Judina istorija prikazuje žalostan kraj jednog života, koji je mogao da bude pun časti pred Bogom. Da je Juda umro pre svog poslednjeg puta u Jerusalim, smatrao bi se čovekom dostojnim mesta među dvanaestoricom i onim koji bi im puno nedostajao. Odvratnost s kojom su ljudi vekovima gledali na njega ne bi postojala da nije bilo osobina koje su se otkrile na kraju njegovog života. Postoji razlog zašto je njegov karakter otkriven celom svetu. To je trebala da bude opomena svima koji bi kao i on izneverili sveto poverenje.
Neposredno pre Pashe Juda je obnovio svoj ugovor sa sveštenicima da im preda Isusa u ruke. Tada je bilo dogovoreno da Spasitelj bude uhvaćen na jednom od mesta gde se sklanjao da razmišlja i da se moli. Od gozbe u Simonovoj kući Juda je imao prilike da razmišlja o delu za koje se obavezao da će izvršiti, ali nije promenio svoju nameru. Za trideset srebrnika – za cenu jednog roba – prodao je Gospoda slave na sramotu i smrt.
Juda je po prirodi voleo novac; ali nije oduvek bio tako poročan da učini takvo delo kao što je ovo. Gajio je zli duh tvrdičluka, sve dok on nije postao vladajuća pobuda u njegovom životu. Ljubav prema bogatstvu kome je ropski služio nadvladala je njegovu ljubav prema Hristu. Postajući rob jednom poroku predao se Sotoni da ga potpuno uvuče u greh.
Juda se pridružio učenicima dok je mnoštvo pratilo Hrista. Spasiteljevo učenje pokrenulo je njihova srca dok su zadivljeno slušali Njegove reči koje je izgovorio u sinagogi, kraj morske obale ili na gori. Juda je video bolesne, hrome, slepe kako se iz svih gradova i sela stiču ka Hristu. Video je umiruće položene kraj Njegovih nogu. Bio je svedokom Spasiteljevih veličanstvenih dela u isceljivanju bolesnih, isterivanju đavola i podizanju mrtvih. lično je osetio dokaz Hristove sile. Prepoznao je Hristovo učenje kao uzvišenije od svih koje je ikada čuo. Voleo je Velikog Učitelja i želeo da bude s Njim. Čeznuo je da promeni karakter i život i nadao se da će to iskusiti svojim povezivanjem sa Isusom. Spasitelj nije odbio Judu. Dao mu je mesto među dvanaestoricom. Poverio mu je da obavlja delo evanđelista. Obdario ga je silom da leči bolesne i isteruje đavole. Ali Juda nije došao do točke potpunog potčinjavanja Hristu. Nije se odrekao svoga svetovnog častoljublja ili svoje ljubavi prema novcu. Iako je prihvatio položaj Hristovog sluge, nije dozvolio da ga preobrazi božanska sila. Smatrao je da može zadržati vlastite sudove i mišljenja, održavajući duh kritike i osude.
Uživao je veliki ugled među učenicima i imao snažan uticaj na njih. Imao je visoko mišljenje o svojim sposobnostima, a na svoju braću gledao je kao na niže od sebe u rasuđivanju i sposobnostima. Oni ne vide svoje prilike, mislio je, i ne koriste okolnosti. Crkva neće nikada napredovati ako ima za vođe tako kratkovidne ljude. Petar je bio žustar i delovao bi bez premišljanja. Jovana, koji je kao dragocenost čuvao istine koje su silazile sa Hristovih usana, Juda je smatrao slabim poslovnim čovekom. Mateja, vaspitanog da bude točan u svemu i osobito brižljivog u pogledu poštenja, koji je stalno razmišljao o Hristovim rečima i bivao obuzet njima, Juda je smatrao nesposobnim za bilo kakav oštrouman i dalekosežan rad. Tako je Juda brzo procenio sve učenike i laskao samom sebi da bi lišena njegove sposobnosti veštog upravljanja Crkva često bila dovedena u teškoće i poniženja. Juda je smatrao sebe sposobnim čovekom, kojeg niko ne može nadmašiti. Po vlastitom mišljenju bio je čast za delo i uvek se kao takav prikazivao.
Juda je bio slep prema svojim karakternim slabostima i Hristos ga je postavio tamo gde će imati prilike da ih uvidi i ispravi. Kao blagajnik učenicima bio je pozvan da se stara za potrebe ove male grupe i za potrebe siromašnih. Kad mu je na Pashu u gornjoj sobi Isus rekao: »Šta činiš čini brže« (Jovan 13,27) učenici su mislili da mu je naložio da kupi ono što je bilo potrebno za praznik ili da nešto da siromašnima. Služaći drugima Juda je mogao razviti duh nesebičnosti. Međutim, dok je iz dana u dan slušao Hristove pouke i bio očevidac Njegovog nesebičnog života, Juda je popuštao svojoj pohlepnoj naravi. Male sume koje su dospele u njegove ruke predstavljale su stalno iskušenje. Kad bi učinio neku malu uslugu Hristu, ili posvetio vreme verskim ciljevima, često je isplaćivao sebe iz te oskudne zalihe. Za njega su ovo bili izgovori kojima je pravdao takav postupak, ali u Božjim očima bio je lupež.
Hristova često ponavljana tvrdnja da Njegovo carstvo nije od ovoga sveta sablažnjavala je Judu. Označio je smernicu i očekivao da će Hristos raditi po njoj. Načinio je plan da se Jovan Krstitelj mora osloboditi tamnice. Ali, iznenada, Jovan je posečen. Isus, umesto da potvrdi svoje carsko pravo i osveti Jovanovu smrt, povukao se sa svojim učenicima u jedno mesto u unutrašnjosti. Juda je želeo znatno oštrije okršaje. Smatrao je da bi delo bilo mnogo uspešnije kad Isus ne bi sprečavao učenike u sprovođenju njihovih zamisli. Zapazio je povećano neprijateljstvo jevrejskih vođa i zapazio da Hristos nije odgovorio njihovom izazovu, kad su tražili znak s Neba. Njegovo srce bilo je otvoreno za neverstvo pa je neprijatelj ulivao u njega misli sumnje i pobune. Zašto se Isus tako dugo zadržava na onome što obeshrabruje? Zašto sebi i svojim učenicima predskazuje iskušenje i progonstvo? Izgledi da dobije neko visoko mesto u novom carstvu naveli su Judu da pristane uz Hristovo delo. Zar da budu izneverene njegove nade? Iako još nije porekao da je Isus Božji Sin, Juda je počeo sumnjati, želeći da nađe neko objašnjenje za Njegova silna dela.
Uprkos Spasiteljevom učenju Juda je stalno isticao misao da će Hristos vladati kao car u Jerusalim. Kad je Hristos nahranio pet hiljada ljudi, pokušao je to ostvariti. Ovom prilikom Juda je pomagao u deljenju hrane gladnom mnoštvu. Imao je priliku da vidi kakv se blagoslov krije u njegovoj moći da daje drugima. Osećao je zadovoljstvo koje se uvek javlja u službi Bogu. Pomagao je bolesnima i napaćenima iz mnoštva da dođu Hristu. Video je kakvo olakšanje, kakva radost i kakva sreća nastaje u ljudskim srcima kroz životodavnu silu božanskog Iscelitelja. Mogao je razumeti Hristov način rada, ali bio je zaslepljen svojim sebičnim željama. Juda je bio prvi koji je iskoristio oduševljenje izazvano čudom s hlebovima. Bio je taj koji je podstakao zamisao da se Hristos silom proglasi za cara. Nade su mu bile velike. Razočaranje je bilo gorko.
Hristov javni govor u sinagogi o hlebu života predstavljao je prekretnicu u istoriji Judinog života. Čuo je reči: »Ako ne jedete tela sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi.« (Jovan 6,53) Video je da Hristos nudi duhovna, a ne svetovna dobra. Smatrao se dalekovidnim i sposobnim proniknuti u to da Isus neće imati nikakve časti i da ne može pokloniti visoke položaje svojim sledbenicima. Odlučio je da se ne združi tako blisko sa Hristom da se ne bi mogao povući. Odlučio je da posmatra izdaleka. I posmatrao je.
Od tog vremena izražavao je sumnje koje su zbunjivale učenike. Pokretao je rasprave i neprijatne osećaje, ponavljajući dokaze koje su protiv Hristovih tvrdnji navodili književnici i fariseji. Sve male i velike teškoće, i nevolje, nezgode i očite prepreke u napredovanju evanđelja, Juda je tumačio kao dokaze da ono nije istinito. Iznosio je takve tekstove iz Pisma koji nisu imali nikakve veze s istinama koje je Hristos objavljivao. Ovi tekstovi, izdvojeni od celine, zbunjivali su učenike i povećavali obeshrabrenje koje ih je stalno pritiskivalo. Ipak, Juda je sve ovo činio tako kao da je naizgled vrlo savestan. I dok su učenici tražili dokaze da potvrde reči Velikog Učitelja, Juda bi ih gotovo neosetno poveo na drugu stazu. Tako je na prividno pobožan i mudar način prikazivao istine u različitoj svetlosti od one u kojoj im On nije davao. Misli koje im je nametao poticale su slavoljubive želje za zemaljskim počastima, i tako skrećući učenike od onoga što je važno a čime su se trebali baviti. Prepreke o tome koji je među njima najveći obično je počinjao Juda.
Kad je Isus bogatom mladiću prikazao uslove pod kojima može postati Njegovim učenikom, Juda je bio nezadovoljan. Smatrao je da je načinjena greška. Kad bi takvi ljudi kao ovaj poglavar mogli biti povezani s vernicima, pomogli bi u podupiranju Hristovog dela. Kad bi samo on, Juda, bio prihvaćen za savetnika, mislio je, mogao bi predložiti mnoge planove za unapređenje ove male crkve. Njegova načela i metode razlikovali bi se nešto od Hristovih, ali u tome je sebe držao mudrijim od Hrista.
U svemu što je Hristos rekao svojim učenicima bilo je nečega sa čime se Juda u svom srcu nije slagao. Pod njegovim uticajem kvasac nezdaovoljstva brzo je delovao. Učenici u svemu tome nisu videli pokretača, ali Isus je video da Sotona svoja svojstva prenosi Judi i tako otvara kanal kroz koji može uticati na druge učenike. Godinu dana pre izdaje, Hristos je ovo objavio: »Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu, i jedan je od vas djavo?« (Jovan 6,70)
Ipak, Juda se nije otvoreno protivio, niti je izgledalo da sumnja u Spasiteljeve pouke. Nije otvoreno gunđao sve do trenutka gozbe u Simonovoj kući. Kad je Marija pomazala Spasiteljeve noge, Juda je pokazao svoju pohlepnu narav. Isusov ukor duboko ga je ogorčio. Povređeni ponos i želja sa osvetom srušili su brane i pohlepnost kojoj je tako dugo popuštao zavladala je njim. To će postati iskustvo svakoga koji istraje u igri s grehom. Osnovni oblici urođenih sklonosti prema grehu kojima se ne opiremo i koje ne pobeđujemo podležu Sotoninom iskušenju i on po svojoj volji porobljava dušu.
Ali Juda još nije imao sasvim okorelo srce. Iako je čak dva puta obećao da će izdati Spasitelja, postojala je prilika za pokajanje. Na pashalnoj večeri Isus je pružio dokaz o svom božanstvu time što je otkrio izdajnikovu nameru. Nežno je uvrstio i Judu u službu koju je izvršio za učenike. Ali poslednji poziv ljubavi ostao je bez odgovora. Tada je zapečaćen Judin slučaj i noge koje je Isus oprao otišle su da izvrše izdajničko delo.
Ako Isus treba da bude raspet, razmišljao je Juda, to se mora zbiti. Njegov čin izdaje Spasitelja neće promeniti konačni rezultat. Ako Isus ne treba umreti, to bi Ga samo prinudilo da se oslobodi. Iz svih događaja Juda bi izdajom stekao neku korist. Računao je da je izdajom svoga Gospoda zaključio odličan posao.
Ipak, Juda nije verovao da će Hristos dopustiti da bude uhvaćen. nameravao je da svojom izdajom da Isusu pouku. Smerao je da igra ulogu koja će primorati Spasitelja da ubuduće postupa prema njemu s dužnim poštovanje. Ali Juda nije znao da Hrista predaje na smrt. Koliko puta su književnici i fariseji, dok je Isus iznosio svoje pouke o pričama, bili uzbuđeni Njegovim neočekivanim slikovitim prikazima! Koliko puta su izricali presudu sebi samima! Često, kad je istina osvedočila njihova srca, oni su razbiješnjeni uzimali kamenje da Ga bace na Njega; ali svaki put On im je izmaknuo. Kako bi izbegao toliko zamki, mislio je Juda, svakako neće dopustiti da Ga uhvate.
Juda je odlučio da sve to proveri. Ako je Isus zaista Mesija, narod kome je učinio toliko puno dobra okupiće se oko Njega i proglasiti Ga carem. To će zauvek opredeliti one koji su dosad bili neodlučni. Judi bi se pripisivale zasluge što je doveo cara na Davidov presto. Ovo delo osiguralo bi mu prvo mesto, u novom carstvu, odmah do Hrista.
Lažni učenik odigrao je svoju ulogu u izdaji Isusa. U vrtu, kad je vođama gomile rekao: »Koga ja celivam onaj je; držite ga« (Matej 26,48), bio je potpuno uveren da će se Hristos izbaviti iz njihovih ruku. Tada, ako ga oni budu korili, mogao bi reći: »Zar vam nisam rekao da Ga čvrsto držite?«
Juda je posmatrao one koji su uhvatili Hrista kako Ga postupajući prema njegovim rečima čvrsto vezuju. Zapanjen video je da Spasitelj dozvoljava da Ga odvedu. Zabrinuto Ga je sledio od vrata sve do suđenja pred jevrejskim poglavarima. Prilikom svakog Njegovog pokreta očekivao je da će iznenaditi svoje neprijatelje time što će se pred njima pojaviti kao Božji Sin i uništiti sve njihove zavere i silu. Ali kako je sat za satom prolazio a Isus podnosio sva zlostavljanja koja su činili nad Njim, užasan strah da je svog Učitelja prodao na smrt obuzeo je izdajnika.
Kako se suđenje bližilo svom kraju, Juda je sve manje mogao izdržati mučenje svoje nemirne savesti. Iznenada je dvoranom odjeknuo jedan promukao glas ispunjavajući užasom sva srca: »On je nevin; poštedi Ga, o Kajafa!«
Ugledali su visoku Judinu priliku kako se probija kroz začuđeno mnoštvo. Njegovo lice bilo je bledo i unezvereno, a njegovo čelo orošeno krupnim kapima znoja. Dotrčavši do sudskog prestola bacio je pred prvosveštenika srebrnike koji su bili cena za izdaju njegovog Gospoda. Čvrsto uhvativši Kajafu za haljinu, preklinjao ga je oslobodi Isua, izjavljujući da nije učinio ništa što zaslužuje smrt. Kajafa ga je ljutito odgurnuo, ali je ostao zbunjen neznajući što da kaže. Otkrilo se lukavstvo sveštenika. Bilo je očevidno da su podmitili učenika da izda svoga Učitelja.
»Ja sagreših«, ponovo je podvikao Juda, »što izdadoh krv pravu.« Međutim, prvosveštenik, pribravši se prezrivo je odgovorio: »Šta mi marimo za to? ti ćeš videti.« (Matej 27,4) Sveštenici su bili voljni da od Jude načine svoje oruđe, ali prezirali su njegovu niskost. Kad im se obratio s priznanjem, odbili su ga s ponižavanjem.
Juda se sada bacio pred Isusove noge, priznajući Ga za Božjeg Sina i preklinjući Ga da se oslobodi. Spasitelj nije korio svog izdajnika. Znao je da se Juda ne kaje; njegovo priznanje iz duše opterećene krivicom, bilo je pokrenuto snagom strašnog osećaja prokletstva i očekivanjem suda, nikako osećajem duboke boli koja razdire srce zato što je izdao prečistog Božjeg Sina i odrekao se Sveca Izrailova. Ipak, Isus nije izgovorio nijednu reč osude. Sa žalošću je pogledao Judu i rekao: »Za ovaj čas dođoh na svet.« Žamor iznenađenja prošao je kroz skup. Sa čuđenjem su posmatrali Hristovu blagost prema svom izdajniku. Ponovo ih je proželo osvedočenje da je ovaj Čovek više od običnog smrtnika. Međutim, ako je Božji Sin, pitali su se zašto se ne oslobodi svojih okova i pobedi svoje tužioce?
Juda je video da je njegovo preklinjanje uzaludno, pa je istrčao iz dvorane uzvikujući: »Prekasno je; prekasno!« Osećao je da ne može izdržati da vidi Isusa raspetog, pa je u očajanju otišao i obesio se.
Kasnije, tog istog dana, na putu od Pilatove sudnice do Golgote, utihnuli su povici i ruganja poročnog mnoštva koje je vodilo Isusa na mesto raspeća. Dok su prolazili kraj jednog skrovitog mesta, pod jednim suvim drvetom videli su Judino telo. Bio je to užasan prizor. Težina tela prekinula je uže kojim se obesio o drvo. Prilikom pada, njegovo telo bilo je strašno unakaženo i sad su ga rastrzavali psi. Njegovi ostaci smesta su sahranjeni i sklonjeni od pogleda; ali mnoštvo se manje rugalo, a bljedilo na mnogim licima otkrivalo je unutrašnje misli. Izgledalo je da kazna već stiže one koji su bili krivi za Isusovu krv.
