Zasnovano na Mateju 3,13–17; Marku 1,9–11; Luki 3,21–22.
Glas proroka iz pustinje i njegova uzvišena vest raširili su se po celoj Galileji. Vest je doprla do seljaka u najzabačenijim brdskim mestima i do ribara kraj mora, i u ovim jednostavnim, ozbiljnim srcima naišla na svoj najiskreniji odaziv. U Nazaretu ona je bila kazivana u drvodeljskoj radionici koja je pripadala Josifu i jedan je prepoznao poziv. Njegovo vreme je došlo. Okrećući se od svog svakodnevnog napornog rada, oprostio se od majke i sledio korake svojih zemljaka koji su se sticali ka Jordanu.
Isus i Jovan Krstitelj bili su rođaci blisko povezani okolnostima svog rođenja; pa ipak nisu lično poznavali jedan drugoga. Isus je živeo u Nazaretu u Galileji, a Jovan u Judejskoj pustinji. U sasvim različitim uslovima, živeći povučenim životom, nisu imali vezu jedan s drugim. Proviđenje je tako odredilo. Nikakva prilika nije trebalo da bude pružena koja bi ih optuživala da su se dogovarali da podupiru tvrdnje jedan drugoga.
Jovan je bio upoznat s događajima koji su obeležili Isusovo rođenje. On je čuo o poseti Jerusalimu u Njegovom detinjstvu i o tome što se dogodilo u rabinskoj školi. Znao je o Njegovom bezgrešnom životu i verovao je da je On Mesija, ali o tome nije imao pouzdano jemstvo. Činjenica da je Isus toliko godina ostao nepoznat, ne dajući nikakvo posebno svedočanstvo o svom zadatku, davalo je priliku za sumnju u to da li On može da bude Obećani. Krstitelj, međutim, čekao je u veri uzdajući se da će Mesija zatražiti da ga krsti svojim rukama i da će se tada dati znak o Njegovom božanskom karakteru. Tako će on moći da Ga predstavi narodu.
Kad je Isus došao da se krsti, Jovan je u Njemu otkrio čistoću karaktera koju nikada ranije nije zapazio ni u jednom čoveku. Sama atmosfera Njegovog prisustva bila je sveta i ulivala je strahopoštovanje. Među mnoštvom koje se okupljalo oko njega na Jordanu, Jovan je slušao mračne priče o zločinima i susreo se s dušama povijenim pod teretom bezbrojih greha; ali nikada nije došao u dodir s ljudskim bićem koje je toliko odisalo božanskim uticajem. Sve je to bilo u skladu s onim što je Jovanu otkriveno o Mesiji. Ipak, ustezao se da ispuni Isusov zahtev. Kako može on, grešnik, da krsti Bezgrešnoga? I zašto bi se Onaj kome nije potrebno pokajanje podvrgao obredu koji je predstavljao priznanje krivice koja treba da se opere?
Kada je Isus zatražio krštenje, Jovan se povukao uzviknuvši: “Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš k meni?” Odlučnim ali ipak plemenitim autoritetom Isus je odgovorio: “Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.” Popustivši, Jovan je poveo Spasitelja do Jordana i zagnjurio ga u vodu. Isus “izađe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijega gde silazi kao golub i dođe na njega.”
Isus nije primio krštenje kao priznanje svoje sopstvene krivice. On se poistovetio s grešnicima, učinivši korak koji mi treba da učinimo i izvršivši posao koji mi moramo da izvršimo. Njegov život patnji i strpljive istrajnosti nakon krštenja takođe je primer nama.
Kad je izašao iz vode, Isus je priklonio glavu u molitvi na obali reke. Pred Njim se otvara novo i značajno razdoblje. On je sada na širokoj pozornici ulazio u svoj životni sukob. Iako je bio Knez mira, Njegov dolazak mora da bude kao isukivanje mača. Carstvo koje je On došao da zasnuje bilo je suprotno od onoga što su Jevreji želeli. On koji je bio temelj izrailjskih obreda i uređenja smatraće se kao njihov neprijatelj i rušitelj. On koji je objavio zakon na Sinaju biće osuđen kao prestupnik. On koji je došao da slomi Sotoninu silu, biće proglašen Velzevulom. Niko na Zemlji nije Ga razumevao i u toku službe On je i dalje morao hoditi sam. Tokom celog Njegovog života, Njegova majka i braća nisu shvatala Njegovu misiju. Čak ni Njegovi učenici nisu Ga razumevali. On je prebivao u večnoj svetlosti, kao jedan s Bogom, ali svoj život na Zemlji morao je da provede u usamljenosti.
Kao jedan od nas, morao je da nosi teret naše krivice i nesreće. Bezgrešni je morao da oseti sramotu greha. Onaj koji je voleo mir, morao je da prebiva s nemirom, istina je morala da boravi s neistinom, čistota s nečistotom. Svaki greh, svaka nesuglasica, svaka ponižavajuća požuda koju je prestup doneo, bila je mučenje za Njegov duh.
Sam je morao da utaba stazu, sam je morao da nosi teret. Na Njemu koji je ostavio svoju slavu i prihvatio slabosti ljudskog roda, mora da počiva otkupljenje sveta. On je sve to video i osećao, ali Njegov cilj ostao je nepoljuljan. Od Njegove mišice zavisilo je spasenje palog roda i On je ispružio svoju ruku da bi uhvatio ruku Svemoćne ljubavi.
Spasiteljev pogled kao da je prodirao u nebo dok je izlivao svoju dušu u molitvi. Dobro je znao kako je greh otvrdnuo ljudska srca, i kako će im biti teško da raspoznaju Njegovu misiju i prihvate dar spasenja. On je molio Oca za silu da pobedi njihovo neverovanje, da slomi okove kojima ih je Sotona zarobio i za njihovo dobro pobedi rušitelja. On je tražio dokaz da Bog prihvata ljudski rod u ličnosti svoga Sina.
Nikada ranije anđeli nisu slušali takvu molitvu. Oni su žarko želeli da svom voljenom Zapovedniku donesu vest ohrabrenja i utehe. Ali ne – sam Otac će odgovoriti na molbu svoga Sina. Neposredno s prestola izlazili su zraci njegove slave. Nebesa su se otvorila i na Spasiteljevu glavu sišla je najčistija svetlost u obliku goluba – prikladan znak Onoga koji je ponizan i krotak.
Od ogromnog mnoštva na Jordanu, malo njih, osim Jovana, raspoznalo je ovo nebesko viđenje. Ipak, svečana ozbiljnost božanskog Prisustva počivala je nad okupljenima. Narod je stajao i u tišini posmatrao Hrista. Njegova prilika kupala se u svetlosti koja večno okružava Božji presto. Njegovo podignuto lice bilo je proslavljeno, što nikada ranije nisu videli na čovekovom licu. Sa otvorenih nebesa čuo se glas kako govori: »Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.«
Ove reči potvrde date su da bi nadahnule verom one koji su bili svedoci ovog prizora i ojačale Spasitelja za Njegovu misiju. Iako su gresi sveta, koji je skrivio, položeni na Hrista, iako se ponizio uzimanjem naše pale prirode na sebe, glas s Neba proglasio Ga je Sinom Večnoga.
Jovan je bio duboko dirnut kad je video Isusa kao poniznog molioca koji je sa suzama u očima tražio Očevu potvrdu. Kad Ga je Božja slava okružila i kad se začuo glas sa Neba, Jovan je prepoznao znak koji je Bog obećao. On je znao da je Onaj koga je krstio bio Otkupitelj sveta. Sveti Duh je počivao na njemu i ispruženom rukom pokazujući na Isusa, povikao je: »Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.«
Niko od slušalaca, pa čak ni sam govornik, nije razabrao značenje reči »Jagnje Božje«. Na brdu Moriji Avram je čuo pitanje svoga sina: »Oče!… gde je jagnje za žrtvu?« Otac je odgovorio: “Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi za žrtvu.” (1. Mojsijeva 22,7.8) U ovnu koga je Bog dao umesto Isaka, Avram je video simbol Onoga koji će umreti za grehe ljudi. Sveti Duh preko Isaije, prihvatajući ovo slikovito prikazivanje, prorokovao je o Spasitelju: »Kao jagnje na zaklanje vođen bi.« »I Gospod pusti za nj bezakonje svih nas« (Isaija 53, 7.6), ali izraelski narod nije shvatio ovu pouku. Mnogi od njih smatrali su žrtvene darove kao što su neznabošci gledali na svoje žrtve – kao darove pomoću kojih sami mogu da umilostive Božanstvo. Bog je želeo da ih pouči kako iz Njegove ljubavi proizlazi dar koji ih miri s Njim.
Reč koja je upućena Isusu na Jordanu »ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji« – obgrlila je ceo ljudski rod. Bog je progovorio Isusu kao našem predstavniku. Pored svih naših greha i slabosti, nismo odbačeni kao bezvredni. On »nas oblagodati (prihvati) u ljubaznome«. (Efescima 1,6) Slava koja je počivala na Hristu zalog je Božje ljubavi za nas. Ona nam govori o sili molitve – kako ljudski glas može da dopre do Božjeg uha i naše molbe budu prihvaćene u nebeskim dvorovima. Zbog greha Zemlja je odsečena od Neba, i otuđena od njegove zajednice; ali Isus ju je opet povezao s područjem slave. Njegova ljubav okružila je čoveka dosegnuvši do najvišeg Neba. Svetlost koja je sa otvorenih kapija padala na Spasiteljevu glavu padaće i na nas dok se molimo za pomoć da se odupremo iskušenju. Glas koji je govorio Isusu, kaže svakoj vernoj duši: »Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.«
»Ljubazni! sad smo deca Božja, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i on, jer ćemo ga videti kao što jest.« (1. Jovanova 3,2) Naš Otkupitelj otvorio je put, tako da najgrešniji, najugroženiji, najugnjeteniji i nejprezreniji mogu da nađu pristup ka Ocu. Svi mogu da imaju dom u stanovima koje je Isus otišao da pripremi. »Tako govori sveti istiniti, koji ima ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i niko ne otvori… Gle, dadoh pred tobom vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti.« (Otkrivenje 3,7.8)
