Zasnovano na Jovanu 6,22–71.
Kad je sprečio narod da Ga proglasi carem, Hristos je znao da je nastupila prekretnica u Njegovom životu. Mnoštvo koje Ga je danas želelo uzdignuti na presto sutra će se okrenuti od Njega. Razočaranje njihove sebične slavoljubivosti preobratiće njihovu ljubav u mržnju i njihovo slavljenje u kletve. Iako je to znao, nije poduzeo ništa da spreči krizu. Od samog početka nije pružao svojim sledbenicima nikakvu nadu u zemaljske nagrade. Jednome koji je došao da postane Njegovim učenikom rekao je: »Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda; a sin čovečji nema gde glave zakloniti.« (Matej 8,20) Da su ljudi mogli imati zajedno svet i Hrista, mnoštvo bi Mu ponudilo svoju odanost; ali takvu službu On nije mogao prihvatiti. Mnogi od onih koji su bili povezani s Njim bili su privučeni nadom u svetovno carstvo. Ovi ljudi ne smeju ostati u svojoj obmani. Duboku duhovnu pouku iz čuda doneće sobom još neposredniju probu.
Čudo s hlebom pročulo se i blizu i daleko i narednog jutra vrlo rano narod se okupljao u Vitsaidi da vidi Isusa. Dolazili su u velikom broju kopnom i morem. Oni koji su Ga napustili protekle noći, vratili su se, očekujući da će Ga još uvek tu naći; jer nije bilo lađe kojom bi mogao preći na drugu stranu. Ali njihovo traganje bilo je besplodno i mnogi su se, tražeći ga, uputili u Kapernaum.
U međuvremenu stigao je u Genezaret nakon odsustva od samo jednog dana. Čim se doznalo da se iskrcao, narod »optrčavši sav onaj kraj počeše na odrima donositi bolesnike gde čujahu da je on.« (Marko 6,55)
Nakon izvesnog vremena otišao je u sinagogu i tu su Ga našli oni koji su došli iz Vitsaide. Doznali su od Njegovih učenika i kako je prešao preko mora. Žestina oluje i mnogi sati uzaludnog veslanja nasuprot nepovoljnim vetrovima, Hristova pojava koja je hodala po vodi, strah koji se tada pojavio, Njegove umirujuće reči, Petrov doživljaj i njego rezltat sa iznenadnim utišavanjem bure i iskrcavanjem iz lađe, sve je verno ispričano zadivljenom mnoštvu. Još uvek nezadovoljni, mnogi su se okupljali oko Isusa pitajući: »Rabi! kako si došao ovamo?« Nadali su se da će s Njegovih usana čuti daljnji opis ovog čuda.
Isus nije potkrepio njihovu radoznalost. Sa žalošću je rekao: »Ne tražite me što čudesa videste, nego što jedoste hleba i nasitiste se.« Nisu Ga tražili s nekim uzvišenijim pobudama; već zato što su bili nahranjeni hlebom nadali su se da će primiti i druge zemaljske koristi time što su se povezali s Njim. Spasitelj im je zapovedio: »Starajte se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za večni život.« Nemojte tražiti samo materijalne koristi. Neka glavni napor ne bude staranje za sadašnji život, već tražite duhovnu hranu, upravo onu mudrost koja će ostati za večni život. To može dati samo Božji sin, »jer ovoga potvrdi otac Bog.«
Za tren zanimanje slušalaca probudilo se. Uzviknuli su: »Šta ćemo činiti da radimo dela Božija?« Oni su izvršili mnoge naporne pothvate da bi se preporučili Bogu, i bili su spremni da čuju neko novo pravilo pomoć kojeg bi mogli pribaviti veću zaslugu. Njihovo pitanje je značilo: što trebamo činiti da zaslužimo Nebo? Koja cena se traži da bi dobili život koji će doći?
»Odgovori Isus i reče im: ovo je delo Božije da verujete onoga koga on posla.« Cena Neba je Isus. Put u Nebo ide kroz veru u »Jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.« (Jovan 1,29)
Međutim, narod nije odlučio usvojiti ovo izlaganje božanske istine. Isus je obavljao baš onu misiju koju je proročanstvo navestilo da će Mesija izvršiti; ali oni nisu videli ništa od onoga što su njihove sebične nade naznačile kao Njegov zadatak. Hristos je zaista nahranio mnoštvo ječmenim hlebovima; ali u Mojsijevo vreme Izrailj je bio hranjen manom četrdeset godina, te su zato puno veće blagoslove očekivali od Mesije. Njihova nezadovoljna srca pitala su se zar Isus ne može, ako već može učiniti toliko čudesnih dela kojima su bili svedoci, dati zdravlje, snagu i bogatstvo celokupnom svom narodu, osloboditi ga od Njegovih ugnjetača i uzvisiti do moći i časti? Činjenica da je On tvrdio kako je Poslani od Boga, a ipak nije prihvatao da bude Izrailjev car, bila je tajna koju nisu mogli dokučiti. Njegovo odbijanje pogrešno je protumačeno. Mnogi su zaključili da se On nije usuđivao zahtevati svoje pravo zato što je i sam sumnjao u božansku prirodu svoje misije. Na taj način otvorili su svoja srca neverstvu i seme koje je Sotona posijao donelo je rod svoje vrste, u pogrešnom razumevanju i otpadu.
Sad je jedan rabin podsmešljivo upitao: »Kakav dakle ti pokazuješ znak da vidimo i da verujemo? što radiš ti? Ocevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano; hleb s neba dade im da jedu.«
Jevreji su poštovali Mojsija kao onoga koji je dao manu, pripisujući slavu oruđu, a gubeći iz vida Onoga koji je izvršio to delo. Njihovi očevi gunđali su protiv Mojsija, odricali i sumnjali u njegov božanski zadatak. Sad u istom duhu potomci odbacuju Onoga koji im je doneo vest od Boga. »Tada im reče Isus: zaista, zaista vam kažem: Mojsije ne dade vama hleba s neba.« Darodavac mane stajao je među njima. Sam Hristos bio je taj koji je vodio Jevreje kroz pustinju i svakodnevno ih hranio hlebom s Neba. Ta hrana bila je uzor pravog hleba s neba. Životodavni Duh, proističući iz beskonačne Božje punine, prava je mana. Isus je rekao: »Jer hleb Božji onaj koji silazi s neba i daje život svetu.«
Još uvek misleći da Isus govori o zemaljskoj hrani, neki od Njegovih slušalaca, uzviknuli su: »Gospode! daj nam svagda taj hleb.« Isus je otvoreno rekao: »Ja sam hleb života.«
Slikoviti izraz koji je Hristos upotrebio bio je poznat Jevrejima. Mojsije, nadahnut Svetim Duhom, rekao je: »Čovek ne živi o samom hlebu nego o svemu što izlazi iz usta gospodnjih.« A prorok Jeremija je napisao: »Kad se nađoše reči tvoje, pojedoh ih, i reč tvoja bi mi radost i veselje srcu mojemu. (5. Mojsijeva 8,3; Jeremija 15,16) Sami rabini imali su jednu poslovicu o tome da jedenje hleba, u svom duhovnom smislu, znači proučavanje zakona i izvršavanje dobrih dela; često se govorilo da će prilikom Mesijinog dolaska ceo Izrailj da bude nahranjen. Učenje proroka razjasnilo je duboku duhovnu pouku u čudu s hlebovima. Ovu pouku Hristos je pokušao objasniti svojim slušaocima u sinagogi. Da su razumeli svete spise razumeli bi Njegove reči kad je kazao: »Ja sam hleb života.« Samo dan ranije onemoćalo i gladno mnoštvo bilo je nhranjeno hlebom koji je On dao. Kao što su od tog hleba primili telesnu snagu i osveženje, tako su od Hrista mogli primiti duhovnu silu za večni život. »Koji meni dolazi«, rekao je On, »ne će ogladnjeti, i koji mene veruje ne će nikad ožednjeti.« Međutim, dodao je: »Nego vam kazah da me i videste i ne verujete.«
Oni su videli Hrista svedočenjem Svetog Duha, u otkrivenju Boga njihovim dušama. Živi dokazi Njegove sile iz dana u dan stajali su pred njima, pa ipak su tražili još neki znak. Da im je i on dan, ostali bi isto tako neverni kao što su i ranije bili. Ako nisu bili uvereni onim što su videli i čuli, bilo bi beskorisno pokazivati im još čudesnija dela. Neverstvo će uvek naći opravdanje za sumnju i razlozima pobiti i najjači dokaz. Hristos je opet uputio poziv tim tvrdokornim srcima. »I koji dolazi k meni ne ću ga isterati na polje.« Svi koji Ga verom primaju, kazao je On, imaće večni život. Niko ne može da bude izgubljen. Ne postoji nikakva potreba da fariseji i suduceji raspravljaju o budućem životu. Nije više potrebno da ljudi tuguju u beznadežnoj boli za svojim mrtvima. »A ovo je volja onoga koji me posla da svaki koji vidi sina i veruje ga ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan.«
Međutim, narodne vođe bile su uvređene: »I govorahu: nije li ovo Isus sin Josifov kojemu mi znamo oca i mater? kako dakle on govori: ja siđoh s neba?« Pokušali su stvoriti predrasudu time što su podsmešljivo spomenuli Isusovo skromno poreklo. Pokazivali su s omalovažavanjem na Njegov život kao galilejskog radnika i Njegovu siromašnu i skromnu obitelj. Tvrdnje ovog neobrazovanog drvodelje, govorili su, nisu vredne njihove pažnjei. Na račun Njegovog tajanstvenog rođenja podmetali su misao da je sumnjivog porekla, prikazujući ljudske okolnosti Njegovog rođenja kao mrlju u Njegovom životu.
Isus nije pokušao objasniti tajnu svog rođenja. On nije dao nikakav odgovor na pitanje o svom dolasku s neba, kao što nije dao nikakav odgovor na pitanje sa u vezi sa svojim prelaskom preko mora. Nije skretao pažnju na čuda koja su obeležavala Njegov život. Dobrovoljno je sebe načinio čovekom bez ugleda uzevši na sebe obličje sluge. Međutim, Njegove reči i dela otkrivali su Njegov karakter. Svi čija su srca vila otvorena za božansko prosvetljenje u Njemu su prepoznali »Jedinorodnoga od oca« punog »blagodati i istine.« (Jovan 1,14)
Predrasuda fariseja bila je puno dublja no što su to otkrivala njihova pitanja: ona je imala svoj koren u izopačenosti njihovog srca. Svaka Isusova reč i delo podsticali su u njima neprijateljstvo, jer duh koji su gajili nije u Njemu mogao naći nikakav odjek.
»Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan. U prorocima stoji napisano; i biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od oca i nauči, doći će k meni.« Hristu neće doći niko do onih koji odgovore na Očevu ljubav koja privlači. međutim, Bog privlači sva srca k sebi, te zato Hristu neće doći samo oni koji se hoće odupreti toj Njegovoj privlačnoj sili.
U rečima »Biće svi naučeni od Boga« Isus se poziva na Isaijino proročanstvo. »A sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda, i obilan mir imaće sinovi tvoji.« (Isaija 54,13) Ovaj deo Svetih spisa Jevreji su prisvajali sebi. Hvalisali su se da je Bog njihov učitelj. Međutim, Isus je pokazao kako je beskorisna ova tvrdnja, jer je rekao: »Svaki koji čuje od oca i nauči, doći će k meni.« Jedino preko Hrista mogu upoznati Oca. Ljudska priroda ne može izdržato prizor Njegove slave. Oni koji su saznali o Bogu, slušali su glas Njegovog Sina i u Isusu iz Nazareta prepoznaće Onoga koji je objavio Oca preko prirode i otkrivenja.
»Zaista, zaista vam kažem: koji veruje mene ima život večni.« Preko ljubljenog Jovana koji je slušao ove reči, Sveti Duh objavio je crkvama: »I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni i ovaj život večni u sinu je njegovom. Ko ima Sina Božjega ima život.« (1. Jovanova 5,11.12) A Isus je rekao: »Ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan.« Hristos je postao jedno telo s nama, da bismo mi mogli postati jedan duh s Njim. Posredstvom ovog jedinstva ustaćemo iz groba – ne samo kao izraz Hristove sile nego zato što je Njegov život verom postao našim životom. Oni koji sagledavaju Hrista u Njegovom pravom karakteru i primaju Ga u srce, imaju večni život. Hristos prebiva u nama Duhom, a Božji Duh, primljen verom u srca, začetak je večnog života.
Narod je usmeravao Hrista na manu koju su njihovi očevi jeli u pustinji, kao da je davanje te hrane bilo veće čudo od onoga koje je Isus učinio, no On je pokazao kako je neznatan bio taj dar kad se usporedi s blagoslovima koje je došao podariti. Mana je mogla održati samo ovozemaljski život; ona nije sprečavala približavanje smrti niti je osigurala besmrtnost; ali Hleb s Neba hraniće dušu za večni život. Spasitelj je rekao: »Ja sam Hleb života. Ocevi vaši jedoše manu u pustinji i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba; da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovoga hleba živeće u vek.« Ovom slikovitom prikazivanju Hristos sada dodaje drugo. On jedino smrću može pokloniti život ljudima i rečima koje slede pokazuje na svoju smrt kao sredstvo spasenja. On kaže. »I hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta.«
Jevreji su bili zauzeti pripremom za svetkovanje Pashe u Jerusalimu u znak sećanja na noć oslobođenja Izrailja, kad je anđeo zatirač teško pogodio egipatske domove. Bog je želeo da u pashalnom jagnjetu oni vide Jagnje Božje i kroz ovo znamenje prihvate Njega koji je dao sebe za život sveta. Međutim, Jevreji su tako daleko otišli da su znamenje smatrali najvažnijim, dok je njegovo značenje ostalo neprimećeno. Oni nisu raspoznali Gospodnje telo. Ista ona istina koja je slikovito prikazana u pashalnoj službi bila je iskazana rečima Hristove pouke. Međutim, i ona nije bila prepoznata.
Sad su rabini ljutito povikali: »Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo?« Pretvarali su se da Njegove reči razumeju u istom doslovnom smislu kao i Nikodim kad je upitao: »Kako se može čovek roditi kad je star?« (Jovan 3,4) U izvesnoj meri shvatili su značenje Isusovih reči, ali nisu želeli to priznati. Pogrešno tumačeći Njegove reči, nadali su se da će u narodu pokrenuti prerasude protiv Njega.
Hristos nije ublažio svoje slikovito prikazivanje. On je ponovio istinu još snažnijim rečima: »Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, ne ćete imati života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan: jer je telo moje pravo jelo i krv moja pravo piće. Koji jede moje telo i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu.
Jesti Hristovo telo i piti Hristovu krv znači primiti Ga kao ličnog Spsitelja, verujući da On prašta naše grehe i da smo u Njemu savršeni. Mi ćemo postati učesnici u Njegovoj prirodi ako posmatramo Njegovu ljubav, ako prebivamo u njoj, ako pijemo od nje. Ono što je hrana za telo, to Hristos mora da bude za dušu. Hrana nam ne može koristiti ako je ne jedemo, ako ne postane deo našeg bića. Tako i Hristos nema nikakvu vrednost za nas ako Ga ne upoznamo kao ličnog Spsitelja. Teorijsko znanje neće nam učiniti nikakvo dobro. Moramo se Njime hraniti, moramo Ga primiti u srce tako da Njegov život postane naš. Mi moramo crpsti Njegovu ljubav i Njegovu milost.
Međutim, čak i ovi slikoviti prikazi nisu mogli iskazati prednost povezanosti vernika i Hrista. Isus je rekao: »Kao što me posla živi otac, i ja živim oca radi; i koji jede mene i on že živeti mene radi.« Kao što je Božji Sin živeo verom u Oca, tako i mi treba da živimo verom u Hrista. On se tako potpuno potčinio Božjoj volji, da se sam Otac otkrio u Njegovom životu. Iako je bio kušan u svemu kao i mi, stajao je pred sviejtom neokaljan zlom koje ga je okružavalo. I mi trebamo pobediti tako kao što je Hristos pobedio.
Da li si ti Hristov sledbenik? tada sve što je napisano u vezi s duhovnim životom napisano je za tebe i može se postići tvojim sjedinjenjem sa Isusom. Da li je tvoja revnost posustala? Da li se tvoja prva ljubav ohladila? Prihvati ponovo ponuđenu Hristovu ljubav! jedi Njegovo telo i pij Njegovu krv i postaćeš jedno sa Ocem i Sinom.
Neverni Jevreji nisu hteli da vide bilo što drugo osim najdoslovnijeg značenja Spasiteljevih reči. Obrednim zakonom njima je bilo zabranjeno da okuse krv i sad su Hristove reči protumačili kao svetogrđe i međusobno su raspravljali o njima. Mnogi čak i među učenicima govorili su: »Ovo je tvrda beseda! ko je može slušati?«
Spasitelj im je odgovorio: »Zat vas ovo sablažnjava? A kad vidite sina čovečijega da odlazi gore gde je pre bio? Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život su.«
Hristov život koji daje život svetu nalazi se u Njegovoj reči. Svojom reči Isus je lečio bolesti i isterivao zle duhove; svojom reči utišao je more i podizao mrtve; i narod je svedočio da je Njegova reč imala silu. On je govorio Božju reč, kao što je govorio preko svih proroka i učitelja u Starom zavetu. Celokupna Biblija jest objavljivanje Hrista i Spasitelj je želeo usmeriti veru svojih sledbenika na ovu Reč. Kad se Njegovo vidljivo prisustvo bude povuklo, Reč mora da bude njihov izvor sile. Kao i njihov Učitelj, oni će morati živeti »o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.« (Matej 4,4)
Kao što se naš telesni život održava hranom, tako se inaš duhovni život održava Božjom reči. Svaka duša za sebe treba primiti život iz Božje reči. Kao što sami za sebe moramo jesti da bismo primili hranljive sastojke, tako moramo primiti reč sami za sebe. Mi je ne bismo smeli primiti samo posredovanjem tuđeg uma. Moramo pažljivo proučavati Bibliju, tražeći od Boga pomoć Svetog Duha, da bismo mogli razumeti Njegovu reč. Trebali bismo uzeti jedan biblijski stih i usmeriti um na zadatak otkrivanja misli koju je Bog postavio za nas u njemu. Treba da razmišljamo o toj misli sve dok ona ne postane naše vlasništvo i ne spoznamo što »govori Gospod.«
U svojim obećanjima i opomenama Isus misli na mene. Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorodnoga Sina da ja, verujući u Njega, ne poginem, nego da imam život večni. Iskustva vezana za Božju reč moraju da budu moja iskustva. Molitva i obećanja, pravila i opomene moji su. »S Hristom se razapeh. A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom sina Božijega, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene.« (Galatima 2,20) Kad vera tako primi i usvoji načela istine, ona će postati deo bića i pokretačka sila života. Božja reč, prihvaćena u duši oblikuje misli i učestvuje u razvoju karaktera.
Gledajući stalno očima vere na Isusa, postaćemo osnaženi. Bog će dati najdragocenija otkrivenja svom gladnom i žednom narodu. Oni će pronaći da je Hristos lični Spasitelj. dok se hrani Njegovom reči, on će otkriti da je ona duh i život. reč razara ono što je nasleđeno, zemaljsku prirodu, i daruje novi život u Hristu Isusu. Sveti Duh dolazi duši kao Utešitelj. Preobražavajućom silom Njegove milosti Božji lik ponovo se stvara u učeniku; i on postaje novo stvorenje. Ljubav preuzima mesto mržnji i srce poprima sličnost sa Bogom. To ustvari znači živeti »o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.« To znači jesti Hleb koji silazi s neba.
Hristos je izgovorio jednu svetu, večnu istinu o odnosu između sebe i svojih sledbenika. on je poznavao karkater onih koji su tvrdili da su Njegovi učenici, i Njegove reči oprobale su njihovu veru. Izjavio je da moraju verovati i delovati prema Njegovom učenju. Svi koji su Ga primili biće učesnici u Njegovoj prirodi i u skladu s Njegovim karkaterom. Ovo je obuhvatalo odricanje od njihovih omiljenih ambicija. To je zahtevalo potpuno potčinjavanje Isusu. Pozvani su da postanu samopožrtvovni, krotki i ponizni u srcu. Oni moraju hoditi uskom stazom kojom je išao i čovek s Golgote ako žele imati udela u daru života i slavi Neba.
Proba je bila suviše velika. Oduševljenje onih koji su ga želeli silom načinit carem ohladilo se. Ovo izlaganje u sinagogi, izjavili su, otvorilo im je oči. sad su izvedeni iz zablude. U njihovim umovima Njegove reči bile su neposredno priznanje da On nije Mesija i da neće uslediti nikakva zemaljska nagrada iz povezanosti s Njim. Njegova sila da čini čuda bila je za njih dobrodošla, želeli su se osloboditi bolesti i patnje, ali nisu voleli Njegov samopožrtvovni život. Nisu marili za tajanstveno, duhovno carstvo o kome je govorio. Oni neiskreni i sebični koji su Ga tražili, nisu Ga više želeli. Ako ne uloži svoju silu i uticaj da bi postigli oslobođenje od Rimljana, oni ne žele imati ništa s Njim.
Isus im je otvoreno rekao: »Ali imaju neki među vama koji ne veruju«, i dodao, »za to vam rekoh da niko ne može doći k meni ako mu ne bude dato od oca mojega.« Želeo je da razumeju da ako ne budu privučeni k Njemu, biće to zato što njihova srca nisu bila otvorena Svetom Duhu. »A telesni čovek ne razume što je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.« (1. Korinćanima 2,14) Verom duša može posmatrati Isusovu slavu. Ova slava sakrivena je sve dok se Svetim Duhom vera ne rasplamti u duši.
Javnim ukorom njihovog neverstva ovi učenici su se još više udaljili od Isusa. Bili su vrlo nezadovoljni i želeći zadati bol Spasitelju i zadovoljiti osvetoljubivost fariseja, okrenuli su Mu leđa i napustili Ga s prezirom. Oni su načinili izbor – uzeli su obličje bez duha, ljusku bez jezgra. Njihova odluka nakon toga nikada nije promenjena, jer više nisu išli za Isusom.
»Njemu je lopata u ruci njegovoj, pa će otrebiti gumno svoje, i skupiće pšenicu svoju u žitnicu. (Matej 3,12) To je bilo jedno od takvih vremena čišćenja. Rečima istine pleva je bila odvojena od žita. Zato što su bili suviše tašti i uvereni u svoju pravdu da bi primili ukor, suviše su voleli svet da bi prihvatili život poniznosti, mnogi su se okrenuli od Isusa. Mnogi još to isto čine. Duše se danas kušaju kao što su se kušali učenici u sinagogi u Kapernaumu. Kad se istina uverljivo razjasni srcu, uviđaju da njihovi životi nisu u skladu s Božjom voljom. Oni vide potrebu za celovitom promenom u sebi, ali ne bi hteli prihvatiti rad pun samoodricanja. Zato se ljute kad se otkriju njihovi gresi. Odlaze uvređeni, kao što su i učenici napustili Isusa, mrmljajući: »Ovo je tvrda beseda! Ko je može slušati?«
Hvala i laskanje bili bi prijatni njihovim ušima, ali istina nije dobrodošla; oni je ne mogu slušati. Kad su Ga gomile sledile, i kad je mnoštvo nahranjeno i kad su se čuli pobedonosni poklici, njihovi glasovi podizali su se u veličanju, ali kad je ispitivanje Božjeg Duha otkrilo njihov greh i naložilo im da ga ostave, okrenuli su leđa istini i više nisu išli sa Isusom.
Kad su se ovi neverni učenici okrenuli od Isusa, njima je ovladao drugi duh. Nisu mogli da vide nikakvu privlačnost na Onome koji im se ranije činio tako zanimljivim. Potražili su Njegove neprijatelje, jer su bili u skladu s njihovim duhom i radom. Pogrešno su tumačili Njegove reči, krivotvorili Njegove izjave i pogrešno prikazivali Njegove pobude. Branili su svoje ponašanje sakupljanjem svake pojedinosti koja bi se mogla okrenuti protiv Njega; ovim lažnim glasinama pokrenut je takav gnev da Mu je život bio u opasnosti.
Vesti da po svom vlastitom priznanju Isus iz Nazareta nije Mesija brzo su se proširile. Na taj način osećajna struja naroda u Galileji okrenula se protiv Njega, kao što se to godinu dana ranije dogodilo u Judeji. O Izrailju! Odbacili su Spasitelja zato što su čeznuli za osvajačem koji bi im dao zemaljsku silu. Želeli su jelo koje prolazi, a ne ono koje traje večno.
Sa žalosnim srcem Isus je video one koji su bili Njegovi učenici kako odlaze od Njega, Života i Svejtlosti ljudi. Svest da je Njegovo sažaljanje potcenjeno, da je Njegova ljubav neuzvraćena, Njegova milost omalovažena, Njegovo spasenje odbačeno, ispunjavala Ga je neizrecivom tugom. Takav razvoj događaja, kao što je bio ovaj, načinio Ga je čovekom boli koji poznaje tugu.
Ne pokušavajući sprečiti one koji su Ga napuštali, Isus se okrenuo dvanaestorici i rekao: »Da nećete i vi otići?«
Petar je odgovorio pitanjem: »Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života«, i dodao, »I mi verovasmo i poznasmo da si ti Hristos, sin Boga živoga.«
»Kome ćemo ići?« Učitelji u Izrailju bili su robovi formalizma. Fariseji i sadukeji vodili su stalne raspre. Napustiti Isusa značilo bi zapasti među pobornike obreda i ceremonija i među slavoljubive ljude koji su težili za vlastitom slavom. Učenici su našli više mira i radosti otkako su prihvatili Hrista nego što su imali u toku celog ranijeg života. Kako se mogu vratiti onima koji su prezirali i proganjali Prijatelja grešnika? Dugo su očekivali Mesiju; sad je došao i oni se ne mogu okrenuti od Njegovog prisustva onima koji su tražili Njegov život, a njih proganjali zato što su postali Njegovim sledbenicima.
»Kome ćemo ići?« Ne od Hristovog učenja, Njegovih pouka o ljubavi i milosrđu, u tamu neverstva, u poročnost sveta. Dok su Spasitelja napustili mnogi koji su bili svedoci Njegovih čudesnih dela, Petar je izrazio veru učenika: »Ti si Hristos.« Sama pomisao da izgube ovo sidro svojih duša ispunjavala ih je strahom i bolom. Ostati bez Spasitelja značilo je biti odnesen strujom na mračno i burno more.
Mnoge Isusove reči i dela izgledali su tajnovito ograničenim umovima, ali svaka reč i delo imali su određen cilj u radu na našem otkupljenju; sve je bilo isplanirano da ostvari svoj cilj. Kad bismo bili sposobni da razumemo Njegove ciljeve, sve bi nam izgledalo važno, potpuno i u skladu s Njegovom misijom.
Iako sad ne možemo razumeti Božja dela i putove, možemo raspoznati Njegovu veliku ljubav koja počiva u osnovi svih Njegovih postupaka prema ljudima. Onaj koji živi blizu Isusa imaće razvijeno razumevanje o tajni pobožnosti. On će prepoznati milost koja upravlja ukorom, koja ispituje karakter i iznosi na videlo namere srca.
Iznoseći probnu istinu, koja je učinila da se tako znatan broj Njegovih učenika vrati natrag, Isus je znao kakav će biti rezultat Njegovih reči; ali morao je ispuniti cilj milosti. Unapred je video da će u času iskušenja svaki od Njegovih ljubljenih učenika da bude žestoko kušan. Njegove samrtne muke u Getsimaniji, izdaja i raspeće biće za njih najteže iskušenje. Da nije došlo do prethodnog iskušenja, mnogi pokrenuti samo sebičnim pobudama, bili bi povezani s njima. Kad njihov Gospod bude osuđen u sudnici, kad mnoštvo koje Ga je pozdravljalo kao svog cara bude vikalo na Njega i ružilo Ga, kad gomila koja se ruga bude vikala: »Raspni ga!«, kad njihova svetovna htenja budu razočarana, ovi sebični ljudi odricanjem svoje vernosti Isusu, naneli bi učenicima gorku i tešku bol, udružujući se s njihovom žalosti i razočaranjem zbog rušenja najdražih nada. U tom času tame, primer onih koji su otišli od Njega, mogao bi odvući i druge. Međutim, Isus je podstaknuo ovu krizu da bi svojim ličnim prisustvom mogao još jačati veru svojih pravih sledbenika.
Otkupitelj pun sažaljenja znajući u celosti sudbinu koja Ga je očekivala, nežno je ravnao stazu učenicima, pripremao ih za njihovo najveće iskušenje i jačao za završnu probu!
