Zasnovano na Mateju 4,1–11; Marku 1,12.13; Luki 4,1–13.
»Isus pak pun Duha svetoga vrati se od Jordana, i odvede ga Duh u pustinju.« Markove reči još su značajnije. On kaže: »I odmah Duh izvede ga u pustinju. I bi onde u pustinji dana četrdeset, i kuša ga sotona, i bi sa zverinjem…« »I ne jede ništa za te dane.«
Kad je Isus odveden u pustinju da bude iskušan, Njega je odveo Božji Duh. On nije tražio iskušenje. On je otišao u pustinju da bude sam, da razmišlja o svojoj misiji i radu. Postom i molitvom trebalo je da ojača sebe za stazu poprskanu krvlju kojom je morao proći. Međutim, Sotona je znao da je Spasitelj otišao u pustinju i smatrao je da je to najbolje vreme da Mu se približi.
Na kocku su stavljena pitanja od velike važnosti za svet u sukobu između Kneza svetlosti i upravitelja carstva tame. Nakon čovekovog kušanja kojim ga je naveo na greh, Sotona je proglasio da je Zemlja njegova, nazivajući sebe knezom ovoga sveta. Pošto je praoca i pramajku našeg ljudskog roda prilagodio svojoj prirodi, mislio je da ovde zasnuje svoje carstvo. Izjavio je da su ga ljudi izabrali za svog vladara. Svojim upravljanjem ljudima održavao je svoju vladavinu nad svetom. Hristos je došao pobiti ovu Sotoninu tvrdnju. Kao Sin čovečji, Hristos će ostati odan Bogu. Tako će se pokazati da Sotona nije zadobio potpunu upravu nad ljudskim rodom, i da je neosnovano njegovo polaganje prava na svet. Svi koji su želeli oslobođenje od njegove sile biće oslobođeni. Oblast vlasti koju je Adam izgubio kroz greh, povratiće se.
Otkako je u edemskom vrtu rečeno zmiji »mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njena« (1. Mojsijeva 3,15), Sotona je znao da ne drži potpunu vlast nad svetom. U ljudima se videla delotvorna sila koja se odupirala njegovoj vlasti. S vrlo velikim zanimanjem posmatrao je žrtve koje su prinosili Adam i njegovi sinovi. U ovim obredima jasno je sagledavao znamenje veze između Zemlje i Neba. Odlučio je da se umeša u ovu vezu. Netačno je predstavljao Boga i pogrešno tumačio obrede koji su ukazivali na Spasitelja. Ljudi su bili navedeni da se boje Boga kao Onoga koji uživa u njihovom uništenju. Žrtve koje su trebale otkriti Njegovu ljubav, prinosile su se samo da bi ublažile Njegov gnev. Sotona je budio grešne strasti u ljudima, da bi utvrdio svoju vlast nad njima. Kad je dana Božja pisana reč, Sotona je proučavao proročanstva o Spasiteljevom dolasku. Iz naraštaja u naraštaj radio je da zaslepi ljude za ova proročanstva, da bi odbacili Hrista u vreme Njegovog dolaska.
Prilikom Hristovog rođenja Sotona je znao da je došao Onaj koji ima božanski zadatak da ospori njegovu vlast. Drhtao je na anđeosku vest koja je potvrđivala autoritet novorođenog Cara. Sotna je dobro znao kakav je položaj Hristos imao na Nebu kao ljubljeni od Oca. To što Božji Sin treba doći na ovaj svet kao čovek, ispunjavalo ga je uznemirenošću i zebnjom. On nije mogao dokučiti tajnu ove velike žrtve. Njegova sebična duša nije mogla razumeti takvu ljubav za prevareni rod. Slavu i mir neba i radost zajedništva s Bogom ljudi su maglovito shvatali, ali Luciferu, heruvimu zaklanjaču, one su bile dobro poznate. Otkako je izgubio Nebo, odlučio je da nađe osvetu navodeći druge da podele njegov pad. To će postići time što će ih navoditi da potcenjuju nebeska dobra i uprave srca onome što je zemaljsko.
Zapovednik Neba nije bez prepreka zadobijao duše ljudi za svoje carstvo. Od vremena kad je bio novorođenče u Vitlejemu, On je bio stalno napadan od zloga. Lik Božji otkrivao se u Hristu, a na Sotoninim savetima odlučeno je da ga treba nadvladati. Nijedno ljudsko biće nije došlo na svet i izbeglo silu varalice. Sve udružene sile zla vešto su postavljene na Njegovu stazu da bi se uključile u borbu protiv Njega i, ako je moguće, nadvladale Ga.
Prilikom Spasiteljevog krštenja Sotona se nalazio među svedocima. On je video slavu kojom je Otac osenio svog Sina. On je čuo glas Jahve kako svedoči o Isusovom božanstvu. Od Adamovog greha ljudski rod je izgubio neposrednu zajednicu s Bogom; veza između Neba i Zemlje odražavala se kroz Hrista; ali sada kad je Isus došao »u obličju tela grehovnoga« (Rimljanima 8,3), sam Otac je progovorio. On je ranije održavao vezu s ljudima preko Hrista; sada održava vezu s ljudskim rodom u Hristu. Sotona se nadao da će Božje gnušanje prema zlu doneti večno odvajanje između Neba i Zemlje. Međutim, sada se pokazalo da je veza između Boga i čoveka obnovljena.
Sotona je uvideo da mora ili pobediti ili biti pobeđen. Sporna pitanja ove borbe bila su suviše značajna da bi bila poverena njegovim udruženim anđelima. On lično mora voditi ovaj rat. Sve otpadničke sile ponovo su se prestrojile protiv Božjeg Sina. Hristos je postao meta svakog paklenog oružja.
Mnogi smatraju da ova borba između Hrista i Sotone nema neko naročito značenje za njihov život; za njih je ona nevažna. Međutim, u oblasti svakog ljudskog srca ova borba se pnavlja. Nikada čovek ne napušta redove zla da bi služio Bogu a da se ne suoči sa Sotoninim napadima. Kušanja kojima se Hristos odupro ista su kao i ona za koja smatramo da im se teško odupiremo. Ona su se nametala Njemu u toliko većem stupnju u kolikom je Njegov karakter nadmoćniji od našeg. Sa strašnim teretom greha sveta na sebi, Hristos se odupro kušanju apetita, ljubavi prema svetu, kao i ljubavi za razmetanjem koja vodi oholosti. To su bila iskušenja koja su savladala Adama i Evu i koja tako lako pobeđuju i nas.
Sotona je ukazivao na Adamov greh kao na dokaz da je Božji zakon nepravičan i da se ne može poslušati. U našoj ljudskoj prirodi Hristos je morao otkupiti Adamov prestup. Međutim, kad je Adama napao kušač, na njemu se nisu videle posledice greha. On je stajao u snazi savršene muževnosti, savršeno krepkog uma i tela. Bio je okružen slavom Edema, i u svakodnevnoj zajednici s nebeskim bićima. Tako nije bilo sa Isusom kad je ušao u pustinju da se suoči sa Sotonom. U toku četiri hiljade godina ljudski rod je opadao u svojoj telesnoj snazi, umnoj moći i moralnoj vrednosti. Hristos je uzeo na sebe nemoći grehom oslabljenog ljudskog roda. Jedino na taj način mogao je spasiti čoveka iz najvećih dubina njegovog poniženja.
Mnogi tvrde da iskušenje nije moglo nadvladati Hrista. Međutim, tada On ne bi mogao da bude stavljen u Adamov položaj. On ne bi mogao izvojevati pobedu koju je Adam izgubio. Ako bismo u bilo kom smislu imali puno težu borbu nego Hristos, On nam onda ne bi mogao pomoći. Međutim, naš Spasitelj je uzeo ljudsku prirodu sa svim njenim sklonostima. Uzeo je ljudsku prirodu s mogućnošću da popusti u iskušenju. Mi ne trebamo ništa nositi što On nije podneo.
Kod Hrista, kao i kod svetog para u Edemu, apetit je predstavljao osnovu prvog i velikog iskušenja. Upravo tamo gde je počeo pad, mora otpočeti i delo našeg otkupljenja. Kao što je Adam pao zbog popuštanja apetitu, tako i Hristos mora pobediti odricanjem želji. »I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, na pošljetku ogladnje. I pristupi njemu kušač i reče: ako si sin Božji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on odgovori i reče: pisano je: ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči i koja izlazi iz usta Božijih.«
Od Adamovog pa do Hristovog vremena, ugađanje sebi pojačalo je snagu želja i strasti, sve dok nisu gotovo neograničeno zavladale. Tako su ljudi postali moralno uniženi i bolesni i sami po sebi nisu mogli pobediti. Umesto čoveka Hristos je pobedio izdržavši najteže iskušenje. Nas radi pokazao je samosvlađivanje koje je bilo jače od gladi ili smrti. U ovoj prvoj pobedi bila su obuhvaćena i druga pitanja koja ulaze u sve naše borbe sa silama tame.
Kad je Isus ušao u pustinju, bio je okružen Očevom slavom. Obuzet zajednicom s Bogom, bio je uzdignut iznad ljudskih slabosti. Ali slava Ga je napustila i On je bio ostavljen da se bori sa iskušenjem. Ono se obrušavalo na Njega svakoga trenutka. Njegova ljudska priroda ustuknula je pred borbom koja Ga je očekivala. Četrdeset dana postio je i molio se. Slab i izmršavio od gladi, iscrpljen i izmučen duševnim očajanjem. On »beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka i u stasu mimo sinove čovečije«. (Isaija 52,14) Sada je nastupila Sotonina prilika. Sada je pretpostavljao da može pobediti Hrista.
Kao da je to odgovor na Njegove molitve, ovde je prišao Spasitelju neko u prilici nebeskog anđela. On je tvrdio da ima nalog od Boga da objavi kraj Hristovoga posta. Kao što je Bog poslao anđela da zadrži Avramovu ruku da ne žrtvuje Isaka, tako – zadovoljan Hristovom spremnošću da pođe stazom poprskanom krvlju – Otac je poslao anđela da Ga izbavi; to je bila vest koja je stigla Isusu. Isus je bio klonuo od gladi, osećao je snažnu želju za hranom, kad Mu je Sotona iznenada prišao. Pokazujući kamenje koje je bilo razbacano po pustinji i koje je imalo izgled hleba, kušač je rekao: »Ako si sin Božij, reci da kamenje ovo hlebovi postanu.«
Iako se pojavio kao anđeo svetlosti, ove prve reči odale su njegov karakter. »Ako si sin Božij.« Ovde je nagoveštaj nepoverenja. Daje Isus učinio ono što je Sotona predlagao, to bi bilo prihvatanje sumnje. Kušač namerava savladati Hrista istim sredstvima koja su bila tako uspešna nad ljudskim rodom u početku. Kako se vešto Sotona približio Evi u Edemu! »Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?« (1. Mojsijeva 3,1) Dovde su kušačeve reči bile istinite, ali u načinu njihovog izgovaranje, nalazilo se prikriveno omalovažavanje Božjih reči. Bilo je prikrivenog poricanja, sumnje u božansku istinitost. Sotona je pokušao uliti u Evin um pomisao da Bog neće učiniti onako kako je rekao; da je uskraćivanje tako prekrasnog ploda u suprotnosti s Njegovom ljubavi i saučešću prema čoveku. Tako i sada kušač teži da nadahne Hrista svojim odobnim osećajima. »Ako si sin Božij.« Ove reči svojom gorčinom nanele su Hristu bol. U tonu njegovog glasa nalazi se izraz krajnje neverice. Da li će Bog tako postupati sa svojim Sinom? Da li će Ga ostaviti u pustinji s divljim životinjama, bez hrane, usamljenog, bez utehe? On nagoveštava da Bog nikada nije pomišljao da Njegov Sin bude u takvom stanju. »Ako si sin Božij« pokaži svoju silu time što ćeš se osloboditi gladi koja te mori. Naredi da ovo kamenje postanu hlebovi.
Reči s Neba: »Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji« (Matej 3,17) još su odzvanjale u Sotoninim ušima. Međutim, on je odlučio da natera Hrista da ne veruje u ovo svedočanstvo. Reč Boga bila je Hristov dokaz Njegove božanske misije. Došao je da živi kao čovek među ljudima, i ta reč objavila je Njegovu vezu s Nebom. Sotonin cilj bio je da u Njemu izazove sumnju u tu reč. Ako bi se Hristovo poverenje u Boga moglo uzdrmati, Sotona je znao da bi pobeda u celokupnoj borni biti njegova. Mogao bi nadvladati Isusa. Nadao se da će Hristos pod pritiskom potištenosti i prevelike gladi, izgubiti veru u svoga Oca i da će učiniti čudo u prilog sebi. Ako to bude učinio, plan spasenja biće skršen.
Kad su se Sotona i Božji Sin po prvi put sreli u borbi, Hristos je bio zapovednik nebeske vojske i Sotona, vođe pobune na Nebu, bio je prognan. Sada je njihovo stanje očito obrnuto i Sotona koristi najviše od svoje prividne prednosti. Jedan od najmoćnijih anđela – kaže on – bio je prognan s Neba. Isusova pojava ukazuje na to da je On taj, pali anđeo, zaboravljen od Boga, ostavljen od čoveka. Božansko biće moglo bi potkrepiti svoje tvrdnje nekim čudom; »ako si sin Božij, reci da kamenje ovo hlebovi postanu«. Takav čin stvaralačke moći – govori Mu kušač – bio bi uverljiv dokaz božanske prirode. On bi okončao borbu.
Isus nije mogao slušati u miru, bez unutrašnje borbe, najvećeg varalicu. Međutim, Božji Sin nije trebao dokazivati svoju božansku prirodu Sotoni ili objašnjavati razlog svoga poniženja. Udovoljavanjem zahtevima pobunjenika, ništa se neće postići za dobro čoveka ili u slavu Boga. Da je Hristos pristao na predlog neprijatelja, Sotona bi još mogao reći: Pokaži mi znak da Ti mogu poverovati da si Božji Sin. Dokaz ne bi mogao slomiti silu pobune u njegovom srcu. Hristos nije trebao upotrebiti svoju božansku silu za ličnu korist. On je došao da podnese iskušenje kao što i mi to moramo činiti, ostavljajući nam primer vere i poniznosti. Ni ovde ni u jednom kasnijem vremenu u svom zemaljskom životu, On nije učinio čudo u svoju korist. Sva Njegova veličanstvena dela učćinjena su za dobro drugih. Iako je Isus prepoznao Sosonu od samog početka, On nije bio izazvan da uđe u borbu s njim. Ojačan sećanjem na glas s Neba, počinuo je u ljubavi svog Oca. On nije hteo pregovarati sa iskušenjem.
Isus je sreo Sotonu rečima iz Pisma. »Pisano je«, rekao je On. U svakom iskušenju oružje Njegovog vojevanja bila je Božja reč. Sotona je tražio od Hrista neko čudo kao znak Njegove božanske prirode. Međutim, ono što je veće od svih čuda, čvrsto pouzdanje u »Ovako veli Gospod Bog« /Isaija 7,7/ bio je znak koji se nije mogao pobiti. Dokle god je Hristos stajao na tom uporištu, kušač nije mogao ostvariti prednost.
U vreme svoje najveće slabosti Hristos je bio izložen najžešćim iskušenjima. Sotona je mislio da će tako nadvladati. Na taj način izvojevao je pobedu nad čovekom. Kad je snaga posustala i snaga volje oslabila, a vera prestala da se oslanja na Boga, tada su oni koji su dugo i hrabro stajali za pravdu bili pobeđeni. Mojsije se umorio četrdesetogodišnjim lutanjem Izrailja, kad se njegova vera za trenutak prestala oslanjati na beskonačnu silu. On je posustao na granicama Obećane zemlje. Tako je bilo i sa Ilijom koji je neustrašivo stajao pred carem Ahabom, u sukobu sa celim izraelskim narodom na čelu sa četiri sotine i pedeset valovih sveštenika. Nakon tog strašnog dana na Karmelu, kad su ubijeni lažni proroci i kad je narod objavio svoju odanost Bogu, Ilija je – da bi spasio svoj život, pobegao pred pretnjama idolopokloničke Ezabele. Na taj način Sotona je sticao prednost nad slabostima ljudskog roda. On će i dalje raditi na isti način. Kad god je čovek obavijen oblacima, zbunjen prilikama, ili ucviljen siromaštvom i bolom, Sotona je kraj njega da ga kuša i muči. On napada slabe točke našega karaktera. Želi poljuljati naše poverenje u Boga koji dopušta postojanje takvih prilika. Mi smo kušani time da nemamo poverenja u Boga, da posumnjamo u Njegovu ljubav. Često nam kušač prilazi kao što je prilazio Hristu, iznoseći pred nas naše slabosti i nedostatke. On se nada da će obeshrabriti dušu i slomiti naš oslonac u Bogu. Tada je siguran u svoju žrtvu. Kad bismo ga dočekali kao Isus, izbegli bismo mnoge poraze. pregovaranjem s neprijateljem mi mu dajemo prednost.
Kad je Hristos rekao kušaču: »Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih«, On je ponovio reči koje je pre više od četrnaest vekova izgovorio Izrailju: »I opominji se svega puta kojim te je vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji… I mučio te je, i glađu te morio, ali te je opet hranio manom, za koju ti nisi znao ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovek ne živi
o samom hlebu nego o svemu što izlazi iz usta Gospodnjih.« (5. Mojsijeva 8,2.3) Kad su u pustinji izneverila sva sredstva potpore, Bog je svom narodu poslao manu s neba i dao im je u dovoljnoj i stalnoj količini. Ovo staranje ih je trebalo poučiti da, dok se uzdaju u Boga i idu Njegovim putevima, On ih neće zaboraviti. Spasitelj je sada sprovodio u delo pouku koju je dao Izrailju. Jevrejskom narodu pružena je podrška Božjom reči, i istom Reči pružena je i Isusu. On je očekivao Božje vreme koje će Mu doneti olakšanje. Nalazio se u pustinji iz poslušnosti prema Bogu, i nije želeo doći do hrane usvajajući Sotonine predloge. U prisustvu svemira koji je svedočio, On je dokazao da je manja nesreća patiti, bez obzira što nas zadesi, nego se na bilo koji način udaljiti od Božje volje.
»Ne živi čovek o samom hlebu, no u svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.« Često Hristov sledbenik dospeva tamo gde ne može služiti Bogu i nastaviti sa svojim svetovnim pothvatima. Možda izgleda da će poslušnost nekom jasnom Božjem zahtevu lišiti čoveka osnovnih sredstava. Sotona će ga navoditi da poveruje kako mora žrtvovati osvedočenja svoje savesti. Međutim, jedino što postoji na ovom svetu na što se možemo osloniti jest Božja reč. »Ištite najpre carstva Božijega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati.« (Matej 6,33) Čak i ovom životu nije za naše dobro odvojiti se od volje našeg nebeskog Oca. Kad usvojimo silu Njegove reči, nećemo slediti Sotonine predloge da bismo dobili hranu ili spasili svoje živote. Naše jedino pitanje biće: Što je Božja zapoved? I što je Njegovo obećanja? Znajući ovo mi ćemo poslušati prvo i imati poverenja u drugo.
U poslednjem velikom sukobu borbe sa Sotonom, oni koji će biti odani Bogu videće da im je uskraćena svaka zemaljska potpora. Zato što odbijaju kršiti Njegov zakon da bi bili poslušni zemaljskim silama, njima će biti zabranjeno da kupuju i prodaju. Na kraju će biti izdana naredba za njihovo uništenje. (Vidi: Otkrivenje 13, 11–17) Međutim, poslušnima je dato obećanje: »On će nastavati na visokim mestima; gradovi na stenama biće mu utočište, hleb će mu se davati, vode će mu se davati, vode mu se neće premicati.« (Isaija 33,16) Božja deca će živeti od ovog obećanja. Oni će biti nahranjeni kad Zemlja bude opustošena glađu. »Neće se postideti u zlo doba i u gladne dane biće siti.« (Psalam 37,19) Ovo vreme nevolje prorok Avakum gledao je pred sobom i njegove reči izražavaju veru Crkve: »Jer smokva neće cvasti, niti će biti roda na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti, i njiva neće dati hrane, ovaca će nestati iz tora, i goveda neće biti u oboru. Ali ću se ja radovati u Gospodu, veseliću se u Bogu spasenja svojega.« (Avakum 3,17.18)
Od svih pouka koje treba da se nauče iz prvog velikog kušanja našeg Gospoda, nijedna nije važnija od one da vršimo nadzor nad željama i strastima. U sva vremena iskušenja koja su imala vezu s telesnom prirodom imala su najviše uspeha u izopačavanju i ponižavanju ljudskog roda. Neumerenošću Sotona radi da uništi umne i moralne snage koje je Bog kao neprocenjivi dar dao čoveku. Tako ljudima postaje nemoguće da cene ono što ima neprolaznu vrednost. Kroz popuštanje čulnim zadovoljstvima, Sotona pokušava da iz duše izbriše svaki trag sličnosti s Bogom.
Neobuzdano popuštanje koje za posledicu ima bolesti i degradaciju, koji su postojali u vreme prvog Hristovog dolaska, ponoviće se sa snažnije izraženim zlom, pre Njegovog drugog dolaska. Hristos objavljuje da će stanje sveta da bude kao u vreme pre potopa, i kao u Sodomi i Gomori. Svaka pomisao srca biće uvek zla. Sada živimo na samome rubu tog strašnog vremena, zato bismo trebali usvojiti pouku iz Spasiteljevog posta. Samo neiskazanim patnjama koje je Hristos podneo možemo oceniti zlo neobuzdanog popuštanja. Njegov primer nam govori da je naša jedina nada u večni život moguća potčinjavanjem, naših želja i strasti Božjoj volji.
Nama je nemoguće da se svojom vlastitom snagom odupremo bučnom negodovanju naše pale prirode. Ovim kanalom Sotona će dovoditi iskušenje na nas. Hristos je znao da će neprijatelj doći svakom ljudskom biću, da iskoristi nasledne slabosti i svojim lažnim nagoveštajima uhvati u zamku sve one čije poverenje ne počiva u Bogu. Time što je prošao zemljom kojom čovek mora proći, naš Gospod nam je pripremio put pobede. Nije Njegova volja da se nađemo u nepovoljnom položaju u sukobu sa Sotonom. On ne želi da nas zastraši i obeshrabri napadima zmije. »Ne bojte se«, govori On, »jer ja nadvladah svet.« (Jovan 16,33)
Neka onaj koji se bori protiv sile apetita gleda na Spasitelja u pustinji kušanja. Neka Ga primora u Njegovoj samrtnoj muci na karižu kako uzvikuje: »Žedan sam!« On je izdržao sve što i mi možemo podneti. Njegova pobeda je naša.
Isus se oslanjao na mudrost i silu svog nebeskog Oca. On objavljuje: »Jer mi Gospod Gospod pomaže, za to se ne osramotih… i znam da se neću postideti… Gle, Gospod Gospod pomagaće mi.« Ukazujući na svoj sopstveni primer, On nam kaže: »Ko se među vama boji Gospoda…? Ko hodi po mraku i nema videla, neka se uzda u ime Gospodnje i neka se oslanja na Boga svojega.« (Isaija 50,7–10)
»Ide knez ovoga sveta«, kaže Isus, »i u meni nema ništa.« (Jovan 14,30) U Njemu nije bilo ničega što bi odgovaralo Sotoninom veštom lukavstvu. On nije pristao na greh. Čak ni u mislima nije popuštao iskušenju. Tako možemo i mi. Hristova ljudska priroda bila je sjedinjena s božanskom; bio je spreman za borbu Svetim Duhom koji je prebivao u Njemu. On je došao učiniti da imamo »dio u božanskoj prirodi.« /2. Petrova 1,4/ Dokle god smo verom sjedinjeni s Njim, greh više nema vlasti nad nama. Bog seže za rukom vere u nama, kako bi je usmerio da se čvrsto uhvati za Hristovo božanstvo, da bismo mogli doći savršenstvo karaktera.
Hristos nam je pokazao kako se to ostvaruje. Kojim sredstvima je pobedio u sukobu sa Sotonom? Rečju Božjom. Jedino Rečju mogao se odupreti iskušenju. »Pisano je«, rekao je On. I nama su darovana »časna i prevelika obećanja, da njih radi imate deo u Božjoj prirodi, ako utečete od telesnih želja ovoga sveta.« (2. Petrova 1,4) Svako obećanje u Božjoj reči naša je svojina. Treba da živimo »po svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.« Kad navale iskušenja, nemojmo gledati na prilike ili na ličnu slabost, već na silu Reči. Sva njena sila pripada vama. Psalmist kaže: »U srce svoje zatvorio sam reč tvoju da ti ne grešim.« (Psalam 119, 11) »… po rečima usta tvojih čuvah putove Zakona.« (Psalam 17,4; »Stvarnost«)
