Zasnovano na Luki 24, 50–53; Delima 1, 9–12.
Došlo je vreme da se Hristos vaznese do Očevog prestola. Kao božanski pobednik, spremao se na povratak u nebeske dvorove sa znacima svoje pobede. Pre svoje smrti izjavio je svome Ocu: »Posao svrših koji si mi dao da radim.« (Jovan 17, 4) Nakon svog vaskrsenja za izvesno vreme ostao je na Zemlji da bi se Njegovi učenici mogli upoznati s Njim u Njegovom vaskrslom i proslavljenom telu. Sad je bio spreman za rastanak. Dokazao je verodostojnost činjenice da je On živi Spasitelj. Njegovi učenici nemaju više potrebe da Ga dovode u vezu s grobom. Oni mogu misliti o Njemu kao o proslavljenom pred celim svemirom.
Kao mesto svog vaznesenja Isus je izabrao mesto koje je često bilo posvećeno Njegovim prisustvom dok je prebivao među ljudim. Time nije trebalo da bude počašćeno brdo Sion, mesto Davidovog grada, niti brdo Morija, na kome se nalazio Hram. Ovde su Hrista ismejavali i odbacili. Ovde su se valovi milosti, vraćajući se u puno jačoj plimi ljubavi, odbijali o srca koja su bila tvrda kao stena. Odatle je Isus, umoran i teška srca, otišao dalje da traži odmor na Maslinskoj gori. Sveta šekina odvajajući se od prvog Hrama stajala je na istočnom brdu kao da je oklevala na napusti izabrani grad; tako je i Hristos staja na Maslinskoj gori sa čežnjom u srcu i posmatrao Jerusalim. Šumarci i rasjeline na ovom brdu bili su posvećeni Njegovim molitvama i suzama. Njegove padine odjekivale su pobedonosnim uzvicima mnoštva koje Ga je proglasilo carem. Na njegovim kosim padinama našao je dom kod Lazara u Vitaniji. U Getsimanskom vrtu u njegovom podnožju sam se molio i patio. S ovog brda trebao se vazneti na Nebo. Njegov vrh dotaći će Njegova noga kad se bude ponovo vratio. Ne kao čovek boli, već kao slavan i pobednički kralj stajaće na Maslinskoj gori, dok će se jevrejski uzvici – Aliluja, mešati s neznabožačkim – Osana, i glasovi spasenih kao moćne vojske sliti u pokliču: Okrunite Ga, Gospodara nad Gospodarima!
Sad je Isus s jedanaest učenika krenuo prema brdu. Dok su prolazili kroz Jerusalimsku kapiju, mnogi začuđeni pogledi posmatrali su društvo, predvođeno Onim koga su pre nekoliko sedmica poglavari osudili i raspeli. Učenici nisu znali da je to bio njihov poslednji susret s Učiteljem. Isus je provodio vreme u razgovoru s njima, ponavljajući svoja ranija uputstva. Kad su se približili Getsimaniji, zaustavio se da bi se mogli setiti pouka koje im je dao u noći svoje samrtne borbe. Ponovo je pogledao čokot i lozu pomoću kojih je tada prikazao jedinstvo svoje Crkve sa Sobom i svojim Ocem; opet je ponovio istine koje im je tada iznosio. Svuda oko Njega nalazili su se dokazi koji su podećali na Njegovu neuzvraćenu ljubav. Čak su Ga i učenici, koji su bili tako dragi Njegovom srcu, u trenutku Njegovog ponižavanja, osramotili i napustili.
Hristos je boravio na ovom svetu trideset i tri godine. On je pretrpeo njegovo preziranje, vređanje i podsmevanje; bio je odbačen i razapet. Sada, kad se spremao da se vaznese na svoj presto slave – razmatrajući nezahvalnost naroda kojeg je došao spasiti – da li će povući od njih svoje saučešće i ljubav? Hoće li se Njegova ljubav usredsrediti na ono carstvo u kojem Ga cene i u kojem bezgrešni anđeli čekaju da izvrše Njegov nalog? Ne, Njegovo obećanje onima koje voli i koje ostavlja na Zemlji glasi: »Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.« (Matej 28, 20)
Pošto su stigli na Maslinsku goru, Isus je pošao putem preko njenog vrha prema Vitaniji. Ovde je zastao, a učenici su se okupili oko Njega. Zraci svetlosti kao da su sijali s Njegovog lica dok ih je s ljubavlju posmatrao. Nije ih osuđivao za njihove greške i promašaje, već su reči najdublje nežnosti bile poslednje koje su s usana njihovog Gospoda potekle do njihovih ušiju. S rukama ispruženim da blagoslove i kao da ih uverava u svoju zaštitničku brigu polako se uzdizao između njih, privučen prema Nebu silom jačom od bilo koje zemaljske privlačne sile. Dok se uzdizao, učenici su obuzeti strahopoštovanje, gledali naprežući oči da uhvate poslednji prizor Gospoda koji se uznosi. Oblak slave Ga je zaklonio od njihovog pogleda, a do njih su dopirale reči, dok su Ga prihvatala anđeoska kola poput oblaka: »Evo ja sam s vama u sve dane svršetka veka.« Istodobno do njih je dopirala najumilnija i najradosnija muzika anđeoskog zbora.
Dok su učenici još uvek začuđeno gledali gore, obratili su im se glasovi koji su zvučali kao najraskošnija muzika. Okrenuli su se i videli dva anđela u ljudskom obliku koji su im progovorili: »Ljudi Galilejci, šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da odlazi na nebo.«
Ovi anđeli pripadali su društvu koje je u sjajnom oblaku čekalo da isprati Isusa do Njegovog nebeskog doma. Najuzvišenija u anđeoskom mnoštvu, bila su ova dva anđela koji su došli na grob prilikom Hristovog vaskrsenja i bili s Njim tokom Njegovog celokupnog života na zemlji. Sa žarkom željom celo Nebo je očekivalo kraj Njegovog zadržavanja na svetu uniženom prokletstvom greha. prispjelo je vreme da svemir sada primi svog Kralja. Zar ova dva anđela nisu čeznula da se pridruže mnoštvu koje je pozdravljalo Isusa dobrodošlicom? Ali u svojem saučešću i ljubavi prema onima koje je On ostavio, sačekali su da im pruže utehu. »Nisu li svi službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji će naslediti spasenje?« (Jevrejima 1, 14)
Hristos se uznio na Nebo u ljudskom obliku. Učenici su videli oblak koji Ga je prihvatio. Isti Isus koji je hodao, govorio i molio se s njima, koji je lomio hleb s njima, koji je bio s njima u njihovim čamcima na jezeru i koji se tog istog dana mučio s njima penjući se sve do Maslinske gore
– taj isti Isus je sada otišao da deli presto svog Oca. Anđeli su ih uveravali da će isti Onaj koga su videli kako ide na Nebo, doći ponovo isto tako kako se uznio. On će doći »s oblacima, i ugledaće ga svako oko«. »Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhanđelovim, i s trubom Božijom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre.« »A kad dođe sin čovečij u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na prestolu slave svoje.« (Otkrivenje 1, 7; 1. Solunjanima 4, 16; Matej 25, 31) Tako će se ispuniti i Gospodnje obećanje koje je dao svojim učenicima: »I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.« (Jovan 14, 3) Učenici su se doista mogli radovati u nadi da će se njihov Gospod ponovo vratiti.
Kad su se učenici vratili u Jerusalim, ljudi su ih posmatrali sa čuđenjem. nakon Hristovog suđenja i raspeća, smatralo se da će oni izgledati utučeni i posramljeni. Njihovi neprijatelji su očekivali da će na njihovom licu videti izraz žalosti i poraza. Umesto toga videla se radost i pobeda. Njihova lica bila su ozarena srećom koja nije bila zemaljskog porekla. Nisu tugovali nad neostvarenim nadama, već su bili ispunjeni slavljenjem i zahvaljivanjem Bogu. S radošću su pričali
o veličanstvenom događaju, o Hristovom vaskrsnuću i Njegovom vaznesenju na Nebo, a njihovo svedočanstvo mnogi su prihvatili.
Učenici nisu više s nepoverenjem gledali u budućnost. Znali su da je Isus na nebesima i da je Njegova naklonost upravljena njima. Znali su da imaju prijatelja kod Božjeg prestola i žarko su želeli da svoja iskanja Ocu iznesu u Isusovo ime. U svečanom strahopoštovanju poklonili su se u molitvi, ponavljajući čvrsto obećanje: »Što god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. Doslije ne iskaste ništa u ime moje; ištitie i primićete, da radost vaša bude ispunjena.« (Jovan 16, 23.24) Pružali su ruku vere sve više i više sa čvrstim uverenjem: »Hristos Isus koji umire, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu i moli za nas.« (Rimljanima 8, 34) Pedesetnica im je donela puninu radosti u pojavi Utešitelja upravo onako kako je Hristos obećao.
Celo Nebo čekalo je da pozdravi Spasitelja dobrodošlicom u nebeskim dvorovima. Dok se uznosio, išao je napred a za njim mnoštvo zarobljenika oslobođenih prilikom Njegovog vaskrsenja. Nebeska vojska pratila je radosnu povorku Klicanjem uzvicima slave i nebeskim pesmama.
Kad su se približili Božjem gradu, anđeli iz pratnje uputili su poziv:
»Vrata! uzvisite vrhove svoje,
Uzvisite se vrata večna!
Ide car slave.«
Radosno je odgovorila straža koja je čekala:
»Ko je taj car slave?«
Ovo su govorili ne zato što nisu znali ko je On, već zato što su želeli čuti odgovor uzvišene hvale:
»Gospod krepak i silan,
Gospod silan u boju.
Vrata! uzvisite vrhove svoje,
Ide car slave.«
Ponovo se čuo poziv: »Ko je taj car slave?« jer anđeli se nikad ne umaraju slušajući uzvisivanje Njegovog imena. Anđeli iz pratnje odgovorili su:
»Gospod nad vojskama;
On je car slave.« (Psalam 24, 7–10)
Tada su se širom otvorila vrata Božjega grada i anđeosko mnoštvo prošlo je kroz kapije, praćeno tonovima veličanstvene muzike.
Tu je presto a oko njega duga obećanja. Tu su heruvimi i serafimi. Zapovednici nebeske vojske, Božji sinovi, predstavnici bezgrešnih svetova, svi su na okupu. Nebeski Savet pred kojim je Lucifer optužio Boga i Njegovog Sina, predstavnici onih bezgrešnih carstava nad kojima je Sotona pomišljao da zasnuje svoju vladavinu – svi se nalaze ovde da dobrodošlicom pozdrave Otkupitelja. Oni su željni da proslave Njegovu pobedu i uzdignu Ga kao svoga Kralja.
Ali zadržao ih je mahanjem ruke. Još ne, On sad ne može primiti venac slave i carske haljine. On izlazi pred svoga Oca. Pokazuje svoju ranjenu glavu, probodena rebra, ranjene noge; podiže svoje ruke na kojima se nalaze ožiljci od klinova. On pokazuje dokaze svoje pobede. Predstavlja Bogu obrtani snop, one koji su vaskrsli s Njim kao predstavnici velikog mnoštva koje će izaći iz grobova prilikom Njegovog drugog dolaska. Prilazi Ocu koji se raduje kad se neki grešnik pokaje; koji se za jednog raduje s pevanjem. Pre nego što su postavljeni temelji Zemlji, Otac i Sin sjedinili su se u zavetu da otkupe čoveka ako ga Sotona bude pobedio. Stegli su svoje ruke u svečanom zavetu da će Hristos postati jemac za ljudski rod. Hristos je ispunio ovo svečano obećanje. Kad je na krstu uzviknuo: »Svrši se«, obratio se Ocu. Sporazum je u celosti izvršen. Sad je izjavio: Oče, svršeno je. Ispunio sam Tvoju volju, Bože moj! Izvršio sam delo otkupljenja. Ako je Tvoja pravda zadovoljena, »hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja«. (Jovan 19, 30;17, 24)
Začuo se Božji glas kako objavljuje da je pravda zadovoljena. Sotona je pobeđen. Hristovi sledbenici koji su se mučili i borili na Zemlji prihvaćeni su u »Ljubaznome«. (Efescima 1, 6) Pred nebeskim anđelima i predstavnicima bezgrešnih svetova, proglašeni su opravdanima. Tamo gde je On, biće i Njegova crkva. »Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se.« (Psalam 85, 10) Očeve ruke obavile su se oko Sina i reč je izašla: »I da mu se poklone svi anđeli Božiji« (Jevrejima 1, 6)
S neizrecivom radosti knezovi, i poglavari, i sile priznali su vrhovnu vladavinu Kneza života. Nebeske vojske pale su ničice pred Njim, dok su radosni poklici odjeknuli nebeskim dvorovima: »Dostojno je Jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačinu i čast i slavu i blagoslov.« (Otkrivenje 5, 12)
Pobedničke pesme pridružile su se muzici s anđeoskih harfi, sve dok nije izgledalo da je Nebo preplavljeno radošću i hvalom. Ljubav je pobedila. Izgubljeni je nađen. Nebo odzvanja od glasova u uzvišenim pesmama koje javljaju: »Onome što sedi na prestolu, i jagnjetu blagoslov i čast i slava i država u vek veka.« (Otkrivenje 5, 13)
Od ovog prizora nebeske radosti, nama na Zemlji vraćaju se kao odjek veličanstvene reči samog Hrista: »Vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu.« (Jovan 20, 17) Nebeska porodica i zemaljska porodica jedno su. Za nas se naš Gospod uznio i za nas On živi. »Zato i može u vek spasti one koji kroza nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih.« (Jevrejima 7, 25)
