Zasnovano na Mateju 4,5–11; Marku 1,12.13. Luki 4,5–13
»Tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga navrh crkve; pa mu reče: ako si sin Božji, skoči dole; jer u pismu stoji da će anđelima svojim zapovedit za tebe,
i uzeće te na ruke, da gde ne zapneš za kamen nogom svojom.«
Sotona sada pretpostavlja da se sa Isusom sreo na svom tlu. Lukavi neprijatelj sam iznosi reči koje su proizašle iz Božjih usta. On se još pojavljuje kao anđeo svetlosti i ističe da je upoznat sa Svetim pismom i da razume smisao onoga što je napisano. Kao što je Isus ranije koristio Božju reč da bi podržao svoju veru, kušač je sada koristi da bi podržao svoju prevaru. On tvrdi da samo kuša Hristovu vernost, a sad hvali Njegovu postojanost. Pošto je Spasitelj izrazio poverenje u Boga, Sotona zahteva od Njega da pruži još neki drugi dokaz svoje vere.
Međutim, iskušenju ponovo prethodi nagoveštaj nepoverenja: »Ako si Sin Božji.« Hristos je kušan da odgovori na »ako«, ali On se uzdržao i od najmanjeg podleganja sumnji. On neće dovesti svoj život u opasnost da bi Sotoni pružio dokaz.
Kušač je mislio da će ostvariti prednost zbog Hristove ljudske prirode i navesti Ga na pretpostavku da će Ga Bog sačuvati. Međutim, iako nas Sotona može privlačiti na greh, on nas ne može naterati da ga učinimo. Rekao je Isusu: »Skoči dole«, znajući da Ga on ne može baciti dole, jer bi se Bog umešao da Ga izbavi. Sotona nije mogao primorati Hrista da skoči dole. Sve dok Hristos ne bi pristao na iskušenje, ne bi mogao da bude pobeđen. Ni sve zemaljske i paklene sile nisu Ga mogle nagnati da se i u najmanjoj meri udalji od volje svog Oca.
Kušač nas nikada ne može primorati da činimo zlo. On ne može upravljati umovima ako se ne pokore njegovom nadzoru. Volja mora pristati, vera se mora odreći svog pouzdanja u Hrista, pre nego što će Sotona primeniti svoju silu na nama. Međutim, svaka grešna želja koju gajimo pruža mu uporište. Svaka točka u kojoj ne postižemo božansko merilo predstavlja otvorena vrata kroz koja može ući da nas kuša i uništi. Svaki propust ili poraz s naše strane daje mu priliku da prigovara Hristu.
Kad je Sotona navodio obećanje: »Anđelima svojim zapoveda za tebe«, izostavio je reči »da te čuvaju po svim putevima tvojim«, tj. na svim putevima koje Bog izabira. Isus je odbio da zađe s puta poslušnosti. Pokazujući savršeno poverenje u svog Oca, On se nije hteo svojevoljno staviti u položaj u kome bi bilo potrebno da se njegov Otac umeša da bi Ga spasio od smrti. On bi primorao Proviđenje da pritekne u pomoć i tako propusti da ljudima ostavi primer poverenja i pokornosti.
Isus je objavio Sotoni: »Pisano je: ne kušaj Gospoda Boga svojega.« Ove reči izgovorio je Mojsije sinovima Izrailjevim kad su bili žedni u pustinji i kad su zahtevali da im Mojsije da vode, uzvikujući: »Je li Gospod među nama ili nije?« (2. Mojsijeva 17,7) Bog je za njih čudesno delovao, ali su sada u nevolji posumnjali u Njega, tražeći dokaz da je On s njima. U svom neverstvu hteli su Ga staviti na probu. Sotona je primoravao Hrista da učini to isto. Bog je već posvedočio da je Isus Njegov Sin; a sada tražiti dokaz da je On Božji Sin bilo bi kušanje Božje reči – kušanje Njega samoga. Tako bi to bilo kad bi se tražilo ono što Bog nije obećao. To bi jasno pokazalo nepoverenje i bilo bi stvarno proveravanje ili kušanje Njega. Mi nećemo iznositi svoje molbe Bogu da bismo proveravali da li će ispuniti svoju reč, već zato što će je ispuniti; ne da bismo proveravali da nas voli, već zato što nas voli. »A bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Boga i da plaća onima koji ga traže.« (Jevrejima 11,6)
Međutim, vera ni u kom smislu nije sjedinjena s nagađanjem.Samo onaj koji ima pravu veru zaštićen je od nagađanja. Jer nagađanje je Sotonino krivotvorenje vere. Vera polaže pravo na obećanja i donosi rod u poslušnosti. pretpostavka takođe polaže pravo na obećanja, ali ih koristi kao što ih je koristio Sotona, da bi opravdao prestup. Vera bi dovela naše praroditelje da steknu poverenje u Božju ljubav i poslušaju Njegove zapovesti. Pretpostavka ih je dovela do prestupa Njegovog zakona, verujući da će ih Njegova velika ljubav spasiti od posledica njihovog greha. Vera ne polaže pravo na naklonost Neba bez ispunjavanja uslova pod kojima se daje milost. Prava vera ima svoj temelj na obećanjima i svemu onome što nam pružaju Pisma.
Često kad ne uspe u nama izazvati nepoverenje, Sotona nas uspeva navesti na nagađanje. Ako nas navede da nepotrebno stanemo na put iskušenja, on zna da je pobeda njegova. Bog će sačuvati sve koji idu stazom poslušnosti, ali odvojiti se od nje znači stupiti na Sotonino tlo. Tu ćemo sigurno pasti. Spasitelj nam je zapovedio: »Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« (Marko 14,38) Razmišljanje i molitva sačuvaće nas od samovoljnog srljanja na put opasnosti i tako ćemo biti sačuvani od mnogih poraza.
Ipak, ne bismo smeli izgubiti hrabrost izloženi napadima iskušenja. Često kad dođemo u neku tešku priliku posumnjamo da nas je Božji Duh vodio. Međutim, Duh je vodio i doveo Isusa u pustinju da Ga Sotona kuša. Kad nas Bog dovodi u iskušenje, On hoće da ostvari neku nameru za naše dobro. Isus nije nagađao o Božjim obćanjima time što je svojevoljno pošao u iskušenje, niti je klonuo duhom kad je na Njega naišlo iskušenje. Ni mi ne bismo trebali da to činimo. »Ali je veran Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti s iskušanjem i kraj, da možete podneti.« (1. Korinćanima 10,13) On kaže: »Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj višnjemu zavete svoje. Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.« (Psalam 50,14.14)
Isus je bio pobednik i u drugom iskušenju i sada Sotona ispoljava svoj pravi karkater. Međutim, on se ne pojavljuje kao strašno čudovište s kandžama na nogama i krilima kao u slepoga miša. On je moćni anđeo, iako je pao. On izjavljuje da je vođa pobuna i bog ovoga sveta.
Pošto je Isusa postavio na visoku, Sotona je učinio da na živopisan način carstva oovoga sveta, u svoj svojoj slavi, prođu ispred Njega. Sunčeva svetlost počivala je na gradovima s hramovima, na mermernim dvorovima, na plodnim njivama, na rodnim vinogradima. Tragovi zla bili su skriveni. Isusove oči, koje su maločas posmatrale bedu i uništenje, sada su počivale na prizoru nenadmašne lepote i napretka. Tada se čuo kušačev glas: »Tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome ja hoću daću je; ti dakle ako se pokloniš preda mnom biće sve tvoje.«
Hristov zadatak mogao je da se ostvari samo stradanjem. Pred Njim se nalazio život žalosti, nevolja, borbe i sramne smrti. On je morao podneti grehe celoga sveta. Morao je podneti odvajanje od ljubavi svog Oca. Sada Mu je kušač ponudio da Mu prepusti silu koju je oteo. Hristos se mogao osloboditi od strašne budućnosti time što bi priznao Sotoninu vrhovnu vlast. Ali, učini to, značilo bi prepustiti pobedu u ovoj velikoj borbi. Sotona je zgrešio na Nebu zato što je tražio da se uzdigne iznad Božjeg Sina. U slučaju da on sad nadvlada, bila bi to pobeda pobune.
Kad je Sotona objavio Hristu da je carstvo i slava ovoga sveta njemu predana i da će je on dati onome kome hoće, on je tvrdio nešto što je samo delomično bilo istina, i to je rekao da posluži njegovom vlastitom cilju prevare. Sotona je svoje carstvo preoteo od Adama, ali Adam je bio Tvorčev namjesnik. Njegova vladavina nije bila nezavisna. Zemlja je Božja i On je sve predao svome Sinu. Adam je trebao vladati potčinjen Hristu. Kad je Adam izneverio poverenje i prepustio svoju vlast u ruke Sotoni, Hristos je još ostao zakoniti Car. Tako je Gospod rekao caru Nabuhodonozoru: »Višnji vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće, postavlja nad njim najnižeg između ljudi.« (Danilo 4,17) Sotona može provoditi svoju otetu vlast samo koliko Bog dozvoljava.
Kad je kušač ponudio Hristu carstvo i slavu ovoga sveta, predlagao je da Hristos preda svoj stvarni carski položaj nad svetom i da vlada potčinjen Sotoni. To je bilo isto carstvo kome su bile usmerene nade Jevreja. Oni su želeli carstvo ovoga sveta. Da se Hristos suglasio i ponudio im takvo carstvo, oni bi Ga rado prihvatili. Međutim, prokletstvo greha, sa svim patnjama počivalo je na tome carstvu. Hristos je izjavio kušaču: »Idi od mene, sotono; jer stoji napisano: poklanjaj se Gospodu Bogu svojemu, i njemu jedinome služi.«
Onaj koji se pobunio na Nebu, ponudio je Hristu carstva ovoga sveta da bi kupio Njegovu privolu načelima zla; ali On se nije dao potkupiti; On je došao da zasnuje carstvo pravde i nije želeo napustiti ovaj cilj. Istim iskušenjem Sotona se približava ljudima i kod njih ima bolji uspeh nego kod Hrista. Ljudima nudi carstvo ovoga sveta pod uslovom da priznaju njegovu vrhovnu vlast. Zahteva da žrtvuje poštenje, da prenebregnu savest, da popuste sebičnosti. Hristos ih poziva da prvo ištu carstvo Božje i Njegovu pravdu, ali Sotona ide kraj njih i kaže: »Što god da je istina u pogledu večnog života, morate mi služiti da biste postigli uspeh u ovom svetu. Ja držim vašu sreću u svojim rukama. Mogu vam dati bogatstva, zadovoljstva, počasti i sreću. Poslušajte moj savet. Nemojte dopustiti da vas povedu predodžbe, neobična razumevanja poštenja i samopožrtvovnosti. ja ću vam pripraviti put.« Tako je mnoštvo prevareno. Oni pristaju da žive služeći sebi i Sotona je zadovoljan. Dok ih mami nadom na svetovnu vlast, on stiče vlast nad dušom. Međutim, on nudi nešto što nije njegovo i što će se uskoro oduzeti od njega. U zamenu za to on im prevarom oduzima njihova prava na nasledstvo Božjih sinova.
Sotona je doveo u pitanje da li je Isus Božji Sin. Kad je bio konačno odbijen, imao je dokaz koji nije mogao poreći. Božanska priroda bljesnula je kroz napaćenu ljudsku prirodu. Sotona nije imao sile da se odupre naređenju. Grčeći se od poniženja i besa, bio je primoran da se povuče iz prisustva Otkupitelja sveta. Hristova pobeda bila je tako potpuna, kao što je bio potpun Adamov pad.
Tako se možemo odupreti iskušenju i primorati Sotonu da se udalji od nas. Isus je izvojevao pobedu pokornošću i verom u Boga, i preko apostola On nam govori: »Pokorite se dakle Bogu, a protivite se đavolu, i pobeći će od vas. Približite se k Bogu, i on će se približiti k vama.« (Jakov 4,7.8) Mi se sami ne možemo osloboditi kušačeve sile; on je pobedio ljudsku prirodu i kad se u vlastitoj sili pokušamo odupreti, postaćemo plen njegovih zamki, ali »tvrda je kula ime Gospodnje, k njemu će uteći pravednik, i biće u visokom zaklonu.« (Priče 18,10) Sotona drhti i beži pred najslabijom dušom koja nalazi utočište u tom silnom imenu.
Kad se neprijatelj udaljio, samrtno bled Isus je iscrpljen pao na zemlju. Nebeski anđeli posmatrali su sukob, gledajući svog voljenog Zapovednika dok je prolazio kroz neizrecive patnje da bi prokrčio put spasenja za nas. On je izdržao ispit, veći od onog koji ćemo ikada mi biti pozvani da izdržimo. Anđeli su sada služili Božjem Sinu dok je ležao kao onaj koji umire. Bio je okrepljen hranom, utešen vešću o Očevoj ljubavi i uveravanjem da je celo Nebo proslavljalo Njegovu pobedu. Povrativši se u život, Njegovo veliko srce saosećalo je sa čovekom i On polazi da dovrši delo koje je započeo; da se ne odmori dok neprijatelj ne bude pobeđen, a naš pali ljudski rod otkupljen.
Cena našeg otkupljenja ne može se razumeti sve dok otkupljeni ne budu stajali sa svojim Otkupiteljem pred Božjim prestolom. Dok se slava večnog doma bude razvijala pred našim ushićenim čulima, setićemo se da je Isus sve to ostavio zbog nas, da nije postao samo izgnanik iz nebeskih dvorova, već da se zbog nas izložio opasnosti neuspeha i večnog gubitka. Tada ćemo položiti svoje krune pred Njegove noge i zapevati: »Dostojno je jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačinu i čast i slvu i blagoslov.« (Otkrivenje 5,12)
