Zasnovano na Mateju 27,2; 11–31; Marku 15,1–20; Luki 23,1–25; Jovanu 18,28– 40; 19,1–16.
Hristos je stajao vezan kao zatvorenik u sudskoj dvorani Pilata, rimskog namjesnika. Bio je okružen stražom, a sudska dvorana brzo se punila posmatračima. Napolju, odmah do ulaza, nalazili su se suci iz Sinedriona, sveštenici, poglavari, starešine i svetina.
Pošto je osudio Isusa, Sinedrion je došao Pilatu da traži potvrdu presudu i njeno izvršenje. Ali ovi jevrejski zvaničnici nisu želeli ući u rimsku sudnicu. Prema njihovom obrednom zakonu time bi se oskvrnili i tako bili sprečeni da uzmu učešća u praznovanju Pashe. U svom slepilu nisu videli tu ubilačku mržnju kao oskvrnuće njihova srca. Nisu videli da je Hristos pravo pashalno Jagnje i da je zbog toga što su Ga odbacili veliki praznik izgubio za njih svoj značaj.
Kad su Spasitelja uveli u sudsku dvoranu, Pilat Ga nije posmatrao prijateljskim pogledom. Rimskog namjesnika hitno su pozvali iz spavaće sobe i zato je odlučio da što pre završi ovaj posao. Bio je spreman da strogo postupi prema zatvoreniku. S najstrožim izrazom na licu okrenuo se da vidi kakvog to čoveka treba ispitati zbog kojeg je tako rano morao prekinuti svoj odmor. Znao je da to mora da bude neko ko po želji jevrejski starešina mora da bude hitno saslušan i kažnjen.
Pilat je pogledao ljude koji su teretili Isusa i tada se njegov ispitivački pogled zadržao na Isusu. Imao je posla s različitim zločincima, ali nikada pred njega nije izveden čovek koji je nosio obeležje takve dobrote i plemenitosti. Na Njegovom licu nije bilo ni traga krivice, nikakvog izraza straha, nikakve drskosti ili prkosa. Video je čoveka blagog i dostojanstvenog držanja, čije lice nije nosilo obeležje zločinca, već obeležje neba.
Hristov izgled povoljno je uticao na Pilata. Probudilo se ono što je bilo najbolje u njemu. Čuo je
o Isusu i Njegovim delima. Njegova žena pričala mu je nešto o veličanstvenim delima galilejskog proroka, koji je lečio bolesne i podizao mrtve. Sad je ovo u Pilatovom umu ponovo oživelo kao san. Prisećao se glasova koje je čuo s raznih strana. Odlučio je da od Jevreja potraži obrazloženje o krivici ovog zatvorenika.
»Tko je ovaj Čovek i zašto ste Ga doveli?« upitao je. »Kakvu optužbu iznosite protiv Njega?« Jevreji su bili zbunjeni. Znajući da ne mogu dokazati svoje optužbe protiv Hrista, nisu želeli javno saslušanje. Odgovorili su da je On varalica zvani Isus iz Nazareta.
Pilat je ponovo upitao: »Kakvu krivicu iznosite na ovoga čoveka?« Sveštenici nisu odgovorili na njegovo pitanje, već su rečima koje su pokazivale njihovo nezadovoljstvo kazali: »Kad on ne bi bio zločinac ne bismo ga predali tebi.« Kad ti članovi Sinedriona, narodni prvaci, dovode čoveka za koga smatraju da je zaslužio smrt, zar je potrebno da pitaš za optužbe protiv njega? Nadali su se da će ostaviti utisak na Pilata svešću o svojoj važnosti i tako ga navesti da se suglasi s njihovim zahtevom bez sprovođenja prethodnih saslušanja. Žarko su želeli da se potvrdi njihova presuda, jer su znali da bi narod kao svedok Hristovih čudesnih dela mogao ispričati nešto sasvim drukčije od izmišljotine koju su sada ponovo iznosili.
Sveštenici su smatrali da pomoću slabog i kolebljivog Pilata bez ikakvih teškoća mogu sprovesti svoje namere. Pre ovoga on je u žurbi potpisivao smrtne presude osuđujući ljude za koje su znali da ne zaslužuju smrt. Prema njegovoj proceni život sužnja malo je vredio; njegova nevinost ili krivica nisu imali neko posebno značenje. Sveštenici su se nadali da će Pilat bez saslušanja dosuditi Isusu smrtnu kaznu. To su tražili kao izraz naklonosti za njihov veliki narodni praznik.
Međutim, u ovom sužnju postojalo je nešto što je zadržavalo Pilata da tako postupi. Nije se usuđivao da to učini. Prozreo je namere sveštenika. Prisetio se kako je Isus nedavno podigao Lazara iz mrtvih, čoveka koji je bio mrtav četiri dana, pa je odlučio da pre no što potpiše presudu, sazna koje su optužbe protiv Njega i da li se one mogu dokazati.
Ako je vaš sud dovoljan, rekao je, zašto ste zatvorenika doveli k meni?« Uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu.« Ovako primorani, sveštenicu su priznali da su Ga već osudili, ali da moraju imati i Pilatovu presudu da bi njihova postala pravosnažnom. Kakva je vaša presuda? upitao je Pilat. Smrtna kazna, odgovorili su, ali po zakonu ne smemo nijednog čoveka pogubiti. Tražili u od Pilata da se osloni na njihovu reč o Hristovoj krivici i da odobri i njihovu presudu. Oni će preuzeti odgovornosti za kraj.
Pilat nije bio pravedan ili savestan sudac; ali ma koliko bio moralno slab, nije hteo udovoljiti njihovom zahtevu. On neće osuditi Isusa dok se ne iznese optužba protiv Njega. Sveštenici su postali zbunjeni. Videli su da svoje licemerstvo moraju još veštije sakriti. Ne smeju dopustiti da izgleda kako je Hristos uhapšen iz verskih razloga. Da se ovo iznelo kao razlog, njihove optužbe kod Pilata ne bi imale nikakvu važnost. Moraju sve prikazati tako da izgleda da je Isus radio protiv opštih zakona; tada može da bude kažnjen kao politički krivac. Među Jevrejima stalno su izbijali neredi i bune protiv rimske vlasti. Ugušujući takve pobune Rimljani su postupali vrlo strogo i bili stalno spremni da suzbiju sve što bi moglo dovesti do pobune.
Samo nekoliko dana pre ovoga fariseji su pokušali uhvatiti Hrista u zamku pitanjem: »Treba li nam ćesaru davati harač, ili ne?« Ali Hristos je razotkrio njihovo licemerstvo. Prisutni Rimljani videli su potpuni promašaj ovih zaverenika i njihov poraz kad im je odgovorio: »Podajte dakle što je ćesarovo ćesaru, a što je Božije Bogu.« (Luka 20,22–25)
Sad su sveštenici smatrali da treba da prikažu da je tom prilikom Hristos učio ono što su se nadali da će učiti. U svojoj bezobzirnosti pozvali su u pomoć lažne svedoke »i počeše ga tužiti govoreći: ovoga nađosmo da odpađuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos car.« Tri optužbe i svaka od njih bez osnove. Sveštenici su to znali, ali su bili spremni da se posluže krivokletstvom samo da bi osigurali ostvarenje svog cilja.
Pilat je prozreo njihove namere. Nije verovao da je zatvorenik kovao zaveru protiv vlasti. Njegova blaga i skromna pojava bila je u potpunom neskladu s optužbom. Pilat je bio uveren da je skovana duboka zavera da se uništi jedan nevini čovek koji je stao na put jevrejskim dostojanstvenicima. Okrenuvši se Isusu upitao je: »Ti li si car Judejski?« Spasitelj je odgovorio: »Ti kažeš.« I dok je govorio, Njegovo lice je zasvetljelo kao da ga je obasjao snop sunčeve svetlosti.«
Kad su čuli Njegov odgovor, Kajafa i njegovi pratioci pozvali su Pilata da posvedoči da je Isus priznao zločin za koji je optužen. Bučnim povicima sveštenici, književnici i poglavari zahtevali su da On bude osuđen na smrt. Povike je prihvatila svetina i nastala je zaglušujuća buka. Pilat je bio zbunjen. Videći da Isus ne odgovara svojim tužiteljima, Pilat Mu je rekao: »Zar ništa ne odgovaraš? gledaj što svedoče za tebe. Ali Isus više ne odgovori ništa.«
Stojeći iza Pilata, na vidiku svima u sudnici, Hristos je čuo ruženje; ali na sve lažne optužbe nije odgovorio ni jednom reči. Njegovo držanje jasno je pokazivalo da je nevin. Postojano je stajao pred žestinom valova koji su udarali oko Njega. Izgledalo je kao da se silni valovi gneva dižu sve više i više, kao valovi burnog okeana i razbijaju oko Njega, ali Ga ne dodiruju. Stajao je u šutnji, ali Njegova šutnja bila je rečita. Bila je kao svetlost koja sija iz unutrašnjosti čoveka i obasjava svu ličnost.
Pilat je bio iznenađen Njegovim držanjem. Da li ovaj Čovek ne obraća pažnju na sudski postupak zato što Mu nije stalo da spasi svoj život? pitao je samog sebe. Dok je posmatrao Isusa kako bez uzvraćanja podnosi uvrede i ismejavanja, osetio je da Isus ne može da bude tako nepravedan i nepošten kao što su to bili bučni sveštenici. Nadajući se da će od Njega saznati istinu i da bi izbegao metež gomile, Pilat je Isusa poveo ustranu i ponovo Ga zapitao: »Ti li si car Judejski?«
Isus nije neposredno odgovorio na ovo pitanje. Znao je da se Sveti Duh bori s Pilatom, pa mu je dao priliku da izrazi svoje uverenje. »Govoriš li ti to sam od sebe«, upitao je, »ili ti drugi kazaše za mene?« To znači, da li su optužbe sveštenika ili želja da primi svetlost od Hrista pokrenuli ovo Pilatovo pitanje. Pilat je razumeo Hristov nagoveštaj, ali u njegovom srcu pojavila se gordost. Nije želeo priznati osvedočenje koje ga je opterećivalo. »Zar sam ja Židov?« rekao je. »Rod tvoj i glavari sveštenički predaše te meni; šta si učinio?
Pilatova zlatna prilika je prošla. Pa ipak Isus ga nije ostavio bez još veće svetlosti. Iako nije neposredno odgovorio na Pilatovo pitanje, jasno je izložio svoj zadatak. Jasno je rekao Pilatu da On ne želi zemaljski Presto.
»Carstvo moje nije od ovoga sveta«, rekao je, »kad bi bilo od ovoga sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Židovima; ali carstvo moje nije odavde. Onda mu reče Pilat: daklem: ti si car? Isus odgovori; ti govoriš da sam ja car. Ja sam zato rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moje.«
Hristos je potvrdio da je Njegova reč samo po sebi ključ koji će otvoriti tajnu onima koji su je spremni prihvatiti. Ona u sebi ima silu i to je tajna širenja Njegovog carstva istine. Želeo je da Pilat shvati da se samo primanjem i usvajanjem istine njegova upropaštena priroda može obnoviti.
Pilat je želeo da sazna istinu. U Njegovom umu vladala je pometnja. Žudno je prihvatao Spasiteljeve reči i njegovo srce bilo je pokrenuto velikom čežnjom da sazna što je istina i kako je može dokučiti. »Šta je istina?« upitao je ali nije pričekao odgovor. Gnevni glasovi koji su se već čuli iznapolja podsetili su ga na obaveze u tom času, jer su sveštenici bučno zahtevali brzo delovanje. Izašavši pred Jevreje, odlučno je objavio: »Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.«
Ove reči neznabožačkog sudije bile su oštar ukor lukavstvu i licemerju izraelskih poglavara koji su optuživali Spasitelja. Kad su to sveštenici i starešine čuli od Pilata, njihovom razočaranju i besu nije bilo kraja. Odavno su kovali zaveru i čekali ovu priliku. Kad su videli da bi Isus mogao da bude oslobođen, bili su spremni da Ga raskinu na komade. Glasno su optuživali Pilata i pretili da će ga tužiti rimskoj vladi. Optuživali su ga da odbija da osudi Isusa, koji se, po njihovom tvrđenju, digao protiv Cezara.
Ljutiti glasovi govorili su da je Isusov buntovnički uticaj dobro poznat u celoj zemlji. Sveštenici su izjavljivali: »On buni ljude učeći po svoj Judeji počevši od Galileje dovde.«
U tom času Pilat nije pomišljao da osudi Isusa. Znao je da su Ga Jevreji optužili iz mržnje i predrasuda. Znao je što mu je dužnost. Pravda je zahtevala da se Hristos odmah oslobodi. Ali Pilat se bojao zlovolje naroda. Ne bude li im predao Isusa u ruke podići će se buna, a on se bojao da se s njom suoči. Kad je čuo da je Hristos iz Galileje, odlučio je da Ga pošalje Irodu, upravitelju te pokrajine, koji se tada nalazio u Jerusalimu. Ovim postupkom Pilat je mislio da prebaci odgovornost za suđenje sa sebe na Iroda. Ovo je takođe smatrao dobrom prilikom da izgladi jednu svađu sa Irodom. Tako se i dogodilo. Dva namjesnika sprijateljila su se preko suđenja Spasitelju.
Pilat je ponovo predao Isusa vojnicima koji su Ga uz ruganje i vređanje svetine hitno odveli u Irodovu sudsku dvoranu. »A Irod videvši Isusa bi mu vrlo milo.« Nikada ranije nije sreo Spasitelja, ali »je odavno želeo da ga vidi, jer je mnogo slušao za njega, i nadaše se da će videti od njega kako čudo.« To je bio onaj Irod čije su ruke bile umrljane krvlju Jovana Krstitelja. Kad je Irod prvi put čuo o Isusu, obuzet užasom rekao je: »To je Jovan koga sam ja posekao, on usta iz mrtvih«, »i zato čini čudesa«. (Marko 6,16; Matej 14,2) Ali ipak, Irod je želeo da vidi Isusa. Sad se caru ukazala prilika da spasi život ovom proroku, pa se nadao da će zauvek iz svojih misli izgnati sećanje na onu krvavu glavu koja je na krugu iznesena pred njega. Takođe je želeo ugoditi svojoj znatiželji pa je mislio da bi Hristos učinio sve što se traži od Njega ako Mu se ponudi ikakva prilika za oslobođenje.
Velika grupa sveštenika i starešina pratila je Hrista do Iroda. Kad je Spasitelj uveden, svi dostojanstvenici govoreći uzbuđeno iznosili su svoje optužbe protiv Njega. Međutim, Irod se nije obazirao na njihove optužbe. Zapovedio je da se Hristu skinu okovi, istodobno optužujući Njegove neprijatelje što su grubo postupali s Njim. Posmatrajući saosećajno mirno lice Spasitelja sveta, čitao je na njemu samo mudrost i čistoću. On je, kao i Pilat, bio zadovoljan što je Hristos optužen iz zlobe i zavisti.
Hristu je Irod postavio mnoga pitanja, ali Spasitelj je za sve to sačuvao duboki mir. Na carevu zapovest uvedeni su nemoćni i bolesni i Hristu je zapovijeđeno da svoje tvrdnje dokaže time što će izvesti čudo. Irod je rekao: Ljudi govore da Ti možeš izlečiti bolesne. Želim proveriti da nisu preuveličali Tvoju slavu. Isus nije odgovorio, pa je Irod i dalje uporno navaljivao: Ako možeš činiti čuda za druge, učini ih sada za sebe pa će ti biti zaista dobro. Ponovo je zapovedio: Pokaži nam jedan znak da imaš silu koju Ti glasinu pripisuju. Međutim, Hristos je bio sličan onome koji ništa ne čuje i ne vidi. Božji Sin uzeo je na sebe čovekovu prirodu. On mora delovati onako kao što se čovek mora ponašati u takvim okolnostima. Zato nije želeo učiniti nikakvo čudo da bi se izbavio od boli i poniženja koje čovek mora podneti kad se nađe u sličnom položaju.
Irod je obećao Hristu da će biti oslobođen ako pred njim učini neko čudo. Hristovi tužitelji sopstvenim očima videli su čudesna dela učinjena Njegovom silom. Čuli su Ga kako zapoveda grobu da vrati svoga mrtvaca. Videli su mrtvaca kako izlazi pokoravajući se Njegovom glasu. Obuzeo ih je strah da i sad ne učini kakvo čudo. Najviše od svega bojali su se izražavanja Njegove sile. Takav dokaz zadao bi smrtni udarac njihovim planovima i možda ih stajao života. Ponovo su zabrinuti sveštenici i poglavari podignuli buru optužbi protiv njega. Povišavajući svoje glasove, govorili su: On je izdajica, bogohulnik. On čini svoja čuda silom Velzevula, kneza đavolskog. Sudskom dvoranom zavladala je zbrka, jedni su vikali jedno, drugi drugo.
Irusova savest bila je sada mnogo neosetljivija nego kad je s užasom slušao Irodijadin zahtev za glavom Jovana Krstitelja. Stanovito vreme osećao je žalac grižnje savesti zbog svog strašnog dela; ali zbog raspusnog života njegova moralna svest postajala je sve uniženija. Njegovo srce tako je okorelo da se sad čak hvalio kaznom koju je dosusio Jovanu zbog toga što se usudio da ga ukori. Sad je pretio Isusu, ponavljajući da ima vlast da Ga oslobodi ili osudi. Međutim, nijednim znakom Isus nije pokazao da je čuo ijednu reč.
Iroda je gnevila ova šutnja. Izgledalo je da ona znači potpunu ravnodušnost prema njegovom autoritetu. Taštom i razmetljivom caru otvoreni ukor bio bi manje uvredljiv nego takvo neuvažavanje njegove ličnosti. Ponovo je ljutito zapretio Isusu, koji je još stajao nepomičan i šutljiv.
Zadovoljiti beskorisnu znatiželju nije bio Hristov zadatak na ovom svetu. On je došao da isceli ranjene u srcu. On ne bi šutio da je mogao izgovoriti ijednu reč kojom bi izlečio rane dušama bolesnim od greha. Ali nije imao nijednu reč za one koji bi pogazili istinu svojim nesvetim nogama.
Hristos je mogao kazati Irodu takve reči koje bi probile uši ovom okorelom caru. Mogao ga je ispuniti strahom i drhtanjem prikazujući mu sva bezakonja njegovog života i strahotu kazne koja mu se približavala. Ali svojom šutnjom Hristos mu je uputio najstrožiji ukor. Irod je odbacio istinu koju mu je izložio najveći među prorocima i zato nije zavredio nikakvu drugu vest. Veličanstvo Neba nije za njega imalo nijednu reč. To uho koje je uvek bilo spremno da sluša ljudske nevolje, nije slušalo Irodove naredbe. Te oči koje su uvek počivale s ljubavlju punom sažaljenja i praštanja na grešniku koji se kaje, nijednim pogledom nisu se zaustavile na Irodu. Te usne koje su izgovarale najupečatljivije istine, koje su se glasom najnežnijeg preklinjanja zauzimale za najgrešnije i najodbačenije, bile su zatvorene za oholog cara koji nije osećao potrebu za Spasiteljem.
Irodovo lice potamnjelo je od gneva. Obrativši se mnoštvu, ljutito je proglasio Isusa varalicom. Zatim je rekao Hristu: Ako ne budeš dokazao da si ono što tvrdiš, predat ću te vojnicima i narodu. Oni će možda uspeti da te nateraju da govoriš. Ako si varalica, smrt iz njihovih ruku jedino je što zalužuješ; ako si Božji Sin, oslobodi se tako što ćeš učiniti neko čudo.
Tek što je izgovorio ove reči, svetina je navalila na Hrista. Kao divlje zveri bacili su se na plen. Isusa su vukli na sve strane, a Irod se pridružio gomili želeći da ponizi Božjeg Sina. Da rimski vojnici nisu posredovali i odbili gnevnu svetinu, Spasitelja bi raskinuli na komade.
»Irod osramotivši ga sa svojim vojnicima, i narugavši mu se obuče mu belu haljinu.« Rimski vojnici pridružili su se ovom zlostavljanju. Sve što su ovi zli, iskvareni vojnici, potpomognuti Irodom i jevrejskim dostojanstvenicima, mogli smisliti učinili su Spasitelju. Ali Njegovo božansko strpljenje nije malaksalo.
Hristovi gonitelji pokušali su proceniti Njegov karakter prema svom vlastitom; prikazivali su Ga tako zlim kao što su sami. Ali iza onog što se moglo videti pojavljivao se drugi prizor – prizor koji će oni videti jednog dana u svoj njegovoj slavi. Bilo je nekih koji su drhtali u Hristovom prisustvu. Dok se surova svetina klanjala pred Njim ismejavajući Ga, neki koji su došli sa istim ciljem vraćali su se prestrašeni i ućutkani. Irod je bio osvedočen. Poslednji zraci milosti obasjavali su njegovo srce otvrdnuto grehom. Osećao je da to nije običan čovek; jer je božanska priroda zasjala kroz ljudsku prirodu. U času dok je Hristos bio okružen rugačima, preljubočincima i ubojicama, Irod je osećao da posmatra Boga na Njegovom prestolu.
Okoreli kakv je bio nije se usudio potvrditi Hristovu presudu. Želeo se osloboditi strašne odgovornosti i poslao je Isusa natrag u rimsku sudnicu.
Pilat je bio razočaran i vrlo nezadovoljan. Kad su se Jevreji vratili sa svojim zatvorenikom, nestrpljivo ih je upitao što žele od njega. Podsetio ih je da je već saslušao Isusa i da nije našao nikakve krivice na Njemu; rekao im je da su izneli optužbe protiv Njega, ali da nisu mogli dokazati ni jednu jedinu. Poslao je Isusa Irodu, tetrarhu Galileje, jednome koji je bio pripadnik njihovog naroda, ali on nije našao na Njemu ništa što zalužuje smrt. »Daklem da ga izbijem«, rekao je Pilat, »pa da ga pustim.«
Ovde je Pilat pokazao svoju slabost. Izjavio je da je Isus nevin, ali Ga je ipak bio voljan išibati kako bi umirio Njegove tužitelje. Bio je spreman da žrtvuje pravdu i načelo da bi se nagodio sa svetinom. To ga je dovelo u nepovoljan položaj. Gomila se oslonila na njegovu neodlučnost i još upornije tražila život zarobljenika. Da je Pilat odmah odlučno stao, odbijajući da osudi čoveka za koga je utvrdio da je nevin, prekinuo bi sudbonosni lanac koji će ga držati okovanog u grižnji savesti i krvnji dokle god bude živ. Da je sproveo u delo ono što je smatrao da je pravo, Jevreji se ne bi usuđivali da mu nalažu što da čini. Hrista bi ubili, ali krivica ne bi počinula na Pilatu. Međutim, Pilat se sve više oglušavao o glas svoje savesti. Našao je izgovor da ne sudi po pravdi i pravičnosti, pa se sad našao gotovo bespomoćan u rukama sveštenika i poglavara. Ovo kolebanje i neodlučnost potvrdili su njegovu propast.
Čak i sad Pilat nije ostavljen da slepo deluje. Božanska vest odvraćala da je da ne učini delo na koje se spremao. Kao odgovor na Hristovu molitvu, Pilatovoj ženi javio se anđeo s Neba i ona je u snu videla Spasitelja i razgovarala s Njim. Pilatova žena nije bila Jevrejka, ali dok je u svom snu posmatrala Isusa, nije nimalo posumnjala u Njegov karakter ili misiju. Znala je da je On nebeski Knez. Videla Ga je na suđenju u sudskoj dvorani. Videla Mu je ruke čvrsto vezane poput ruku nekog zločinca. Videla je Iroda i njegove vojnike kako obavljaju svoje strašno delo. Čula je sveštenike i poglavare, ispunjene zavišću i zlobom, kako besno optužuju. Čula je reči: »Mi imamo zakon i po zakonu našemu valja da umre.« Videla je Pilata kako predaje Isusa da Ga šibaju, iako je izjavio: »Ja nikakve krivice ne nalazim na njemu.« Čula je presudu koju je izrekao Pilat i videla da je kako predaje Hrista Njegovim ubojicama. Videla je krst podignut na Golgoti. Videla je zemlju obavijenu tamom i čula tajanstveni uzvik: »Svrši se.« Njenom pogledu nametnuo se još jedan prizor. Videla je Hrista kako sedi na velikom belom oblaku, dok se Zemlja ljulja u prostoru i Njegove ubice kako beže od Njegove slave. Probudila se s uzvikom užasa i odmah napisala Pilatu reči opomene.
Dok se Pilat kolebao što da učini, glasonoša se progurao kroz gomilu i predao mu u ruke pismo njegove žene koje je glasilo:
»Nemoj se ti ništa mešati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala njega radi.«
Pilat je prebledio. Bio je zbunjen svojim protivrečnim osećajima. U njegovoj neodlučnosti sveštenici i poglavari još su više raspaljivali narod. Pilat je bio primoran da deluje. Sad se setio jednog običaja koji bi mogao poslužiti Hristovom oslobođenju. Bio je običaj da se na ovaj praznik oslobodi jedan zatvorenik koga narod izabere. Običaj bio je neznabožačkog porekla; u njemu nije bilo ni trunke pravičnosti, ali Jevreji su ga vrlo cenili. U to vreme rimske vlasti držale su jednog zatvorenika osuđenog na smrt koji se zvao Varava. Ovaj čovek izdavao se za Mesiju. Tvrdio je da ima vlast na svetu uspostavi nov poredak, da ga usmeri u dobrom pravcu. Pod sotonskom obmanom tvrdio je da mu pripada sve što može zadobiti krađom i pljačkom. Činio je čudesna dela sotonskom silom, stekao u narodu mnogo pristalica i izazvao pobune protiv rimske vlasti. Pod plaštem verskog oduševljenja bio je okoreli i opak zlikovac, sklon pobuni i nasilju. Dajući narodu da izabere između ovog čoveka i nevinog Spasitelja, Pilat se nadao da će podstaći osećaj za pravdu. Nadao se da će zadobiti njihovu naklonost prema Hristu nasuprot sveštenicima i poglavarima. Zato je, okrećući se mnoštvu, vrlo ozbiljno rekao: »Koga hoćete da vam pustim? Varavu ili Isusa prozvanoga Hrista?«
Odgovor svetine odjeknuo je kao rika divljih zveri: »Pusti nam Varavu!« Uzvik »Varavu! Varavu!« postajao je sve glasniji i glasniji. Misleći da narod nije razumeo njegovo pitanje, Pilat je upitao: »Hoćete li da vam pustim cara Judejskog?« Međutim, oni su ponovo povikali: »Uzmi ovoga, a pusti nam Varavu.« »A šta ću činiti s Isusom prozvanim Hristom?«, upitao je Pilat. Ponovo je uskomešano mnoštvo zaurlalo nalik zlim duhovima. Pravi demoni u ljudskom obliku bili su u mnoštvu, i što se drugo moglo očekivati do odgovor: »Da se razapne!«
Pilat je bio uznemiren. Nije ni pomislio da će doći do ovoga. Ustuknuo je od izručenja nevinog čoveka na najsramniju i najsvirepiju smrt koja se može dosuditi. Kad je urlanje prestalo, okrenuo se narodu i rekao: »A kakvo je zlo učinio?« Ali slučaj je otišao predaleko da bi se uvažili dokazi. Ono što su želeli nije bio dokaz o Hristovoj nevinosti, već Njegova osuda.
Još uvek Pilat je nastojao da Ga spasi. »A on im treći put reče: kakvo je zlo učinio? Ja ništa na njemu ne nađoh što bi zasluživalo smrt; daklem da ga izbijem, pa da pustim.« Već sam nagoveštaj Njegovog oslobođenja deseterostruko je pojačao gnev naroda. »Raspni ga, raspni«, vikali su. Bura, izazvana Pilatovom neodlučnošću bivala je sve jača i jača.
Isusa, iscrpljenog umorom i pokrivenog ranama, javno su bičevali. »A vojnici ga odvedoše u sudnicu, i sazvaše svu četu vojnika, i obukoše mu skerletnu kabanicu, i opletavši venac od trnja metnuše na nj. I stadoše ga pozdravljati govoreći: zdravo, care Judejski!… I pljuvahu na nj, i padajući na koljena poklanjahu mu se.« Povremeno neka zla ruka zgrabila bi trsku koja Mu je stavljena u ruku i udarala Ga njome po trnovnoj kruni, zabadajući tako trnje u Njegove slepoočnice, dok su se kapi krvi slivale niz Njegovo lice i bradu.
Čudite se Nebesa! I zapanji se Zemljo! Gledajte mučitelja i mučenog! Pomahnitala svetina opkolila je Spasitelja sveta. Ruganje i ismehivanje mešajaju se s nepristojnim psovkama i huljenjem. Neosetljiva svetina podsmeva se Njegovom skromnom poreklu i jednostavnom životu. Rugaju se Njegovoj tvrdnji da je Božji Sin, a prostačke šale i uvredljivo podrugivanje prelaze s usana na usne.
Sotona predvodi svirepu svetinu u njenom zlostavljanju Spasitelja. Nameravao je da Ga, ako je moguće, navede na osvetu ili Ga natera da se čudom oslobodi i tako sruši plan spasenja. Samo jedna mrlja u Njegovom ljudskom životu, jedan neuspešan pokušaj Njegove ljudske prirode da podnese to strašno iskušenje, pa bi Božje Jagnje bilo nesavršena žrtva, a čovekovo otkupljenje promašaj. Međutim, On koji je mogao zapovediti da Mu dođu u pomoć nebeske vojske – On koji je mogao oterati svetinu zastrašenu otkrivanjem sjaja Njegovog božanskog veličanstva – u savršenom miru potčinio se najsurovijim uvredama i ruženju.
Hristovi neprijatelji tražili su čudo kao dokaz Njegovog božanstva. Imali su neuporedivo veći dokaz od ijednog koji su tražili. Kao što je svirepost unizila Njegove mučitelje ispod ljudskog dostojanstva i učinila ih sličnim Sotoni, tako su krotkost i strpljenje uzdigli Isusa iznad ljudskog i dokazali Njegov srodstvo sa Bogom. Njegovo poniženje bilo je jemstvo Njegovog uzdizanja. Kapi krvi koje su u samrtnim mukama tekle s Njegovih ranjenih slepoočnica niz lice i bradu bile su jemstvo Njegovog pomazanja »uljem radosti« (Jevrejima 1,9) kao našeg velikog Poglavara svešteničkog.
Sotonin bes bio je velik kad je video da sva zlostavljanja nanesena Spasitelju nisu iznudila ni najmanje gunđanje s Njegovih usana. Iako je na sebe uzeo ljudsku prirodu, bio je ojačan božanskom snagom i nije se udaljio ni u čemu od volje svog Oca.
Kad je Pilat predao Isusa da bude bičevan i ružen, mislio je da će izazvati sažaljenje mnoštva. Nadao se da će narod to smatrati dovoljnom kaznom. Smatrao je da će čak i zloba sveštenika biti zadovoljena. Ali pronicljivi Jevreji zapazili su slabost u kažnjavanju čoveka koji je bio proglašen nevinim. Znali su da je Pilat pokušavao spasiti život zatvoreniku, pa su odlučili da Isus nipošto ne bude oslobođen. Da bi nam ugodio i zadovoljio nas, Pilat Ga je išibao, mislili su, pa ako budemo vršili pritisak do odlučujućeg trenutka, sigurno ćemo postići svoj cilj.
Pilat je sad poslao da Varavu dovedu u sudnicu. Zatim je jednog kraj drugog izveo pred narod oba zatvorenika i pokazujući na Spasitelja, rekao svečanim glasom: »Evo čoveka!« »Evo ga izvodim k vama napolje, da vidite da na njemu ne nalazim nikakve krivice.«
Tu je stajao Božji Sin, noseći haljinu poruge i trnov venac. Obnažen do pojasa, Njegova leđa bila su u dugim, strašnim modricama iz kojih je neprekidno tekla krv. Iscrpljenost i bol ogledali su se na okrvavljenom licu; Njegov izgled nikada nije bio lepši nego tada. Spasiteljevo lice nije bilo izmenjeno pred Njegovim neprijateljima. Svakom crtom izražavao je blagost, spokojstvo i najnežniju samilost prema svojim surovim naprijateljima. U Njegovom ponašanju nije bilo kukavičke slabosti, već snage i dostojanstva dugog trpljenja. Zatvorenik kraj Njega bio upečatljiva suprotnost. Svaka crta Varavinog lica odavala je okorelog razbojnika kakav je zaista i bio. Suprotnost je govorila svakom posmatraču. Neki od prisutnih su plakali. Dok su gledali Isusa, njihova srca bila su ispunjena saosećanjem. Čak su i sveštenici i poglavari bili osvedočeni da je zaista ono što je za sebe tvrdio.
Rimski vojnici koji su okružavali Hrista nisu svi bili tako tvrdokorni, neki su ozbiljno posmatrali Njegovo lice tražeći dokaz da li je zaista zločinac ili opasni krivac. S vremena na vreme okrenuli bi se i bacili prezrivi pogled na Varavu. Nije bio potreban neki veliki posmatrački dar da bi se potpuno prozreli. Ponovo su se okrenuli Onome koji se nalazio na sudu. Gledali su božanskog Patnika s osećajem dubokog sažaljenja. Hristova tiha pokornost utisnula je u njihove misli prizor koji se nikada neće izbrisati dok Ga ne priznaju kao Hrista ili odbace i tako odluče o svojoj sudbini.
Pilat je bio zadivljen Spasiteljevim strpljenjem bez jauka. Nije sumnjao da će izgled ovog Čoveka, nasuprot Varavi, u Jevrejima probuditi saučešće. Međutim, nije shvatio fanatičnu mržnju sveštenika prema Njemu koji je, kao svetlost svetu, učinio da se pokaže njihovo mračnjaštvo i zabluda. Razjarili su svetinu pa su sveštenici, poglavari i narod ponovo podignuli svoj glas s onim strašnim uzvikom: »Raspni ga, raspni!« Napokon, izgubivši svako strpljenje, zbog njihove nerazumne svireposti, Pilat je očajnički povikao: »Uzmite ga vi i raspnite, jer ne nalazim u njemu krivice.«
Rimski namjesnik, iako naviknut na svirepe prizore, osećao je saučešće prema napaćenom zatvoreniku, koji se iako osuđen i bičevan krvava čela i ranjavih leđa, još uvek držao kao car na prestolu. Međutim, sveštenici su izjavili: »Mi imamo zakon i po zakonu našemu valja da umre, jer načini sebe Sinom Božjim.«
Pilat je bio zaprepašten. Nije imao pravu predodžbu o Hristu i Njegovoj misiji: ali je imao nejasnu veru u Boga i bića uzvišenija od ljudskog roda. Misao koja je ranije prošla kroz njegov um sad je dobila određeniji oblik. Pitao se da pred njim možda ne stoji božansko biće, obučeno u purpurnu haljinu poruge i okrunjeno vencem od trnja.
Ponovo je otišao u sudsku dvoranu i rekao Isusu: »Odakle si ti?« Ali Isus mu nije odgovorio. Spasitelj je slobodno govorio Pilatu, objašnjavajući mu svoj zadatak koju je imao kao svedok za istinu. Pilat je prezreo svetlost. Zlouporabio je visoki sudački položaj podređujući svoja načela i vlast zahtevima svetine. Isus za njega nije više imao svetlosti. Ozlojeđen Njegovom šutnjom, Pilat je gordo rekao:
»Zar meni ne govoriš? ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te?«
Isus je odgovorio: »Ne bi imao vlasti nikakave nada mnom kad ti ne bi bilo dato odozgo; zato onaj ima veći greh koji me predade tebi.«
Tako je milostivi Spasitelj, usred najvećih patnji i boli, opravdao koliko je to bilo moguće, delo rimskog namjesnika koji Ga je predao da bude raspet. Kakav je to prizor koji svet treba naslediti za sva vremena! Kako on osvetljava karakter Onoga koji je Sudac cele zemlje!
»Onaj ima veći greh«, rekao je Isus, »koji me predade tebi.« Ovim je Hristos mislio na Kajafu, koji je, kao prvosveštenik, predstavljao jevrejski narod. Oni su znali načela prema kojima se upravlja rimska vlast. Imali su svetlost u proročanstvima koja su svedočila o Hristu i Njegovoj nauci i čudima. Jevrejski suci dobili su nepogrešive dokaze o božanstvu Onoga koga su osudili na smrt. Njima će biti suđeno prema svetlosti koju su dobili.
Najveća krivica i najteža odgovornost pripada onima koji su zauzimali najviša mesta u narodu, čuvarima svetih zalofa koje su sad tako nečasno izdavali. Pilat, Irod i rimski vojnici uglavnom su malo znali o Isusu. Mislili su da ugađaju sveštenicima i poglavarima time što Ga zlostavljaju. Nisu imali svetlost koju je jevrejski narod tako obilno primio. Da je svetlost dana vojnicima, oni ne bi tako surovo postupali sa Hristom.
Pilat je opet predložio da oslobodi Spasitelja. »Ali Jevreji vikahu govoreći: ako ovoga pustiš nisi prijatelje ćesaru.« Na taj način ovi licemeri pretvarali su se da su zabrinuti za Cezarovu vlast. Od svih protivnika rimske vladavine, Jevreji su bili najogorčeniji. Kad su bili sigurni, najokrutnije su sprovodili svoje narodne i verske zahteve; ali kad su želeli ostvariti neku surovu nameru, uzdizali su Cezarovu moć. Da bi postigli Hristovo uništenje, pokazivali su se lojalnim tuđinskoj vladavini koju su mrzeli.
»Svaki koji sebe carem gradi«, nastavili su, »protivi se ćesaru.« To je dirnulo Pilatovo najosetljivije mesto. Rimska vlada sumnjala je u njega, i znao je da bi takav izveštaj prouzrokovao njegovu propast. Znao je da bi se gnev Jevreja okrenuo protiv njega ako im se suprotstavi. Oni će učiniti sve što mogu dok ne izvrše svoju osvetu. Pred sobom je imao primer upornosti kojom su tražili život Onoga koga su bezrazložno mrzeli.
Pilat je tada zauzeo svoje mesto na sudačkoj stolici i ponovo predstavio Isusa narodu govoreći: »Evo car vaš.« Ponovo se čuo besni uzvik: »Uzmi, uzmi, raspni ga!« Glasom koji se nadaleko čuo Pilat je upitao: »Zar cara vašega da razapnem?« Ali nečiste i bogohulne usne izrekle su reči: »Mi nemamo cara osim ćesara.«
Izborom neznabožačkog vladara, jevrejski narod udaljio se od Božje vladavine. Odbacili su Boga kao svog Cara. Od sad pa nadalje nemaju više oslobodioca. Nemaju cara osim Cezara. Sveštenici i učitelji naveli su narod na ovo. Oni su bili odgovorni za ovo i sve strašne posledice koje su usledile. Verske vođe bile su krive za greh i propast naroda.
»A kad vide Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: ja nisam kriv za krv ovoga pravednika: vi ćete videti.« U strahu i samoosudi Pilat je posmatrao Isusa. U prostranom moru podignutih lica, Njegovo lice jedino je bilo mirno. Oko Njegove glave kao da je blistala blaga svetlost. Pilat je u svom srcu rekao: On je Bog. Okrenuvši se mnoštvu izjavio je: Ja sam čist od Njegove krvi. Uzmite Ga vi i raspnite. Ali znajte, sveštenici i poglavari, proglašavam Ga pravednim čovekom. Neka Onaj za koga On tvrdi da je Njegov Otac sudi vama a ne meni za današnje delo. Tada je rekao Isusu: Oprosti mi za ovo; Ja Te ne mogu spasiti. Pošto je ponovo dao išibati Isusa, predao Ga je da se raspne.
Pilat je čeznuo da oslobodi Isusa. Međutim, uvideo je da to ne može učiniti i sačuvati svoj položaj i čast. Radije je izabrao da žrtvuje jedan nevini život nego da izgubi svoju svetovnu moć. Koliko je mnogo onih koji, da bi izbegli štetu ili patnje, na sličan način žrtvuju načelo. Savest i dužnost pokazuju na jedan put, a lična korist na drugi. Struja snažna kreće u pogrešnom pravcu, i onaj koji pravi sporazume sa zlom biva odnesen u gustu tamu krivice.
Pilat je popustio zahtevima svetine. Radije je predao Isusa da bude raspet nego da se izloži opasnosti da izgubi svoj položaj. Ali uprkos njegovoj predostrožnosti, upravo ono čega se bojao kasnije ga je snašlo. Oduzete su mu počasti, bio je zbačen sa svog visokog položaja i mučen grižnjom savesti i povređenom gordošću, ubrzo nakon raspeća okončao je svoj život. Tako će svi koji čine ustupke grehu dobiti samo žalost i propast. »Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti.« (Priče 14,12)
Kad je Pilat izjavio da je nevin u Hristovoj krvi, Kajafa je prkosno odgovorio: »Krv njegova na nas i na decu našu.« Ove strašne reči prihvatili su sveštenici i poglavari i one su u mnoštvu odjekivale kao neljudska rika. Sve mnoštvo odgovorilo je govoreći: »Krv njegova na nas i na decu našu.«
Izraelski narod izvršio je svoj izbor. Pokazujući na Isusa govorili su: »Ne ovoga, nego Varavu.« Varava razbojnik i ubojica, bio je Sotonin predstavnik. Hristos je bio Božji predstavnik. Hristos je bio odbačen; Varava izabran. Varavu će i dobiti. Izvršivši taj izbor, prihvatili su onoga koji je od početka bio lažljivac i ubojica. Sotona je bio njihov vođa. Kao narod radiće po njegovom naređenju. Činiće njegova dela. Moraće podnositi njegovu vladavinu. Taj narod koji je izabrao Varavu mesto Hrista, osećaće Varavinu svirepost dokle god bude bilo vremena.
Posmatrajući izbijeno Božje Jagnje, Jevreji su vikali: »Krv njegova na nas i na decu našu.« Taj strašan uzvik uzdignuo se do Božjeg prestola. Ta presuda, koju su sami sebi izrekli, bila je zapisana na Nebu. Ta molitva je uslišena. Krv Božjeg Sina ležala je na njihovoj deci, na deci njihove dece, kao stalna kletva.
Strašno se obistinila u razorenju Jerusalima. Strašno se iskazala u stanju jevrejskog naroda u toku hiljadu i devet stotina godina – u grani odvojenoj od čokota, u izumrloj nerodnoj lozi koja treba da se skupi i spali. Iz zemlje u zemlju po celome svetu, iz veka u vek, mrtvi, mrtvi u prestupima i gresima!
Ta molitva biće strašno ispunjena u veliki dan suda. Kad Hristos bude ponovo došao na zemlju, ljudi Ga neće videti kao zatvorenika okruženog svetinom. Tada će Ga videti kao Cara Neba.
Hristos će doći u svojoj slavi, u slavi svog Oca i u slavi svetih anđela. Deset hiljada puta deset hiljada i hiljade hiljada anđela, divnih i pobedničkih Božjih Sinova, u nenadmašnoj lepoti i slavi, pratiće Ga na ovom putu. Tada će On sediti na prestolu svoje slave, a pred Njim će biti okupljeni svi narodi. Tada će Ga videti svako oko, pa i oni koji su Ga proboli. Umesto trnovog venca, nosiće krunu slave – krunu u kruni. Umesto one stare purpurne carske haljine, biće obučen u najsjajnije bele haljine, »kao što ne može bjelilja ubeliti na zemlji.« (Marko 9,3) Na Njegovoj odeći i na Njegovom stegnu biće ispisano ime: »Car nad carevima i gospodar nad gospodarima.« (Otkrivenje 19,16) Tu će biti i oni koji su Ga ismevali i udarali. Sveštenici i poglavari ponovo će videti prizor u sudskoj dvorani. Pred njima će se pojaviti svaka pojedinost kao da je ispisana plamenim slovima. tada će oni koji su tražili »Krv njegova na nas i na decu našu«, primiti odgovor na svoje traženje. Tada će ceo svet saznati i razumeti. Oni će shvatiti protiv koga i čega su se borili – oni jadna, slaba i smrtna bića. U strašnoj duševnoj patnji i užasu povikaće planinama i stenama: »Padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sedi na prestolu, i od gneva jagnjetova. Jer dođe veliki dan gneva njegova, i ko može ostati?« (Otkrivenje 6,16.17)
