Zasnovano na Mateju 15,1–20; Marku 7,1–23.
Književnici i fariseji, očekujući da će da vide Isusa na Pashi, pripremili su Mu zamku. Međutim, znajući njihovu nameru, izostao je s ovog skupa. »I skupiše se oko njega fariseji i neki od književnika.« Budući da On nije otišao k njima, oni su došli k Njemu. U jednom trenutku izgledalo je da će narod Galileje prihvatiti Isusa kao Mesiju i da će moć sveštenika u toj oblasti bitit slomljena. Misija dvanestorice, koja je ukazivala na razvitak Hristovog rada, i dovodila učenike još neposrednije u sukob s rabinima, ponovo je izazvala ljubomoru vođa u Jerusalimu. Uhode koje su na početku Njegove službe poslane u Kapernaum, i koje su Mu pokušale pripisati krivicu zbog kršenja subote, bile su dovedene u zabunu, ali rabini su bili rešeni da sprovedu svoju nameru. Sad su poslali jedno drugo poslanstvo da motri Njegovo kretanje i pronađe neku optužbu protiv Njega.
Kao i ranije, motiv za optužbe bilo je Njegovo nepoštivanje odredbi predaja koje su opterećivale Božji zakon. One su bile neposredno određene da štite držanje Zakona, ali su ih držali svetijim od samog zakona. Kad su dolazile u sukob sa zapovestima danim na Sinaju, prednost se davala rabinskim odredbama.
Među propisima najrevnosnije se primenjivao onaj o obrednom čišćenju. Zanemarivanje formi koje je trebalo poštovati pre obeda smatralo se strašnim grehom, koji će da bude kažnjen i na ovom i na onom svetu, pa se zato i uništenje prestupnika držalo vrlinom.
Bilo je bezbroj pravila o čišćenju. Ceo čovekov život bio bi jedva dovoljan da ih sve nauči. Život onih koji su se pokušavali pridržavati rabinskih zahteva bio je duga borba protiv obredne nečistoće i beskrajan niz pranja i čišćenja. Dok su ljudi bili zaokupljeni beznačajnim sitnicama i pravilima koje Bog nije zahtevao, njihova pažnja bila je skrenuta s velikih načela Njegovog zakona.
Hristos i Njegovi učenici nisu poštovali ova obredna pranja i uhode su ovo zanemarivanje učinile osnovom svoje optužbe. Oni nisu izvršili neposredan napad na Hrista, već su došli k Njemu kritikujući Njegove učenike. U prisustvu mnoštva rekli su: »Za što učenici tvoji prestupaju običaje starih? Jer ne umivaju ruku svojih kad hleb jedu.«
Kad god vest istine s posebnom silom dopre do duša, Sotona pokreće svoje predstavnike da otpočnu rasprave oko nekih beznačajnih pitanja. Tako on pokušava skrenuti pažnju sa stvarnog predmeta. Kad god se započne neko dobro delo, uvek postoje sitničari koji su spremni raspravljati o formi ili tehničkim pitanjima, da bi odvojili misli sa žive stvarnosti. Kad se čini da Bog na poseban način radi za svoj narod, neka on ne dopusti da bude uvučen u rasprave koje će samo upropastiti duše. Pitanja koja sadrže najveće značenje za nas glase: Da li verujem u Božjeg Sina verom koja spašava? Da li je moj život u skladu s božanskim Zakonom? »Ko veruje sina, ima život večni; a ko ne veruje sina, ne će videti života.« »I po tom razumem da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo.« (Jovan 3,36; 1. Jovanova 2,3)
Isus nije učinio nikakav pokušaj da odbrani sebe ili svoje učenike. On se nije pozivao na optužbe protiv sebe, već je i dalje otkrivao duh koji je pokrenuo ove pobornike ljudskih obreda. On im je dao primer njihovog svakidašnjeg postupanja, onog što su učinili neposredno pre svog dolaska k Njemu. »Dobro ukidajte zapovest Božiju«, rekao je, »da svoj običaj sačuvate. Jer Mojsije reče: poštuj oca svojega i mater svoju; i: koji opsuje oca ili mater smrću da umre. A vi kažete: ako reče čovek ocu ili materi: korban, to jest: prilog je čim bih ti ja mogao pomoći. I tako ne date mu ništa učiniti ocu svojemu ili materi svojoj.« Oni su ukinuli petu zapovest kao da nema značenja, no bili su vrlo točni u sprovođenju predaja svojih starešina. Učili su narod da je davanje imovine Hramu daleko svetija dužnost čak i od potpomaganja roditelja; kao da je, ma koliko velika bila potreba, svetogrđe dati ocu ili majci bilo koji deo od onoga što je tako posvećeno. Bilo je dovoljno da nemarni potomak izgovori reč »korban« nad svojom imovinom, posvetivši je tako Bogu, pa ju je mogao u toku celog svog života zadržati za svoje potrebe, a da nakon njegov smrti bude prenesena u službu Hramu. Na taj način imao je slobodu da u životu, pa i u smrti, ne poštuju svoje roditelje i vara ih pod pokrivalom lažne posvećenosti Bogu.
Nikada, rečju ili delom, Isus nije smanjio čovekovu obavezu u davanju darova i prinosa Bogu. Hristos je bio taj koji je davao sva uputstva Zakona o desetku i prinosu. Kad je bio na Zemlji pohvalio je onu siromašnu ženu koja je sve što je imala priložila u riznicu Hrama. Međutim, od prividne revnosti za Boga sveštenici i rabini stvorili su izgovor kojim su prikrivali vlastitu želju za samoisticanjem. Obmanjivali su narod. Natovarili su mu teške terete koje Bog nije nametnuo. Čak ni Hristovi učenici nisu bili sasvim oslobođeni jarma koji im je nametnut nasleđenim predrasudama i vlašću rabina. Sada, otkrivanjem pravog rabinskog duha, Isus je težio da oslobodi robovanja predaji sve one koji su stvarno želeli služiti Bogu.
»Licemeri!« rekao je On obraćajući se lukavim uhodama, »dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojim, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskima.« Hristove reči bile su optužba protiv celokupnog farisejskog sistema. Izjavio je da postavljanjem svojih zahteva iznad božanskih pravila, rabini stavljaju sebe iznad Boga.
Poslanici iz Jerusalima bili su prepuni besa. Nisu mogli optužiti Hrista kao prekrišitelja Zakona sa Sinaja, jer je govorio kao njegov branilac protiv njihove predaje. Velika pravila Zakona, koja je On iznosio, bila su u upadljivoj suprotnosti prema sitničarskim pravilima koje su izmislili ljudi.
Isus je objasnio mnoštvu, a nakon toga znatno iscrpnije svojim učenicima, da oskrvnuće ne dolazi iznapolja, već iznutra. Čistoća i nečistoća u vezi su s dušom. Rđava dela, rđave reči, rđave misli, prekršaj Božjeg zakona, a ne zanemarivanje spoljašnjih obreda koje je stvorio čovek, pogane čoveka.
Učenici su zapazili bes uhoda kad je razobličeno njihovo lažno učenje. Videli su ljutite poglede i čuli poluglasne reči nezadovoljstva i osvetoljubivosti. Zaboravljajući koliko je često Isus dokazao da čita srce kao otvorenu knjigu, govorili su Mu o uticaju Njegovih reči. Nadajući se da će On moći odobrovoljiti razbesnele zvaničnike, kazali su Isusu: »Znaš li da fariseji čuvši tu reč sablazniše se?«
On je odgovorio: »Svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskoreniće se.« Običaji i predaja koje su rabini tako visoko vrednovali, bili su od ovoga sveta, a ne s Neba. Ma koliko veliki ugled uživali kod naroda, nisu mogli izdržati Božju probu. Svaki ljudski izum koji je zamenio Božje zapovesti, pokazaće se bezvrednim onog dana kad »će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla«. (Propovednik 12,14)
Zamenjivanje Božjih zapovesti ljudskim pravilima nije prestalo. Čak i među hrišćanima nalaze se odredbe i običaji koji nemaju bolju osnovu no što je predanje otaca. Takve odredbe, koje počivaju samo na ljudskom autoritetu, istisnule su one koje je Bog uspostavio. ljudi se čvrsto drže svoje predaje, i poštuje svoje običaje, i gaje mržnju prema onima koji im žele ukazati na njihovu grešku. Danas, kad nam se nalaže da usmerimo pažnju na Božje zapovesti i veru Isusovu, vidimo isto neprijateljstvo koje se pokazalo i u Hristove dane. O ostatku Božjeg naroda stoji napisano: »I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije s ostalim semenom njenim, koje drže zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isusa Hrista.« (Otkrivenje 12,17)
Nego »svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskoreniće se«. Umesto vlasti takozvanih crkvenih otaca, Bog nam zapoveda da prihvatimo Reč večnog Oca, Gospodara neba i Zemlje. U njoj se jedino nalazi istina koja nije pomešana sa zabludom. David je rekao: »Razumniji postah od svih učitelja svojih; jer razmišljam o tvojim otkrivenjima. Mudriji sam od staraca; jer zapovesti tvoje čuvam.« (Psalam 119,99.100) Neka svi koji prihvataju ljudski autoritet, crkvene običaje ili predaju otaca, poslušaju opomenu izrečenu Hristovim rečima: »No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskima.«
