Zasnovano na Jovanu 3,1–17.
Nikodim je zauzimao visok i poverljiv položaj u jevrejskom narodu. Bio je visoko obrazovan, izuzetno obdaren i uvažen član narodnog Saveta. Kao i drugi i on je bio pokrenut Isusovim učenjem. Iako bogat, obrazovan i cenjen, njega je neobično privlačio skromni Nazarećanin. Pouke koje su dolazile sa Spasiteljevih usana ostavljale su na njega dubok utisak, te je zaželeo da sazna više o ovim veličanstvenim istinama.
Hristov autoritet izražen u čišćenju Hrama izazvao je veliku mržnju sveštenika i poglavara. Bojali su se sile ovoga stranca. Takvu hrabrost nepoznatog Galilejca nisu želeli podnositi. Odlučili su učiniti kraj Njegovom radu. Međutim, nisu se slagali s ovom namerom. Bilo je nekih koji su se bojali stati nasuprot Onome koga je tako očito pokretao Božji Duh. Sećali su se kako su proroci bili ubijani zbog toga što su osuđivali grehe izraelskih vođa. Znali su da je robovanje Jevreja nekom neznabožačkom narodu rezultat njihove upornosti u odbacivanju Božjih ukora. Bojali su se da će sveštenici i poglavari, kujući zaveru protiv Isusa, slediti stope svojih otaca i navući nove nesreće na narod. Nikodim je delio ove osećaje. Na jednom savetovanju Sinedriona, kad se razmatralo kakav stav treba zauzeti prema Isusu. Nikodim se zalagao za obazrivost i umerenost. Uporno je isticao da bi bilo opasno odbaciti Njegove opomene, ako je Isus doista imao vlast od Boga. Sveštenici se nisu usuđivali oglušiti o ovaj savet u za stanovito vreme nisu ništa poduzimali protiv Spasitelja.
Otkako je čuo Isusa, Nikodim je pažljivo proučavao proročanstva o Mesiji, i što je više istraživao, utoliko je jače bilo njegovo uverenje da je On taj koji treba doći. Zajedno s mnogima u Izrailju, bio je duboko ožalošćen oskvrnućem Hrama. Bio je svedok prizora koji je nastao kad je Isus isterao kupce i prodavače. Video je veličanstveno otkrivenje božanske sile; video je Spasitelja kako prihvata siromašne i leči bolesne; video je njihove radosne poglede i čuo njihove reči hvale; nije sumnjao da je Isus iz Nazareta Poslani od Boga.
Žarko je želeo razgovarati sa Isusom, ali bojao se da Ga javno potraži. Za jevrejskog poglavara bilo bi preveliko poniženje da javno prizna svoju naklonost jednom zasad tako malo poznatom učitelju. Ako Sinedrion sazna za ovaj poset, navući će na sebe njihov prezir i prekor. Odlučio se za tajni razgovor, opravdavajući se time što bi, kad bi javno otišao, drugi možda sledili njegov primer. Pošto se podrobno raspitao o Spasiteljevom mestu počinka na Maslinskoj gori, sačekao je dok grad utone u san, pa Ga je onda potražio.
U Hristovom prisustvu Nikodim je osećao neku čudnu bojažljivost, koju je pokušao prikriti plaštom staloženog i dostojanstvenog držanja. »Rabi«, rekao je, »znamo da si učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovih činiti koja ti činiš ako nije Bog s njim.« Govoreći o naročitim darovima koje je Hristos imao kao učitelj, i o Njegovoj neobičnoj sili kojom je činio čuda, nadao se da će pripremiti put za ovaj razgovor. Ovim rečima želeo je smišljeno izraziti i izazvati poverenje, ali ustvari one su izrazile neverstvo. On nije priznavao Isusa za Mesiju, već samo za učitelja poslanog od Boga.
Umesto da prihvati ovakav pozdrav, Isus je upravio svoj pogled na govornika kao da proniče u dubinu njegove duše. U svojoj beskonačnoj mudrosti On je gledao čoveka koji traži istinu. Znao je cilj njegov i želeći probuditi uverenje koje je već postojalo u umu Njegovog slušaoca, neposredno, ali svečano i ljubazno istaknuo je najbitnije: »Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega.« (Jovan 3,3)
Nikodim je došao Gospodu u želji da s Njim razmeni gledišta, ali Isus mu je otkrio temeljna načela istine. Rekao je Nikodimu: Ono što ti je potrebno nije teorijsko znanje, već duhovno obnovljenje. Nije ti potrebno da zadovoljiš svoju ljubopitljivost, već da imaš novo srce. Moraš primiti novi život ozgo, pre no što postaneš spreman da ceniš nebeske vrednosti. Dok ne nastupi ova promena, koja sve obnavlja, razgovor o Mom autoritetu i Mojoj misiji neće za tebe imati spasonosno značenje.
Nikodim je slušao propovedi Jovana Krstitelja, o pokajanju i krštenju, kojima je Jovan ukazivao narodu na Onoga koji će krštavati Svetim Duhom. On je i sam smatrao da Jevrejima nedostaje duhovnosti i da njima u velikoj meri upravljaju licemerstvo i žudnja za svetovnom slavom. Nadao se da će prilikom Mesijinog dolaska nastati bolje stanje. Ipak vest Jovana Krstitelja koja je pokretala ljude da ispituju svoje srce, nije ga uspela osvedočiti o vlastitom grehu. On je bio strogi farisej i ponosio se svojim dobrim delima. Bio je nadaleko poštovan zbog svoje darežljivosti i velikodušnosti u podupiranju službe u Hramu, osećajući sigurnost u verovanju da je zadobio Božju naklonost. Uznemirila ga je misao o carstvu koje je tako čisto da ga on u svom sadašnjem stanju ne može naslediti.
Isusov slikoviti prikaz novorođenja, nije bio sasvim nepoznat Nikodimu. Obraćenici iz neznaboštva koji su prihvatili izralesku veru često su upoređivani s tek rođenom decom. Morao je shvatiti da Hristove reči nije trebalo doslovno tumačiti. Međutim, na osnovu svog Izrailjskog porekla smatrao je da mu je zagarantirano jedno mesto u Božjem carstvu. Smatrao je da mu nije potrebna nikakva promena i zato su ga iznenadile Spasiteljeve reči. Bio je pogođen njihovom neposrednom primenom na njega. Farisejska gordost borila se protiv iskrene želje čoveka koji je tražio istinu. Čudio se što Hristos razgovara s njim ne poštujući njegov položaj poglavara u Izrailju.
Iznenađen i ne vladajući sobom odgovorio je Hristu rečima punim ironije: »Kako se može čovek roditi kad je star?« Kao i mnogi drugi, kad britka istina dopre do savesti, i on je otkrio činjenicu da telesan čovek ne prima ono što je od Božjeg Duha. U njemu ne postoji ništa što odgovara duhovnim stvarima, jer se duhovne stvari duhovno razgledaju.
Međutim, Spasitelj nije na dokaz. Podižući svoju ruku u svečanom i tihom dostojanstvu, s još većom sigurnošću istaknuo je istinu: »Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije.« Nikodim je znao da Hristos govori o kršenju vodom i obnovljenju srca Božjim Duhom. Bio je uveren da se nalazi u prisutnosti Onoga koga je Jovan Krstitelj prorekao.
Isus je nastavio: »Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je.« Po prirodi srce je zlo i »ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko«. (O Jovu 14,4)
Nikakav ljudski izum ne može pronaći lek za grešnu dušu. »Jer, telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti može.« »Jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svedočenja, hule na Boga.« (Rimljanima 8,7; Matej 15,19) Izvor u srcu mora da bude očišćen, da bi i potok postao čist. Onaj koji pokušava dosegnuti Nebo svojim sopstvenim delima, držanjem Zakona, pokušava nemoguće. Nema sigurnosti za onoga koji poseduje samo legalističku religiju, obličje pobožnosti. Hrišćanski život nije preinačavanje ili poboljšavanje staroga, već preobražaj prirode. To znači umiranje svome »ja« i grehu i potpuno novi život. Ova promena može se sprovesti samo uspešnim delovanjem Svetog Duha.
Nikodim je još bio zbunjen, pa je Isus upotrebio sliku vetra da bi prikazao svoju misao: »Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.«
Vetar se čuje u granama drveća, izazivajući šuštanje lišća i cvjetova; ali ipak nevidljiv je i niko ne zna otkuda dolazi i kuda ide. Tako je i s radom Svetoga Duha u srcu. Novorođenje se ne može bolje objasniti nego što se može objasniti kretanje vetra. Neko možda ne može tačno odrediti vreme i mesto ili utvrditi sve okolnosti u toku svog obraćenja, ali to nije dokaz da je on neobraćen. Silom koja je isto tako nevidljiva kao i vetar, Hristos neprekidno radi na srcu. Malo pomalo, možda nesvesno za onoga koji ih prima, nastaju utisci koji privlače dušu Hristu. Oni se mogu primiti razmišljanjem o Njemu, čitanjem ili slušanjem reči živog propovednika. A onda odjednom, kada Duh uputi neposredniji poziv, duša se radosno predaje Isusu. Mnogi ovo nazivaju iznenadnim obraćenjem, ali to je rezultat poziva Božjeg Duha – strpljivog, dugotrajnog procesa.
Iako nevidljivo, delovanje vetra vidi se i oseća. Iako nevidljivo, delovanje vetra vidi se i oseća. Tako će se rad Duha na duši pokazati u svakom delu onoga koji je osetio Njegovu spasonosnu silu. Kad Božji Duh osvoji srce, On preobražava i život. Grešne misli se odbacuju, zla dela se napuštaju; ljubav, poniznost i mir zauzimaju mesto gneva, zavisti i svađe. Radost zauzima mesto žalosti i lice odsjajuje nebeskom svetlošću. Niko ne vidi ruku koja podiže teret ili zapaža svetlost koja silazi iz nebeskih dvorova. Blagoslov dolazi onda kad se duša verom pokorava Bogu. Tada sila nevidljiva za ljudsko oko stvara novo stvorenje po Božjem obličju.
Ograničenim umovima nemoguće je da shvate delo otkupljenja. Njegova tajna nadmašuje ljudsko saznanje; ipak onaj koji prelazi iz smrti u život razume da je to božanska stvarnost. Početak otkupljenja ovde možemo spoznati ličnim iskustvom. Njegov rezultat doseže do večnih vremena.
Dok je Isus govorio, zraci istine delomično su obasjali um ovog poglavara. Uticaj Svetoga Duha koji omekšava i pokorava delovao je na njegovo srce. Ipak, nije u celosti razumeo Spasiteljeve reči. On nije toliko obuzet potrebom za novim rođenjem koliko načinom kako se ono postiže. Sa čuđenjem je rekao: »Kako može to biti?«
»Ti si učitelj Izrailjev, i to li ne znaš?« upitao je Isus. Svakako, čoveku kome je povereno versko poučavanje naroda ne bi smele da budu nepoznate tako važne istine. Tim rečima Isus je Nikodimu uputio pouku da bi, umesto osećaja povređenosti jednostavnim rečima istine, trebao imati skromno mišljenje o sebi, zbog svog duhovnog neznanja. Ipak, Hristos je govorio sa tako svečanim dostojanstvom, a pogled i boja glasa izražavali su tako ozbiljnu ljubav, da se Nikodim nije uvredio kad je shvatio svoje ponižavajuće stanje.
Međutim, kad je Isus objasnio da je Njegov zadatak na Zemlji da uspostavi duhovno, a ne privremeno carstvo, Njegov slušalac se uznemirio. Videći to, Isus je dodao: »Kad vam kazah zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem nebesko?« Ako Nikodim nije mogao prihvatiti Hristovo učenje koje prikazuje delo milosti na srcu, kako će shvatiti prirodu Njegovog slavnog nebeskog carstva? Bez razumevanja prirode Hristovog dela na Zemlji, on neće moći razumeti Njegovo delo na Nebu.
Jevreji koje je Isus isterao iz Hrama, smatrali su se Avramovom decom, ali su pobegli od Spasiteljevog prisustva zato što nisu mogli podneti Božju slavu koja se pokazivala u Njemu. Tako su dokazivali da Božjom milošću nisu bili pripremljeni da sudeluju u svetim službama u Hramu. Revno su održavali izgled svetosti, ali zanemarili su svetost srca. Dok su bili pobornici slova Zakona, neprekidno su kršili njegov duh. Njihova velika potreba bila je ta ista promena koju je Hristos objasnio Nikodimu – novo moralno rođenje, očišćenje od greha i obnovljenje znanja i svetosti.
Nije postojalo nikakvo opravdanje za slepoću Izrailja u pogledu obnovljenja. Nadahnut Svetim Duhom Isaija je napisao: »Ali bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina.« David se molio: »Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.« A preko Jezekilja dato je obećanje: »I daću vam novo srce, i nov duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama…« (Isaija 64,6; Psalam 51,10; Jezekilj 36,26.27)
Nikodim je sa zamagljenim umom čitao ove delove Pisma, ali sad je počeo razumevati njihovo značenje. Uvideo je da najstroža poslušnost samo slovu Zakona, primenjivanog u spoljašnjem životu, nijednom čoveku ne daje pravo da uđe u nebesko carstvo. Po ljudskoj proceni, njegov život bio je pravedan i častan, ali u Hristovom prisustvu osećao je da je njegovo srce nečisto a njegov život nesvet.
Hristos je privukao Nikodima. Dok mu je Spasitelj objašnjavao novorođenje, čeznuo je da se ova promena izvrši i u njemu. Kojim bi se sredstvima to moglo postići? Isus je odgovorio na neizgovoreno pitanje: »I kao što Mojsije podže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečij da se podigne. Da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.«
To je bila oblast koju je Nikodim poznavao. Znamenje podignute zmije objasnilo mu je Spasiteljevu misiju. Kad je izraeski narod umirao od ujeda otrovnih zmija, Bog je naredio Mojsiju da načini zmiju od mjedi i da je postavi visoko usred zbora. Tada je po celom logoru oglašeno da će svi koji pogledaju zmiju živeti. Narod je dobro znao da zmija u sebi nema nikakve sile da im pomogne. Ona je bila simbol Hrista. Kao što je kip načinjen u obliku smrtonosne zmije podignut radi njihovog izlečenja, tako je i Onaj »u obličju tela grehovnog« trebao da bude njihov Otkupitelj. (Rimljanima 8,3) Mnogi Izrailjci smatrali su da žrtvena služba ima moć da ih oslobodi greha. Bog ih je želeo poučiti da ona nema veću vrednost od mjedene zmije. Ona je trebala njihove misli usmeriti ka Spasitelju. Oni nisu mogli učiniti ništa za sebe, ni za izlečenje svojih rana ni za oproštenje greha, već samo pokazati svoju veru u Dar Božji. Njihovo je bilo da gledaju i žive.
Oni koji su zmije ujele, mogli su odgoditi svoj pogled na mjedeni simbol. Mogli su zapitati kakva delotvornost postoji u tom simbolu. Možda su mogli potražiti znenstveno objašnjenje. Morali su prihvatiti Božju reč upućenu preko Mojsija. Ne pogledati značilo je poginuti.
Raspravljanjem i razgovorima um se ne prosvetljuje. Mi moramo gledati i živeti. Nikodim je primio pouku i usvojio je. Istraživao je Sveto pismo na nov način, ne radi teorijskih rasprava, već da bi primio život za svoju dušu. Počeo je gledati nebesko carstvo kad se pokorio vodstvu Svetoga Duha.
Danas postoje hiljade koje treba da upoznaju istu istinu koju je Nikodim naučio iz događaja s podignutom zmijom. Oni se oslanjaju na svoju poslušnost Božjem zakonu da bi ih ona preporučila Njegovoj naklonosti. Kad su pozvani da gledaju na Isusa i poveruju da ih On svojom milošću spašava, uzvikuju: »Kako može to biti?«
Kao i Nikodim, i mi moramo da budemo spremni da uđemo u život na isti način kao i najveći grešnici. Osim Isusa »nema drugog imena pod nebom datoga ljudima kojim bi se mogli spasiti.« (Dela 4,12) Verom primamo Božju milost. ali vera nije naš Spasitelj, Njom se ne stiče ništa. Ona je ruka kojom se hvatamo sa Hrista i prisvajamo Njegove zasluge – lek za greh. Mi se ne možemo čak ni pokajati bez pomoći Božjeg Duha. Sveto pismo kaže o Hristu: »Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.« (Dela 5,31) Pokajanje dolazi od Hrista isto tako stvarno kao i oproštenje.
Kako ćemo se onda spasiti? »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji«, tako će podignut i Sin čovečji da svaki koji je prevaren uze na se grehe sveta. (Jovan 1,29) Svetlost koja svetli s krsta otkriva Božju ljubav. Njegova ljubav privlači nas k Njemu. Ako se ne odupremo ovom privlačenju bićemo dovedeni do podnožja krsta u pokajanju za grehe koji su raspeli Spasitelja. Tada Božji Duh kroz veru stvara novi život u duši. Misli i želje postaju poslušne Hristovoj volji. Srce i um obnavljaju se prema obličju Onoga koji deluje u nama da bi sve pokorio sebi. Tada je Božji zakon napisan u umu i srcu s Hristom možemo reći: »Hoću činiti volju tvoju, Bože moj.« (Psalam 40,8)
U razgovoru s Nikodimom, Isusu je otvorio plan spasenja i svoju misiju za svet. Ni u jednom razgovoru On više nije tako celovito objasnio, korak po korak, delo koje se mora ostvariti u srcima svoje službe otkrio je istinu jednom članu Sinedriona, umu koji je bio najpremčiviji i istaknutom učitelju naroda, Međutim vođe Izrailja nisu rado primile ovu svetlost, Nikodim je sakrio istinu u svom srcu i za tri godine bilo je malo vidljivog roda.
Isus je dobro poznavao tlo na koje je bacio seme. Reči izgovorene noću na usamljenom brdu, jednom slušaocu, nisu bile izgubljene. Izvesno vreme Nikodim nije javno priznavao Hrista, već je posmatrao Njegov život i razmišljao o Njegovim učenjima. Na savetima Sinedriona u više navrata osujetio je planove sveštenika da Ga unište. Kad je Isus najzad bio podignut na krst, Nikodim se setio učenja s Maslinske gore: »Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečji da se podigne. Da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« Svetlost tog tajnog razgovora obasjala je krst na Golgoti i Nikodim je u Isusu video Otkupitelja sveta.
Nakon Gospodnjeg vaznesenja, kad su se učenici rasejali zbog progonstva, Nikodim je važno istupio napred. Upotrebio je svoje bogatstvo podupirući mladu Crkvu za koju su Jevreji očekivali da će biti uništena Hristovom smrću. U vreme opasnosti on koji je bio tako obazriv i sumnjičav, bio je čvrst kao stena, hrabreći veru učenika i dajući sredstva za napredak dela evanđelja. Oni koji su ga ranije poštovali, sad su mu se rugali i progonili ga. Postao je siromašan u zemaljskim dobrima, ali se nije pokolebao u veri koja se u njemu rodila za vreme noćnog razgovora sa Isusom.
Nikodim je prenio Jovanu izveštaj o ovom razgovoru i njegovim perom on je zabilježen za pouku milijunima. Istine koje su tada iznete i danas su isto tako važne kao što su bile one svečane noći na tamnom brdu, kad je jevrejski poglavar došao da se raspita o putu života kod skromnog Učitelja iz Galileje.
