Zasnovano na Jovanu 21, 1–22.
Isus je odredio da se sa svojim učenicima sretne u Galileji, i ubrzo nakon pashalne sedmice oni su tamo usmerili svoje korake. Njihovo odsustvo iz Jerusalima za vreme praznika tumačilo bi se kao neverstvo i jeres, zato su ostali do njegovog kraja; ali čim je prošao radosno su se vratili u zavičaj da se po Spasiteljevom uputstvu sretnu s Njim.
U društvu je bilo sedam učenika. Bili su obučeni u skromnu ribarsku odeću; siromašni u svketovnim dobrima, bili su bogati u poznavanju i primenjivanju istine, što im je u očima Neba davalo najviši položaj kao učitelja. Oni nisu bili učenici u proročkim školama, ali ih je tri godine poučavao najveći Vaspitač za koga je svet ikada znao. Pod Njegovim poukama, postali su plemeniti, razboriti i uzdignuti preko koji su ljudi mogli biti dovedeni u spoznaju istine.
Hristos je mnogo vremena svoje službe provodio kraj Galilejskog mira. Kad se se učenici okupili na mestu na kojem verojatno neće biti uznemiravani, shvatili su da ih okružuju uspomene na Isusa i Njegova moćna dela. Na ovom moru, Isus je hodao po ogromnim valovima da ih spasi, kad su njihova srca bila ispunjena strahom, a žestoka bura je hitala da ih uništi. Ovde je oluja utišana Njegovom rečju. Pred očima im se pružala obala na kojoj je nahranjeno više od deset hiljada osoba s nekoliko malih hlebova i riba. Nedaleko je bio Kapernaum, mesto nebrojenih čuda. Dok su učenici gledali ovaj prizor, njihovi umovi ispunjavali su se Spasiteljevim rečima i delima.
Večer je bila prijatna, a Petar koji je još uvek voleo čamce i ribolov, predložio je da se otisne na more i bace mreže. Svi su bili spremni da se pridruže ovoj zamisli. Nedostaja im je hrana i odeća, pa bi im u tome pomogao uspešni noćni ribolov. Otisnuli su se u svom čamcu, ali ništa nisu ulovili. Cele noći teško su radili, ali bez uspeha. U toku tih zamornih sati razgovarali su o svom odsutnom Gospodu i sećali se divnih događaja iz Njegove službe kraj mora kojima su bili svedoci. Raspravljali su u svojoj budućnosti i ožalostili se zbog izgleda koji su bili pred njima.
Sve vreme jedan usamljeni posmatrač na obali pratio ih je svojim pogledom, dok je sam ostao nevidljiv. Najzad je zora zarudela. Čamac je bio malo udaljen od obale i učenici su na njoj videli nekog stranca koji im se obratio pitanjem: »Deco, eda li što imate za jelo?« Kad su odgovorili: »Nemamo«, »a on reče: bacite mrežu s desne strane lađe, i naći ćete. Onda baciše, i već ne mogahu izvući je od mnoštva ribe.«
Jovan je preoznao stranca i doviknuo Petru: »To je Gospod.« Petar je bio toliko ushićen i tako radostan da se u svojoj revnosti bacio u vodu i uskoro je stajao kraj svoga Učitelja. Drugi učenici došli su u svom čamcu, vukući mrežu s ribom. »Kad dakle izađoše na zemlju, videše oganj naložen i na njemu metnutu ribu i hleb.«
Bili su isuviše iznenađeni da bi upitali odakle potiče vatra i hrana. »Isus im reče: prinesite od ribe što sad uhvatiste.« Petar je požurio do mreže koju je bacio i pomogao svojoj braći da je izvuku na obalu. Pošto su završili posao i izvršili pripremu, Isus je pozvao učenike da dođu i obeduju. Dok im je lomio i delio hranu, sva sedmorica su Ga prepoznala i priznala. Čudo kad je na obronku brega nahranio pet hiljada ljudi sad se obnovilo u njihovom umu; ali obuzelo ih je strahopoštovanje, pa su u tišini, netremice gledali svog uskslog spasitelja.
Živo su se sećali prizora kraj mora kad ih je Isus pozvao da Ga slede. Sećali su se kako su se na Njegovu zapovest otisli na dubinu i tada bacili svoju mrežu, pa je ulov bio toliko bogat da se mreža čak i cepala. Tada ih je Isus pozvao da napuste svoje ribarske čamce i obećao da će ih učiniti lovcima ljudi. Opet je učinio čudo da bi ovaj prizor osvežio u njihovom umu i produbio njegovo značenje. Njegov postupak bio je obnova naloga učenicima. Pokazao im je da smrt Učitelja nije umanjila obavezu da obavljaju zadatak koju im je odredio. Iako su bili lišeni Njegovog ličnog društva i sredstava za život od ranijeg zanimanja, vaskrsli Spasitelj će još uvek voditi brigu o njima. Dok rade Njegov posao, On će zadovoljavati njihove potrebe. Isus je imao cilj kad im je naložio da svoju mrežu bace s desne strane lađe. S te strane On ja stajao na obali. To je bila strana vere. Ako rade u zajednici s Njim sjedinjujući svoje ljudske napore s Njegovom božanskom silom uspeh ne može izostati.
Hristos je morao pružiti još jednu pouku koja se odnosila naročito na Petra. To što se Petar odrekao svoga Gospoda bilo je u sramnoj sposobnosti s njegovim ranijim izjavama o odanosti. Osramotio je Hrista i izazvao nepoverenje svoje braće. Smatrali su da mu neće biti dopušteno da među njima opet zauzme raniji položaj, a i on sam osećao je da je proigrao svoje poverenje. Pre no što će biti pozvan da ponovo preuzme svoju apostolsku službu, on će pred svima morati pokazati svoje pokajanje. Bez ovoga, njegov greh iako se zbog njega pokajao, mogao bi uništiti njegov uticaj kao Hristovog sluge. Spasitelj mu je pružio priliku da ponovo stekne poverenje svoje braće i, koliko je god moguće, otkloni sramotu koju je nanio evanđelju.
Ova pouka upućena je svim Hristovim sledbenicima. Evanđelje ne pravi nagodbu s grehom. Ono ne može opravdati greh. Tajni gresi u tajnosti treba da se ispovedaju Bogu; ali za javni greh zahteva se javno priznanje. Sramota zbog greha koji je učinio učenik, predbacuje se Hristu. On izaziva likovanje Sotone i spoticanje kolebljivih duša. Davanjem dokaza o pokajanju, učenik – koliko to leži u njegovoj moći – treba otkloniti ovu sramotu.
Dok su Hristos i njegovi učenici zajedno jeli kraj obale, Spasitelj je pokazujući na njegovu braću rekao Petru: »Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi?« Petar je jednom izjavio: »Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti.« (Matej 26, 33) Međutim, sad je dao verniju ocenu o sebi. »Da, Gospode!«, rekao je, »ti znaš da te ljubim.« Nije vatreno uveravao da je njegova ljubav veća od ljubavi njegove braće. Nije izražavao svoje mišljenje o svojoj odanosti. On poziva Onoga koji može da čita sve pobude da prosudi njegovu iskrenost: »Ti znaš da te ljubim.« Isus mu nalaže; »Pasi jaganjce moje.«
Opet je Isus kušao Petra ponavljajući svoje ranije reči: »Simone Jonin! ljubiš li me?« Ovog puta nije upitao upitao Petra da li Ga više voli od svoje braće. Drugi odgovor bio je kao i prvi oslobođen preteranog uveravanja: »Da, Gospode! ti znaš da te ljubim.« Isus mu je rekao: »Pasi ovce moje.« Još jedanput Isus postavlja to bolno pitanje: »Simone Jonin! ljubiš li me?« Petar se ožalostio, pomišljajući da Isus sumnja u njegovu ljubav. Znao je da njegov Gospod ima razloga da mu ne veruje, pa je s bolom u srcu odgovorio: »Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim.« Isus mu je opet rekao: »Pasi ovce moje.«
Tri puta se Petar javno odrekao svoga Gospoda i tri puta je Isus dobio od njega čvrsto uveravanje
o njegovoj ljubavi i privrženosti upućujući to oštro pitanje kao oštru strelu njegovom ranjenom srcu. Pred okupljenim učenicima Isus je otkrio Petrovo duboko pokajanje i pokazao kako se korenito ponizio nekada hvalisavi učenik.
Petar je po svojoj prirodi bio žustar i nagao, pa je Sotona iskoristio ove osobine da ga obori. Neposredno pre Petrovog pada Isus mu je rekao: »Evo vas ište Sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju.« (Luka 22, 31.32) To vreme sad je došlo i Petrov preobražaj bio je očevidan. Gospodnja neposredna pitanja nisu izazvala nijedan žustar, samouveren odgovor, pa je zbog svoje poniznosti i pokajanja, Petar bio bolje no ikad pripremljen da deluje kao pastir stada.
Prvi posao koji je Hristos poverio Petru, vraćajući ga u tu službu bio je da pase jaganjce. To je bio posao za koji je Petar imao malo iskustva. On će zahtevati veliko staranje i nežnost, mnogo strpljenja i istrajnosti. Bio je pozvan da služi onima koji su bili mladi u veri, da poučava neuke, da im otvara Svet spise i da ih odgaja da budu korisni u Hristovoj službi. Do tada Petar nije bio podesan da to čini pa čak i da shvati njenu važnost. Međutim, sad ga je Isus pozvao na taj zadatak. Njegovo lično iskustvo patnje i pokajanja pripremalo ga je za ovo delo.
Pre svog pada Petar je uvek nepromišljeno govorio, prema trenutačnoj pobudi. Uvek je bio spreman da ispravlja druge i izrazi svoje mišljenje pre no što je jasno shvatio sebe ili ono što treba kazati. Međutim, obraćeni Petar bio je sasvim drukčiji. On je sačuvao svoj raniji žar, ali Hristova blagodat podešavala je njegovu revnost. Više nije bio silovit, smaopouzdan i uobražen, već blag, pribran i voljan da uči. Tada je mogao pasti jaganjce, kao i ovce Hristovog stada.
Spasiteljev način postupanja s Petrom sadržavao je pouku za njega i njegovu braću. On ih je poučavao da s prestupnikom postupaju strpljivo, saosećajno i u ljubavi koja prašta. Iako se Petar odrekao svoga Gospoda, ljubav s kojom se Isus odnosio prema Njemu nikad se nije pokolebala. Upravo takvu ljubav treba i potpastir osećati prema ovcama i jaganjcima koji su povereni njegovom staranju. Sećajući se svoje slabosti i pada, Petar je trebao sa svojim stadom postupati isto tako nežno kao što je Hristos postupao s njim.
Pitanje koje je Hristos postavio Petru bilo je značajno. Rekao je: »Ljubiš li me?« i to spomenuo kao jedini uslov za učeništvo i službu. To je najosnovniji uslov. Iako je Petar mogao posedovati sve drugo, ipak bez Hristove ljubavi ne bi mogao da bude verni pastir nad Gospodnjim stadom. Znanje, dragovoljnost, rečitost, zahvalnost i revnost, sve to može da bude znatna pomoć u radu, ali bez Isusove ljubavi u srcu, rad hrišćanskog propovednika je promašaj.
Isus je išao sam s Petrom, jer je postojalo nešto što je želeo reći samo njemu. Pre svoje smrti, Isus mu je rekao: »Kuda ja idem ne možeš sad ići za mnom, ali ćeš posle poći za mnom.« Na ovo Petar je odgovorio: »Gospode! zašto sad ne mogu ići za tobom? dušu ću svoju položiti za te.« (Jovan 13, 36.37) Kad je ovo rekao nije znao do kakvih će visina i dubina ovaj put povesti Hristove noge. Petar je pao kad je došlo iskušenje, ali je opet dobio priliku da dokaže svoju ljubav prema Hristu. Da bi ga ojačao za poslednji ispit vere, Spasitelj mu je otkrio njegovu budućnost. rekao mu je da će nakon korisnog življenja, kad godine života budu iscrpile njegovu snagu, zaista slediti svoga Gospoda. Isus je rekao: »Kad si bio mlad, opasivao si se sam i hodio si kuda si hteo; a kad ostariš, širićeš ruke svoje i drugi će te opasati i odvesti kuda nećeš. A ovo reče pokazujući kakvom će smrti proslaviti Boga.«
Isus je tako upoznao Petra s načinom na koji će umreti; predskazao je čak i širenje njegovih ruku na krstu. Ponovo je naložio svom učeniku: »Hajde za mnom.« Petar se nije obeshrabrio ovim otkrivanjem. Osećao se voljnim da pretrpi bilo koju smrt za svoga Gospoda.
Dotad je Petar znao Hrista po telu, kao što Ga mnogi danas znaju; ali nije trebalo da bude i dalje tako ograničen. On Ga ništa više nije znao nego što Ga je kao čoveka, kao učitelja poslanog s neba; sad Ga je voleo kao Boga. Učio je pouku da je Hristos za Njega sve u svemu. Sad je bio pripremljen da sa svojim Gospodom učestvuje u Njegovoj službi žrtve. Kad je na kraju doveden do krsta, na svoj zahtev, raspet je glavom nadole. Smatrao je suviše velikom čašću da na isti način strada kao i njegov Učitelj.
Reči »Hajde za mnom« za Petra su bile pune pouke. Pouka se odnosila ne samo za njegovu smrt već i na svaki korak u njegovom životu. Dotad je Petar bio sklon da radi nezavinso. Pokušavao je praviti planove za Božje delo, umesto da čeka i sledi Božji plan. Međutim, nije dobio ništa time što je žurio ispred Gospoda. Isus mu je naložio: »Hajde za mnom.« Nemoj trčati ispred Mene. Tada se nećeš morati sam sukobiti sa Sotoninom vojskom. Dozvoli Mi da idem ispred tebe i neprijatelj te neće pobediti.
Dok je Petar išao kraj Isusa, video je Jovana kako ih sledi. Obuzela ga je želja da dozna njegovu budućnost i »reče Isus: Gospode! šta će ovaj? Isus mu reče: ako hoću da on ostane dok ja ne dođem, što je tebi do toga? Ti hajde za mnom.« Petar je trebao držati na umu da će mu njegov Gospod otkriti sve što bi za njega bilo najbolje da zna. Svako ima dužnosti da sledi Hrista i da ne brine o poslu koji je određen drugima. Govoreći o Jovanu »ako hoću da on ostane dok ja ne dođem«, Isus nije dao nikakvo čvrsto obećanje da će ovaj učenik živeti sve do Gospodnjeg drugog dolaska. On je samo potvrdio svoju vrhovnu vlast i kad bi On stvarno želeo da bude tako, to uopšte ne bi uticalo na Petrov rad. Budućnost i Jovana i Petra, bila je u rukama njihovog Gospoda. Poslušnost u hodanju za Njim bila je dužnost koju je imao svako od njih.
Koliko je danas sličnih Petru! Oni se zanimaju za poslove drugih i željni su da upoznaju njihovu dužnost, dok sami u opasnosti da zanemare svoju. Naš zadatak je da gledamo na Hrista i da Ga sledimo. Mi ćemo videti pogreške u životu drugih i mane njihovog karaktera. Ljudski rod je podložan slabostima. Ali u Hristu ćemo naći savršenstvo. Posmatrajući Njega bićemo preobraženi.
Jovan je doživeo duboku starost. Bio je svedok razorenja Jerusalima i uništenja velepnog Hrama
– znamenja konačnog uništenja sveta. Do svojih poznih dana Jovan je sledio svoga Gospoda. Suština njegovog svedočanstva crkvama bila je: »Ljubazni, da ljubimo jedan drugoga«; »koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.« (1. Jovanova 4, 7.16)
Petar je vraćen u apostolstvo, ali čast i vlast koju je primio od Hrista nije mu dala pravo gospodarenja nad svojom braćom. Hristos je to objasnio kad je odgovorio na Petrovo pitanje: »Šta će ovaj?« Rekao mu je: »Šta je tebi do toga? Ti hajde za mnom.« Petru nije dana čast da bude glava Crkvi. Naklonost koju je Hristos pokazao prema Petru opraštajući mu odricanje i poverivši mu da pase stado, i njegova lična vernost u hodu za Hristom, zadobili su poverenje njegove braće. Imao je veliki uticaj u crkvi. Međutim, pouku koju mu je Hristos pružio kraj Galilejskog mora, Petar je poneo za ceo život. Pišući crkvama vođen Svetim Duhom, rekao je:
»Starešine koje su među vama molim koji sam i sam starešina i svedok Hristova stradanja, i imam deo u slavi koja će se javiti: Pasite stado Božije, koje vam je predato, i nadgledajte ga, ne silom nego dragovoljno, i po Bogu, niti za nepravedne dobitke, nego iz dobra srca; niti kao da vladate narodom; nego bivajte ugledi stadu; i kad se javi poglavar pastirski, primićete venac slave koji neće uvenuti.« (1. Petrova 5, 1–4)
