Zasnovano na Mateju 12,22–50; Marku 3,20–35.
Josifovi sinovi ni najmanje nisu bili naklonjeni Isus u Njegovom delu. Izveštaji koji su dopirali do njih o Njegovom životu i delima ispunjavali su ih čuđenjem i strahom. Čuli su da je cele noći posvećivao molitvi, da Ga je preko dana pratilo mnoštvo ljudi i da nema vremena ni da jede. Njegovi prijatelji smatrali su da se iscrpljuje svojim neprekidnim radom; nisu mogli razumeti Njegov stav prema farisejima, a bilo je i nekih koji su se bojali da Mu je um poremećen.
Njegova braća čula su ovo, a takođe i farisejsku optužbu da đavole izgoni Sotoninom silom. Teško su podnosili prekore koji su stizali na njih zbog srodstva s Isusom. Znali su kakav su metež stvorile Njegove reči i dela, i ne samo da su bili uznemireni Njegovim smelim tvrdnjama nego su bili i ljuti zbog Njegovog javnog optuživanja književnika i fariseja. Odlučili su da Ga moraju uveriti ili primorati da prestane s takvim načinom rada, pa su naveli Mariju da se udruži s njima, smatrajući da će Ga zbog njegove ljubavi prema njoj moći nagovoriti da bude razboritiji.
Upravo pre toga Isus je po drugi put učinio čudo izlečivši opsednutog, slepog i nemog čoveka i fariseji su ponovili optužbu: »Pomoću kneza đavolskog izgoni đavole.« (Matej 9,34) Hristos im je jasno rekao da pripisujući delo Svetoga Duha Sotoni, sami sebe odeljuju od izvora blagoslova. Oni koji su govorili protiv samoga Isusa, ne raspoznajući Njegov božanski karakter, mogu primiti oproštenje; jer Duhom Svetim mogu da budu dovedeni do toga da uvide svoju zabludu i da se pokaju. Ma kakav bio greh, ako se duša pokaje i poveruje, krivica je oprana Hristovom krvi; ali onaj koji odbaci rad Svetoga Duha postavlja se tamo gde ga pokajanje i vera ne mogu dosegnuti. Svojim Duhom Bog radi na srcu; kad ljudi namerno odbace Duha i kad izjave da je On od Sotone, presecaju kanal kojim Bog može održavati vezu s njima. Kad se Duh zauvek odbaci, onda ne postoji ništa više što bi Bog mogao učiniti za čoveka.
Fariseji kojima je Isus uputio ovu opomenu, ni sami nisu verovali u optužbu koju su izneli protiv Njega. Nije bilo nijednog od tih dostojanstvenika koji nisu osećali privlačnost prema Spasitelju. U svojim srcima čuli su glas Duha koji Ga je proglašavao za Pomazanika Izrailja, i koji ih je potsticao da i sami priznaju da su Njegovi učenici. U svetlosti Njegovog prisustva, shvatili su svoju neposvećenost i čeznuli za pravdom koju sami nisu mogli ostvariti. Međutim, pošto su Ga odbacili, bilo bi suviše ponižavajuće da Ga prihvate kao Mesiju. Budući da su svoje noge postavili na stazu neverstva, bili bi suviše gordi da priznaju svoju zabludu. Da bi izbegli priznavanje istine, očajničkom žestinom pokušali su osporiti Spasiteljvo učenje. Dokaz Njegove moći i milosti doveo ih je do očaja. Nisu mogli sprečiti Spasitelja da čini čuda, nisu mogli ućutkati Njegovo učenje; ali su činili sve što su mogli da Ga lažno predstave i izopače Njegove reči. Ipak pratio ih je Božji Duh koji osvedočava, pa su morali podignuti mnogobrojne prepreke da bi se oduprli Njegovoj sili. Najmoćnija pokretačka sila koja je mogla pokrenuti ljudsko srce borila se s njima, ali oni joj se nisu želeli pokoriti.
Bog nije taj koji zaslepljuje ljudima oči ili otvrdnjava njihova srca. On im šalje svetlost da bi ispravio njihove znanost njihove zablude i poveo ih sigurnim stazama; tek odbacivanjem ove svetlosti oči oslepljuju, a srce otvrdnjava. često je ovaj tok postepen i gotovo neprimetan. Svetlost dopire do duše preko Božje reči, preko Njegovih slugu ili neposrednim delovanjem Njegovog Duha; ali kad se ijedan zračak svetlosti prezre, nastaje delomična umrtvljenost duhovnih čula, pa se naredno otkrivanje svetlosti mnogo nejasnije raspoznaje. Tako se tama povećava, sve dok ne nastane noć u duši. Tako je to bilo s ovim jevrejskim vođama. Bili su uvereni da božanska sila prati Hrista, ali da bi se oduprli istini, pripisivali su rad Svetoga Duha Sotoni. Čineći to oni su svojevoljno izabrali prevaru; pokorili su se Sotoni i od sad su bili pod vlašću te sile.
Usko povezana s Hristovom opomenom o grehu protiv Svetoga Duha i jest opomena protiv praznih i rđavih reči. Reči su znak onoga što je u srcu. »Jer usta govore pd suviška srca.« Ali reči su više no izraz karaktera; one imaju snagu da utiču na karakter. Ljudi su pod uticajom sopstvenih reči. Često, u jednom trenutku pokrenuti od Sotone, izražavaju svoju ljubomoru ili loše pretpostavke, izražavajući ono u što stvarno ne veruju; ali reči izvršuju uticaj na misli. Prevareni su svojim rečima i počinju verovati da je istina ono što su izgovorili Sotoninim poticanjem. Pošto su jednom izrazili neko mišljenje ili odluku, često su suviše gordi da je povuku i pokušaju dokazati kako su u pravu, sve dok ne poveruju da doista i jesu. Opasno je izgovoriti reč sumnje, opasno je staviti pod znak pitanja i kritikovati božansku svetlost. Navika nepromišljenog i potcenjivačkog kritikovanja deluje na karakter tako što razvija nepoštovanje i neverstvo. Mnogi su popuštajući ovoj navici išli sve dotle, nesvesni opasnosti, dok nisu postali spremni da kritikuju i odbace delo Svetoga Duha. Hristos je rekao: »A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnoga suda. jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osuditi.«
Tada je dodao jednu opomenu onima koji su bili oduševljeni Njegovim rečima, koji su Ga rado slušali, ali se nisu predali Duhu Svetome da u njima prebiva. Duša ne biva uništena samo usled opiranja već i usled nemarnosti. »A kad nečisti duh iziđe iz čoveka«, rekao je Isus, »ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nađe ga. Onda reče: da se vratim u dom, svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši žive onde.«
U Hristovo doba, kao i danas, ima mnogo onih nad kojima je za izvesno vreme Sotonina vlast izgledala slomljenom; Božjom milošću oslobođeni su od zlih duhova koji su vladali dušom.
Radovali su se Božjoj ljubavi; ali kao slušaoci iz priče koji su predstavljeni kamenitim tlom, oni nisu ostali u Njegovoj ljubavi. Nisu se svakodnevno predavali Bogu, da bi Isus mogao prebivati u srcu; pa kad se zao duh vratio sa »sedam drugih duhova gorih od sebe«, njima je potpuno zavladala sila zla.
Kad se duša preda Hristu, nova sila zagospodari novim srcem. Nastaje promena koju čovek nikada ne može sam za sebe izvršiti. To je natprirodno delo, koje uvodi natprirodni sastojak u čovekovu prirodu. Duša koja se potčini Hristu, postaje Njegovom tvrđavom, koju On drži u svetu pobune i nastoji da nijedan drugi autoritet, osim Njegovog, ne bude u njoj priznat. Duša koju tako drže nebeske sile neosvojiva je za Sotonine napade. Međutim, ako se ne potčinimo Hristovoj vlasti, nama će zagospodariti onaj koji je zao. Mi se moramo naći pod vlašću ili jedne ili druge od ove dve velike sile koje su u sukobu za vrhovnu vlast u svetu. Ne moramo svojevoljno izabrati službu carstva tame da bismo pali pod njegovu vlast. Dovoljno je samo da zanemarimo povezati se s carstvom svetlosti. Ako ne sarađujemo s nebeskim silama, Sotona će zauzeti srce i načiniti ga svojim prebivalištem. Jedina odbrana od zla je Hristos koji prebiva u srcu pomoću vere u Njegovu pravdu. Sve dok ne postanemo životno povezani s Bogom, nećemo se nikada moći odupreti obesvećujućem uticaju samoljublja, samozadovoljstva i sklonosti prema grehu. Mi možemo napustiti mnoge loše navike, za izvesno vreme možemo raskinuti zajednicu sa Sotonom; ali bez životne veze s Bogom, koja se ostvaruje potčinjavanjem Njemu iz trenutka u trenutak, bićemo poraženi. Bez ličnog poznanstva i stalne zajednice s Hristom prepušteni smo na milost i nemilost neprijatelju, i na kraju ćemo sprovoditi njegove naloge. »I bude potonje gore čoveku onome od prvoga. Tako će biti«, kaže Isus, »i ovome rodu zlome.« Nema tvrdokornijih ljudi od onih koji su prezirali poziv milosti i prkosili Duhu blagodati. Najuobičajeniji izraz greha protiv Svetoga Duha je uporno omalovažavanje nebeskog poziva na pokajanje. Svaki korak u odbacivanju Hrista je jedan korak prema odbacivanju spasenja i prema grehu protiv Svetoga Duha.
Odbacujući Hrista jevrejski narod učinio je neoprostiv greh; a odbijanjem poziva milosti i mi možemo učiniti istu grešku. Mi vređamo Kneza života i izlažemo Ga sramoti pred Sotoninom zbornicom i pred svemirom kad odbijamo da slušamo Njegove opunomoćene vesnike i umesto njih slušamo Sotonine posrednike koji žele odvojiti dušu od Hrista. Sve dok ko ovo čini, ne može naći nadu ili oproštenje, i na kraju će izgubiti svaku želju da se pomiri s Bogom.
Dok je Isus još poučavao narod, Njegovi učenici doneli su vest da su Njegova majka i braća napolju i da Ga žele videti. Znao je što se nalazilo u njihovim srcima, pa »odgovori onome što mu kaza: ko je mati moja, i ko su braća moja? I pruživši ruku svoju na učenike svoje reče: eto mati moja i braća moja. Jer ko izvršuje volju oca mojega koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati.«
Svi koji su želeli primiti Hrista verom, bili su sjedinjeni s Njim vezom koja je prisnija od ljudskih rodbinskih veza. Oni će postati jedno s Njim, kao što je i On bio s Ocem. Njegova majka bila je bliskija i spasonosnije povezana s Njim kao ona koja verovala i sprovodila u delo Njegove reči nego kroz svoje prirodno srodstvo. Njegova braća ne bi imala nikakvu korist iz svoje veze s Njim, sve dok Ga ne bi prihvatili kao svog ličnog Spasitelja.
Kakvu bi potporu Hristos imao od svojih zemaljskih rođaka da su verovali u Njega kao u Onoga koji je došao s neba i da su sarađivali s Njim u izvršavanju Božjeg dela! Njihovo neverstvo bacilo je senku na Isusov zemaljski život, Ono je predstavljalo deo gorčine čaše boli koju je On ispio za nas.
Božji Sin je duboko osećao neprijateljstvo raspaljeno u ljudskom srcu protiv evanđelja i ono je za Njega bilo najbolnije u Njegovom domu, zato što je Njegovo srce bilo puno ljubaznosti i ljubavi i zato što je cenio nežnu pažnju u obiteljskim odnosima. Njegova braća želela su da On odobri njihove zamisli, iako bi to bilo u potpunom neskladu s Njegovim božanskim zadatkom. Gledali su na Njega kao na Onoga kome je potreban savet. Sudili su o Njemu sa svoje ljudske točke gledišta i smatrali da bi govoreći samo ono što bi bilo prihvatljivo za književnike i fariseje izbegao neslogu i sukobe koje su izazvale Njegove reči. Smatrali su Ga nerazumnim kad je tvrdio da ima božanski autoritet i kad se pred rabinima postavljao kao Onaj koji kori njihove grehe. Znali su da fariseji traže priliku da Ga optuže i osećali su da im je On dao dovoljno povoda.
Svojim slabim merilima nisu mogli prozreti misiju koju je došao ispuniti i zato nisu mogli saosećati s njim u Njegovim iskušenjima. Njihove grube, prezirne reči pokazivale su da nemaju pravo razumevanje u Njegovom karakteru i da nisu razaznali sjedinjenje božanske prirode s ljudskom. Često su Ga viđali obuzetog bolom, ali umesto da Ga uteše, svojim duhom i rečima samo su ranjavali Njegovo srce. Njegova osetljiva priroda stavljana je na muke, Njegove pobude pogrešno su razumevane, a Njegov rad bio je nepriznat.
Njegova braća često su iznosila filozofiju fariseja, koja je bila nezanimljiva i zastarela i usuđivali se da misle kako oni mogu učiniti Njega koji je razumeo celokupnu istinu i poznavao sve tajne. Slobodno su osuđivali ono što nisu mogli razumeti. Njihova predbacivanja takla su Ga do srži, a Njegova duša bila je umorna i ojađena. Javno su ispovedali veru u Boga i mislili da brane Boga, dok je Bog bio s njima u telu, a oni Ga nisu poznavali.
Sve ovo učinilo je trnovitom stazu kojom je hodio. Nerazumevanje u vlastitom domu toliko je žalostilo Hrista da je za Njega bilo olakšanje da ode tamo gde ga nije bilo. Postojao je jedan dom koji je voleo posećivati – dom Lazara, Marije i Marte; jer je u atmosferi ljubavi i vere Njegov duh nalazio odmor. Pa ipak, na Zemlji nije bilo nikoga ko bi mogao spoznati Njegovu božansku misiju ili razumeti teret koji je nosio za ljudski rod. Često je mogao naći okrepljenje samo u samoći i razgovoru sa svojim nebeskim Ocem.
Oni koji su pozvani da stradaju za Hrista, koji moraju podnositi nerazumevanje i podozrenje, čak i u vlastitom domu, mogu naći utehu u pomisli da je Isus podnosio to isto. On saoseća s njima. Poziva ih da u Njemu nađu zajednicu i potporu tamo gde je On to nalazio, u zajednici s Ocem.
Oni koji prihvate Hrista kao svog ličnog Spasitelja nisu ostavljeni kao siročad, da sami snose životna iskušenja. On ih prihvata kao članove nebeske porodice; on ih poziva da Njegovog Oca nazivaju svojim Ocem. Oni su Njegovi »mali«, dragi Božjem srcu, povezani s Njim najnežnijim i najtrajnijim vezama. On prema njima gaji bezgraničnu nežnost, koja toliko nadilazi ono što su naš otac ili mati osećali prema nama u našoj bespomoćnosti koliko je božansko iznad ljudskog.
U zakonima koji su dani Izrailju postoji jedan lep, slikovit prikaz o Hristovom odnosu prema svom narodu. Kad je usled siromaštva Jevrejin bio primoran da napusti svoje nasledstvo i sebe preda kao roba, dužnost iskupljenja i njega i njegovog nasledstva pripadala je onome koji je bio njegov najbliži rođak. (Vidi; 3. Mojsijeva 25,25.47–49; Ruta 2,20) Tako i delo otkupljenja, nas i našeg nasledstva, izgubljenog zbog greha, pripada Onome koji je »od roda najbliži« nama. Da bi nas izbavio, On je postao naš rođak. Gospod Spasitelj bliži je od oca, majke, brata, prijatelja ili voljenog bića. »Ne boj se«, govori On, »jer te otkupih, pozvah te po imenu tvom; moj si.« »Otkako si mi postao drag, proslavio si se i ja te ljubih; i dadoh ljude za te i narode za dušu tvoju.« (Isaija 43,1.4)
Hristos voli nebeska bića koja okružavaju Njegov presto; ali kako se može objasniti velika ljubav kojom ljubi nas? Mi je ne možemo razumeti, ali svojim iskustvom možemo znati da je ona istinska. Ako održavamo svoju rodbinsku vezu s njim, s kakvom ćemo se nežnošću odnositi prema onima koji su braća i sestre našega Gospoda! Zar nećemo brzo prepoznati zahteve našeg božanskog srodstva? Usvojeni u Božju porodicu, zar nećemo poštovati svoga Oca i svoje srodnike?
