Zasnovano na Jovanu 3,22–36.
Za izvesno vreme Krstiteljev uticaj na narod bio je veći od uticaja poglavara, sveštenika i knezova. Da je sebe proglasio Mesijom i da je podignuo ustanak protiv Rima, sveštenici i narod sjatili bi se pod njegovu zastavu. Sotona je bio spreman da nametne Jovanu Krstitelju misli koje podstiču slavoljublje svetovnih osvajača. Međutim, imajući pred sobom dokaz o svojoj moći, on je odlučno odbio ovo privlačno podmićivanje. Pažnju koja je bila usmerena na njega on je preusmerio na Drugoga.
Sad je video kako se val omiljenosti u narodu okreće od njega ka Spasitelju. Iz dana u dan mnoštvo oko njega se smanjivalo.Kad je Isus došao iz Jerusalima u predel oko Jordana, mnoštvo naroda skupilo se da Ga čuje. Broj Njegovih učenika svakodnevno se povećavao. Mnogi su dolazili zbog krštenja, iako Hristos nije krštavao, On je svojim učenicima odobrio vršenje ovog obreda. Na taj način stavio je pečat na misiju svoga preteče. Međutim Jovanovi učenici su s ljubomorom posmatrali kako raste Isusova popularnost. Bili su spremni da kritikuju Njegov rad i nije dugo potrajalo kad su za to našli i priliku. Među njima i Jevrejima pokrenulo se pitanje da li krštenje može očistiti dušu od greha; tvrdili su da se Isusovo krštenje bitno razlikuje od Jovanovog. Uskoro su počeli raspravljati s Hristovim učenicima o obliku reči koje treba izgovarati prilikom kršetnja i na kraju o pravu ovih poslednjih da krštavaju.
Jovanovi učenici došli su k njemu sa svojim tužbama govoreći: »Rabi! onaj što beše s tobom preko Jordana, za koga si ti svedočio, evo on kršćava, i svi idu k njemu.« Ovim rečima Sotona je kušao Jovana. Iako je Jovanov zadatak očito bio pri kraju, on bi još mogao ometati Hristov rad. Da je pokazao samosažaljenje i izrazio žalost ili razočarenje zbog toga što je potisnut, sijao bi seme razdora, podsticao zavist i ljubomoru i ozbiljno usporavao napredak svanđelja.
Po prirodi Jovan je imao mane i slabosti uobičajene za ljudski rod, ali dodirom božanske ljubavi i on se preobrazio. On je prebivao u sredini neuprljanoj sebičnošću o častoljubljem, visoko iznad kužne atmosfere ljubomore. Nije se nimalo slagao s nezadovoljstvom svojih učenika, već je pokazao kako je jasno razumeo svoj odnos prema Mesiji i kako je rado pozdravio s dobrodšlicom Onoga kome je pripremio put.
Rekao je: »Ne može čovek ništa primiti ako mu ne bude dato s neba. Vi sami meni svedočite da rekoh: ja nisam Hristos, nego sam poslan pred njim. Ko ima nevestu ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću raduje se glasu ženikovu.« Jovan je sebe predstavio prijateljem koji je delovao kao vesnik između zaručnika pripremajuću put za venčanje. Kad je mladoženja primio svoju nevestu, zadatak prijatelja bio je ispunjen. On se raduje sreći onih čije je sjedinjenje potpomogao. Tako je Jovan bio pozvan da usmeri narod ka Isusu, te je i svedočenje o uspehu Spasiteljevog dela bilo njegova radost. Rekao je: »Ova dakle radost moja ispuni se. Onaj treba da raste, a ja da se umanjujem.«
Gledajući u veri na Otkupitelja, Jovan se uzdignuo do visine samoodricanja. Nije težio da privuče ljude k sebi, već da uzdigne njihove misli sve više i više, sve dok one ne budu počinule na Božjem Jagnjetu. On je bio samo glas, uzvik u pustinji. Sad je radosno prihvatio tišinu i povučenost, da bi se oči svih mogle okrenuti ka Svetlosti života.
Oni koji su verni svom pozivu kao Božji vesnici, neće tražiti počasti za sebe. Ljubav prema sebi nestaće u ljubavi prema Hristu. Nikakvo suparništvo neće oštetiti dragoceni cilj evanđelja. Oni će prepoznati svoj zadatak da kao Jovan Krstitelj objavljuju: »Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.« (Jovan 1,29) Uzdignuće Isusa, a s Njim će se i ljudski rod uzdići. »Ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti, kojemu je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući suv smernih i oživljujući srce skrušenih.« (Isaija 57,15)
Prorokova duša, oslobođena svoga »ja« bila je ispunjena božanskom svetlošću. Dok je bio svedok Spasiteljeve slave, njegove reči bile su usklađene s rečima koje Hristos izgovorio u svom razgovoru s Nikodimom. Jovan je rekao: »Koji odozgo dolazi nad svima je: koji sa zemlje od zemlje je, i govori od zemlje; koji dolazi s neba nad svima je… Jer koga Bog posla, onaj reči Božije govori; jer Bog Duha ne daje na meru.« Hristos je mogao reći. »Jer ne tražim volje svoje nego volju oca koji me je poslao.« (Jovan 5,30) O Njemu je rečeno: »Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje: toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti većma od drugova tvojih.« (Jevrejima 1,8) Otac Mu »Duha ne daje na meru.«
Tako je i s Hristovim sledbenicima. Mi možemo primiti nebesku svetlost jedino ako smo spremni da se oslobodimo svoga »ja«. Ne možemo raspoznati Božji karakter ili primiti Hrista verom, sve dok ne pristanemo da pokorimo svoju misao na poslušnost Hristu. Svima koji to čine, Duh Sveti daje se bez mere. U Hristu »živi svaka punina Božanstva telesno. I da budete ispunjeni u njemu…« (Kološanima 2,9.10)
Jovanovi učenici su izjavili da svi ljudi idu ka Hristu, ali Jovan je s jasnijim sagledavanjem rekao: »Koji primi njegovo svedočanstvo«, tako je malo njih bilo spremno da Ga prihvati kao Spasitelja od greha. Ali »koji primi njegovo svedočanstvo. Potvrdi da je Bog istinit«. (Jovan 3,33) »Ko veruje sina, ima večni život.« Nema potrebe za raspravom da li Hristova milost daje život duši. Bez Hrista i krštenje je, kao i svaka druga služba, beživotna forma. »Ako ne veruje sina, neće videti života.«
O uspehu Hristovog dela, koji je Krstitelj primio s takvom radošću, bile su obaveštene i vlasti u Jerusalimu. Sveštenici i rabini ljubomorno su pratili Jovanov uticaj, kad su videli narod kako napušta sinagoge i odlazi u pustinju, ali tu je sad bio Jedan koji je imao još veću silu da privuče mnoštvo. Ove vođe u Izrailju nisu bile spremne da s Jovanom kažu: »Onaj treba da raste, a ja da se smanjujem.« Podignuli su se novom odlukom da učine kraj delu što je od njih odvlačilo ljude.
Isus je znao da oni neće štedeti napora da bi prourokovali razdor između Njegovih i Jovanovih učenika. On je znao da se priprema bura koja će odneti jednog od najvećih proroka koji je ikada poklonjen svetu. Želeći da izbegne svaku priliku za pogrešno razumevanje ili razmirice, tiho je prestao sa svojim radom i povukao se u Galileju. Mi takođe, ostajući verni istini, moramo nastojati da izbegnemo sve ono što može dovesti do nesloge i nesporazuma. Jer gde god se ovo pojavi, rezultat je gubitak duša. Kad god se pojave okolnosti koje prete da prouzrokuju razdor, treba da sledimo primer Isusa i Jovana Krstitelja.
Jovan je bio pozvan da bude vođa reforme. Zbog toga, njegovi učenici bili su u opasnosti da svoju pažnju usredsrede na njega, smtrajući da uspeh rada zavisi od njegovog truda, gubeći iz vida činjenicu da je on bio samo oruđe preko koga je Bog delovao. Međutim, Jovanov rad nije bio dostatan da postavi temelj hrišćanskoj crkvi. Kad je ispunio svoj zadatak, trebalo je izvršiti drugu koju njegovo svedočanstvo nije moglo postići. njegovi učenici to nisu razumeli. Kad su videli Hrista kako dolazi da preuzme rad, bili su ljubomorni i nezadovoljni.
Još postoje iste opasnosti. Bog poziva nekog čoveka da izvrši određeni rad; i kad ga je izvršio prema svojim sposobnostima, Gospod dovodi druge da nastave i unaprede. Međutim, kao i Jovanovi učenici, mnogi smatraju da uspeh rada zavisi od prvog radnika. Pažnja je usmerena na ljudsko umesto na božansko, nastupa ljubomora, i Božjem delu nanosi se šteta. Tako nezasluženo, nastupa ljubomora, i Božjem delu nanosi se šteta. Tako nezasluženo poštovan čovek dolazi u iskušenje da gaji samopouzdanje. On ne shvata svoju zavisnost od Boga. Ljudi su naučeni da se oslone na čovekovo vodstvo i na taj način padaju u grešku i bivaju odvedeni od Boga.
Božje delo ne treba nositi ljudski lik i natpis. S vremena na vreme Gospod će uvesti razna oruđa preko kojih se najbolje može izvršiti Njegova namera. Srećni su oni koji se žele poniziti izgovarajući zajedno s Jovanom Krstiteljem: »Onaj treba da raste, a ja da se umaljujem.«
