Zasnovano na Mateju 28, 16–20.
Stojeći udaljen samo jedan korak od svog nebeskog prestola, Hristos je dao nalog svojim učenicima: »Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.« »Idite dakle i naučite sve narode.« »Idite po svemu svetu i propovedajte evanđelje svakome stvorenju.« (Marko 16, 15) Ove reči često su ponavljane da bi učenici mogli razumeti njihovo značenje. Nebeska svetlost trebala je zasjati jasnim i jakim zracima nad svim stanovnicima Zemlje – nad uzvišenima i poniženima, nad bogatima i siromašnima. Učenici su trebali sarađivati sa svojim Otkupiteljem u delu spašavanja sveta.
Nalog je dat dvanaestorici kad se Hristos sastao s njima u gornjoj sobi, ali ga sad treba preneti jednom većem broju. Svi vernici koji su mogli da budu pozvani sastali su se na jednom brdu u Galileji. Sam Hristos pre svoje smrti odredio je vreme i mesto ovog sastanka. Anđeo na grobu podsetio je učenike na Njegovo obećanje da će se sastati s njima u Galileji. Obećanje je ponovljeno vernicima koji su se sakupili u Jerusalimu u toku pashalne sedmice, a preko njih dospelo je do mnogih usamljenih pojedinaca koji su oplakivali smrt svoga Gospoda. S velikim zanimanjem svi su se unapred radovali ovom razgovoru. Zaobilaznim putevima, da ne bi izazvali sumnju nepoverljivih Jevreja, stizali su iz svih pravaca na mesto sastanka. Došli su začuđena srca, revnosno razgovarajući
o novostima koje su o Hristu doprle do njih.
U određeno vreme oko pet stotina vernika, sakupilo se u malim grupama na kosini brda, sa željom da doznaju sve što se moglo doznati od onih koji su videli Hrista nakon Njegovog vaskrsenja. Učenici su išli od grupe do grupe pričajući sve što su videli i čuli o Isusu, obrazlažući iz Pisma sve ono što im je On objašnjavao. Toma je ponovo pričao istoriju svog neverovanja i govorio im kako su uklonjene njihove sumnje. Iznenada, Isus je stao među njih. Niko nije mogao kazati odakle je i kako je došao. Mnogi koji su bili prisutni nikada Ga ranije nisu videli, ali posmatrali su ožiljke od raspeća na Njegovim rukama i nogama; Njegovo lice bilo je kao Božje lice i kad su Ga videli, poklonili su Mu se s dubokim poštovanjem.
Ali neki su sumnjali. Tako će uvek biti. Ima takvih koji smatraju da je teško pokazati veru i postavljaju se na stranu sumnje. Oni su u velikom gubitku zbog svog neverstva.
To je bio jedini razgovor koji je Isus imao s mnoštvom vernika nakon svog vaskrsenja. Došao je i rekao im govoreći: »Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.« Učenici su Mu se poklonili pre no što je progovorio, ali njegove reči, silazeći s usana koje su u vreme smrti bile zatvorene, prožele su ih posebnom silom. On je sada bio vaskrsli Spasitelj. Mnogi među njima videli su Ga kako pokazuje svoju silu lečeći bolesne i pokoravajući Sotonina oruđa. Verovali su da ima silu da uspostavi svoje carstvo u Jerusalimu, silu da slomi svaki otpor, moć nad silama prirode. On je umirio razbešnjele valove; hodao po zapjenušanim talasima; podizao mrtve u život. Sad je izjavio da Mu je dana »svaka vlast«. Njegove reči uzdizale su misli Njegovih slušalaca iznad zemaljskog i prolaznog k onome što je nebesko i večno. Bili su uzdignuti do najvišeg poimanja Njegovog dostojanstva i slave.
Hristove reči izgovorene na obronku planine proglasile su Njegovu žrtvu za čoveka potpunom i savršenom. Uslovi pomirenja bili su ispunjeni, delo za koje je došao na ovaj svet izvršeno. Bio je na putu prema Božjem prestolu, da Ga slave anđeli, poglavarstva i sile. Započeo je svoje posredničko delo. Odenut bezgraničnim autoritetom, dao je svoj nalog učenicima: »Idite dakle i naučite sve narode«, »krsteći ih u ime oca i sina i svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.« (Matej 28, 19.20)
Jevrejski narod postao je čuvarem svete istine, ali farisejska nauka načinila ga je najisključivijim i verski najzanesenijim narodom u ljudskome rodu. Sve što se odnosilo na sveštenike i poglavare – njihova odeća, običaji, obredi, predaja – učinilo ih je nepodobnima da budu svetlost svetu. Jevrejski narod gledao je na sebe kao da čini ceo svet. Međutim, Hristos je zapovedio svojim učenicima da objave veri i službu Bogu, koja neće imati u sebi ništa što je vezano za društvene slojeve ili zemlju, veru koja će da bude prilagođena svim narodima, svim plemenima, svim društvenim slojevima.
Pre no što je ostavio svoje učenike, Hristos je jasno prikazao prirodu svog carstva. Podsetio ih je na ono što im je ranije govorio o njemu. Izjavio je da Njegova namera nije bila da na ovom svetu uspostavi zemaljsko, već duhovno carstvo. On nije trebao vladati kao zemaljski car na Davidovom prestolu. opet im je otvorio Svete spise, pokazujući da je sve ono kroz što je prošao, bilo određeno na nebeskom savetu između Oca i Njega samoga. Sve su to prorekli ljudi nadahnuti Svetim Duhom. Rekao je: Vidite da se zbilo sve što sam vam otkrio da će me odbaciti kao Mesiju. Obistinilo se sve što sam rekao o poniženju koje sam morao pretrpeti i smrti kojom ću umreti. Trećeg dana ponovo sam ustao. Istražujte Pisma puno marljivije pa ćete uvideti da se u svemu ispunilo ono što su proročanstva otkrivala o Meni.
Hristos je zapovedio svojim učenicima da počevši od Jerusalima izvrše posao koji im je prepustio. Jerusalim je bio pozornica na kojoj se odigralo Njegovo zadivljujuće poniženje za ljudski rod. Tu je On patio, bio odbačen i osuđen. Judeja je bila Njegov rodni kraj. Tu je, odeven u ljudsku prirodu, Isus hodao među ljudima, a malo je bilo onih koji su primećivali koliko je Nebo bilo blizu Zemlje dok je Isus bio među njima. Delo apostola moralo je otpočeti u Jerusalimu.
S obzirom na sve što je Hristos u njemu pretrpeo i rad koji je izvršio, a koji nije bio cenjen, učenici su mogli tražiti polje koje više obećava; ali oni to nisu tražili. Isto zemljište na kojem je On posijao seme istine, trebali su obrađivati, a to seme će izniknuti i doneti obilnu žetvu. U svom radu učenici će se sresti s progonstvima pokrenutim ljubomorom i mržnjom Jevreja, ali to je podnosio i njihov Učitelj, pa ni oni nisu trebali bežati od toga. Milost se prvo mora ponuditi Spasiteljevim ubojicama.
U Jerusalimu je isto tako bilo mnogo onih koji su tajno poverovali u Isusa i mnogo onih koje su zaveli sveštenici i poglavari. Ovima je takođe trebalo propovedati evanđelje. Trebalo je i njih pozvati na pokajanje. Trebalo je javno izneti divnu istinu da se samo kroz Hrista može dobiti oproštenje greha. Zato što je ceo Jerusalim bio pokrenut uzbudljivim događajima iz nekoliko prošlih sedmica, propovedanje evanđelja učiniće najdublji utisak.
Međutim, delo se tu nije trebalo zaustaviti. Ono se trebalo proširiti do najudaljenijih granica Zemlje. Hristos je rekao svojim učenicima: Vi ste bili svedoci mog samopregornog života za ovaj svet. Vi ste svedoci mog napornog rada za Izrael. Iako nisu želeli doći k Meni da bi imali život, iako su sveštenici i poglavari učinili sa mnom ono što su hteli, iako su Me odbacili kao što je Pismo proreklo, još uvek imaju priliku da prihvate Božjeg Sina. Videli ste da bezuslovno primam sve koji su, priznajući svoje grehe, došli k Meni. Onoga koji dođe k Meni meću izgnati napolje. Svi koji žele mogu se pomiriti sa Bogom i dobiti večni život. Vama, svojim učenicima, poveravam ovu vest milosti. Ona se treba odneti prvo Izrailju, a zatim svim plemenima, jezicima, narodima. Ona se treba izneti Jevrejima i neznabošcima. Svi koji veruju treba da budu okupljeni u jednoj Crkvi.
Darom Svetoga Duha učenici će primiti posebnu silu. Njihovo svedočanstvo trebalo je da bude potvrđeno znacima i čudima. Čuda će činiti ne samo apostoli već i oni koji prihvate njihovu vest. Isus je rekao: »Imenom mojim izgoniće đavole; govoriće novim jezicima; uzimajući zmije u ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće.« (Marko 16, 17.18)
Trovanje se u to vreme često primenjivalo. Nesavesni ljudi nisu oklevali da na ovaj način uklone one koji su stajali na putu njihovom vlastoljublju. Isus je znao da će time da bude ugrožen život Njegovih učenika. Mnogi će smatrati da Bogu čine službu ako ubiju Njegove svedoke. On im je zato obećao zaštitu od ove opasnosti.
Učenici će imati istu silu koju je i Isus imao da leče »svaku bolest i svaku nemoć po ljudima«. Lečenjem bolesti tela u Njegovo ime, svedočiće o Njegovoj sili da leči dušu. (Matej 4, 23; 9, 6) Sad im je obećan jedan novi dar. Trebalo je da propovedaju među drugim narodima, te će zato primit silu da govore druge jezike. Apostoli i njihovi pomoćnici bili su neobrazovani ljudi, ali izlivanjem Duha na dan Pedesetnice njihov govor, bilo materinji ili strani, postao je čist, jednostavan i pravila kako u izrazu tako i u izgovoru.
Hristos je tako svojim učenicima dao nalog. On je izvršio potpunu pripremu za nastavljanje dela i lično preuzeo odgovornost za njegov uspeh. Sve dotle dok slušaju njegovu reč i rade povezani s Njim, oni ne mogu doživeti neuspeh. Idite svim narodima, zapovedio im je. Idite do najudaljenijih krajeva Zemlje, ali znajte da delo spašavanja duša zavisi samo od rukopoloženog propovednika. Evanđelje je povereno svima koji dobiju nadahnuće s Neba.
Spasiteljev nalog obuhvata sve vernike. On do kraja vremena obuhvata sve koji veruju u Hrista. Sudbonosna je greška misliti da delo spašavanja duša zavisi samo od rukopoloženog propovednika. Evanđelje je povereno svima koji dobiju nadahnuće s Neba. Svi koji primaju Hristov život određeni su da rade na spašavanju svojih bližnjih. Crkva je osnovana za takav rad i svi koji preuzimaju na sebe sveti zavet obavezuju se da postanu Hristovim saradnicima.
»I Duh i nevesta govore: dođi. I koji čuje neka govori: dođi.« (Otkrivenje 22, 17) ko god čuje treba da ponavlja ovaj poziv. Kakav god da je čovekov poziv u životu, njegov prvi zadatak treba da bude zadobijanje duša za Hrista. On možda neće da bude sposoban da govori na skupovima, ali može raditi za pojedince. Njima može prenositi pouke koje je primio od svog Gospoda. Propovedničku službu vrše oni koji olakšavaju patnje bolesnih i nevoljnih, pomažući ojađenima, govoreći reči utehe potištenima i malovernima. Blizu i daleko nalaze se duše opterećene osećajem krivice. Ljudski rod ne ponižavaju nevolje, mukotrpan rad i siromaštvo. Ponižava ga krivica i počinjavanje zla. To donosi nemir i nezadovoljstvo. Hristos želi da Njegove sluge služe dušama koje su obolele od greha.
Učenici su bili pozvani da otpočnu svoje delo tamo gde su se nalazili. Nisu smeli zaobići najtvrđe polje kao i ono koje je najmanje obećavalo. Isto tako i svaki od Hristovih radnika treba otpočeti s radom tamo gde se nalazi. U našim sopstvenim porodicama možda se nalaze duše koje žude za saosećanjem, umirući od gladi u nedostatku hleba života. Možda postoje deca koju treba odgajati za Hrista. Postoje neznabošci kraj samih naših vrata. Obavljamo verno rad koji nam je najbliži. Zatim neka se naši napori prošire sve dotle dokle nas vodi Božja ruka. Rad mnogih može izgledati ograničen okolnostima; ali bez obzira gde se obavlja, ako se obavlja verom, marljivošću, osetiće se do najudaljenijih delova sveta. Hristovo delo na Zemlji, izgledalo je kao da je bilo ograničeno na jedno usko područje, ali mnoštvo iz svih zemalja čulo je Njegovu vest. Bog često upotrebljava najjednostavnija sredstva da postigne najveće rezultate. Njegov plan je da svaki deo Njegovog rada zavisi od svakog drugog dela, kao točak u točku koji skladno deluje. Najponizniji radnik pokrenut Svetim Duhom, dotaknuće nevidljive strune čiji će treptaji odjekivati do krajeva zemaljskih i sliti se u pesmu kroz večna vremena.
Ali nalog: »Idite po svemu svetu« ne sme se izgubit iz vida. Pozvani smo da podignemo svoj pogled prema predelima s druge strane. Hristos je porušio zid razdvajanja, predrasudu o podvojenosti među narodima, i poučio o ljubavi prema celoj ljudskoj porodici. On podiže ljude iz uskog kruga koji određuje njihova sebičnost; On ukida sve ograde i veštačke razlike u društvu. On ne pravi nikakve razlike između suseda i stanaca, prijatelja i neprijatelja. On nas uči da svaku nevoljnu dušu smatramo svojim bratom, a svet svojim poljem rada.
Kad je Spasitelj rekao: »Idite… naučite sve narode«, takođe je rekao: »A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole; govoriće novim jezicima; uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće.« Obećanje je bilo isto tako dalekosežno kao i nalog. Ne daju se svi darovi svakom verniku. Duh razdeljuje »po svojoj vlasti svakome kako hoće«. (1. Korinćanima 12, 11) Ali darovi Duha obećani su svakom verniku prema njegovoj potrebi u Gospodnjem delu. Obećanje je isto tako čvrsto i pouzdano danas kao što je bilo u vreme apostola. »Znaci onima koji veruju biće ovi.« To je prednost Božje dece i vera treba se učvrstiti u svemu onome što je moguće primiti verom.
»Na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće.« Ovaj svet je prostrana bolnica, ali Hristos je došao da leči bolesne, da objavi oslobođenje Sotoninim robovima. U Njemu je bilo zdravlje i snaga. On je davao svoj život bolesnima, nevoljinima, onima kojima su vladali zli duhovi. Nije vratio nijednog koji je došao da primi Njegovu isceljujuću silu. Znao je da su oni koji su Ga molili za pomoć sami na sebe navukli bolest; pa ipak nije odbio da ih isceli. A kad je čudotvorna moć ušla u ove jadne duše, one su postale osvedočene o grehu i mnoge su bile izlečene od svoje duhovne, kao i od telesnih bolesti. Evanđelje još uvek poseduje istu silu, pa zašto danas nismo svedoci i istih rezultata?
Hristos oseća jad svakog nevoljnika. Hristos oseća prokletstvo kad zli duhovi razdiru neko ljudsko telo. On oseća samrtne muke kad groznica iscrpljuje životnu snagu. I On je danas isto tako spreman da isceli bolesnog kao kad je bio lično na Zemlji. Hristove sluge su Njegovi predstavnici, kanali za Njegovo delo. On želi da preko njih upotrebi svoju isceljujuću silu.
U Spasiteljevom načinu isceljivanja nalazila se pouka za Njegove učenike. Jednom prilikom namazao je kalom oči slepom čoveku i naložio mu: »Idi umij se u banji Siloamskoj… Otide dakle i umi se, i dođe gledajući.« (Jovan 9, 7) Izlečenje se moglo izvršiti samo silom Velikog Iscelitelja, ali je Hristos ipak koristio jednostavna sredstva iz prirode. Iako nije pružao podršku lečenju lekovima, odobrio je uporabu jednostavnih i prirodnih lekova.
Mnogim bolesnicima koji su dobili isceljenje, Hristos je rekao: »Više ne greši, da ti ne bude gore.« (Jovan 5, 14) Na taj način pružio je pouku da je bolest posledica kršenja Božjeg zakona, kako prirodnog tako i duhovnog. Da su ljudi živeli u skladu sa Stvoriteljevim planom, velika beda u svetu ne bi postojala.
Hristos je bio vođa i učitelj starom Izrailju i On ga je poučavao da je zdravlje nagrada za poslušnost Božjim zakonima. Veliki Lečnik koji je iscelio bolesne u Palestini, govorio je svome narodu iz stuba od oblaka, govoreći mu što mora učiniti i što Bog želi da učini za njih. »Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega, i učiniš što je pravo u očima njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima njegovim i uščuvaš sve uredbe njegove, nijedne bolesti koju sam pustio na Egipat neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, ljekar tvoj.« (2. Mojsijeva 15, 26) Hristos je dao Izrailju detaljna uputstva o njegovom svakodnevnom životu i svečano im je obećao: »I ukloniće od tebe Gospod svaku bolest.« (5. Mojsijeva 7, 15) Kad su ispunili uslove, obećanje im je potvrđeno: »I ne beše sustala u plemenima njihovim.« (Psalam 105, 37)
Ove pouke odnose se i na nas. Postoje uslovi koje trebaju ispuniti svi koji žele sačuvati zdravlje. Svi treba da upoznaju te uslove. Gospod nije zadovoljan nepoznavanjem Njegovih zakona, bilo prirodnih ili duhovnih. U zajednici sa Bogom treba da radimo na obnovi zdravlja tela, kao i duše.
Mi treba da poučavamo druge kako da sačuvaju ili povrate zdravlje. Za bolesne treba da upotrebljavamo lekove koje je Bog osigurao u prirodi, i mi treba da ih upravimo Onome koji jedini može izlečiti. Naš zadatak je da u naručju svoje vere predamo bolesne i koji pate Hristu. Mi treba da ih poučimo da veruju u Velikog Iscelitelja. Treba da se oslonimo na Njegova obećanja i molimo za izraz Njegove sile. Obnova je prava suština evanđelja i Spasitelj želi da bolesnima, beznadežnima i nesrećnima kažemo da se drže Njegove sile.
U celokupnom Hristovom delu isceljenja otkrila se sila ljubavi i sami ako verom sudelujemo u toj ljubavi, bićemo oruđa za Njegovo delo. Ako zanemarimo da se božanskom vezom povežemo sa Hristom, struja životodavne sile ne može obilnim tokovima teći od nas ka svetu. Bilo je mesta u kojima i sam Spasitelj, zbog njihovog neverstva, nije mogao učiniti mnoga i silna dela. Tako i danas neverstvo odvaja Crkvu od njenog božanskog Pomoćnika. Ona se slabo drži večne stvarnosti. Zbog njenog nedostatka vere Bog je razočaran i bez svoje slave.
Samo ako obavlja Hristovo delo, Crkva ima obećanje o njegovom prisustvu. Idite i naučite sve narode, rekao je On »i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka«. Jedan od prvih uslova za primanje Njegove sile je uzimanje Njegovo jarma. Sam život Crkve zavisi od njene vernosti u ispunjavanju Gospodnjeg naloga. Zapostavljanje ovog rada znači prepustiti se duhovnoj slabosti i propadanju. Tamo gde nema aktivnog rada za druge, ljubav iščezava, a vera tamni.
Hristos želi da Njegovi propovednici budu vaspitači Crkve u delu evanđelja. Oni treba da poučavaju ljude kako da traže i spasu izgubljene. Ali da li je to delo koje oni rade? O, koliko je malo onih koji se trude da rasplamsaju iskru života u Crkvi koja je gotova da umre! Za koliko se crkava, kao za bolesne jaganjce, staraju oni koji bi trebali da traže izgubljene ovce! A istodobno milijuni i milijuni ginu bez Hrista.
Božanska ljubav pokrenula se do svojih nedokučivih dubina zbog ljudi i anđeli se čude posmatrajući površnu zahvalnost onih koji primaju tako veliku ljubav. Anđeli se čude čovekovom slabom poštovanje te Božje ljubavi. Nebo negoduje zbog nemarnosti koja se pokazuje prema dušama ljudi. Da li želimo da saznamo kako Hristos gleda na to? Kako bi se osećao otac ili majka kad bi znali da su njihovo dete, izgubljeno na mrazu i snegu, zaobišli i ostavili da umre oni koji su ga mogli spasiti? Zar ne bi bili duboko ožalošćeni, i vrlo ljutiti? Zar ne bi optuživali te ubice gnevom tako vrelim kao što su njihove suze, silnim kao što je njihova ljubav? Patnje svakog čoveka patnje su Božjeg deteta i oni koji ne pružaju ruku pomoći svom bližnjem koji gine, izazivaju Njegov pravičan gnev. To je Jagnjetov gnev. Onima koji tvrde da imaju zajednicu sa Hristom, a ipak su ravnodušni prema potrebama svojih bližnjih, On će izjaviti na veliki sudnji dan: »Ne poznajem vas otkuda ste; odstupite od mene svi koji nepravdu činite.« (Luka 13, 27)
U nalogu koji je dao učenicima Hristos nije samo opisao delo koje će oni obavljati nego im je predao i vest koju će propovedati. »Učite ljude«, rekao je, »da sve drže što sam vam zapovedao.« /Matej 28, 20/ Učenici su dobili zadatak da uče ljude onome što je On lično govorio i učio. U tome je sadržano i sve ono što je rekao preko proroka i učitelja Staroga zaveta. Ljudska nauka je isključena. Ovde nema mesta predajama, ljudskim teorijama i zaključcima ili crkvenom zakonodavstvu. U ovom nalogu nije sadržan nijedan od zakona koji su izdale crkvene vlasti. Hristove sluge ne treba da propovedaju ništa od ovoga. »Zakon i proroci«, u kojima su zapisani Njegova Reč i Njegova dela, čine riznicu iz koje Njegovi učenici treba da crpe nauku koju će dati svetu. Hristovo ime je njihova lozinka, njihov znak raspoznavanja, njihova veza jedinstva, ovlaštenje za njihov način delovanja i izvor njihovog uspeha. Ništa što ne nosi Njegov natpis ne može se priznati u Njegovom carstvu.
Evanđelje ne treba iznositi kao neku beživotnu teoriju, već kao živu silu koja menja život. Bog želi da oni koji primaju Njegovu milost budu svedoci njene moći. On rado prihvata one čiji Ga je život najviše vređao; kad se pokaju, daje im božanskog Duha, postavlja ih na najpoverljivije položaje i šalje ih nevernima da objave Njegovu bezgraničnu milost. On želi da Njegove sluge pruže svedočanstvo o činjenici da Njegovom milošću ljudi mogu posedovati karakter sličan Hristovom i radovati se čvrstom obećanju Njegove velike ljubavi. Želeo bi da pružimo svedočanstvo o činjenici da On ne može da bude zadovoljan sve dok ljudskom rodu ne budu vraćene svete prednosti kao Njegovih sinova i kćeri.
U Hristu se nalazi nežnost pastira, ljubav roditelja i neuporediva milost Spasitelja punog saučešća. Svoje blagoslove daje pod najprihvatljivijim uslovima. Nije zadovoljan da samo objavi ove blagoslove; on ih iznosi na najprivlačniji način da bi probudio želju da ih posedujemo. Tako Njegove sluge treba da iznose bogatstvo slave tog neiskazanog Dara. Hristova divna ljubav omekšaće i potčiniti srca, dok se samim ponavljanjem učenja ne može ništa postići. »Tešite, tešite narod moj, govori Bog vaš.« »Sione, koji javljaš dobre glase; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glase; podigni se ne boj se. Kaži gradovima Judinim: evo Boga vašega… kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi.« (Isaija 40, 1.9–11)
Govorite narodu o Onome koji je »zastavnik između deset hiljada« i Onome koji je »sav ljubak«. (Pesma nad pesmama 5, 10.16) same reči ne mogu to izraziti. Neka se to odrazi u karakteru i pokaže u životu. Hristos želi da se Njegov lik naslika u svakom učeniku. Svakoga je Bog predodredio da bude jednak »obličju sina njegova.« (Rimljanima 8, 29) U svakome od njih treba da se jasno pokaže svetu Hristova ljubav koja dugo trpi, Njegova svetost, krotkost, milost i istina.
Prvi učenici krenuli su da propovedaju reč. Otkrivali su Hrista u svom životu. A i Gospod je radio s njima »i reč potvrđiva znacima koji su se potom pokazivali.« (Marko 16, 20) Ovi učenici pripremali su se za svoj rad. Pre dana Pedesetnice sastali su se i otklonili sve nesporazume. Bili su jednodušni. Verovali su u Hristovo obećanje da će im se dati blagoslov, pa su se molili u veri. Nisu tražili blagoslov samo za sebe; njih je pritiskivao teret spašavanja duša. Evanđelje je trebalo odneti do najudaljenijih krajeva Zemlje i zato su tražili dar sile koji je Hristos obećao. Tada se izlio Sveti Duh i hiljade njih obraćeno je u jednom danu.
Tako isto može da bude i danas. Umesto ljudskih razmišljanja, neka se propoveda Božja reč. Neka hrišćani odbace svoje razmirice i neka se predaju Bogu za spašavanje izgubljenih. Neka u veri traže i on će doći. Izlivanje Duha u apostolsko vreme bilo je »dažd rani« i slavan je bio uspeh. Ali dažd pozni« biće znatno obilniji. (Joilo 2, 23)
Svi koji posvete dušu, telo i duh Bogu, stalno će dobijati nove darove telesne i umne sile. Neiscrpni izvori Neba stoje im na raspolaganju Hristos im daje dah svoga duha, život svoga života. Sveti Duh daje svoje najbolje snage da rade u srcu i umu. Božja milost proširuje i umnožava njihove sposobnosti i sve savršenstvo božanske prirode pridružuje im se u delu spašavanja ljudskih bića. Saradnjom sa Hristom savršeni su u Njemu i osposobljeni da u svojoj ljudskoj slabosti čine dela Svemogućega.
Spasitelj čezne da otkrije svoju milost prema svetu i prožme ga svojim karakterom. On je Njegovo otkupljeno vlasništvo i želi da ljude učini slobodnima, čistima i svetima. Iako Sotona radi da spreči ovu nameru, ipak krvlju prolivenom za svet izvojevaće se mnoge pobede koje će doneti slavu Bogu i Jagnjetu. Hristos neće biti zadovoljen sve dok pobeda ne bude potpuna i ne vidi »trud duše svoje i nasitiće se«. (Isaija 53, 11) Svi narodi na Zemlji treba da čuju evanđelje o Njegovoj milosti. Neće svi primiti Njegovu milost; ali »seme će njihovo služiti njemu. Kazivaće se za Gospoda rodu potonjemu.« (Psalam 22, 30) »A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca višnjega«, jer »će zemlja biti puna poznanja Gospodnjega kao more vode što je puno.« »I bojaće se imena Gospodnjega sa zapada i slave njegove sa istoka sunčanoga.« (Danilo 7, 27; Isaija 11, 9;59, 19)
»Kako su krasne na gorama noge onoga koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje, govori Sionu: Bog tvoj caruje… klikujte i pevajte, razvaline… jer Gospod uteši narod svoj… Zagrli Gospod svetu mišicu svoju pred svim narodima, da vide svi krajevi zemaljski spasenje Boga našega.« (Isaija 52, 7–10)
