Zasnovano na Jovanu 7,1–15; 37–39.
Tri put godišnje zahtevalo se od Jevreja da se iz verskih razloga okupe u Jerusalimu. Skriven u stubu od oblaka Izrailjev nevidljivi Vođa dao je uputstva o ovim skupovima. Za vreme ropstva Jevreja, ona se nisu mogla poštovati, ali kad se narod vratio u svoju zemlju, svetkovanje ovih spomen-običaja još jednom je počelo. Prema Božjoj zamisli ove godišnjice trebale su podsećati narod na Njega. Ali, s malo iznimaka, sveštenici i narodne vođe izgubili su iz vida ovaj cilj. Onaj koji je osnovao ove narodne skupove i koji je shvatao njihovo značenje bio je očevidac njihove izopačenosti.
Praznik senica bio je poslednji godišnji skup. Bog je želeo da u ovo vreme narod razmišlja o Njegovoj dobroti i milosti. Cela zemlja bila je pod Njegovim vodstvom, primajući Njegov blagoslov. Danju i noću Njegovo staranje nije prestajalo. Sunce i kiša učinili su da zemlja daje svoj rod. Ljetina je sakupljena u palestinskim dolinama i ravnicama. Masline su bile obrane, a dragoceno ulje uskladišteno. Palma je donela svoje obilje. Rumeni grozdovi bili su izmuljani u vinarskim tiskovima.
Praznik je trajao sedam dana i za njegovu svetkovinu stanovnici Palestine, zajedno s mnogima iz drugih zemalja, ostavljali su svoje domove i dolazili u Jerusalim. Narod je dolazio iz bliza i daleka noseći u rukama znake svoje radosti. Stari i mladi, bogati i siromašni, svi su nosili neki dar kao prilog zahvalnosti Onome koji je krunisao godinu svojom dobrotom i učinio da Mu stope budu pune masti. /Psalam 65,11/ Sve što je moglo zadovoljiti oko i uveličati svenarodnu radost doneseno je iz gora, pa je grad izgledao kao krasna šuma.
Ovaj Praznik nije bio samo izraz zahvalnosti za žetvu već i sećanje na Božju zaštitničku brigu o Izrailju u pustinji. Postavljajući uspomenu na život pod šatorima, Izrailjci su tokom ovog Praznika stanovali u kolibama ili senicama od zelenog granja. Njih su podizali na ulicama, u predvorju Hrama ili na krovovima kuća. Brežuljci i doline oko Jerusalima bili su takođe prošarani ovim prebivalištima od lišća, oživevši od naroda.
Vernici su proslavljali ovu posebnu priliku svetim pesmama i zahvalnošću. Ovom Prazniku prethodio je Dan očišćenja, kad je nakon ispovedanja svojih greha narod bio proglašen pomirenim s Nebom. Na taj način pripremljen je put za radost ove svetkovine. »Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je do veka milost njegova.« (Psalam 106,1) Ove reči pobedonosno su se uzdizale, dok je raznovrsna muzika izmešana s povicima »Osana«, pratila zajedničko pevanje. Hram je bio središte sveopšte radosti. Tu se video sjaj žrtvenih obreda. Tu je, stojeći s obe strane belih mramornih stepenica svete građevine, zbor Levita predvodio službu pevanja. Mnoštvo vernika, mašući palminim i mirtinim grančicama, prihvatalo je pevanje i pripev bi odjekivao, da bi zatim pesmu prihvatali i pronosili glasovi koji su bili blizu i daleko, sve dok okolni brežuljci nisu uzvratili jekom hvalospeva.
Hram i njegova predvorja bili su noću osvetljeni veštačkom svetlošću. Muzika, mahanje palmovim granama, radosni uzvici »Osana«, veliko mnoštvo naroda, nad kojim se rasipala svetlost obešenih svetiljaka, svešteničke odore i veličanstvenost obreda, spojili su se u prizor koji je ostavljao dubok utisak na posmatrače. Međutim, najupečatljiviji obred svetkovine, onaj koji je izazvao najveću radost, bio je obred koji je obnavljao uspomenu na jedan događaj iz pustinje.
U osvit dana, sveštenici dugim i prodornim zvukom zatrubili su svojim srebrnim trubama, a trube koje su odgovarale i radosni uzvici naroda iz njihovih senica, odjekivali su brdima i dolinama, pozdravljajući praznični dan. Zatim je sveštenik iz tekuće vode Kedrona zahvatao krčag vode i podižući ga visoko, uz zvuk truba, penjao se širokim stepenicama Hrama, laganim i odmerenim korakom prateći takt muzike i pevajući: »Evo, stoje noge naše na vratima tvojim, Jerusalime!« (Psalam 122,2)
Donosio je krčag do oltara koji je bio smešten usred predvorja za sveštenike. Tu su se nalazila dva srebrna suda, a kraj svakog stajao je po jedan sveštenik. Krčag vode ispražnjen je u jedan sud, a krčag vina u drugi; sadržaj obiju sudova otjecao je u jednu cev koja je bila povezana sa kedronom i tako odvođen do Mrtvog mora. Ovo otjecanje posvećene vode predstavljalo je izvor koji je na Božju zapovest potekao iz stene da bi ugasio žeđ deci Izrailjevoj. Tada bi se zaorila radosna pesma. »Jer mi je sila i pesma Gospod Bog«; S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovoga spasenja.« (Isaija 12,2.3)
Dok su Josifovi sinovi pripremali da prisustvuju Prazniku senica, zapazili su da Hristos ne čini nijedan pokret koji bi označavao Njegovu nameru da na njemu sudeluje. Posmatrali su Ga sa zabrinutošću. Od izlečenja u Vitsaidi, On nije prisustvovao narodnim skupovima. Da bi izbegao beskorisne sukobe s vođama u Jerusalimu, ograničio je svoj rad na Galileju. Njegovo očevidno zanemarivanje velikih verskih skupova i neprijateljstvo koje su sveštenici i rabini pokazivali prema Njemu, zbunjvalo je narod oko Njega, čak i Njegove učenike i Njegovu rodbinu. U svojim poukama isticao je blagoslove iz poslušnosti Božjem zakonu, a sam je izgledao ravnodušan prema službi koju je Bog uspostavio. Njegovo druženje sa carinicima i drugima koji su bili na lošem glasu, Njegovo nepoštovanje rabinskih propisa i sloboda kojom je odbacio običajne zahteve u vezi sa Subotom, sve kao da Ga je postavljalo nasuprot verskim zvaničnicima, uzrokujući mnogobrojna pitanja. Njegova braća smatrala su da greši što se otuđuje od velikih i učenih ljudi iz naroda. Osećali su da su ovi ljudi u pravu i da Isus greši što se stavlja nasuprot njima. Međutim, bili su svedoci Njegovog besprekornog života, pa iako se nisu ubrajali u Njegove učenike, bili su duboko dirnuti Njegovim delima. Njegova omiljenost u Galileji godila je njihovom slavoljublju. Još su se nadali da će dati očit dokaz svoje moći, što bi fariseje navelo da uvide kako On jesto ono što je tvrdio da jest. Što ako bi On bio Mesija, Car Izrailjev! Gajili su ovu misao s gordim zadovoljstvom.
Oni su toliko to želeli da su podsticali Hrista da ide u Jerusalim. »Iziđi odavde«, govorili su, »i idi u Judeju, da i učenici tvoji vide dela tvoja koja činiš. Jer niko ne čini što tajno a sam traži da je poznat. Ako to činiš javi sebe svetu.« Reč »ako« izražavala je sumnju i neverstvo. Oni su mu pripisivali kukavičluk i slabost. Ako zna da je Mesija, čemu onda ta čudna uzdržljivost i nedelotvornost? Ako stvarno poseduje takvu silu, zašto onda hrabro ne pođe u Jerusalim i ne odbrani svoje pravo? Zašto da ne izvrši u Jerusalimu ona veličanstvena dela o kojima se govori da ih je činio u Galileji? Nemoj se skrivati po zabačenim oblastima, govorili su oni, i činiti ta silna dela u korist neukih seljaka i ribara. Pojavi se u glavnom gradu, pridobij podršku sveštenika i poglavara i ujedini narod u uspostavljanju novoga carstva.
Ova Isusova braća prosuđivala su iz sebičnih pobuda, koje se tako često nalaze u srcima onih koji su željni isticanja. Ovaj duh vladao je svetom. Bili su uvređeni zato što je Hristos proglasio sebe Hlebom života, umesto da traži zemaljski presto. Bili su duboko razočarani kad Ga je napustilo toliko puno Njegovih učenika. Okrenuli su se od Njega da bi izbegli krst priznanja onoga što su otkrivala Njegova dela – da je On Poslani od Boga.
»Tada im reče Isus: vreme moje još nije došlo, a vreme je vaše svagda gotovo. Ne može svet mrzeti na vas. Vi iziđite na praznik jer ja svedočim zanj da su dela njegova zla. Vi iziđite na praznik ovaj; ja još ne ću izići na praznik ovaj, jer se moje vreme još nije navršilo. Rekavši im ovo osta u Galileji.« Njegova braća su Mu govorila zapovedničkim glasom, određujući Mu put kojim treba da ide. Vratio im je njihov prekor, svrstavajući ih ne sa svojim učenicima punim samoodricanja, već sa svetom. »Ne može svet mrzeti na vas«, rekao je On, »a na mene mrzi, jer ja svedočim zanj da su dela njegova zla.« Svet ne mrzi one koji su mu slični po duhu; on ih voli kao svoje.
Svet za Hrista nije bilo mesto spokojstva i samouzdizanja. On nije čekao priliku da prigrli njegovu moć i slavu. On za Njega nije imao takvu nagradu. Bio je mesto na koje Ga je poslao Njegov Otac. On je bio darovan za život sveta, da ostvari veliki plan otkupljenja. On je ostvarivao svoje delo za pali ljudski rod. Međutim, nije smeo da bude nepromišljen, niti da žuri u opasnost, niti da ubrzava krizu. Svaki događaj u Njegovom radu imao je svoj određeni čas. On je morao strpljivo čekati. Znao je da treba primiti mržnju sveta, znao je da će Njegov rad okruniti smrt; ali prerano se izložiti ovome ne bi bila volja Njegovo Oca.
Iz Jerusalima glas o Hristovim čudima raširio se posvida gde su Jevreji bili rasejani, pa iako mnogo meseci nije prisustvovao praznicima, zanimanje za Njega nije se smanjilo. Mnogi su došli iz raznih delova sveta na Praznik senica u nadi da će Ga videti. Na početku svetkovine mnogi su se raspitivali za Njega. Fariseji i poglavari očekivali su Ga da dođe, u nadi da će imati priliku da Ga osude. Oni su se zabrinuto raspitivali: »Gde je on?«, ali niko nije znao. U svim umovima najvažnija misao bila je misao o Njemu. Iz bojazni od sveštenika i poglavara niko se nije usuđivao da Ga prizna za Mesiju, ali svuda su se vodili tihi ozbiljni razgovori o Njemu. Mnogi su Ga branili kao Onoga koga je Bog poslao, dok su Ga drugi proglasili za varalicu naroda.
U međuvremenu Isus je tiho stigao u Jerusalim. Izabrao je jednu usamljenu stazu kojom će ići, da bi izbegao putnike koji su se sa svih strana uputili prema gradu. Da se pridružio bilo kom karavanu koji je putovao na Praznik, pažnja svih prilikom ulaska u grad bila bi usmerena Njemu i narodno iskazivanje raspoloženja prema Njemu pokrenulo bi vlasti protiv Njega. To je trebalo izbeći, te je zato izabrao da putuje sam.
Usred svetkovine, kad je uznemirenost zbog Njega dostigla svoj vrhunac, On je u prisustvu mnoštva ušao u predvorje Hrama. Zbog Njegovog odsustva s praznika postojale su tvrdnje da se ne usuđuje doći pod vlast sveštenika i poglavara. Svi su bili iznenađeni Njegovim dolaskom. Umuknuo je svaki glas. Svi su se divili dostojanstvu i hrabrosti Njegova držanja usred moćnih neprijatelja koji su jedva čekali da Mu oduzmu život.
Stojeći tako, u centru pažnje silnoga mnoštva, Isus im se obratio kao što to čovek nikada nije učinio. Njegove reči otkrivale su poznavanje zakona i Izrailjevih ustanova, žrtvene službe i učenja proroka, uvelike premašujući znanje sveštenika i rabina. On je prokrčio put kroz prepreke formalizma i predaja. Prizori budućeg života kao da su se razvili pred Njim. Kao onaj koji vidi Nevidljivog, govorio je o zemaljskom i nebeskom, o ljudskom i božanskom s potpunom sigurnošću. Njegove reči bile su jasne i uverljive, i opet – kao u Kapernaumu – narod je bio zadivljen Njegovim učenjem: »Jer njegova beseda beše silna.« (Luka 4,32) Raznolikim opisima upozorio je svoje slušaoce na nesreću koja će stići sve jer svesno odbijaju blagoslove koje im je On došao doneti. On im je pružio svaki mogući dokaz da je došao od Boga i učinio svaki napor koji ih je mogao privesti do pokajanja. On ne bi bio odbačen i ubijen od svoga naroda da ga je mogao spasiti od krivice za takvo delo.
Svi su se divili Njegovom poznavanju zakona i proročanstava, a pitanje je išlo od jednog do drugog: »Kako ovaj zna knjige, a nije se učio?« ko god nije učio u rabinskim školama, smatralo se, nije spreman da bude verski učitelj, te su kako Isusa tako i Jovana Krstitelja proglasili neukima jer nisu dobili takvo obrazovanje. Oni koji su ih slušali bili su iznenađeni njihovim poznavanjem Pisma, jer nijedan od njih »nije se učio«. Istina, od ljudi ga nisu stekli, ali Bog na Nebu bio je njihov Učitelj i od Njega su primili najuzvišeniju vrstu mudrosti.
Dok je Isus govorio u predvorju Hrama, ljudi su slušali skoro bez daha. Oni isti ljudi koji su bili Njegovi najžešći protivnici osećali su se nemoćnima da Mu učine neko zlo. Za trenutak zaboravili su na sve drugo.
Dan za danom On je učio narod sve do »u pošljednji veliki dan praznika«. Jutro ovog dana zateklo je ljude izmorene od dugog preznovanja. Iznenada Isus je podigao svoj glas, koji je zvonko odjekivao kroz predvorje Hrama:
»Ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji me veruje, kao što pismo reče, iz njegova tela poteći će reke žive vode.« Stanje naroda učinilo je ovaj poziv vrlo snažnim. Oni su bili zauzeti stalnim prizorima raskoši i svetkovine, njihove oči bile su zaslepljene svetlošću i bojama, a njihove uši očarane najraskošnijom muzikom, ali u celokupnom nizu obreda nije bilo ničega što bi ispunilo potrebe duha, ništa što bi ugasilo žeđ duše za onim što ne propada. Isus ih je pozvao da dođu i piju sa izvora života, koji će u njima da bude izvor vode koja teče u večni život.
Sveštenik je tog jutra obavljao obred koji je obnavljao uspomenu na udaranje stene u pustinji. Ta stena bila je znamen Njega, koji će svojom smrću učiniti da poteku žive reke spasenja svima žednima. Hristove reči bile su voda života. Tamo u prisustvu okupljenog mnoštva, On je posvetio sebe da bude udaren, da bi voda života mogla poteći svetu. Udaranjem Hrista Sotona je mislio da uništi Kneza života; ali iz udarene Stene potekla je živa voda. Dok je Isus tako govorio narodu, njihova srca su ustreptala nekim neobičnim strahopoštovanjem i mnogi su bili spremni da uzviknu, zajedno sa ženom Samarjankom: »Daj mi te vode da ne žednim.« (Jovan 4,15)
Isus je poznavao potrebe duše. Sjaj, bogatstvo i časti ne mogu ispuniti srce. »Ko je žedan neka doše k meni.« Bogati i siromašni, uzvišeni i poniženi podjednako su dobrodošli. On obećava da će rasteretiti dušu, utešiti žalosne i podariti nadu klonulima duhom. Mnogi od onih koji su slušali Isusa bili su žalosni zbog neispunjenih nada, mnogi su tajno trpeli, mnogi su čeznuli da zadovolje svoje neumorne želje za stvarima ovoga sveta i hvalom ljudi; ali kad su sve zadobili, utvrdili su da su se trudili samo da bi stigli do provaljenog studenca na kojem nisu mogli ugasiti svoju žeđ. Usred blistavih, radosnih prizora stajali su nezadovoljni i žalosni. Tada ih je iznenadni uzvik »ko je žedan« trgnuo iz njihovog žalosnog razmišljanja, i slušajući reči koje su usledile u njihovim dušama zapalila se nova nada. Sveti Duh iznosio je pred njih ovo znamenje sve dok u njemu nisu videli ponudu neprocenjivog dara spasenja.
Hristov poziv žednoj duši još i danas se razleže, dopirući do nas s još većom silom od one u kojoj se čuo u Hramu poslednjeg dana praznika. Izvor je otvoren za sve. Umornim i iscrpljenim dušama nudi se osvežavajuća voda večnog života. Isus još uvek poziva: »Ko je žedan neka dođe k meni i pije.« »I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života zabadava.« »A koji pije od vode koju ću mu ja dati ne će ožednjeti do veka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni!« (Otkrivenje 22,17; Jovan 4,14)
