Najzad je Isus otpočinuo. Dugi dan sramote i mučenja završen je. Dok su poslednji zraci zalazećeg Sunca objavljivali nastupanje Subote, Božji Sin mirno je počivao u Josifovom grobu. Dovršenog dela i ruku sklopljenih u miru, odmarao se u svetim satima subotnjeg dana.
U početku, nakon svog dela stvaranja, Otac i Sin su se odmarali u Subotu. Kad se »dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova« (1. Mojsijeva 2, 1) Tvorac i sva nebeska bića radovali su se posmatrajući slavni prizor. Tada »pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu«. (O Jovu 38, 7) Sad se Isus odmarao od dela otkupljenja, pa iako je vladala žalost među onima koji su Ga voleli na Zemlji, na nebu je bila radost. Slavno je obećanje budućnosti u očima nebeskih bića. Obnovljeno stvaranje, otkupljenje ljudskog roda, koji je pobedio greh i nikada više ne može pasti – to su videli Bog i anđeli kao plod Hristovog dovršenog dela. S ovim prizorom zauvek je povezan dan Isusovog odmora. Jer Njegovo »delo je… savršeno« i »što god tvori Bog ono traje do veka«. (5. Mojsijeva 32, 4; Propovednik 3, 14) »Kad se sve popravi, što Bog govori ustima sviju svetih proroka svojih od postajanja sveta« (Dela 3, 21) Subota stvaranja, dan kad je Isus ležao i odmarao se u Josifovom grobu, biće još uvek dan odmora i radosti. Nebo i Zemlja sjediniće se u slavljenju »od subote do subote« (Isaija 66, 23) a mnoštvo spasenih u radosnom obožavanju klanjaće se Bogu i Jagnjetu.
U završnim događajima dana raspeća, dan je novi dokaz o ispunjenju proročanstva, novo svedočanstvo o Hristovom božanstvu. Kad se mrak podignuo s krsta i Spasitelju oteo samrtni uzvik, odmah se začuo drugi glas kako govori: »Zaista ovaj beše sin Božiji.« (Matej 27, 54) Ove reči nisu bile izgovorene šapatom. Svi su se okrenuli da vide odakle one dolaze. Ko ih je izgovorio? To je bio kapetan, rimski vojnik. Spasiteljevo božansko strpljenje i Njegova iznenadna smrt s uzvikom pobede na usnama, ostavili su dubok utisak na ovog neznabošca. U ranjenom, slomljenom telu koje je visilo na krstu, kapetan je prepoznao lik Božjeg Sina. Nije se mogao uzdržati da ne prizna svoju veru – zapovednik rimske straže, čovek koji je nosio Spasiteljev krst i onaj koji je umirao na krstu kraj Njega.
Dok se večer približavala, nad Golgotom je lebdela natprirodna tišina. Mnoštvo se razilazilo i mnogi su se vratili u Jerusalim znatno izmenjenog duha od onog koji su pokazali tog jutra. Mnogi su iz radoznalosti, a ne iz mržnje prema Hristu, došli da posmatraju raspeće. Još su uvek verovali optužbama sveštenika a Hrista gledali kao zločinca. Rugali su mu se zahvaćeni neprirodnim uzbuđenjem i sjedinjeni sa svetinom. Ali kad se Zemlja zaogrnula tamom, zastali su optuženi vlastitom savesti, osećajući se krivim za veliko zlo. Usred te užasne tame nije se čula nikakva šala ili podsmeh, a kad se podigla, u svečanoj tišini pošli su svojim kućama. Bili su uvereni da su optužbe sveštenika bile lažne, da Isus nije bio varalica, a nekoliko sedmica kasnije, kad je Petar propovedao na dan Pedesetnice, nalazili su se među onim hiljadama koji su se obratili Hristu.
Međutim, jevrejske vođe su ostale nepromenjene događanjima kojima su bili svedoci. Njegova mržnja prema Isusu nije oslabila. Tama koja je obavila Zemlju prilikom raspeća nije bila gušća od one koja je još uvek obuzimala umove sveštenika i poglavara. Kad se rodio, zvezda je prepoznala Hrista i povela mudrace do jasala u kojima je ležao. Nebeske vojske su Ga poznavale i pevale su Mu hvalospeve nad Vitlejemskim ravnicama. More je znao Njegov glas i pokorilo se Njegovoj zapovesti. Bolest i smrt prepoznale su njegovu vlast i vratile su Mu svoj plen. Sunce Ga je poznavalo i videvši Njegove samrtne muke, sakrilo je svoje svetlo lice. Stenje Ga je poznavalo i razlamalo se na njegov uzvik. Beživotna priroda poznavala je Hrista i svedočila o Njegovoj božanskoj prirodi. Međutim, sveštenici i poglavari u Izrailju nisu prepoznali Božjeg Sina.
Ipak, sveštenici i poglavari nisu imali mira. Ostvarili su svoj cilj time što su ubili Hrista, ali oni nisu doživeli osećaj pobede koji su očekivali. Čak i u trenutku njihove očite pobede, mučila ih je neizvesnost što će se nakon toga desiti. Čuli su uzvik: »Svrši se.« »Oče! u ruke tvoje predajem duh svoj.« (Jovan 19, 30; Luka 23, 46) Nespokojni i zabrinuti, videli su kako se razbija stenje i osetili snažan potres.
Dok je bio živ, zavideli su Hristu na uticaju koji je imao u narodu, zavideli su Mu čak i u smrti. Više su se bojali mrtvog Hrista, puno više no što su se ikada plašili živog. Bojali su se da su pažnju naroda previše usmerili na događaje koji su pratili Hristovo raspeće. Bojali su se posledica onoga što su učinili tog dana. Ni po koju cenu nisu želeli da Njegovo telo ostane na krstu u toku Subote. Subota se približavala, a tela koja su visila na krstu povređivala bi njenu svetost. Tako, koristeći ovo kao izgovor, vodeći Jevreji zahtevali su od Pilata da se ubrza smrt ovih žrtava i da se njihova tela skinu pre zalaska Sunca.
Pilat nije bio voljan, kao ni oni, da Isusovo telo ostane na krstu. Kad su dobili njegovu suglasnost, vojnici su prebili noge dvojici razbojnika da bi ubrzali njihovu smrt, ali kako su utvrdili, Isus je već bio mrtav. Surovi vojnici bili su ganuti onim što su čuli i videli od Hrista i zato se uzdržali od lomljenja Njegovih udova. Tako se u žrtvovanju Božjeg Jagnjeta ispunio Pashalni zakon: »Kosti da joj ne prelome, po svemu zakonu za pashu, neka je slave.« (4. Mojsijeva 9, 12)
Sveštenici i poglavari su se iznenadili kad su utvrdili da je Hristos mrtav. Umiranje na krstu dugo je trajalo; teško je bilo odrediti kad je život prestao. Nikada se nije čulo da čovek umre šest sati nakon raspeća. Sveštenici su želeli da budu sigurni da je Isus umro i po njihovom savetu jedan vojnik probo je kopljem Hristova rebra. Iz ovako načinjene rane, potekla su dva obilna i različita mlaza, jedan krvi, a drugi vode. To su zapazili svi posmatrači i Jovan vrlo pouzdano opisuje ovaj događaj. On kaže: »Jedan od vojnika probode mu rebra kopljem; i odmah izađe krv i voda. I onaj što vide posvedoči, i svedočanstvo je njegovo istinito; i on zna da istinu govori i da verujete. Jer se ovo dogodi da se zbude pismo: kost njegova da se ne prlomi. I opet drugo pismo govori: pogledaće onoga koga probodoše.« (Jovan 19, 34–37)
Nakon usksnuća sveštenici i poglavari pronosili su glas da Hristos nije umro na krstu, da se samo onesvestio i nakon toga oživeo. Druga vest tvrdila je da telo koje je položeno u grob nije bilo stvarno telo od mesa i kostiju, već samo nešto nalik na telo. Postupak rimskih vojnika pobija ove neistine. Oni nisu slomili Njegove noge, zato što je već bio mrtav. Da bi udovoljili sveštenicima, proboli su Mu rebra. Da se život već nije ugasio, ova rana izazvala bi trenutačnu smrt.
Isusovu smrt nije izazvao ni probod kopljem ni muke na krstu. Taj uzvik izgovoren »iza glasa« (Matej 27, 50; Luka 23, 46) u trenutku smrti, mlaz krvi i vode koji je potekao s Njegovog boka, pokazuje da je umro zato što Mu je prepuklo srce. Njegovo srce prepuklo je od duševne boli. Ubio Ga je greh ovoga sveta.
Hristovom smrću ugasile su se nade Njegovih učenika. S neopisivom boli posmatrali su njegove zatvorene oči i klonulu glavu, Njegovu kosu ulepljenu krvlju, njegove probodene ruke i noge. Do poslednjeg časa nisu verovali da će umreti, i zato su jedva mogli poverovati da je zaista mrtav. Ophrvani tugom, nisu se sećali Njegovih reči koje su predskazale baš ovaj prizor. Ništa što je govorio nije ih sad moglo utešiti. Videli su samo krst i žrtvu kako krvari na njemu. Budućnost je izgledala tamna i beznadežna. Njihova vera u Isusa je iščezla, ali nikada kao sada nisu toliko voleli svoga Gospoda. Nikada ranije nisu toliko osećali Njegovu vrednost i svoju potrebu za Njegovim prisustvom.
Čak i u smrti Hristovo telo bilo je vrlo dragoceno Njegovim učenicima. Čeznuli su da Ga dostojanstveno sahrane, ali nisu znali kako to da ostvare. Isus je bio osuđen kao pobunjenik protiv rimske vlasti, a ljudi pogubljeni zbog takvog prekršaja bili su sahranjivani na groblju posebno određenom za takve zločince. Učenik Jovan sa ženama iz Galileje ostao je kraj krsta. Nisu mogli ostaviti telo svoga Gospoda bezosećajnim vojnicima da ga sahrane na tako sramnom groblju. Ipak, to nisu mogli sprečiti. Nisu mogli dobiti nikakvo odobrenje od jevrejskih vlasti, a na Pilata nisu imali nikakav uticaj.
U ovoj neprilici učenicima su pritekli u pomoć Josif iz Arimateje i Nikodim. Obojica su poznavali Pilata i bili članovi Sinedriona. Obojica su bili bogati i uticajni ljudi. Oni su odlučili da Hristovo telo treba sahraniti s počastima.
Josif je smelo otišao Pilatu i zamolio ga je za Isusovo telo. Pilat je tek sad prvi put čuo da je Isus već mrtav. Do njega su doprle protivrečne vesti o događajima koji su pratili raspeće, ali spoznaja o Hristovoj smrti namerno je skrivana od njega. Sveštenici i poglavari upozorili su Pilata da bi Hristovi učenici mogli izvesti prevaru s Njegovim telom. Čuvši Josifov zahtev, pozvao je kapetana koji je bio na dužnosti kod krsta i doznao je da je Isus zaista umro. Potrudio se da dobije izveštaj od njega o prizorima na Golgoti, koji je potvrdio Josifovo svedočanstvo.
Josifov zahtev je odobren. Dok je Jovan čekao uznemiren zbog sahrane svog Učitelja, Josif se vratio s Pilatovim nalogom za Hristovo telo; Nikodim je stigao donoseći oko sto litara pomešane smirne i aloja za Njegovo pomazanje. Najpoštovanijem u celom Jerusalimu ne bi moglo ukazati veće poštovanje u smrti. Učenici su bili vrlo iznenađeni kad su videli ove bogate poglavare koji su isto toliko bili zainteresirani za sahranu njihovog Gospoda, kao i oni sami.
Ni Josif ni Nikodim nisu otvoreno prihvatili Spasitelja dok je bio živ. Znali su da bi ih takav korak isključio iz Sinedriona, a nadali su se da će Ga svojim uticajem zaštiti na njegovim zasedanjima. Izgledalo je da su za izvesno vreme uspevali, ali lukavi sveštenici, zapažajući njihovu naklonost prema Hristu, osujetili su njihove planove. U njihovoj odsutnosti Isus je bio osuđen i predan da se raspne. Sad kad je bio mrtav, nisu više skrivali kaoliko su Mu privrženi. Dok su se učenici bojali da se javno pokažu kao Njegovi sledbenici, Josif i Nikodim hrabro su im priskočili u pomoć. Pomoć ovih bogatih i poštovanih ljudi bila je u ovom trenutku vrlo potrebna. Oni su za svog mrtvog Učitelja mogli učiniti ono što je bilo nemoguće siromašnim učenicima; njihovo bogatstvo i uticaj štitili su ih u velikoj meri od zlobe sveštenika i poglavara.
Nežno i s poštovanjem svojim rukama su skinuli Isusovo telo s krsta. Suze saučešća brzo su kapale iz njihovih očiju dok su gledali Njegovo izranavljeno i izmučeno telo. Josif je imao novi grob, uklesan u steni. Čuvao ga je za sebe, ali kako je bio blizu Golgote, sad ga je pripremio za Isusa. Telo, zajedno s mirisima koje doneo Nikodim, brižljivo je umotano u lanenu prostirku i Spasitelj je prenet do groba. Tu su ova tri učenika ispravili povređene udove i savili izranavljene ruke na nepomične grudi. Žene Galilejke došle su da vide da li je sve učinjeno što se moglo učiniti za beživotno telo njihovog voljenog Učitelja. Videli su teški kamen koji je navaljen na ulaz u grob u koji je Spasitelj položen da počiva. Žene su bile poslednje kod krsta i poslednje na Hristovom grobu. Dok su se spuštale večernje senke, Marija Magdalena i druge Marije zadržale su se oko mesta počivanja njihovog Gospoda, lijući suze žalosti nad sudbinom Onoga koga su volele. »Vrativši se… i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu.« (Luka 23, 56)
To je bila Subota koju neće nikada zaboraviti ožalošćeni učenici, a isto tako i sveštenici, poglavari, književnici i narod. Prilikom Sunčevog zalaska, u smiraj dana pripreme, trube su se oglasile označavajući da je Subota počela. Pasha je svetkovana onako kako se to stoljećima činilo, dok je On na koga je ona usmeravala, ležao u Josifovom grobu ubijen rukama zlikovaca. Predvorja Hrama u Subotu su bila ispunjena vernicima. Prvosveštenik s Golgote bio je tu odeven u sjajne svešteničke haljine. Sveštenici s belim kapama, sasvim zaokupljeni, obavljali su svoje dužnosti. Međutim, neki od prisutnih nisu bili mirni dok je za greh bila prinošena krv junaca i jaraca. Nisu bili svesni da je znamenje našlo svoje ostvarenje, da je beskonačna žrtva prineta za grehe sveta. Nisu znali da vršenje obredne službe nije imalo više nikakvu važnost. Ali, nikada ranije toj službi nisu prisustvovali s tako protivrečnim osećajima. Trube, muzički instrumenti i glasovi pevača bili su glasni i jasni kao i obično. Međutim, svi su osećali da se zbiva nešto neobično. Jedan za drugim raspitivali su se o nesvakidašnjem događaju koji se odigrao. Do tada svetinja nad svetinjama neprikosnoveno je čuvana od svih koji u nju nisu smeli ući. Međutim, sad je bila otvorena za sve oči. Teška izvezena zavesa, načinjena od čistog lana i bogato ukrašena zlatom, skerletom i purpurom bila je razdrta od vrha do dna. Mesto na kojem se Gospod sastajao s prvosveštenikom da objavi svoju slavu, mesto koje je bilo sveta Božja dvorana za prem, bilo je otvoreno svakom oku – mesto koje Gospod više nije priznavao. Smrknuti sveštenici služili su pred oltarom. Otkrivenost svetinje nad svetinjama ispunjavala ih je užasom nastupajuće nesreće.
Mnogi umovi bili su obuzeti mislima izazvanim prizorima na Golgoti. Od raspeća sve do vaskrsenja mnoge buden oči stalno su istraživale proročanstva, neki da bi razumeli celovito značenje praznika koji su proslavljali, neki da nađu dokaze da isus nije bio ono što je tvrdio da jest, a drugi su bolnim srcme tragali za dokazima da je On zaista pravi Mesija. Iako su istraživali s različitim ciljevima, svi su bili osvedočeni u istu istinu – da se proročanstvo ispunilo u događajima nekoliko proteklih dana i da je Raspeti Otkupitelj sveta. Mnogi koji su tada učestvovali u službi, nikada više nisu učestvovali u pashalnim obredima. Čak su i mnogi sveštenici bili osvedočeni u pravi Isusov karakter. Njihovo istraživanje proročanstva nije bilo uzaludno, jer su ga nakon Njegovog vaskrsenja priznali za Božjeg Sina.
Kad je video Isusa podignutog na krstu, Nikodim se setio Njegovih reči izgovorenih u noći na Maslinskoj gori: »Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečiji da se podigne. Da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3, 14.15) Te Subote dok je Hristos ležao u grobu, Nikodim je imao priliku za razmišljanje. Jasnija svetlost sad je obasjavala njegov um pa mu reči koje Isus izgovorio više isu bile tajanstvene. Osećao je da je mnogo izgubio što se nije povezao sa Spasiteljem u toku Njegovog života. Sad se prisećao događaja s Golgote. Hristova molitva za one koji su Ga raspeli i Njegov odgovor na molbu razbojnika koji je umirao govorili su srcu ovog učenog savetnika. Ponovo je posmatrao Spasitelja u Njegovoj agoniji i opet čuo taj poslednji uzvik »Svrši se«, izgovoren kao uzvik pobednika. Ponovo je posmatrao Zemlju kako se ljulja, zamračeno nebo, razdrtu zavesu, razlomljene stene, i njegova vera zauvek se utvrdila. Isti događaj koji je uništio nade učenika osvedočio je Josifa i Nikodima u Isusovo božanstvo. Njihova strahovanja savladala je hrabrost čvrste i nepokolebljive vere.
Nikada Hristos nije privukao toliku pažnju mnoštva kao sada kad je položen u grob. Ljudi su po svom običaju dovodili svoje bolesne i nevoljne u predvorje Hrama, raspitujući se: ko nam može nešto kazati o Isusu iz Nazareta? Mnogi su došli izdaleka da nađu Onoga koji je lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Sa svih strana čuo se uzvik: Tražimo Hrista Iscelitelja! Sveštenici su ovom prilikom pregledali one za koje se mislilo da pokazuju znake gube. Mnogi su morali čuti da su njihovi muževi, žene ili deca proglašeni gubavima i osuđeni da napuste sigurnost svog doma i naklonost svojih prijatelja, da bi izdaleka opominjali prolaznike bolnim uzvikom: »Nečist, nečist!« Prijateljske ruke Isusa iz Nazareta, koje nikada nisu odbijale da dodirom isceljuju odvratnu gubu, sad su bile prekršene na Njegovim grudima. Usne koje su na njegovu molbu odgovarale utešnim rečima: »Hoću, očisti se« (Matej 8, 3), sad su bile neme. Mnogi su se uzalud obraćali prvosveštenicima i poglavarima za saučešće i olakšanje. Bilo je očito da su odlučno želeli da imaju živog Hrista ponovo u svojoj sredini. Uporno i revno raspitivali su se za Njega. Nisu želeli da odu. Međutim, isterali su ih iz predvorja Hrama i na kapije postavili vojnike da vraćaju mnoštvo koje je zahtevalo da uđe sa svojim bolesnim i umirućima.
Nevoljnici koji su došli da ih Spasitelj izleči klonuli su pod teretom razočarenja. Ulice su bile ispunjene jecajima. Bolesni su umirali u nedostatku isceljujućeg Isusovog dodira. Uzalud su tražili savet lečnika; niko nije imao takvo umeće kao Onaj koji je ležao u Josifovom grobu.
Tužni uzvici stradalnika uverljivo su svedočili hiljadama da je velika svetlost nestala s ovoga sveta. Bez Hrista, Zemlja je postala mrak i tama. Mnogi čiji su se glasovi stopili u uzviku: »Raspni ga, raspni ga!« sad su shvatili nesreću koja se sručila na njih, pa bi da je On još živ, isto tako revno vikali: Pusti nam Isusa!
Kad su ljudi doznali da su sveštenici pogubili Isusa, raspitivali su se o Njegovoj smrti. Pojedinosti o Njegovom suđenju držane su u najdubljoj tajnosti, ali za vreme dok se nalazio u grobu, Njegovo ime nije silazilo s hiljada usana, a izveštaji o Njegovom sramnom suđenju i nečovečnosti sveštenika i poglavara kružili su posvuda. Razumni ljudi pozvali su ove sveštenike i poglavare da objasne proročanstva Staroga zaveta o Mesiji, i dok su oni pokušavali uobličiti neku laž, kao odgovor, postali su smeteni. Nisu mogli objasniti proročanstva koja su naveštala Hristove patnje i smrt, pa su se mnogi od onih koji su se raspitivali osvedočili da su se sveti spisi ispunili.
Osveta za koju su sveštenici mislili da će biti slatka, postala im je vrlo gorka. Znali su da su se sučelili s oštrim narodnim neodobravanjem; znali su da su baš oni, koje su podstakli protiv Isusa, sad bili užasnuti njihovim sramnim delom. Ovi sveštenici pokušavali su verovati da je Isus varalica, ali bilo je uzalud. Neki od njih stajali su kraj Lazarevog groba i videli kako se mrtvac vraća u život. Drhtali su od straha da će se Hristos sam dići iz mrtvih i da će se ponovo pojaviti pred njima. Oni su Ga čuli kako izjavljuje da ima vlast položiti svoj život i ponovo ga uzeti. Setili su se i da je rekao: »Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti.« (Jovan 2, 19) Juda im je govorio o rečima koje je Isus uputio svojim učenicima za vreme poslednjeg putovanja u Jerusalim: »Evo idemo u Jerusalim, i sin čovečij biće predan glavarima svešteničkim i književnicima; i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga biju i razapnu, i treći dan ustaće.« (Matej 20, 18.19) Kada su čuli ove reči, podsmejavali su se i rugali. Ali sad su se setili da su se dosad ispunila sva Hristova predskazanja. Rekao je da će trećeg dana ponovo ustati, i ko bi mogao reći da se i ovo neće ispuniti. Pokušali su se osloboditi ovih misli, ali nisu nikako mogli. Kao i njihov otac, đavo, verovali su i drhtali.
Sad kad je uzbuđenje prestalo, Hristov lik nametnuo se njihovim umovima. Gledali su Ga kako stoji miran i dostojanstven pred svojim neprijateljima, podnoseći bez ikakvog gunđanja njihova ruganja i zlostavljanja. Svi događaji s Njegovog suđenja i raspeća ponovo su se vraćali s neodoljivim osvedočenjem da je On Božji Sin. Osećali su da bi se u svako vreme mogao pojaviti pred njima kao Optuženi koji je postao Tužilac, Osuđeni Sudac, Ubijeni kao onaj koji traži pravdu u smrti svojih ubojica.
U Subotu su imali malo odmora. Iako nikada ne bi prestupili prag neznabožaca iz straha od oskvrnuća, ipak su održali savetovanje o Hristovom telu. Smrt i grob moraju zadržati onoga koga su oni raspeli. »Sutradan pak po petku sabraše se glavari sveštenički i fariseji kod Pilata, i rekoše: gospodaru! mi se opomenusmo da onaj laža kaza još za života: posle tri dana ustaću. Za to zapovedi da se utvrdi grob do trećeg dana da ne dođu kako učenici njegovi noću i da ga ne ukradu i ne kažu narodu; usta iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve. Reče im Pilat: evo vam straže, pa idite te utvrdite kako znate.« (Matej 27, 62–65)
Sveštenici su dali uputstva za osiguranje grobnice. Veliki kamen postavljen je ispred otvora. Preko ovog kamena postavili su uže pričvršćujući krajeve za stenu i zapečaćujući ih rimskim pečatom. Kamen se nije mogao pomaći, a da se ne slomi pečat. Straža od stotinu vojnika, postavljena oko groba lako je mogla sprečiti svakog nepozvanog da se oko njega bavi. Sveštenici su učinili sve što su mogli da bi zadržali Hristovo telo tamo gde je bilo položeno. On je bio tako sigurno zapečaćen u svom grobu, kao da je trebalo da tu ostane za sva vremena.
Tako su se savetovali i planirali slabi ljudi. Ove ubojiece nisu uopšte shvatile beskorisnost svojih napora. Ali Bog se proslavio njihovim delovanjem. Upravo ovi napori, učinjeni da se spreči Hristovo vaskrsenje najuverljiviji su dokazi koji ga potvrđuju. Ukoliko je veći bio broj vojnika postavljenih oko groba, utoliko će moćnije da bude svedočanstvo da je On vaskrsnuo. Stotinama godina pre Hristove smrti Sveti Duh je objavio preko psalmiste: »Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova… Onaj, što živi na nebesima, sme se, Gospod im se podsmieva. (Psalam 2, 1– 4) Rimski stražari i rimsko oružje bili su nemoćni da Gospodara života zadrže u grobu. Približio se čas Njegovog oslobođenja.
