Zasnovano na Jovanu 4,1–42.
Na putu u Galileju Isus je prolazio kroz Samariju. Bilo je podne kad je stigao u lepu Sihemsku dolinu. Na ulazu u ovu dolinu nalazio se Jakovljev izvor. Umoran od puta, seo je da se odmori, dok su učenici otišli da kupe hranu.
Jevreji i Samarjani bili su ljuti neprijatelji, zato su izbegavali svaku vezu jedni s drugima. U slučaju neophodne potrebe trgovinu sa Samarjanima rabini su smatrali zakonski dopuštenom, ali su osuđivali sve društvene veze sa njima. Jevrejin ne bi pozjamljivao od Samarjanina, niti bi primao od njega bilo kakvu ljubaznost, čak ni zalogaj hleba ili čašu vode. Kupujući hranu, učenici su postupali u skladu s običajima svog naroda. Međutim, više od toga nisu činili. Tražiti kakvu uslugu od Samarjana ili im pokušati bilo kako pomoći, nije padalo na um čak ni Hristovim učenicima.
Iznemogao od gladi i žeđi Isus je sedeo kraj izvora. Putovanje od ranog jutra bilo je dugo, a sad Ga je obasjavalo i žarko podnevno sunce. Njegova žeđ pojačala se mišlju o hladnoj, osvežavajućoj vodi koja je bila tako blizu, ali Njemu ipak nedostupna, jer nije imao ni konopca ni krčaga, a izvor je bio dubok. Sudbina ljudskog roda bila je i Njegova sudbina, i On je čekao nekoga ko će doći i zahvatiti.
Jedna žena iz Samarije približila se i praveći se kao da Ga ne vidi, napunila svoj krčag vodom. Kad se okrenula da ode, Isus ju je zamolio da Mu da vode. Takvu uslugu ne bi uskratio nijedan istočnjak. Na Istoku vodu su zvali »Božjim darom.« Ponuditi žednog putnika smatralo se tako svetom dužnošću da su Arabljani iz pustinje skretali sa svog puta da bi to učinili. Mržnja između Jevreja i Samarjana sprečila je ženu da ponudi takvu uslugu Isusu, ali Spasitelj je tražio ključ za ovo srce i istančanim razumevanjem proizašlim iz božanske ljubavi On uslugu nije ponudio, već ju je zatražio. Ponuđena usluga mogla je da bude odbačena, ali poverenje rađa poverenje. Kralj neba prišao je ovoj prezrenoj duši, tražeći uslugu iz njene ruke. On koji je stvorio okean, koji ima vlast nad vodama velikih dubina, koji je otvorio izvore i rečna korita na Zemlji, odmarao se kraj Jakovljevog studenca i zavisio od ljubaznosti jedne strankinje da Mu utoli žeđ.
Žena je videla da je Isus Jevrejin. U svakom iznenađenju zaboravila je da ispuni Njegovu molbu, već je pokušala upoznati njen uzrok. »Kako ti«, rekla je on, »Židov budući, možeš iskati od mene žene Samarjanke da piješ?«
Isusu je odgovorio: »Da ti znaš dar Božji, i ko je taj ko ti govori: daj mi da pijem, ti bi iskala u njega i da bi ti vodu živu.« Čudiš se što tražim tako malu uslugu kao što je gutljaj vode iz studenca kraj naših nogu. Da si tražila od mene, dao bih ti da piješ od vode večnog života.
Žena nije razumela Isusove reči, ali je osećala njihovo ozbiljno značenje. Njen podsmeh i lakomisleno ponašanje počelo se menjati. Pretpostavljajući da Isus govori o studencu koji je bio pred njima, kazala je: »Gospode! ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti živu vodu? E da li si ti veći od našega oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše?« Pred sobom je videla samo jednog žednog putnika, umornog i prašnjavog od pešačenja. U svojim mislima ona Ga je usporedila s poštovanim patrijarhom Jakovom. Gajila je osećaj, što je bila toliko prirodno, da se nijedan drugi studenac ne može usporediti s ovim koji su iskopali njihovi oci. Gledala je unatrag na pretke i unapred na dolazak Mesije, dok je Nada predaka, sam Mesija, bio kraj nje, a ona Ga nije prepoznala. Koliko je danas žednih duša blizu živoga izvora, ali koji daleko idu da traže studence života! »Da ne rečeš u srcu svojemu: ko će izaći na nebo? to jest da svede Hrista ili: ko će sići u bezdan? to jest da izvede Hrista iz mrtvih… Blizu ti je reč u ustima tvojima i u srcu tvojemu… Ako priznaješ ustima svojima da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen.« (Rimljanima 10,6–9)
Isus nije odmah odgovorio na pitanje koje se odnosilo na Njega, već je sa svečanom ozibljnošću rekao: »Svaki koji pije od ove vode opet će ožednjeti; a koji pije vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti do veka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.«
Onaj koji teži da ugasi svoju žeđ na izvorima ovoga sveta, piće i opet će biti žedan. Ljudi su posvuda nezadovoljni. Oni čeznu za nečim što će zadovoljiti potrebu duše. Samo Jedan može ispuniti ovu želju. Potreba ovog sveta, »Izabrani svih naroda« /Agej 2,7/ jeste Hristos. Božanska je milost koju jedino On može dati kao živa voda, ona čisti, osvežava i jača dušu.
Isus nije podrazumevao da će jedno zahvatanje vode života biti dovoljno onome koji je traži. Onaj koji je okusio Hristovu ljubav stalno će čeznuti da primi još više, jer on ne teži ni za čim drugim. Bogatstva, časti i zadovoljstva ovoga sveta ne privlače ga. Stalni vapaj njegovog srca je: »Više od Tebe!« On koji otkriva duši njene potrebe čeka da utoli njenu glad i žeđ. Sve što čovek može dati i svako pouzdanje u njega izneveriće. Studenci će se isprazniti, jezera će se isušiti, ali naš Otkupitelj je neiscrpni izvor. Mi možemo piti i opet piti, i uvek nalaziti svežu zalihu. Onaj u kome prebiva Hristos ima u sebi izvor blagoslova – »izvor vode koji teče u život večni«. Iz ovog izvora on može crpiti snagu i milost dovoljnu za sve njegove potrebe. Dok je Isus govorio o živoj vodi, žena Ga je posmatrala sa živom pažnjom. On je izazvao njeno zanimanje i probudio želju za darom o kome je govorio. Shvatila je da voda o kojoj je govorio nije voda iz Jakovljeva studenca; jer nju je stalno pila – pila i ponovo žednjela. »Gospode«, rekla je ona, »daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu.«
Isus je sada naglo skrenuo razgovor. Pre no što će ova duša moći primiti dar koji joj je On želeo dati, mora priznati svoje grehe i svog Spasitelja. Rekao joj je: »Idi zovni muža svojega, i dođi ovamo.« Odgovorila je: »Nemam muža.« Nadala se da će na taj način sprečiti sva ispitivanja u tom pravcu. Međutim, Spasitelj je nastavio: »Dobro si kazala: nemam muža; jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala.«
Slušateljka je zadrhtala. Tajanstvena ruka okretala je stranice njene životne istorije, izbnoseći na videlo ono za što je mislila da će osiati zauvek skriveno. Ko je bio Taj koji je mogao da čita tajne njenog života? Do njene svesti doprle su misli o večnosti, o budućem sudu, kad će sve što je sad sakriveno da bude otkriveno. U Ovoj svetlosti probudila se njena savest.
Nije mogla ništa poreći, ali trudila se da izbegne spomen na tako neprijatnu temu. S dubokim poštovanjem rekla je: »Gospode, vidim da si ti prorok!« Tada, nadajući se da će ućutkati osvedočenje, okrenula se spornim verskim točkama. Ako je to prorok, sigurno će je moći poučiti o ovim temama o kojima se tako dugo raspravljalo.
Strpljivo joj je Isus dozvolio da povede razgovor u željenom pravcu. U međuvremenu čekao je priliku da ponovo približi istinu njenom srcu. »Oci naši moliše se Bogu na ovoj gori«, rekla je ona, »a vi kažate da je u Jerusalimu mesto gde se treba moliti.« Upravo pred njihovim očima nalazilo se brdo Garizim. Hram na njemu bio je porušen, ostao je samo oltar. Samarjani i Jevreji prepirali su se oko mesta bogosluženja. Neki od predaka samarjanskog naroda nekada su pripadali Izrailju; međutim, zbog njihovih greha, Gospod je dopustio da ih pobedi jedan idolopoklonički narod. U toku mnogih pokoljenja pomešali su se sa idolopoklonicima čija je vera polako kvarila njihovu veru. Oni su, istina, smatrali da ih njihovi idoli samo podsećaju na živoga Boga, Vladara svemira; ali ipak narod je bio naveden na poštovanje rezanih kipova.
Kad je u vreme Jezdre obnavljan Hram u Jerusalimu, Samarjani su se želeli pridružiti Jevrejima u njegovom podizanju. Ova prednost bila im je uskraćena, i između ova dva naroda razvilo se ogorčeno neprijateljstvo. Samarjani su na brdu Garizimu podigli suparnički hram. Ovde su imali bogosluženja u skladu s Mojsijevim obrednim zakonom, iako se nisu sasvim odrekli idolopoklonstva. Međutim, na njih su navalilel nesreće, neprijatelji su razrušili njihov hram, i izgledalo je kao da su pod nekim prokletstvom, a ipak držali su se svojih predaja i oblika bogosluženja. Hram u Jerusalimu nisu priznavali kao dom Božji, niti jevrejsku religiju vrednijom od svoje. (Jezdra 4.)
Odgovarajući ženi Isus je kazao: »Veruj mi da ide vreme kad se ne ćete moliti ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. Vi ne znate čemu se molite; a mi znamo čemu se molimo: jer je spasenje od Židova.« Isus je pokazao da je slobodan od jevrejskih predrasuda prema Samarjanima. Sad je pokušao slomiti predrasude ove Samarjanke prema Jevrejima. Dok se pozivao na činjenicu da je vera Samarjana bila iskvarena idolopoklonstvom, objavio je da su velike istine o otkupljenju poverene Jevrejima i da će se između njih pojaviti Mesija. U svetim spisima imali su jasno prikazivan Božji karakter i načela Njegove vladavine. Isus je svrstao sebe među Jevreje kao one kojima je Bog dao znanje o Sebi.
Želeo je uzdignuti misli svoje slušateljice iznad razogovora o oblicima, obredima i spornim pitanjima. »Ali ide vreme«, rekao je, »i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti ocu duhom i istinom, jer otac hoće takovih bogomoljaca. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.«
Ovde je obznanjena ista istina koju je Isus otkrio Nikodimu kad je rekao: »Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega.« (Jovan 3,3) Ljudi ne dolaze u zajednicu s Nebom tražeći neko sveto brdo ili hram. Vera se ne sme ograničiti na spoljašnje oblike i obrede. Vera koja dolazi od Boga jedina je vera koja vodi k Bogu. Da bismo Mu pravilno služili, moramo da budemo rođeni od božanskog Duha. To će očistiti srce i obnoviti um, omogućavajući nam da bolje upoznamo i više volimo Boga. To će nam dati dragovoljnu poslušnost svim Njegovim zahtevima. To je pravo bogosluženje. To je plod delovanja Svetoga Duha. Svaku iskrenu molitvu Duh oblikuje i Bog prima takvu molitvu. Kad god duša čezne za Bogom, tada se pokazuje delovanje Duha i Bog će se otkriti takvoj duši. On traži takve poštovaoce. On čeka da ih primi i da ih učini svojim sinovima i kćerima.
Dok je žena govorila sa Isusom, Njegove reči snažno su uticale na nju. Nikada nije čula takvo mišljenje od sveštenika svoga naroda ili Jevreja. Kad je prošlost njenog života bila stavljena pred nju, postala je svesna svoje velike potrebe. Shvatila je žeđ svoje duše, koju vode sa Siharskog studenca ne mogu nikada ugasiti. Ništa što je dosad došlo u dodir s njom nije u njoj probudilo uzvišeniju potrebu. Isus ju je osvedočio da čita tajne njenoga života; ipak osećala je da joj je On prijatelj, koji je sažaljeva i voli. Iako je sama čistoća Njegovoga prisustva osuđivala njen greh, On nije izgovorio nijednu reč optužbe, već joj je govorio o svojoj milosti koja može obnoviti dušu. Počela se osvedočavati o Njegovom karakteru. U njenim mislima nastalo je pitanje: »Da nije možda ovo dugoočekivani Mesija?« Kazala Mu je: »Znam da će doći Mesija koji se zove Hristos, kad on dođe kazaće nam sve.« Isus odgovori: »Ja sam koji s tobom govorim.«
Kad je žena čula ove reči, u njenom srcu rodila se vera. Prihvatila je radosnu vest sa usana božanskog Učitelja.
Ova žena bila je premčivog uma. Bila je spremna da primi najplemenitije otkrivenje; jer se zanimala za svete spise, a Sveti Duh pripremio je njen um za primanje veće svetlosti. Proučavala je starozavetno obećanje: »Proroka ispred tebe, između braće tvoje, kao što sam ja, podignuće ti Gospod Bog; njega slušajte.« (5. Mojsijeva 18,15) Čeznula je da razume ovo proročanstvo. Svetlost je već zasjala u njenom umu. Voda života, duhovni život koji Hristos daje svakoj žednoj duši, počela je izvirati u njenom srcu. Gospodnji Duh radio je u njoj.
Jasna tvrdnja koju je Hristos izložio ženi ne bi mogla da bude izneta samopravednim Jevrejima. Hristos je bio mnogo uzdržaniji kad je govorio s njima. Ono što je bilo uskraćivano Jevrejima, i kasnije učenicima naređeno da drže u tajnosti, njoj je bilo otkriveno. Isus je video da će ona svoje saznanje korisno upotrebiti dovodeći druge da učestvuju u Njegovoj milosti.
Kad su se učenici vratili, iznenadili su se našavši svog Učitelja u razgovoru sa ženom. On nije popio osvežavajući gutljaj koji je želeo, a nije ni zastao da bi jeo hranu koju su učenici doneli. Kad je žena otišla, učenici su Ga molili da jede. Zatekli su Ga smirenog, utonulog u duboko razmišljanje. Njegovo je lice blistalo i oni su se bojali da prekinu Njegovu zajednicu s Nebom. Međutim, znali su da je slab i umoran i smatrali su svojom dužnošću da Ga podsete na Njegove telesne potrebe. Isus je prepoznao njihovo zanimanje puno ljubavi i rekao: »Ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate.«
Učenici su se pitali ko Mu je to mogao doneti da jede, ali On je objasnio: »Jelo je moje da izvršim volju onoga koji me je poslao, i da svršim njegov posao,« (Jovan 4,34) Isus se radovao što je svojim rečima probudio savest ove žene. Video ju je kako pije vodu života, pa su Njegova glad i žeđ bili utoljeni. Izvršenje misije zbog koje je napustio Nebo jačalo je Spasitelja u Njegovom radu i uzdizalo Ga iznad ljudskih potreba. Poslužiti duši koja je gladna i žedna istine bilo je za Njega puno više nego jesti i piti. Za Njega je to bila uteha i osveženje. Dobročinstvo je bilo život Njegovoj duši.
Naš Otkupitelj žeđa za tim da Ga upoznamo, On je gladan saučešća i ljubavi od onih koje je otkupio svojom krvlju. Neizrecivom željom čezne da pođu k Njemu i imaju život. Kao što majka, očekuje osmeh prepoznavanja od svog deteta, koji kazuje o buđenju razuma, tako i Hristos očekuje izraz zahvalne ljubavi koja pokazuje da je u duši otpočeo duhovni život.
Dok je slušala Hristove reči, žena je bila ispunjena radošću. Veličanstveno otkrivenje gotovo ju je savladalo. Ostavljajući krčag, vratila se u grad da odnese vest i drugima. Isus je znao zašto je otišla. Ostavljanje krčaga nepogrešivo je govorilo o delovanju Njegovih reči. U iskrenoj želji svoje duše da dobije vode života, zaboravila je svoj rad kod studenca, zabravila je Spasiteljevu žeđ koju je želela ugasiti. Srcem koje je kiptelo od radosti, žurila je svojim putem da odnese drugima dragocenu svetlost koju je primila.
»Hodite da vidite čoveka koji mi kaza sve što sam učinila«, rekla je ljudima u gradu. »Da nije to Hristos?« Njene reči dirnule su njihova srce. Njeno lice imalo je nov izraz, a cela njena pojava pokazivala je promenu. Zanimalo ih je da vide Isusa. Iziđoše dakle iz grada i pođoše k njemu.«
Dok je još sedeo kraj studenca, Isus je gledao žitna polja koja su se širila pred Njim, čije je nežno zelenilo milovala zlatna sunčana svetlost. Pokazujući svojim učenicima ovaj prizor, poslužio se njime kao simbolom. »Ne kažete li vi da su još četiri meseca pa će žetva prispjeti? Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako su već žute za žetvu!« Dok je govorio, posmatrao je grupe ljudi koje su pristizale na studenac. Bilo je još četiri meseca do žetve, ali ovde je žetva za žeteoce sazrela.
»I koji žnje«, rekao je On, »prima platu, i sabira rod za život večni, da se raduju zajedno i koji seje i koji žnje; jer je u tom istinita beseda da je drugi koji seje a drugi koji žnje.« Ovde je Hristos istaknuo svetu službu koju su dužni činiti Bogu oni koji prime evanđelje. Oni moraju da budu Njegova živa oruđa. On traži njihovu pojedinačnu službu. Bilo da sejemo ili žanjemo, mi radimo za Boga. Jedan baca seme, drugi skuplja rod; ali sijač i žetelec primaju plaću. Oni se zajednički raduju nagradi za svoj trud.
Isus je rekao učenicima: »Ja vas poslah da žnjete gde se vi ne trudiste; drugi se trudiše, a vi u posao njihov uđoste.« Spasitelj je ovde unapred video veliku žetvu na dan Duhova. Učenici to nisu smeli smatrati kao dostignuće sopstvenih napora. Oni su ušli u rad drugih ljudi. Počevši od Adamovog pada Hristos je poverovao seme reči svojim izabranim slugama, da bi bilo posijano u ljudska srca. Jedno nevidljivo oruđe, jedna svemoćna sila, radila je tiho ali delotvorno da stvori žetvu. Rosa, kiša i sunčeva svetlost Božje milosti dane su da osvežavaju i hrane seme istine. Hristos će zaliti seme svojom krvlju. Njegovi učenici imali su tu prednost da budu Božji saradnici. Oni su bili saradnici s Hristom i svetim ljudima od starine. Izlivanjem Svetoga Duha na dan Pedesetnice, hiljade obratiće se u jednom danu. To je bio uspeh Hristovoh sejanja, žetva Njegovog rada.
Rečima izgovorenim ženi kraj studenca, posijano je dobro seme, i žetva je vrlo brzo prispjela. Samarjani su došli, slušali Isusa i uzverovali Ga. Okupivši se oko Njega na studencu, obasuli su Ga pitanjima i žudno primali Njegova objašnjenja o onome što im je bilo nejasno. Dok su slušali, njihova zbunjenost počela je nestajati. Bili su slični narodu u velikom mraku, koji je pošao za iznenadnim zračkom svetlosti dok nije našao dan. Ali nije im bio dovoljan ovaj kratak razgovor. Želeli su čuti više i pozvati svoje prijatelje da i oni slušaju ovog divnog Učitelja. Pozvali su Ga u svoj grad, i molili Ga da ostane s njima. Dva dana boravio je u Samariji i još više ih je poverovalo u Njega.
Fariseji su prezirali Isusovu jednostavnost. Prelazili su preko Njegovih čuda kao da nisu postojala i zahtevali znak da je On Božji Sin. Međutim, Samarjani nisu tražili nikakav znak i Isus nije učinio nijedno čudo među njima, osim što je otkrio tajnu života žene na studencu. Ipak, mnogi su Ga primili. U svojoj radosti rekli su ženi: »Sad ne verujemo više za tvoju besedu, jer sami čusmo i poznasmo da je ovaj zaista spas svetu, Hristos.«
Samarjani su verovali da Mesija treba doći kao Otkupitelj ne samo Jevreja već i celog sveta. Sveti Duh predskazao je preko Mojsija da će On biti prorok poslan od Boga. Preko Jakova objavljeno je da će se Njemu pokoravati narodi, a preko Avrama da će u Njemu biti blagosloveni svi narodi na Zemlji. Na ovim tekstovima iz Svetog pisma narod Samarije zasnivao je svoju veru u Mesiju. Činjenica da su Jevreji pogrešno tumačili kasnije proroke pripisujući prvom Hristovom dolasku slavu drugog dolaska, navelo je Samarjane da odbace sve svete spise osim onih koji su dani preko Mojsija. Međutim, pošto je Spasitelj odbacio ovo pogrešno tumačenje, mnogi su prihvatili kasnija proročanstva i reči samoga Hrista o Božjem carstvu.
Isusu je počeo rušiti zid koji je razdvajao Jevreje i neznabošce i propovedati spasenje svetu. Iako je bio Jevrejin, slobodno se mešao sa Samarjanima zanemarujući farisejske običaje u svom narodu. Uprkos njihovim predrasudama, prihvatio je gostoprimstvo ovog prezrenog naroda, Spavao je pod njihovim krovovima, jeo je s njima za nihovim stolovima, služio se hranom koju su pripremale i služile njihove ruke, učio je na njihovim ulicama i postupao je s njima se velikom ljubaznošću i dobrotom.
U Jerusalimskom Hramu nIsak zid odvajao je predvorje od svih ostalih delova svetoga zdanja. Na ovom zidu bili su natpisi na raznim jezicima, koji su upozoravali da je samo Jevrejima i nikome više dozvoljeno preći ovu granicu. Ako bi se koji neznabožac usudio ući u unutrašnjost Hrama, on bi ga obesvetio i taj prestup platio svojim životom. Međutim, Isus, osnivač Hrama i njegove službe, privlačio je neznabošce k sebi vezama ljudskog saučešća, dok im je Njegova božanska milost donela spasenje koje su Jevreji odbacili.
Isusov boravak u Samariji bio je smišljen da bude blagoslov za Njegove učenike, koji su još bili pod uticajem jevrejskog fanatizma.Smatrali su da privrženost vlastitom narodu zahteva od njih gajenje neprijateljstva prema Samarjanima. Čudili su se Isusovom ponašanju. Nisu mogli ne slediti Njegov primer i za ova dva dana u Samariji, vernost prema Njemu obuzdavala je njihove predrasude; ali, ipak, u srcu nisu se pomirili. Sporo su učili da njihovo omalovažavanje i mržnja moraju ustupiti mesto samilosti i saučešća. Ali nakon Gospodnjeg vaznesenja, Njegove pouke vratile su im s novim značenjem. Nakon izlivanja Svetog Duga sećali su se Spasiteljevego pogleda, Njegovih reči, poštovanja i nežnosti u držanju prema ovim prezrenim strancima. Kad je otišao u Samariju da propoveda. Petar je unosio isti duh u svoj rad. Kad je Jovan pozvan u Efez i Smirnu, sećao se iskustva kod Sihema i bio zahvalan božanskom Učitelju, koji im je, gledajući unapred teškoće s kojima će se morati sresti, pomogao svojim ličnim primerom.
Spasitelj nastavlja isti rad kad je ženi iz Samarije ponudio vodu života. Oni koji se nazivaju Njegovim sledbenicima možda preziru i izbegavaju odbačene, ali nikakve okolnosti povezane s rođenjem ili narodnom propadnošću, nikakvi uslovi života, ne mogu od ljudi odvratiti Njegovu ljubav. Svakoj duši, ma koliko bila grešna, Isus kaže: Ako tražiš od mene, ja ću ti dati živu vodu.
Poziv evanđelja ne sme se ograničiti i iznositi samo izabranima, koji će nam, kako smatramo, učiniti čast ako ga prihvate. Vest treba pružiti svima. Gde god su srca otvorena da prihvate istinu, Hristos je spreman da ih poučava. On im otkriva Oca i službu kakve poučne priče. Njima, kao i ženi kraj studenca, kaže: »Ja sam koji s tobom govorim.«
Kad je seo da se odmori kod jakovljevog studenca, Isus je dolazio iz Judeje, u kojoj je Njegov rad imao malo ploda. Odbacili su Ga sveštenici i rabini, pa čak i ljudi koji su tvrdili da su Njegovi učenici nisu uspeli shvatiti Njegov božanski karakter. Bio je malaksao i umoran, a ipak nije zanemario priliku da progovori ženi koja je bila tuđinka, odvojena od Izrailja i živela u otvorenom grehu.
Spasitelj nije čekao da se okupi mnoštvo. Svoje pouke često je otpočinjao za nekolicinu okupljenu oko sebe, ali prolaznici, jedan po jedan, zastajali su da čuju dok veliki broj nije s divljenjem i strahopoštovanjem slušao Božje reči preko Učitelja poslanog s Neba. Radnik za Hrista ne treba misliti da ne može istom ozbiljnošću govoriti nekolici slušaoca kao i većem skupu. Može biti da je tu prisutan samo jedan koji sluša vest, ali ko može reći koliko će dalekosežan da bude njen uticaj? Čak i Njegovim učenicima izgledalo je nevažno da Spasitelj svoje vreme posveti Samarjanki. Međutim, On je ozbiljnije i rečitije razgovarao s njom nego sa carevima, velikodostojnicima i prvosveštenicima. Pouke koje je dao ovog ženi ponavljaju se do najudaljenijih krajeva Zemlje.
Čim je našla Spasitelja, Samarjanka je dovela druge k Njemu. Dokazala je da je puno uspešniji misionar od Njegovih učenika. Učenici nisu videli u Samariji ništa što bi im pokazalo da je to polje koje obećava. Njihove misli bile su usmerene na veliko delo koje treba izvršiti u budućnosti. Nisu videli da se upravo oko njih nalazi žetva koju treba sabrati. Međutim, preko žene koju su prezirali, ceo grad doveden je da sluša Spasitelja. Ona je odmah odnela svetlost svojim sunarodnicima.
Ova žena predstavlja kako deluje stvarna vera u Hrista. Svaki pravi učenik rađa se u Božje carstvo kao misionar. Onaj koji pije vode postaje izvorom života. Primalac postaje davalac. Hristova milost u duši je kao vrelo u pustinji, koje izvire da osveži sve i učini one koji su blizu smrti željnim da piju vode života.
