Približavala se večer kad je Isus pozvao k sebi svoja tri učenika – Petra, Jakova i Jovana – i poveo ih preko polja, daleko uz krševitu stazu do jedne usamljene planinske kose. Spasitelj i Njegovi učenici proveli su dan u putovanju i poučavanju, pa ih je uspon na planinu još više zamorio. Hristos je skinuo terete s duše i tela mnogobrojnim nevoljnicima i On je podario treptaj života njihovim oslabljenim oslabljenim telima. Međutim, bio je odeven ljudskom prirodom, te se zajedno sa svojim učenicima umorio od uspinjanja.
Svetlost zalazećeg Sunca još je počivala na ovom planinskom vrhu i svojom slavom, koja je polako iščezavala, pozlaćivala stazu kojom su išli. Međutim, naskoro je svetlost napustila brdo i dolinu i Sunce iščezlo na zapadnom obzorju, pa su se usamljeni putnici našli obgrljeni noćnom tamom. Tama u njihovoj okolini kao da je bila odjek njihovih duša punih tuge, oko kojih su se počeli gomilati i zgušnjavati oblaci.
Učenici se nisu usuđivali zapitati Hrista kamo ide i s kakvom namerom. U planini je često provodio cele noći na molitvi. On čija je ruka oblikovala planine i doline, poznavao je prirodu i uživao je u njenoj tišini. Učenici su išli putem za Hristom; ipak pitali su se zašto ih njihov Učitelj vodi ovom napornom strmom stazom kad su umorni i kad je i Njemu potreban odmor.
Na kraju Hristos im je rekao da ne treba da idu dalje. Otišavši nekoliko koraka od njih, Čovek boli izlivao je svoja moljenja s velikom vikom i suzama. Molio se za snagu da izdrži iskušenje za dobro ljudskog roda. On sam iznova mora da se uhvati za Svemogućega, jer je jedino na taj način mogao razmišljati o budućnosti. Izlivao je sve želje svog srca za svoje učenike da u času sila mraka njihovih vera ne klone. Gusta rosa prekrila je Njegovu pogruženu pojavu, ali On nije gledao na njihovu tamu. Tako su sati sporo prolazili. U početku učenici su s iskrenom odanošću sjedinjavali svoje molitve s Njegovima, ali nakon izvesnog vremena, savladani umorom, zaspali su, iako su se trudili da sačuvaju svoje zanimanje za ovaj prizor. Isus im je govorio o svojim patnjama. On ih je poveo sa sobom da bi se mogli sjediniti s Njim u molitvi. Sad se čak molio za njih. Spasitelj je zapazio utučenost svojih učenika, želeo im je olakšati bol uveravanjem da njihova vera nije bila uzalud. Čak ni svi među dvamaestoricom nisu mogli primiti otkrivenje koje im je želeo dati. Samo trojica koji treba da budu svedoci Njegove velike boli u Getsimaniji bili su izabrani da budu s Njim na brdu. Breme koje je izneo u svojoj molitvi bilo je da im se otkrije slava koju je imao sa Ocem pre postojanja sveta, da se Njegovo carstvo otkrije ljudskim očima i da Njegovi učenici budu osnaženi dok to posmatraju. Usrdno se molio da budu svedoci otkrivenja Njegovog božanstva, što će ih tešiti u času Njegovih najvećih patnji spoznajom da je On doista Božji Sin, a Njegova ponižavajuća smrt deo plana otkupljenja.
Njegova molitva je uslišena. Dok je u poniznosti klečao na kamenitom tlu, nebo se iznenada rastvorilo, zlatne kapije Božjeg Grada široko raskrilile a sveti zraci obasjali brdo i prekrili Spasiteljevu priliku. Božanska priroda iz Njegove unutrašnjosti bljesnula je kroz ljudsku prirodu i srela se sa slavom koja je dolazila odozgo. Hristos koji je dosad ležao ničice, ustao je i uspravio se u svom božanskom veličanstvu. Bol duše je iščeznula. Njegovo lice sijalo je »kao sunce«, dok su Njegove haljine bile »bele kao sneg.«
Rasanjeni učenici posmatrali su izlivanje slave koja je obasjala brdo. Sa strahom i čuđenjem gledali su sjajnu priliku svoga Učitelja. Kad su mogli podneti ovu čudesnu svetlost, videli su da Isus nije sam. Kraj Njega su bila dva nebeska bića, u prisnom razgovoru s Njim. To je bio Mojsije koji je razgovarao s Bogom na Sinaju i Ilija kome je dana uzvišena prednost, dana još samo jednom Adamovom sinu, da nikada ne dođe pod vlast smrti.
Na vrhu Fazge, pre petnaest vekova, Mojsije je stajao i posmatrao Obećanu zemlju. Ali zbog greha kod Meribe, nije mogao ući u nju. Njemu nije pripadala radost da uvede čete Izrailjeve u nasledstvo njihovih predaka. Njegova usrdna molba: »Daj mi da pređem i vidim zemlju dobru koja je preko Jordana i goru dobru Liban.« (5. Mojsijeva 3,25), bila je odbijena. Sad je morao napustiti nadu koja mu je četrdeset godina rasvetljavala tamu pustinjskih lutanja. grob u pustinji bio je krajnji domet svih onih godina velikog napora i briga koje su pritiskivale dušu. Međutim, Onaj koji »može još izobilnije sve činiti što ištemo ili mislimo,« (Efescima 3,20) odgovorio je na ovaj način na molitvu svoga sluge. Mojsije je prešao u carstvo smrti, ali nije trebao ostati u grobu. Sam Hristos pozvao ga je natrag u život. Kušač Sotona smatrao je da polaže pravo na Mojsijevo telo zbog njegovog greha, ali Spasitelj Hristos pozvao ga je da izađe iz groba (Juda 9).
Mojsije na Gori preobraženja bio je svedok Hristove pobede nad grehom i smrću. On je predstavljao one koji će ustati iz groba prilikom vaskrsenja pravednih. Ilija, koji je bio uzet na Nebo ne videvši smrti, predstavlja one koji će živeti na Zemlji prilikom Hristovog drugog dolaska i koji će »se pretvoriti, u jedan put, u trenuću oka, u pošljednjoj trubi« kad »ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.« (1. Korinćanima 15,51–53) Isus je bio obučen u nebesku svetlost, kao što će da bude kad se po drugi put pojavi »bez greha na spasenje«. Jer će On doći »u slavi oca svojega s anđelima svetima.« (Jevrejima 9,28; Marko 8,38) Spasiteljevo obećanje učenicima sada se ispunilo. Na brdu je u malom predstavljeno buduće carstvo slave – Hristos kralj, Mojsije predstavnik vaskrsnulih svetih, a Ilija preobraženih.
Učenici još nisu shvatili prizor; ali radovali su se što je strpljivi Učitelj, Krotki i Ponizni, koji je prolazio zemljom kao bespomoćni stranac, poštovan od izabranika Neba. Verovali su da je Ilija došao objaviti Mesijinu vladavinu i da uskoro na Zemlji uspostaviti Hristovo carstvo. Sećanje na strah i razočaranje zauvek će odbaciti. Čeznuli su da borave ovde gde se otkrila Božja slava. Petar je uzviknuo: »Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice; tebi jednu, a Mojsiju jednu, a jednu Iliji.« Učenici su bili uvereni da su Mojsije i Ilija bili poslani da zaštite njihovog Učitelja i uspostave Njegovu carsku vlast.
Međutim, pre krune mora doći krst. Predmet njihovog razgovora sa Isusom nije bio Hristovo proglašavanje za kralja, već smrt koja će se zbiti u Jerusalimu. Noseći slabosti ljudske prirode, opterećen bolom i grehom, Isus je sam koračao među ljudima. Dok Ga je pritiskivala tama predstojećeg iskušenja, On je bio usamljen u duhu, u svetu koji Ga nije poznavao. Čak i njegovi voljeni učenici, obuzeti svojim ličnim sumnjama, žalostima i slavoljubivim nadama, nisu shvatili tajnu Njegove misije. Prebivao je usred ljubavi i prijateljstva na Nebu, ali je bio usamljen u svetu koji je sam stvorio. sad je Nebo poslalo svoje vesnike Isusu; ne anđele, već ljude koji su izdržali patnje i žalosti i koji su mogli saosećati sa Spasiteljem u iskušenju Njegovog zemaljskog života. Mojsije i Ilija bili su saradnici sa Hristom. Oni su učestvovali u Njegovoj čežnji da spasi ljude. Mojsije se usrdno molio za Izrael: »Ali oprosti im greh; ako li ne ćeš, izbriši mi iz knjige svoje, koju si napisao.« (2. Mojsijeva 32,32) Ilija je poznavao usamljenost duha, jer je za Boga sam na Karmelskoj gori. Sam je utekao u pustinju razočaran i očajan. ovi ljudi, izabrani i počašćeni mimo svakog anđela oko prestola, došli su razgovarati sa Isusom o Njegovom stradanju i utešiti Ga uveravanjem u saučešće Neba. Nada sveta, spasenje svakog ljudskog bića, bilo je predmet njihovog razgovora.
Savladani snom, učenici su malo čuli od onoga što se događalo između Hrista i nebeskih vesnika. Propustivši da straže i da se mole, nisu primili ono što im je Bog želeo dati – saznanje o Hristovim stradanjima i slavi koja će doći nakon njih. Izgubili su blagoslov koji su mogli dobiti da su učestvovali u njegovom samopožrtvovanju. Spora srca za verovanje ovi učenici malo su cenili blago kojim ih je Nebo želelo obogatiti.
Ipak, primili su veliku svetlost. Bili su uvereni da celo Nebo zna za greh koji su Jevreji učinili odbacivši Hrista. Dobili su jasniji uvid u delo Otkupitelja. Videli su svojim očima i slušali svojim ušima ono što je nadilazilo ljudsko razumevanje. Oni su »sami videli slavu njegovu« (Petrova 1,16) i shvatili da je Isus zaista Mesija za koga su patrijarsi i proroci svedočili i koga kao takvog svemir nebeski priznaje.
Dok su oni još netremice posmatrali prizor na brdu, »oblak sjajan zakloni ih; i gle, glas iz oblaka govoreći: ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji; njega poslušajte«. Dok su posmatrali oblak slave, sjajniji od onoga koji je išao ispred Izrailjevih plemena u pustinji, dok su slušali Božji glas koji je govorio uzvišenom veličanstvenošću koja je potresla brda, učenici su popadali po zemlji. Ostali su ničice, sakrivenih lica, sve dok im se Isus nije približio i dodirnuo ih, rasteravši njihov strah svojim dobro poznatim glasom: »Ustanite, i ne bojte se.« Usudivši se podignuti svoje oči, videli su da je slava nebeska prošla, a Mojsije i Ilija iščezli. Stajali su na brdu sami sa Isusom.
