Zasnovano na Mateju 17,22–27; 18,1–20; Marku 9,30–50; Luki 9,46–48.
Vrativši se u Kapernaum, Isus nije otišao na dobro poznata mesta na kojima je učio narod, već je svojim učenicima tiho potražio kuću koja je trebala da bude Njegov privremeni dom. Za vreme ostatka svog boravka u Galileji Njegova namera bila je da poučava učenike, a ne da radi za mnoštvo.
Na putu kroz Galileju Hristos je opet pokušao pripremiti misli svojih učenika za prizore koji su Ga očekivali. Rekao im je da treba ići u Jerusalim da bude ubijen i da ponovo vaskrsne. Dodao je neobičnu i svečanu izjavu da će da bude izdan u ruke svojih neprijatelja. Čak ni sada učenici nisu shvatili Njegove reči. Iako je senka velike boli pala na njih, duh suparništva našao je mesta u njihovim srcima. Raspravljali su međusobno koga bi trebalo držati najvećim u carstvu. Nmajeravali su sakriti ovu prepirku od Isusa i zato se nisu kao obično primicali k Njemu, već su zaostajali, tako da je On bio ispred njih kad su ušli u Kapernaum. Isus je čitao njihove misli. On je čeznuo da ih posavetuje i pouči. Međutim, čekao je miran trenutak, kad će njihova srca da budu otvorena da prime Njegove reči.
Uskoro, kad su stigli u grad, skupljač crkvenih prihoda prišao je Petru s pitanjem: »Zar vaš učitelj ne će dati didrahme?« Ovaj porez nije bila građanska obaveza, već verski doprinos koji je godišnje svaki Jevrejin morao platiti za potpomaganje Hrama. Neplaćanje ovog poreza smatralo se nevernošću Hramu – po mišljenju rabina – najtežim grehom. Spasiteljev stav prema rabinskim zakonima i Njegovi jasni ukori braniteljima predaja, pružali su izgovor za optužbu da On želi da unište Njegov ugled. U skupljaču poreza našli su prikladnog saveznika.
Petar je video u skupljačevom pitanju nagoveštaj koji je napadao Hristovu odanost Hramu. Revan za čast svog Učitelja, žurno je odgovorio ne savetujući se s Njim, da će Isus platiti porez.
Međutim, Petra je samo delomično razumeo nameru ovog čoveka koji mu je postavio pitanje. Postojali su izvesni slojevi za koje se smatralo da su oslobođeni plaćanja poreza. U Mojsijevo vremo Leviti, kad su bili izdvojeni za službu u svetinji, nisu dobili nikakvo nasledstvo među narodom. Gospod je rekao: »Za to nema pleme Levijevo dela ni našljedstva s braćom svojom; Gospod je našljedstvo njegovo.« (5. Mojsijeva 10,9) U Hristovo vreme sveštenici i Leviti još uvek su se smatrali posebno posvećenim Hramu i od njih se nije zahtevalo da daju godišnji doprinos za njegovo podržavanje. Proroci su takođe bili oslobođeni ovog plaćanja. Zahtevajući porez od Isusa, rabini su odbacili Njegovu tvrdnju da je prorok ili učitelj, postupajući prema Njemu kao prema bilo kojoj svakidašnjoj osobi. Njegovo odbijanje da plati porez značilo bi nepoštovanje Hrama, dok bi se s druge strane, plaćanje uzelo kao opravdanje za to što su Ga odbacili kao proroka.
Samo malo pre toga, Petar je priznao Isusa kao Božjeg Sina, ali sad je propustio priliku da otkrije karakter svog Učitelja. Svojim odgovorom skupljaču da će Isus platiti porez, on je ustvari potvrdio pogrešnu predodžbu o Njemu, koju su sveštenici i poglavari pokušali razglasiti.
Kad je Petar ušao u kuću, Spasitelj se nije pozvao na ono što se dogodilo, već je upitao: »Šta misliš Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju poreze i harače, ili od svojih sinova ili od tuđih?« Petar je odgovorio: »Od tuđih!« Onda je Isus rekao: »Dakle ne plaćaju sinovi.« Dok se narod neke zemlje oporezuje za izdržavanje svog cara, deca vladara, toga su oslobođena. Tako je i Izrael, po vlastitoj izjavi Božji narod, bio pozvan da održava Njegovu službu, ali Isus, Božji Sin, nije imao takvu obavezu. Ako su Leviti bili oslobođeni zbog svoje povezanosti s Hramom, koliko više je to trebao da bude On kome je Hram bio dom Njegova Oca!
Da je Isus platio porez bez protivljenja, On bi ustvari podržao opravdanost zahteva i tako se odrekao svoje božanske prirode. Ali dok je smatrao za dobro da ispuni zahtev, porekao je tvrdnju na kojoj je on vio zasnovan. U načinu kako je osigurao plaćanje poreza pružio je dokaz o svom božanskom karakteru. Jasno je pokazao da je On jedno s Bogom i zbog toga nije podložan porezu kao običan podanik carstva.
»Idi na more«, naložio je Petru, »i baci udicu, i koju prvu uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naći ćeš stater; uzmi ga te im podaj za me i za se.«
Iako je svoju božansku prirodu zaodenuo u ljudsku prirodu ovim čudom otkrio je svoju slavu. Bilo je očito da je to Onaj koji je preko Davida objavio: »Jer je moje sve gorsko zverje, i stoka po planinama na hiljade. Znam sve ptice po gorama i krasota poljska preda mnom je. Da ogladnim, ne bih rekao, jer moja vasiljena i sve što je u njoj.« (Psalam 50,10–12)
Iako je razjasnio da ne podleže nikakvoj obavezi da plaća porez, Isus nije stupio ni u kakvu raspravu s Jevrejima o ovom predmetu, jer bi oni pogrešno protumačili Njegove reči, i okrenuli ih protiv Njega. da ih ne bi sablaznio odbijanjem davanja poreza, On je učinio ono što se pravom od Njega nije moglo zahtevati. Ova pouka imaće veliku vrednost za Njegove učenike. uskoro su se trebale desiti značajne promene u njihovom odnosu prema službi u Hramu i Hristos ih je poučio da se nepotrebno ne suprotstavljaju uspostavljenom poretku. Koliko je god moguće, treba da izbegnu pružanje povoda za pogrešno tumačenje, svoje vere. Hrišćani ne smeju žrtvovati nijedno načelo istine, no kad god je to moguće oni treba da izbegnu rasprave.
Dok su Hristos i učenici bili sami u kući, a Petar otišao na more, Isus je pozvao druge k sebi i upitao: »Šta se prepiraste putem među sobom?« Isusovo prisustvo i Njegovo pitanje ceo predmet postavili su pod sasvim drukčije svetlo od onoga u kome im se pojavljivao dok su se usput prepirali.
Nisu progovorili zbog sramote i samoosuđivanja. Isus im je rekao da će umreti za njih, pa se njihovo sebično vlastoljublje našlo u bolnoj suprotnosti s Njegovom nesebičnom ljubavi.
Kad im je rekao da će da bude ubijen i da će ponovo ustati, Isus ih je pokušao uvesti u razgovor
o velikoj probi njihove vere. Da su bili spremni da prihvate ono što im je On želeo objaviti, bili bi pošteđeni gorkih patnji i očajanja. Međutim, iako je tako otvoreno govorio o onome što Ga očekuje, Njegovo spominjanje činjenice da uskoro treba ići u Jerusalim ponovo je rasplamsalo njihovu nadu da će carstvo uskoro da bude uspostavljeno. Ovo je podstaklo pitanja o tome ko će zauzeti najviša mesta. Nakon Petrovog povratka s mora učenici su mu preneli Spasiteljevo pitanje i napokon jedan se ohrabrio da upita Isusa: »Ko je dakle najveći u carstvu nebeskome?«
Spasitelj je okupio svoje učenike oko sebe i rekao im: »Koji hoće da bude prvi neka bude od sviju najzadnji i svima sluga.« U ovim rečima bilo je ozbiljnosti i uticajnosti koje učenici uopšte nisu mogli razumeti. Ono što je Hristos raspoznavao, oni nisu mogli da vide. Nisu razumeli prirodu Hristovog carstva i ovo nepoznavanje bilo je očevidan uzrok njihove prepirke. Međutim, stvarni uzrok ležao je mnogo dublje. Objašnjavajući prirodu svog carstva, Hristos je mogao privremeno ugušiti njihovu raspravu, ali to ne bi dotaklo uzrok koji se nalazio mnogo dublje. Čak i kad su dobili najcelovitije saznanje, svako pitanje prvenstva moglo je obnoviti nevolju. Na taj način na Crkvu bi se navuklo zlo posle Hristovog odlaska. Rasprava oko najvišeg mesta predstavljala je delovanje istog duha koji se javio u početku velike borbe u gornjim svetovima i koja je dovela Hrista s Neba da umre. Pred njim se podignula vizija o Luciferu, sinu jutra, koji je slavom nadmašivao sve anđele oko prestola i koji je bio povezan s Božjim Sinom najčvršćim vezama. Lucifer je rekao: »Izjednačiću se s višnjim« (Isaija 14,12.14), pa je želja za samouzdizanjem unela svađu u nebeske prostore i proterala mnoštvo Božjih četa. Da je Lucifer stvarno želeo da bude sličan Svevišnjem nikada ne bi napustio svoje određeno mesto na Nebu; jer se duhu Svevišnjega jasno pokazuje u nesebičnoj službi. Lucifer je želeo Božju moć, ali ne Njegov karakter. Želeo je za sebe najviše mesto i svako stvorenje pokretano njegovim duhom, učiniće to isto. Na taj način neizbežno nastaju otuđenost, svađe i nesloga. Vlast postaje nagrada najjačih. Sotonino carstvo je carstvo prinude; svaki pojedinac smatra drugoga preprekom na svom putu napretka ili pak stepenicama po kojima će se popeti na više mesto.
Dok je Lucifer smatrao da je ono što treba dostići – jednakost s Bogom, Hristos, Uzvišeni, »ponizio je sam sebe uzevši obličje sluge, postavši poslušan do same smrti, a smrti krsteve.« (Filibljanima 2,7.8) Sad se krst nalazio upravo pred Njim, a Njegovi učenici bili su toliko ispunjeni samoživošću – pravim načelom Sotoninog carstva – da nisu mogli saosećati sa svojim Gospodom niti čak razumeti dok je govorio o svom poniženju za njih.
Vrlo nežno, ali sa svečanim naglaskom, Isus je pokušao ispraviti zlo. On je pokazao koje načelo vlada u nebeskom carstvu i u čemu se sastoji prava veličina ocenjena merilima nebeskih dvorova. One koji su pokretali ponos i ljubav prema isticanju, mislili su o sebi i nagradi koju će dobiti, a ne o tome kako će vratiti Bogu darove koje su primili. Oni neće imati nikakvog mesta u nebeskom carstvu, jer su se uvrstili u Sotonine redove.
Pre časti ide poniznost. da popuni visoko mesto pred ljudima, Nebo bira radnika koji, kao Jovan Krstitelj, pred Bogom zauzima nisko mesto. Učenik koji najviše liči detetu najuspešniji je u radu za Boga. Nebeska bića mogu sarađivati s onim koji ne želi uzvisiti sebe, već spasiti ljude. Onaj koji najdublje oseća svoju potrebu za božanskom pomoći, moliće se za nju, pa će mu Sveti Duh darovati deo Isusove svetlosti, što će ojačati i uzdići dušu. Nakon susreta s Hristom poći će da radi za one koji umiru u svojim gresima. On je pomazan za svoju službu i imaće uspeha tamo gde bi mnogi učeni i umni pretpjeli neuspeh.
Ali, kad se ljudi uzvise, smatrajući da su nezamenljivi za uspeh Božjeg velikog plana, Gospod će učiniti da ostanu po strani. Tako će se jasno pokazati da Gospod ne zavisi od njih. Rad neće stati zato što su uklonjeni iz njega, nego će ići napred s većom silom.
Isusovim učenicima nije bilo dovoljno da samo budu poučeni o prirodi Njegovog carstva. Bila im je potrebna promena srca koja bi ih dovela u sklad s Njegovim načelima. Pozvavši dete k sebi, Isus ga je doveo među njih, uzeo nežno u svoje naručje i rekao: »Ako se ne povratite i ne budete kao deca, ne ćete ući u carstvo nebesko.« Jednostavnost, zaboravljanje na sebe i dečja ljubav ispunjena poverenjem – osobine su koje Nebo ceni. To su osobine prave veličine.
Isus je ponovo objasnio učenicima da se Njegovo carstvo ne odlikuje zemaljskim dostojanstvom i razmetljivošću. Kod Isusovih nogu zaboravljaju se sva ova posebna obeležja. Bogati i siromašni, učeni i neobrazovani sreću se ne pomišljajući na društevni sloj, ili svetovno prvenstvo. Svi se sreću kao duše otkupljene krvlju, podjednako zavisni od Onoga koji ih je otkupio Bogu.
Iskrena, skrušena duša dragocena je u Božjim očima. On stavlja svoj pečat na ljude ne prema društvenom sloju, ne prema njihovom bogatstvu, ne prema njihovoj umnoj veličini, već prema njihovom jedinstvu s Hristom. Gospod slave zadovoljan je onima koji su krotka i ponizna srca. »Ti mi daješ«, rekao je David, »štit spasenja svojega;… i milost tvoja«, kao bitni sastojak ljudskog karaktera, »čini me velika.« (Psalam 18,35)
»Ko jedno ovako dete primi u ime moje«, rekao je Isus, »mene prima; a ko mene primi ne prima mene nego onoga koji je mene poslao.« »Ovako veli Gospod: nebo je presto moj i zemlja podnožje nogama mojim… ali na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drhće od moje reči.« (Isaija 66,1.2)
Spasiteljeve reči probudile su u učenicima osećaj nepoverenja prema sebi. Odgovor nije ni na kog posebno aludirao, ali Jovan je bio podstaknut da upita je li u jednom slučaju njegov postupak bio pravilan. U detinjem duhu izložio je taj predmet Isusu. »Učitelju«, rekao je on, »videsmo jednoga gde imenom tvojim izgoni đavole koji ne ide za nama: i zabranismo mu, jer ne ide za nama.«
Sprečavanje ovog čoveka Jakov i Jovan smatrali su da brane čast svog Gospoda, ali počeli su uviđati da su bili ljubomorni radi sebe samih. Priznali su svoju grešku i prihvatili su Hristov ukor: »Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio da može brzo zlo govoriti za mnom.« Nije se smelo odbaciti nikoga ko je na bilo koji način pokazao prijateljstvo prema Hristu. Bilo je mnogo onih koji su duboko pokrenuti Hristovim karakterom i delima otvarali u veri svoja srca Njemu, pa su učenici, koji nisu mogli da čitaju pobude, morali da budu pažljivi da ne obeshrabre ove duše. Kad Isus ne bude više u telu bio među njima, i delo bude prepušteno njihovim rukama, ne smeju se odati sebičnom i isključivom duhu, već otkriti isto dalekosežno saučešće koje su videli kod svog Učitelja.
Činjenica da se neko u svemu ne usklađuje s našim ličnim zamislima i shvatanjima nije opravdanje za to što mu zabranjujemo da radi za Boga. Hristos je veliki Učitelj; mi ne treba da sudimo ni zapovedamo, već da svi u poniznosti sedimo kraj Isusovih nogu i učimo se od Njega. Svaka duša koju je Bogu učinio revnosnom predstavlja kanal preko kojeg će Hristos otkriti svoju ljubav koja prašta. Kako bismo trebali da budemo pažljivi da ne bismo obeshrabrili nekog od nosilaca Božje svetlosti i tako presekli zrake kojima bi On obasjao svet!
Grubost ili hladnoća koji neki od učenika pokazuju prema osobi koju Hristos privlači – takav čin kao onaj Jovanov, kad je zabranio čoveku da čini čuda u Hristovo ime – može skrenuti stope na neprijateljsku stazu i prouzrokovati gubitak jedne duše. Za takvoga koji to čini Isus je rekao: »Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu i da se baci u more.« Zatim je dodao: »I ako te ruka tvoja sablažnjava, odseci je; bolje ti je bez ruke u život ući, nego li s obe ruke ući u pakao, u oganj večni. I ako te noga tvoja sablažnja, odseci je; bolje ti je ući u život jromu, nego li s dve noge da te bace u pakao.« (Marko 9,43–45)
Čemu ovaj ozbiljan govor, od koga nijedan drugi ne može da bude stroži? Zato »jer je sin čovečij došao da nađe i spase što je izgubljeno«. Zar će onda Njegovi učenici pokazivati manje obzira prema dušama svojih bližnjih od obzira koji je pokazivalo Veličanstvo Neba? Za svaku dušu plaćena je beskrajna cena i zato je strašan greh odvratiti jednu dušu od Hrista, tako da će za nju da budu uzaludni Spasiteljeva ljubav, poniženje i samrtne muke.
»Teško svetu od sablazni! jer je potrebno da dođu sablazni!« (Matej 18,7) Svet, podstaknut od Sotone, sigurno će se suprotstavljati Hristovim sledbenicima i težiće da uništi njihovu veru, ali teško onome koji je uzeo Hristovo ime, a nađe se da obavlja ovaj posao. Našeg Spasitelja ponižavaju oni koji tvrde da Mu služe, ali koji pogrešno predstavljaju Njegov karakter, a time su mnogi prevareni i povedeni na pogrešne staze.
Svaku naviku ili običaj koji bi vodio u greh nanevši sramotu Hristu, bez obzira na žrtve, bolje je odbaciti. Ono što obeščašćuje Boga ne može koristiti duši. Nebeski blagoslov ne može da prati nijednog čoveka koji krši večna načela pravde. Samo jedan greh kojem se ugađa dovoljan je da unizi karakter i zavede druge. Kad bismo odsekli nogu ili ruku, ili kad bismo čak i oko izvadili da bi spasili telo od smrti, koliko bismo trebali da budmo odlučniji da odbacimo greh koji donosi smrt duši!
U određenoj službi svakoj žrtvi dodavala se sol. Ovo, kao i žrtvovanje tamjana, označavalo je da jedino Hristova pravda može tu službu učiniti prihvatljivom Bogu. Pozivajući se na ovaj postupak, Isus je rekao: »Svaka će se žrtva solju posoliti.« »Imajte so u sebi, i mir imajte među sobom.« Svi koji žele prineti sebe »u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu« (Rimljanima 12,1) moraju primiti spasonosnu sol, pravdu našeg Spasitelja. Tada oni postaju »so zemlji«, i kao što so čuva od raspadanja tako oni sprečavaju zlo među ljudima. (Matej 5,13) Međutim, ako je so izgubila svoj ukus, ako pobožnost postoji samo po imenu bez Hristove ljubavi, tada tu nema nikakve sile za dobro. Taj život ne može izvršiti nikakav spasonosni uticaj na svet. Vaša snaga i delotvornost u izgrađivanju Mog carstva, kaže Isus, zavisi od vašeg primanja Mog Duha. Morate postati učesnici u Mojoj milosti, da biste postali miris života na život. Tada neće biti nikakvog suparništva, nikakve sebičnosti, nikakve želje za najvišim položajem. Imaćete takvu ljubav koja ne traži svoje, već dobro drugih.
Neka grešnik koji se kaje upravi svoje oči na »Jagnje Božije koje uze na se grehe sveta«, (Jovan 1,29) i gledanjem doživi promenu. Njegovo strahovanje pretvoriće se u radost, njegove sumnje u nadu. Izniknuće zahvalnost. Kameno srce je razbijeno! Bujica ljubavi izliva se u srce. Hristos je u njemu izvor vode koja teče u večni život. Kad gledamo Isusa, čoveka boli, upoznatog s tugom, kako radi na spašavanju izgubljenih, kako ga ponižavaju, preziru, ismehuju, gone iz grada u grad, dok nije ispunio svoju misiju; kad Ga gledamo u Getsimaniji, s krupnim kapima krvavog znoja i kako na krstu umire u samrtnim mukama – kad ovo vidimo, naše ja neće više bučno zahtevati da bude cenjeno. Gledajući na Isusa postidećemo se svoje hladnoće, svoje neosetljivosti, svoje sebičnosti. Bićemo spremni da budemo nešto ili ništa, tako da od srca možemo služiti Učitelju. Radovaćemo se da nosimo krst za Isusom, da trpimo iskušenje, sramotu ili progonstvo za Njega koga volimo.
»Dužni smo dakle mi jaki slabih nositi, i ne sebi ugađati.« (Rimljanima 15,1) Nijedna duša koja veruje u Hrista, iako joj vera može da bude slaba a koraki nesigurni kao u maloga deteta, ne sme prezirati. Svim onim što smo kao prednost dobili nad drugima – bilo to obrazovanje ili uglađenost, plemenitost karaktera, hrišćansko vaspitanje, versko iskustvo – dužni smo onima koji imaju manje mogućnosti i – koliko god to leži u našoj moći – treba da im služimo. Ako smo jaki, moramo podupreti ruke slabih. Anđeli slave koji stalno gledaju lice nebeskog Oca raduju se službi ovim najmanjima. Oni se posebno brinu za duše koje su ustrašene, koje imaju mnoge neprijatne crte karaktera. anđeli su uvek prisutni tamo gde su najpotrebniji, kraj onih koji imaju najžešće borbe sa sobom i čije prilike su vrlo obeshrabrujuće. U ovoj službi sarađivaće Hristovi pravi sledbenici.
Ako bi ko od ovih malih bio pobeđen i učinio neko zlo protiv vas, tada je vaš zadatak da ga pokušate vratiti dobru. Nemojte očekivati od njega da prvi učini napor za pomirenje. »Što vam se čini?«, rekao je Isus, »Kad ima jedan čovek sto ovaca pa zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini, i ne ide da traži onu što je zašla? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onima devedeset i devet što nisu zašle. Tako nije volja oca vašega nebeskoga da pogine jedan od ovih malih.«
U duhu krotkosti i »čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan« (Galatima 6,1) idi onome koji greši i »pokaraj ga među sobom i njim samim.« Nemoj ga osramotiti, iznoseći njegovu krivicu drugima, niti nanositi sramotu Hristu objavljujući greh ili pogrešku onoga koji niti nanositi sramotu Hristu objavljujući greh ili pogrešku onoga koji nosi Njegovo ime. Često se onome koji greši mora jasno izneti istina; on se mora dovesti dotle da uvidi svoju pogrešku, da bi se mogao popraviti. Međutim, ti ne treba da sudiš ili osuđuješ. Nemoj učiniti nikakav pokušaj da bi opravdao samoga sebe. neka sav tvoj trud bude za njegovo obnovljenje. U postupanju s ranama duše potreban je najnežniji dodir, najtananija osetljivost. jedino ljubav koja ističe iz Čoveka s Golgote ovde može da bude od koristi. Sa sažaljivom nežnošću neka brat postupa s bratom, pa ako uspe, on će »spasti dušu od smrti« i »pokriti mnoštvo greha«. (Jakov 5,20)
Međutim, čak i ovaj napor može biti nedovoljan. Tada, rekao je Isus: »Uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu.« Moguće je da će njihov združeni uticaj prevladati tamo gde je uticaj prvoga ostao neuspešan. Budući da nisu bili učesnici u toj teškoći, oni će najverojatnije delovati nepristrasno, pa će ta činjenica njihovom savetu dati veće značenje kod onoga koji greši.
Ako ih tada ne bude poslušao, onda, a nikako pre toga, to pitanje treba izneti pred ceo skup vernika. Neka se vernici, kao Hristovi predstavnici, ujedine u molitvi i usrdnoj molbi s ljubavlju da bi se prestupnik popravio. Sveti Duh će govoriti preko svojih slugu, moleći zabludelog da se vrati Bogu. Apostol Pavle, nadahnut, kaže: »Kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo, pomirite se s Bogom« (2. Korinćanima 5,20) Onaj koji odbaci ovaj zajednički predlog, prekinuo je vezu koja ga spaja s Hristom, i tako se sam osvojio od zajednice vernih. Nakon toga, kaže Isus, »da ti bude neznabožac i carinik«. Međutim, on se ne sme smatrati odstranjinim od Božje milosti. Neka se bude prezren ili zanemaren od svoje ranije braće, već njegovan s nežnošću i saosećanjem, kao jedna od izgubljenih ovaca koju Hristos još uvek želi dovesti u svoj tor.
Hristovo uputstvo o postupku prema zabludelom ponavlja u znatno određenim obliku učenje dato Izrailju preko Mojsija: »Nemoj mrzeti na brata svojega u srcu svojem; slobodno iskaraj bližnjega svoga, i nemoj trpeti greha na njemu.« (3. Mojsijeva 19,17) to znači, ako ko zanemari dužnost pokušaja da vrati one koji su u zabludi i grehu, koju je Hristos odredio, on postaje sudionikom u grehu. Za zla koja smo mogli zaustaviti, isto smo toliko odgovorni kao da smo sami krivi za ta dela.
Međutim, onome koji čini zlo treba da usmerimo pažnju na zlo. To ne smemo načiniti predmetom svojih međusobnih komentara i kritikovanja; čak ni nakon kazivanja crkvi, nemamo pravo da to ponovimo drugima. Saznanje o greškama hrišćana biće samo uzrok spoticanja za svet koji ne veruje; a razmišljanjem o ovome, možemo imati samo štetu, jer posmatranjem i mi se menjamo. U težnji da ispravimo greške nekog brata, Hristov Duh će nas voditi da ga štitimo, koliko je god to moguće od kritikovanja čak i njegove braće i još mnogo više od prekora nevernog sveta. I sami grešimo i potrebna nam je Hristova milost i praštanje, pa upravo onako kako želimo da On postupa s nama, On nam nalaže da i mi postupamo jedan prema drugome.
»Štogod svežete na zemlji biće svezano na nebu, i štogod razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu.« Vi delujete kao poslanici Neba i vaše delo je za večnost.
Međutim, sami ne moramo nositi ovu veliku odgovornost. Gde god se iskrenim srcem sluša Njegova reč, tu i Hristos prebiva. On nije prisutan samo na skupovima u crkvi, većće da bude i tamo gde god se učenici, ma koliko ih malo bilo, sastaju u Njegovo ime. Tako On kaže: »Ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, za što se uzmole, daće im otac moj koji je na nebesima.«
Isus izjavom: »Otac moj koji je na nebesima« kao da podseća svoje učenike da On, dok je svojom ljudskom prirodom povezan s njima, sudeluje u njihovim iskušenjima i saoseća s njima u njihovim patnjama, On je svojom božanskom prirodom povezan s prestolom Beskonačnoga. Kakve li sigurnosti! Nebeska sveta bića sjedinjuju se s ljudima saosećajući i radeći na spašavanju onih koji su izgubljeni. Sva sila Neba sjedinjuje se s ljudskom sposobnosti da duše privuče Hristu.
