Zasnovano na Jovanu 7,16–36, 40–53; 8,1–11.
Celo vreme dok je bio u Jerusalimu tokom praznika, Isusa su pratile uhode. Iz dana u dan pokušavali su Ga ućutkati. Sveštenici i poglavari motrili su da Ga uhvate u zamku. Nameravali su Ga sprečiti silom. Međutim, to nije bilo sve. Želeli su poniziti ovog galilejskog Učitelja pred narodom.
Prvog dana Njegovog prisustva na svetkovini, poglavari su došli k Njemu pitajući Ga kojom vlasti uči. Želeli su odvratiti pažnju s Njega na pitanje o Njegovom pravu da uči, a time i na svoju vlastitu važnost i vlast.
»Moja nauka nije moja«, rekao je Isus, »nego onoga koji me je poslao. Ko hoće njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim.« (Jovan 7,16.17) Na pitanje ovih sitničara Hristos nije odgovorio sitničarenjem, već otkrivanjem istine koja ima životno značenje za spasenje duše. Razumevanje i uvažavanje istine, rekao je On, zavisi manje od uma nego od srca. Istina se mora primiti u dušu, ona zahteva potčinjavanje volje. Kad bi se istina mogla podvrgnuti samo razumu, gordost ne bi činila prepreku na putu za njeno primanje. Međutim, ona se mora prihvatiti delovanjem milosti na srce, pa njeno primanje zavisi od odbacivanja svakog greha koji Božji Duh otkriva. Čovekove prednosti za stejacanje znanja o istini, ma kako bile velike, neće mu biti ni od kakve koristi sve dok srce ne bude otvoreno za primanje istine i dok svesno ne bude savladana svaka navika i običaj koji se suprote njenim načelima. Onima koji se tako pokoravaju Bogu, s poštenom željom da upoznaju Njegovu volju i da je izvršavaju, istina se otkriva kao Božja sila za njihovo spasenje. Oni će biti u mogućnosti da načine razliku između onoga koji govori za Boga i onoga koji govori sam od sebe. Fariseji nisu stavili svoju volju na stranu Božje volje. Nisu težili da saznaju istinu, već da nađu neki izgovor da je izbegnu, a Hristos je pokazao da je upravo to razlog zbog kojeg nisu razumevali Njegovo učenje.
On je sad otkrio ispit pomoću kojeg se pravi učitelj može razlikovati od varalice: »Koji govori sam od sebe, slavu svoju traži; a ko traži slavu onoga koji ga je poslao, on je istinit i nema u njemu nepravde.« (Jovan 7,18) Onaj koji traži svoju ličnu slavu govori sam od sebe. Duh sebičnosti odaje svoje poreklo. Ali Hristos je tražio Božju slavu. On je govorio Božje reči. To je bio dokaz da je bio ovlašten za učitelja istine.
Isus je rabinima pružio dokaz o svom božanstvu time što je pokazao da im čita srca. Od izlečenje u Vitsaidi stalno su kovali zavere za Njegovu smrt. Na taj način sami su kršili zakon za koji su se izdavali da ga brane. »Ne dade li Mojsije vama zakon«, rekao je On, »i niko od vas ne živi po zakonu? Za što tražite da me ubijete?«
Kao bljesak munje ove reči otkrile su rabinima provaliju propasti u koju će se strovaliti. Za trenutak bili su ispunjeni strahom. Videli su da su u sukobu s beskonačnom Silom. Međutim, nisu želeli primiti opomenu. Da bi sačuvali svoj uticaj u narodu, morali su prikriti svoje zločinačke namere. Izbegavajući Isusovo pitanje, uzviknuli su: »Je li đavo u tebi? ko traži da te ubije?« Vešto su navodili na misao da su Isusova veličanstvena dela bila podstaknuta zlim duhom.
Isus nije obraćao pažnju na ovo podmetanje. On je nastavio u želji da pokaže kako je Njegovo delo isceljenja u Vitsaidi bilo u skladu sa zakonom o Suboti i da je ono opravdano tumačenjem koje su sami Jevreji dali tom zakonu. rekao je: »Mojsije vam dade da se obrezujete… i u subotu obrezujete čoveka.« Po zakonu svako dete moralo je da bude obrezano osmog dana. Ako ovo određeno vreme pada u Subotu, obred se morao tada izvršiti. Koliko više mora da je u skladu s duhom zakona »što svega čoveka iscelih u subotu.« On ih je upozorio »ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite.«
Poglavari su morali zašuteti i mnogi u narodu uzviknuli su: »Nije li to onaj kojega traže da ubiju? i gle, kako govori slobodno i ništa mu ne vele; da ne doznaše naši knezovi da je on zaista Hristos?«
Mnogi između Hristovih slušalaca koji su bili stanovnici Jerusalima i kojima nisu bile nepoznate zavere poglavara protiv Njega, osećali su se privučeni k Njemu neodoljivom silom. Pratilo ih je snažno osvedočenje da je On Božji Sin. Međutim, Sotona je bio spreman da ih navede na sumnju, za to već pripremljenim putem njihovih pohrešnih pojmova o Mesiji i Njegovom dolasku. Bilo je široko rašireno verovanje da će se Hristos roditi u Vitlejemu, ali da će nakon izvesnog vremena iščeznuti, a prilikom druge pojave niko neće znati otkuda je došao. Nije ih bilo malo koji su smatrali da Mesija neće imati nikakve prirodne veze s ljudskim rodom. Pa kako se narodno razumevanje o Mesijinoj slavi nije poklapalo sa Isusom iz Nazareta, mnogi su bili spremni da prihvate misao: »Ali ovoga znamo otkuda je; a Hristos kad dođe, niko neće znati otkuda je.«
Dok su se kolebali između sumnje i vere, Isus je razumeo njihove misli i odgovorio im: »I mene poznajete i znate otkuda sam; i sam od sebe ne dođoh, nego ima istiniti koji me posla, kojega vi ne znate.« Oni su tvrdili da poseduju znanje o Hristovom poreklu, ali Ga uopšte nisu poznavali. Da su živeli u suglasju s Božjom voljom, prepoznali bi Njegovog Sina kad im se otkrio.
Slušaoci nisu mogli pogrešno razumeti Hristove reči. One su jasno ponavljale onu tvrdnju koju je iskazao pred Sinedrionom mesecima pre ovoga, kad je sebe proglasio Sinom Božjim. Kao što su Ga poglavari tada pokušali ubiti, tako su sada tražili da Ga uhvate, ali bili su sprečeni nevidljivom silom koja je postavila međe njihvom besu govoreći im – dovde ćeš dolaziti, a dalje nećeš. /O Jovu 38,11/
Između naroda mnogi su Mu poverovali govoreći: »Kad dođe Hrista eda li će više čudesa činiti nego što ovaj čini?« Vođe fariseja, koji su puni zebnje pratili tok događaja, zapazili su izraze naklonosti mnoštva. Požurili su prvosveštenicima i izložili svoje planove da Ga uhapse. Pripremali su se da Ga uhvate kad bude bio sam; jer se nisu usuđivali to učiniti u prisustvu naroda. Isus je opet pokazao da čita njihove namere: »Još sam malo vremena s vama«, rekao je, »pa idem k onome koji me posla. Tražićete me i ne ćete me naći; i gde sam ja vi ne možete doći.« Uskoro će naći utočište izvan domašaja njihovog ruganja i mržnje, On će se uzneti Ocu, da bi bio opet Obožavani od anđela i tu Njegove ubice neće moći nikada doći.
Rabini su rugajući se rekli: »Kuda će ovaj ići da ga mi ne nađemo? Neće li ići među rastrkane Grke i Grke učiti?« Ovi sitničari nisu ni sanjali da je njihovim podrugljivim rečima opisana Hristova misija! Ceo dan pružao je svoje ruke k narodu koji ne dozvoljava da mu se kaže i koji odgovara nasuprot, ipak naći će Ga oni koji Ga nisu tražili i pokazaće se onima koji za Njega ne pitaju. (Rimljanima 10,20.21)
Mnogi koji su bili osvedočeni da je Isus Božji Sin su zavedeni pogrešnim rasuđivanjem sveštenika i rabina. Ovi učitelji vrlo uticajno ponavljali su proročanstva koja se odnose na Mesiju da će On »carovati na gori Sionu i u Jerusalimu, i pred starešinama svojim proslaviće se«, i da će vladati »od mora do mora i od reke do krajeva zemaljskih«. (Isaija 24,23; Psalam 72,8) Zatim su povlačili omalovažavajuće usporedbe između slave koja je ovde opisana i skromnog Isusovog izgleda. Same reči proročanstva bile su tako iskrivljene da potkrepe zabludu. Da je narod u iskrenosti sam proučavao Reč, ne bi bio zaveden. Šezdeset i prvo Isaijino poglavlje svedoči da je Hristos trebao raditi baš taj rad koji je radio. Pedeset i treće poglavlje iznosi Njegovo odbacivanje i patnje u svetu, a pedeset i deveto opisuje karakter sveštenika i rabina.
Bog ne prisiljava ljude da se odreknu svog neverstva. Pred njima se nalazi svetlost i tama, istina i zabluda. Njihovo je da odluče što će prihvatiti. Ljudski um obdaren je silom da razlikuje između dobra i zla. Bog je odredio da ljudi ne odlučuju prema trenutačnom osećaju, već na osnovi valjanosti dokaza, na osnovi brižljivo međusobno upoređenih delova Pisma. da su Jevreji odbacili svoje predrasude i da su upoređivali pisano proročanstvo sa činjenicama koje su obeležavale Isusov život, primetili bi divan sklad između proročanstava i njihovog ispunjenja u životu i službi poniznog Galilejca.
I danas su mnogi prevareni na isti način na koji su bili prevareni i Jevreji. verski učitelji čitaju Bibliju u svetlosti vlastitog razumevanje i predaja, narod ne istražuje Pisma za sebe i ne prosuđuje sam za sebe što je istina, već se prepušta njihovim sudovima i poverava svoje duše svojim vođama. Propovedanje i učenje Njegove reči jest jedno od sredstava koje je Bog posvetio za pronošenje svetlosti, ali učenje svakog čoveka moramo proveriti pomoću Svetog pisma. Ko god s molitvom proučava Bibliju, sa čežnjom da spozna istinu, da bi je mogao poslušati, primiće božansko prosvetljenje. On će razumeti Pisma. »Ko hoće njegovu volju tvoriti, razumeće…« (Jovan 7,17)
Poslednjeg dana praznika, sluge koje su poslali sveštenici i poglavari da uhapse Isusa, vratile su se bez Njega. Ljutito su bili upitani: »Zašto ga ne dovedoste?« Svečanim izrazom lica odgovorili su: »Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek.«
Njegove reči omekšale su njihova tvrda srca. Dok je govorio u predvorju Hrama, oni su boravili u blizini, da bi uhvatili nešto što bi se moglo okrenuti protiv Njega. Međutim, dok su slušali, zaboravili su cilj zbog kojega su bili poslani. Stajali su kao zaneseni. Hristos je otkrio sebe njihovoj duši. Videli su ono što sveštenici i poglavari nisu želeli da vide – ljudsku prirodu preplavljenu slavom božanske prirode. Oni su se vratili tako ispunjeni ovom mišlju, tako ganuti Njegovim rečima da su na pitanje: »Zašto ga ne dovedoste?« mogli samo odgovoriti: »Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek.«
Sveštenici i poglavari ostali su u istom uverenju nakon svog prvog dodira s Hristom. Njihova srca bila su duboko pokrenuta i nametala im se misao: »Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek.« Međutim, ugušili su osvedočenje Svetog Duha. sada, ljutiti što su čak i oruđa zakona pala pod uticaj omrznutog galilejca, povikali su: »Zar se i vi prevariste? Verovali ga ko od knezova ili fariseja? Nego narod ovaj, koji ne zna zakona, proklet je.«
Oni kojima se iznosi vest istine retko pitaju »Da li je to istina«, već pitaju »Ko ustaje u njenu odbranu«? Mnoštvo je ceni brojem onih koji je prihvataju, pa se još uvek postavlja pitanje: »Da li je neko od učenih ljudi ili verskih vođa poverovao?« Danas ljudi nisu naklonjeniji pravoj pobožnosti nego što su bili u Hristovo vreme. Oni toliko teže zemaljskim dobrima da zanemaruju večna blaga, pa nije nikakav dokaz protiv istine to što veliki broj ljudi nije spreman da je prihvati ili što je ne prihvataju veliki ljudi u svetu pa čak ni verske vođe.
Ponovo su sveštenici i poglavari nastavili smišljati način kako da uhvate Isusa. Isticalo se da će, ako bude bio i dalje ostavljen na slobodi, odvući narod od postavljenih vođa i da je jedini siguran pravac da Ga ućutkaju bez odlaganja. U punom jeku raspravljanja, iznenada su bili zaustavljeni. Nikodim je upitao: »Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna šta čini?« Tišina je prekrila skup. Nikodimove reči doprle su do njihove savesti. Nisu mogli osuditi čoveka bez saslušanja. Međutim, oholi poglavari nisu ućuteli samo zbog ovog razloga, netremice gledajući onoga koji se usudio govoriti u korist pravde. Bili su začuđeno i razočarani što je jedan iz njihovog broja bio toliko pod utiskom Isusovog karaktera da je prozborio u Njegovu odbranu. Povrativši se od iznenađenja, s oštrom zajedljivošću obratili su se Nikodimu: »Nisi li i ti iz Galileje? Razgledaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi.«
Ipak je protest obustavio postupak Saveta. Poglavari nisu mogli sprovesti svoju nameru i bez saslušanja osuditi Isusa. Poraženi sa stanovito vreme »otidođe svaki svojoj kući. A Isus otide na goru Maslinsku«.
Od uzbuđenja i gradskog meteža, od hirovitog mnoštva, od podmuklih rabina, Isus se okrenuo tišini maslinjaka, gde je mogao da bude sam sa Bogom. Međutim, u rano jutro vrato se u Hram i kad se narod okupio oko Njega, seo je i poučavao ga.
Ubrzo je bio prekinut. Grupa fariseja i književnika približavala Mu se vukući sa sobom jednu prestrašenu ženu koju su grubim, srditim glasom optuživali da je prekršila sedmu zapoved. Gurnuvši je pred Isusa, rekli su Mu s licemernim poštovanjem: »Mojsije nam u zakonu zapovedi da takove kamenjem ubijamo, a ti šta veliš?«
Njihovo pretvorno uvažavanje skrivalo je brižljivo skovanu zaveru za Njegovo uništenje. Ugrabili su ovu priliku da osiguraju optužbu protiv Njega, smatrajući da će bez obzira na odluku koju bude doneo, pronaći povod da Ga optuže. Ako oslobodi ženu, mogli bi Ga okriviti da prezire Mojsijev zakon. Ako izjavi da je zaslužila smrt, mogli bi Ga optužiti Rimljanima da prisvaja vlast koja pripada samo njima.
Isus je za trenutak posmatrao ovaj prizor – žrtvu koja je postiđena drhtala, dostojanstvene prilike surovog lica, lišene čak i ljudskog sažaljenja. Njegov duh besprekorne čistoće zgrozio se od ovog prizora. Dobro je znao s kojim ciljem Mu se iznosi ovaj slučaj. Čitao je srce, poznavao karakter i tok života svakoga koji se nalazio pred Njim. Ovi lažni čuvari pravde sami su naveli svoju žrtvu na greh da bi mogli postaviti zamku Isusu. Ne pokazujući nijednim znakom da je čuo njihovo pitanje, sagnuo se, i gledajući u zemlju, počeo pisati po prašini.
Nestrpljivi zbog Njegovog odlaganja i očite ravnodušnosti, tužioci su prišli bliže, skrećući Njegovu pažnju na ovaj predmet. Međutim, kad su njihove oči, sledeći Isusove, pogledale na pločnik kraj Njegovih nogu, lica su im se promenila. Tu, ispisani pred njima, bili su svi tajni gresi njihovog života. Ljudi koji su to posmatrali videli su iznenadnu promenu izraza i gurali se napred da otkriju što je to što oni posmatraju takvom zapanjenošću i stidom.
Sa svim svojim neiskrenim izjavama o poštovanju Zakona, ovi rabini, iznoseći optužbu protiv žene, oglušili su se o njegove odredbe. Da poduzme postupak protiv nje bila je dužnost njenog muža, a i krivca je trebalo podjednako kazniti. Postupak tužilaca bio je potpuno nezakonit. Isus ih je sreo na njihovom tlu. Zakon je nalagao da u slučaju kažnjavanja kamenovanjem svedoci prvi bace kamen. Sada dižući se i upravljajući svoj pogled na starešine koje su skovale ovu zaveru, Isus je rekao: »Koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju.« I sagnuvši se, nastavio je pisati po zemlji.
Nije odbacio Zakon koji je dan preko Mojsija niti je pogazio vlast Rima. Tužioci su bili pobeđeni. sada, s razderanim haljinama lažne pobožnosti, stajali su krivi i osuđeni u prisustvu Beskrajne Čistoće. Strepili su da se skrivena nepravda njihvog života ne otkrije mnoštvu, pa su se jedan po jedan, sagnutih glava i oborenih očiju, iskrali, ostavljajući svoju žrtvu s milostivim Spasiteljem.
Isus je ustao i pogledavši ženu rekao: »Ženo! gde su oni što te tužahu? Ni jedan te ne osudi? A ona reče: ni jedan, Gospode! A Isus joj reče: ni ja te ne osuđujem; idi, i odsele više ne greši.«
Žena je stajala pred Isusom dršćući od straha. Njegove reči: »Ko je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju« doprle su do nje kao smrtna presuda. Nije se usuđivala pogledati u Spasiteljevo lice, već je tiho čekala svoju sudbinu. Zapanjena, videla je kako njeni tužioci bez reči postiđeni odlaze, a onda su u njenim ušima zavonile reči nade: »Ni ja te ne osuđujem, idi, i odesele više ne greši.« Njeno srce bilo je ganuto i ona se bacila pred Isusove noge, iskazujući jecajima svoju zahvalnost i ispovedajući u gorkim suzama svoje grehe.
To je za nju bio početak novoga života, života čistoće i mira, posvećenog službi Bogu. Podizanjem ove posrnule duše Isus je učino veće čudo nego izlečenjem najteže telesne bolesti; On je izlečio duhovnu bolest koja vodi u večnu smrt. Ova žena koja se pokajala postala je jedna od Njegovih nepokolebljivih sledbenica. Samopožrtvovanom ljubavlju i odanošću uzvratila je Njegovoj mislosti koja prašta.
U činu opraštanja ovoj ženi i ohrabrenju da živi boljim životom, Isusov karakter odsjajuje lepotom savršene pravde. Iako ne prikriva greh, niti smanjuje osećaj krivice, On ipak ne želi da osudi, već da spasi. Svet je za ovu zabludelu ženu imao samo podsmeh i prezir, ali Isus je izgovorio reči utehe i nade. Bezgrešni je imao saučešća prema slabostima ove grešnice, pa joj je pružio ruku pomoćnicu, Dok su je licemerni fariseji optuživali, Isus joj je zapovedio: »Idi, i odsele više ne greši.«
Hristov sledbenik nije onaj koji odvraća svoje oči okrećući se od zabludelih, ostavljajući ih da nesmetano idu putem koji ih vodi sve niže. Oni koji prednjače u osuđivanju drugih i koji revnuju da ih dovedu pred sud, često su u svom životu mnogo grešniji od njih. Ljudi mrze grešnika, ali vole greh. Hristos mrzi greh, ali voli grešnika. To će da bude duh svih koji Ga slede. Hrišćanska ljubav je spora da osudi, brza da primeti pokajanje, spremna da oprosti, da ohrabri, da postavi onoga koji luta na stazu svetosti i održi njegove stope na njoj.
