Prema istraživanjima sa državnog univerziteta San Dijega, pojavljivanje društvenih mreža nam je donelo epidemiju narcisoidnosti ili, kad bi se izrazili duhovno, idolopoklonstvo fotografisanja sebe samih. Kad pročitamo stihove kao što su „Istrebiće Gospod sve usne laskave i jezik koji govori drskosti“ (Psalam 12.3 KJ), „Ko laska prijatelju svom, razapinje mrežu nogama njegovim” (Poslovice 29.5), “Usta koja laskaju grade pogibao” (Poslovice 26.28), “Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast” (Poslovice 16.18) , zar ne vidimo da nanosimo štetu vlastitim i tuđim dušama kad jedni drugima laskamo u svojim komentarima ispod fotografija na društvenim mrežama i ispoljavamo duh ponosa kome je sotona podlegao na nebu jer su ga poneli vlastita lepota, mudrost i talenti? Da li su selfiji ili objavljivanje svojih slika i videa u skladu sa Božjom voljom ili je to nešto što jača u nama duh starog čoveka i telesnosti ili novorođenu prirodu? Da li prilikom onoga šta radimo, govorimo, kako postupamo treba da preovladava naše ja, ja, ja, ja, ja, ja, ja ili treba da odajemo slavu Hristu? Da li treba da budemo usredsređeni na sebe ili na Jagnje Božje?
