Zasnovano na Mateju 14,22–23; Marku 6,45–52; Jovanu 6,24–21.
Sedeći u ravnici obrasloj travom u sumraku proljetne večeri, ljudi su jeli hranu za koju se Hristos pobrinuo. Reči koje su tog dana slušali dolazile su im kao Božji glas. dela izlečenja kojima su bili svedoci mogla je učiniti samo božanska sila. Međutim, čudo s hlebovima ostavilo je utisak na svakoga u tom silnome mnoštvu. Svi su imali koristi od tog čuda. U Mojsijevo vreme Bog je hranio Izrailj manom u pustinji; ko je ovaj koji ih je nahranio ovog dana ako ne Onaj o kome je prorokovao Mojsije? Nikakva ljudska sila ne može stvoriti od pet ječmenih hlebova i divje male ribe dovoljno hrane da se nahrane hiljade gladnih ljudi. Oni su govorili jedni drugima: »Ovo je zaista onaj prorok koji treba da dođe na svet.«
Ovo uverenje jačalo je u toku celoga dana. Ovo krunišno delo je jemstvo da je dugo očekivani Oslobodilac među njima. Nade naroda sve su se više podizale. To je Onaj koji će od Judeje načiniti zemaljski raj, zemlju u kojoj teče mleko i med. On može ispuniti svaku želju. On može slomiti silu omrznutih Rimljana. On može ispuniti svaku želju. On može slomiti silu omrznutih Rimljana. On može osloboditi Judu i Jerusalim. On može isceliti vojnike ranjene u borbi. On može snabdeti cele armije hranom. On može osvojiti narode i dati Izrailju dugo željenu nadmoć.
U svom oduševljenju narod je spreman da Ga odmah kruniše za cara. Uviđaju da On ne čini nikakav napor da privuče pažnju na sebe ili da sebi pribavi čast. U ovom On se bitno razlikuje od sveštenika i poglavara pa su se bojali da nikada neće zahtevati svoje pravo na Davidov presto. Pošto su se zajednički savetovali, složili su se da Ga silom uzmu i proglase carem Izrailja. Učenici su se udružili s mnoštvom u izjavi da je Davidov presto zakonito nasleđe njihovog Učitelja. Skromnost, govorili su oni, pokreće Hrista da odbije takvu počast. Neka narod uzdigne svog Oslobodioca. Neka oholi sveštenici i poglavari budu primorani da poštuju Onoga koji dolazi zaodenut vlašću od Boga.
Revnosno su se pripremali da sprovedu svoju nameru; ali Isus je sagledao kakav je proces pokrenut i razumeo je ono što oni nisu mogli razumeti – kakav će biti rezultat takvog pokreta. Čak i sad sveštenici i poglavari traže Njegov život. Oni Ga optužuju da odvaja narod od njih. Nasilje i pobuna pratiće napore da Ga postave na presto i delovanje duhovnog carstva biće ometano. Pokret se mora zaustaviti bez odlaganja. Pozvavši svoje učenike, Isus im zapoveda da uzmu čamac i da se odmah vrate u Kapernaum, prepuštajući Njemu da raspusti narod.
Nikada ranije nije im izgledalo tako teško ispuniti Hristov nalog. Učenici su se dugo nadali nekom narodnom pokretu koji će postaviti Isusa na presto; oni nisu mogli podneti pomisao da će biti uzaludno sve ovo oduševljenje. Mnoštvo koje se okupljalo da proslavi Pashu bilo je željno da vidi novog proroka. Njegovim sledbenicima ovo se učinilo zlatnom prilikom da svog voljenog Učitelja postave na presto Izrailjev. U žaru ovog novog stremljenja ka slavi, teško im je bilo da odu sami i ostave Isusa usamljenog na toj pustoj obali. Oni su se bunili protiv takvog dogovora; ali Isus je sada govorio s takvom vlašću kakvu nikada ranije nije pokazivao prema njima. Znali su da bi dalje opiranje s njihove strane bilo beskorisno pa su se u tišini okrenuli prema moru.
Isus je tada naredio mnoštvu da se raziđe; Njegov način postupanja bio je tako odlučan te se nisu usuđivali da Ga ne poslušaju. Reči hvale i ushićenja zamrle su na njihovim usnama. Njihovi koraci bili su zaustavljeni u samom pokušaju da Ga uhvate, a radostan i revnostan pogled iščezao je s njihovih lica. U tom mnoštvu ima ljudi snažnog uma i čvrste odlučnosti; ali Isusovo carsko držanje i nekoliko Njegovih mirnih reči naredbe, umirile su meteži osujetile njihove planove. U Njemu su prepoznali silu koja je iznad svih zemljaskih vlasti i bez ikakvog pitanja su se pokorili.
Ostavši sam, Isus »pope se na goru da se pomoli Bogu.« Satima je nastavio usrdno razgovarati sa Bogom. Te molitve nisu bile za Njega lično, već za ljude. Molio se za silu da ljudima otkrije božanski karakter svoje misije, da Sotona ne bi pomračio njihovu moć razumevanja i izopačio njihovo rasuđivanje. Spasitelj je znao da su Njegovi dani lične službe na Zemlji bili gotovo na izmaku i da je malo onih koji će Ga prihvatiti kao svoga Spasitelja. U duševnoj patnji i borbi molio se za svoje učenike. Na njih su trebala doći strahovita iskušenja. Njihove dugo njegovane nade, zasnovane na široko proširenim zabludama, biće izneverene na vrlo bolan i ponižavajući način. Umesto uzdizanja na Davidov presto oni će da budu svedoci Njegovog raspeća. To je zaista trebalo da bude Njegovo pravo krunisanje. Ali, oni to nisu razumevali, pa kad na njih dođu velika iskušenja, teško će ih razaznati kao iskušenja. Bez Svetog Duha, koji će im prosvetliti razum i proširiti razumevanje, vera učenika bi pala. Isusa je bolelo to što su njihova shvatanja o Njegovom carstvu bila u velikoj meri ograničena na svetovno veličanje i čast. Na Njegovom srcu ležao je težak teret zbog njih i On je s teškim duševnim patnjama i suzama izlivao svoje molitve.
Učenici nisu odmah krenuli s kopna, kako im je Isus zapovedio. Čekali su izvesno vreme, u nadi da će im se približiti. Međutim, kad su videli da se mrak brzo spušta, »uđoše u lađu, i pođoše preko mora u Kapernaum«. Napustili su Isusa s nezadovoljstvom u srcima, ljutiti na Njega više no ikada ranije, otkako su Ga priznali za svog Gospoda. Gunđali su zato što im nije bilo dopušteno da Ga proglase carem. Okrivljavali su sebe što su se tako lako pokorili Njegovoj zapovesti. Smatrali su da su većom upornošću mogli postići svoj cilj.
Neverstvo je obuzelo njihove umove i srca. Častoljublje ih je zaslepilo. Znali su da fariseji mrze Isusa i žarko su želeli da Ga vide na visokom položaju koji je po njihovom mišljenju zasluživao. Biti sjedinjen sa Učiteljem koji može činiti veličanstvena čuda, a ipak biti opadan kao varalica, bilo je iskušenje koje su oni teško podnosili. Da li je trebalo da se uvek smatraju sledbenicima lažnog proroka? Zar Hristos nikada neće preuzeti carsku vlast? Zašto se On koji je posedovao takvu silu nije otkrio u svom pravom karakteru i učinio njihov put manje bolnim? Zašto nije spasio Jovana Krstitelja od nasilne smrti? Učenici su tako razmišljali sve dok na sebe nisu navukli veliku duhovnu tamu. Pitali su se da li je Isus možda neki varalica kako su to fariseji tvrdili?
Učenici su tog dana bili svedoci Hristovih veličanstvenih dela. Činilo se kao da je Nebo sišlo na zemlju. Sećanje na taj veličanstveni, slavni dan trebalo ih je nadahnuti verom i nadom. Da su iz suviška svoga srca međusobno razgovarali o ovom danu ne bi došli u iskušenje. Međutim, njihovo razočaranje zaokupilo je njihove misli. Hristove reči: »Skupite komade… da ništa ne propadne« bile su prepune značenja. To su bili trenuci velikih blagoslova za učenike, ali su ih oni sve zaboravili. Nalazili su se usred uzburkanih voda. Njihove misli bile su uznemirene i nerazborite, a Gospod im je dao nešto drugo što će potresti njihove duše i zaposliti njihove umove. Bog to često čini kad ljudi sami sebi stvaraju terete i nevolje. Učenici nisu imali potrebe da stvaraju nevolje. Opasnost se brzo približavala.
Neprimetno im se približavala velika bura, a oni za nju nisu bili spremni. To je bila iznenadna suprotnost vrlo lepom danu, i zato kad ih je oluja zahvatila, oni su se prestrašili. Zaboravili su svoje nezadovoljstvo, svoje neverstvo i svoje nestrpljenje. Svi su radili da sačuvaju lađu da ne potone. Vitsaida morem nije bila daleko od mesta na kojem su očekivali da će sresti Isusa. Po običnom vremenu putovanje je zahtevalo samo nekoliko sati, ali sada su plovili sve dalje i dalje od mesta kome su težili. Do četvrte noćne straže mučili su se veslajući. Tada su umorni ljudi shvatili da su izgubljeni. Čeznuli su za prisustvom svog Učitelja, jer im je more u buri i mraku pružalo pouku o njihovoj bespomoćnosti.
Isus ih nije zaboravio. Onaj koji je sa obale bdio video je ove uzneverene ljude kako se bore s olujom. Nijednog trenutka nije izgubio iz vida svoje učenike. S dubokom zabrinutošću Njegove oči pratile su čamac s dragocenim teretom koji je bura bacala tamo–amo, jer ovi ljudi trebali su postati svetlost svetu. Kao što majka u svojoj nežnoj ljubavi bdi nad svojim detetom, tako je i milostivi Učitelj bdio nad svojim učenicima. Kad su se njihova srca pokorila, kad je njihovo nesveto slavoljublje utihnulo, a oni se u poniznosti molili za pomoć, pomoć im je stigla.
U trenutku kad su mislili da su izgubljeni, zračak svetlosti otkrio je tajanstvenu priliku koja im se približavala po vodi. Međutim, oni ne shvataju da je to Isus. Onoga koji im je došao u pomoć, smatrali su neprijateljem. Obuzeo ih je užas. Ruke koje su čvrsto držale vesla mišićima kao od železa, sada su ih ispustile. Čamac je prepušten ćudima valova; sve oči usmerene su na ovu utvaru čoveka koji hoda po velikim, zapjenušanim valovima uskipjelog mora.
Misleći da je to priviđenje predznak njihovog uništenja povikali su u strahu. Isus je išao kao da će ih mimoići; ali prepoznali su Ga i povikali preklinjući za Njegovu pomoć. Njihov voljeni Učitelj se okrenuo, Njegov glas utišao je njihov strah: »Ne bojte se; ja sam, ne plašite se.«
Čim su shvatili ovu čudesnu činjenicu, Petar je bio gotovo izvan sebe od radosti. Kao da je jedva mogao poverovati, povikao je: »Gospode! ako si ti, reci mi da dođem k tebi po vodi. A on reče : hodi.«
Gledajući u Isusa, Petar je sigurno hodao; ali kad se u samozadovoljstvu okrenuo prema svojim drugovima u čamcu, njegove oči odvojile su se od Spasitelja. Vetar je bio žestok. Valovi su se visoko podizali i prolazili upravo između njega i Učitelja; i on se uplašio. Za trenutak Hristos je bio sakriven od Njegovog pogleda i Njegova vera je klonula. Počeo je da tone. Međutim, dok su siloviti valovi pretili smrću, Petar je podignuo svoje oči s besnih valova i upravljajući ih na Isusa, uzviknuo: »Gospode, pomagaj!« Isus je odmah dohvatio ispruženu ruku rekavši: »Maloverni! zašto se posumnja?«
Idući jedan kraj drugoga, dok je Petrova ruka počivala u ruci Učiteljevoj, zajedno su ušli u čamac. Međutim, Petar je sada bio tih i miran. Nije imao razloga da se hvali pred svojim drugovima; gotovo je izgubio život zbog neverstva i samouzvišenja. Kad je skrenuo svoj pogled sa Isusa, izgubio je uporište pod nogama i potonuo je usred valova.
Kako smo često, kad naiđu nevolje na nas, i mi slični Petru! Gledamo valove, umesto da svoje oči netremice držimo upravljene na Spasitelja. Naši koraci počinju klizati i nabujale vode prelazile preko naših duša. Isus nije pozvao Petra da dođe k Njemu da bi poginuo; On nas ne poziva da Ga sledimo da bi nas zatim napustio.« »Ne boj se«, kaže On, »jer te otkupih pozvah te po imenu tvom; neće te potopiti; kad pođeš preko vode ja ću biti s tobom, ili preko reka, neće te potopiti; kad pođeš kroz oganja, ne ćeš izgoreti i ne će te plamen opaliti. Jer sam ja Gospod, Bog tvoj, svetac Izrailjev, spasitelj tvoj.« (Isaija 43,1–3)
Isus je čitao karakter svojih učenika. Znao je kako će se žestoko kušati njihova vera. U ovom slučaju na moru želeo je da otkrije Petru njegove vlastite slabosti – da mu pokaže da je njegova sigurnost u stalnoj zavisnosti od božanske sile. Usred bura iskušenja moći će sigurno hoditi samo ako se u potpunom nepouzdanju u sebe osloni na Spasitelja. U onoj točki u kojoj je mislio da je jak, Petar je bio slab; i sve dok nije shvatio svoju slabost nije mogao razumeti svoju potrebu zavisnosti od Hrista. Da je naučio pouku koju mu je Isus želeo pružiti tim iskustvom na moru, ne bi pretrpeo neuspeh kad ga je sustiglo veliko iskušenje.
Iz dana u dan Bog poučava svoju decu. Prilikama iz svakodnevnog života priprema ih da odigraju svoju ulogu na širokoj pozornici koju im je Njegovo proviđenje odredilo. Rezultat svakodnevnih proba odrediće njihovu pobedu ili poraz u velikoj životnoj krizi.
Oni koji ne uspeju da shvate svoju stalnu zavisnost od Boga podleći će iskušenju. Mi možemo da pretpostavljamo da nam noge sada čvrsto stoje i da nikada nećemo biti pomaknuti. Možemo s poverenjem da kažemo: Znam kome sam verovao; ništa ne može da pokoleba moju veru u Boga i Njegovu reč. Međutim, Sotona pokušava da iskoristi naše nasleđene i stečene crte karaktera i zaslepiti naše oči da ne vide naše potrebe i mane. Jedino svesni svoje slabosti i stalno gledajući na Isusa i mi možemo sigurno hoditi.
Kad je Isus zauzeo svoje mesto u čamcu, vetar je prestao »i odmah lađa bi na zemlji u koju iđahu.« Nakoni noći užasa nastupila je svetlost svitanja. Učenici i ostali koji su bili u čamcu, pali su pred Isusove noge sa zahvalnim srcima govoreći: »U istinu ti si sin Božji.«
