoće li lažno svedočiti, obmanjujući narod i dovodeći svoje živote u opasnost? Zar nisu budno držali svoju zamornu stražu? Kako mogu podneti sud i lažno se zakleti čak i iz ljubavi prema novcu?
Da bi ućutkali svedočanstvo koga su se bojali, sveštenici su obećali stražarima da će ih zaštititi, ističući da ni Pilat, kao ni oni ne bi želeli da kruži takav izveštaj. Rimski vojnici prodali su za novac svoje poštenje Jevrejima. Došli su pred sveštenike donoseći najpotresniju vest istine; otišli su natovareni novcem i s lažnim izveštajem na usnama koji su za njih izmislili sveštenici.
U međuvremenu izveštaj o Hristovom vaskrsnuću stigao je do Pilata. Iako je Pilat bio odgovoran što je Hrista predao na smrt, bio je uglavnom ravnodušan. Iako je osudio Spasitelja protiv svoje volje i s osećajem sažaljenja, do tog trenutka nije osećao stvarnu grižu savesti. U strahu sad se zatvorio u svoju kuću odlučivši da više nikoga ne vidi. Međutim, sveštenici su prokrčili put do njega, ispričali priču koju su sami smislili i uporno ga molili da stražarima oprosti zanemarivanje dužnosti. Pre no što je pristao na to, lično je za sebe ispitao stražare. Bojeći se za svoju sigurnost, nisu se usuđivali da bilo što sakriju i Pilat je od njih saznao sve što se dogodilo. Nije se više raspitivao o tome, ali otada nije imao više mira.
Kad je Isus položen u grob, Sotona je likovao. Usudio se ponadati da Spasitelj neće ponovo uzeti svoj život. Tvrdio je da polaže pravo na Gospodnje telo i postavio svoju stražu oko groba, želeći da zadrži Hrista kao zarobljenika. Bio je vrlo razljućen kad su njegovi anđeli pobegli pred nebeskim vesnikom. Kad je video Hrista kako izlazi kao pobednik, znao je da će njegovo carstvo doći kraju i da će na koncu i sam morati da umre.
Time što su ubili Hrista, sveštenici su učinili sebe Sotoninim oruđem. Sad su bili sasvim u njegovoj vlasti. Zapleteni u zamku, nisu videli nikakvo oslobođenje do samo borbu protiv Hristos. Kad su čuli izveštaj o Njegovom vaskrsnuću, pobojali su se gneva naroda. Osećali su da im životi u opasnosti. Njihova jedina nada bila je da pokažu kako je Hristos varalica time što će poricati da je vaskrsnuo. Podmitili su vojnike i osigurali Pilatovu šutnju. Posvuda su širili svoje lažne izveštaje. Ali bilo je svedoka koje nisu mogli ućutkati. Mnogi su čuli svedočanstvo vojnika o Hristovom vaskrsnuću. A neki od umrlih vaskrsnuli su sa Hristom i pojavili se pred mnogima izjavljujući da je On ustao. Osobe koje su videle ove vaskrsle i čule njihovo svedočanstvo odnele su izveštaje sveštenicima. Sveštenici i poglavari živeli su u stalnom strahu da će se idući ulicama ili u svom domu, ne nađu licem u lice sa Hristom. Osećali su da za njih nema nikakve sigurnosti. reze i zasuni bili su slaba zaštita od Božjeg Sina. Danju i noću pojavljivao se pred njihovim očima onaj strašni prizor iz sudnice kad su vikali: »Krv njegova na nas i na decu našu.« (Matej 27, 25) Nikada iz njihovog sećanje neće izbledeti taj prizor. Nikada više miran san neće doći na njihova uzglavlja. Kad se glas moćnog anđela čuo kraj Hristovog groba kako govori: »Tvoj Otac Te zove«, Spasitelj je izašao iz groba životom koji se nalazio u Njemu samome. Sad je dokazana istinitost Njegovih reči: »Ja dušu svoju polažem da je opet uzmem… Vlast imam položiti je i vlast imam uzeti je opet.« Sad se ispunilo proročanstvo koje je izrekao sveštenicima i poglavarima: »Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti.« (Jovan 10, 17.18; 2, 19)
Nad razvaljenom Josifovom grobnicom, Hristos je pobedonosno obznanio: »Ja sam vaskrsenje i život.« Ove reči moglo je izgovoriti samo Božanstvo. Sva stvorena bića žive Božjom voljom i silom. Ona su zavisni primaoci života od Boga. Od najuzvišenijeg serafima do najskromnijeg živog bića, svi iznova primaju silu sa Izvora života. Samo Onaj koji je jedno sa Bogom može reći: Imam vlast položiti svoj život i imam vlast uzeti ga opet. U svojoj božanskoj prirodi, Hristos je posedovao silu da slomi okove smrti.
Hristos je ustao iz mrtvih kao prvina od onih koji spavaju. Na Njega je ukazivao obrtani snop i Njegovo vaskrsenje zbilo se baš onog dana kad je pred Gospoda trebalo prineti obrtani snop. Više od hiljadu godina vršio se ovaj simbolični obred. S njiva su prikupljani prvi klasovi zrelog žita i kad je narod odlazio u Jerusalim na Pashu, snop prvina obrtao se kao zahvalna žrtva pred Gospodom. Sve dok ovo nije bilo izvršeno, srp nije počinjao žeti i žito skupljati u snopove. Snop posvećen Bogu predstavljao je žetvu. Tako Hristos prvina, predstavljao veliku duhovnu žetvu koja će se sakupiti za Božje carstvo. Njegovo vaskrsenje je slika i zalog vaskrsenja svih pravednika koji su umrli. »Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim.« (1. Solunjanima 4, 14)
Kad je ustao, Hristos je iz groba izveo mnoge zarobljenike. Potres prilikom Njegove smrti, otvorio je njihove gorbove i kad je On ustao, i oni su izašli s Njim. To su bili Božji saradnici koji su i po cenu svoga života svedočili za istinu. Sad su trebali da budu svedoci za Onoga koji ih je podignuo iz mrtvih. Za vreme svoje službe Isus je dizao mrtve u život. On je vaskrsnuo sina udovice iz Naina, ćerku poglavara i Lazara. Ali oni nisu bili obučeni u besmrtnost. Iako su vaskrsli, bili su još uvek podložni smrti. Ali oni koji su izašli iz groba prilikom Hristovog vaskrsenja, ustali su u večni život. Oni su se vazneli s Njim kao znak Njegove pobede nad smrću i grobom. Ovi, rekao je Hristos nisu više Sotonini zarobljenici; Ja sam ih otkupio. Ja sam ih izveo iz groba kao prvinu svoje sile, da budu sa mnom gde sam i ja, da nikad više ne vide smrt ili iskuse bol.
Ovi su otišli u grad i pokazali se mnogima objavljujući: Hristos je vaskrsnuo iz mrtvih i mi smo vaskrsli s Njim. Tako je ovekovečena sveta istina o vaskrsnuću. Vaskrsli sveti svedočili su o istinitosti reči: »Oživeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo telo ustati.« Njihovo vaskrsenje bilo je slikoviti prikaz ispunjenja proročanstva: »Probudite se, i pevajte koji stanujete u prahu; jer je tvoja rosa rosa na travi, i zemlja će izmetnuti mrtvace.« (Isaija 26, 19)
Hristos je za vernika vaskrsenje i život. U našem Spasitelju je obnovljen život koji je izgubljen usled greha; On u sebi ima život da oživi onoga koga hoće. Njemu je podareno pravo da daruje besmrtnost. Život koji je u ljudskoj prirodi položio, On ponovo uzima i daje ga ljudskom rodu. »Ja dođoh«, rekao je On, da imaju život u izobilju.« »A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.« (Jovan 10, 10;4, 14; 6, 54)
Za vernika smrt ne znači puno. Hristos govori o njoj kao da ima malu važnost. »Ko održi reč moju neće videti smrti do veka«, »neće okusiti smrti do veka.« Za hrišćanina smrt je samo san, trenutak tišine i tame. Život je sakriven sa Hristom u Bogu i »kad se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi«. (Jovan 8, 51.52; Kološanima 3, 4)
Glas koji je uzviknuo s krsta: »Svrši se«, čuo se među mrtvima. On je prodro kroz zidove grobnica i pozvao usnule da ustanu. Tako će biti kad se s Neba bude začuo Hristov glas. Taj glas prodreće u grobnice i otvoriti humke i mrtvi u Hristu vaskrsnuće. Prilikom Spasiteljevog vaskrsenja otvorilo se nekoliko grobova, ali prilikom Njegovog drugog dolaska svi dragoceni mrtvi čuće Njegov glas i izaći u slavni besmrtni život. Ista sila koja je podigla Hrista iz mrtvih podići će Njegovu crkvu i proslaviti je s Njim, iznad svih gospodarstava, iznd svih sila, iznad svakog imena koje se spominje, ne samo na ovom svetu već i na svetu koji će doći.
