Nijedna knjiga ikada napisana ne govori o sebi na način na koji to čini Biblija. Ovo je zaista neverovatno. Ukoliko bi autor neke knjige tvrdio za sebe tako nešto, pomislili bismo da je sišao s uma. Tvrdnje koje Biblija iznosi o samoj sebi dovoljne su da bismo je uzeli u ozbiljno razmatranje; ukoliko su tačne, one čine Bibliju različitom u odnosu na bilo koju drugu knjigu ikada napisanu.
Biblija sama za sebe tvrdi da je Božja Reč. Ova tvrdnja prožima sve ostale koje je prate. Njen značaj ne bi smeo da nam promakne. Ona tvrdi za sebe da je Božja reč upućena ljudskom rodu – celom svetu, Crkvi i svakome od nas pojedinačno. Biblija nam kaže da su u njenom nastajanju posredovali ljudi, proroci i apostoli, kroz koje je Bog odlučio da prenese svoju Reč. Prorok je osoba koja govori u Božje ime. Biblija jasno izjavljuje da takvi ljudi govore u Božje ime, zato što ih je Bog izabrao i nadahnuo da to čine. (Vidi 1. Petrova 1:19-21,; 2. Timotiju 3:16.)
Uzmimo kao primer proroka Jeremiju. Jeremija je pisao u periodu između 620. i 585. godine pre Hrista, a njegova knjiga je najduža knjiga u Biblilji. Bog je rekao Jeremiji, kako čitamo u prvom poglavlju njegove knjige: »Eto metnuh riječi svoje u tvoja usta« (Jeremija 1:9). Od ovog trenutka nadalje, Jeremija iznova ponavlja izraze kao što su »Tako je Gospod rekao«, »Gospod mi je rekao«, »Kojemu dođe riječ Gospodnja« ili »Čuj reč Gospodnju«. Nemoguće je čitati Jeremiju a ne uvideti da čitamo tvrdnje koje su Božja reč upućena preko Njegovog proroka.
Ovo ne važi samo u Jeremijinom slučaju. Svaki od starozavetnih proroka – oni pre Jeremije i oni nakon njega – koristio je sličan jezik. Svi su tvrdili da su primili poruku od Boga i govorili da reči koje izgovaraju dolaze od Boga. Neki su isticali da su poruku dobili u viziji. Na primer, Isaija počinje svoju knjigu rečima: »Utvara Isaije… koju vide za Judu i za Jerusalilm.« Proroci tvrde, koristeći se jezikom sličnim Jeremijinom, da govore reč Božju. Oni su verovali da je reč upravo o tome. Nije za čuđenje što je Bog nazvan »Bogom koji govori«. Kroz Bibliju se neprestano ponavlja da je Bog govorio preko svojih izabranih predstavnika.
Druga reč koja se koristi za Bibliju jeste Pismo /Scriptures/. Reč bukvalno znači »spisi«. Sveto pismo, naziv koji se obično koristi za Bibliju, naglašava »sveto« poreklo i »svetu svrhu«. Knjige starozavetnih proroka bile su poznate Jevrejima u Isusovo vreme pod tim imenom. To je bilo »Pismo«. Sam Isus koristio je taj izraz kada je govorio o starozavetnim spisima.2 »Pismo« je bilo sveto, jer se verovalo da je Božja Reč.
I ne samo to. Pre nego što je krajem prvog veka napisan Novi zavet, Pavlove poslanice, upućene različitim zajednicama u ranohrišćanskoj Crkvi, smatrale su se »Pismom«3. One su imale isti status kao i Sveti spisi starozavetnih proroka. Takođe su ih smatrali Božjom Reči. Zatim su nastala Jevanđelja, ostali spisi Novoga zaveta, i oko 96. godine poslednja knjiga Biblije – Otkrivenje Jovanovo, u kojoj je još jednom ovo potvrđeno Jovanovim svedočanstvom: »Koji svjedoči riječ Božju« (Otkrivenje 1:2).
Od početka do kraja, Biblija za sebe tvrdi da je Reč Božja. Njeno prvo poglavlje sadrži tvrdnju koja se često ponavlja: »Reče Bog.« To su tako jasne reči da ih je jednostavno nemoguće ne razumeti ili pogrešno shvatiti. Više nego jednom, Isus je potvrdio božansku prirodu Starog zaveta rečima »pisano je«. Autor knjige The Word of the Lord /Reč Gospodnja/ obrazlaže da je važna stavka u ispitivanju tvrdnje da je Biblija zaista Božja reč zapravo »dozvoliti Bibliji da govori sama za sebe«.4 Nije preterano očekivati da će se svako razuman složiti da je vredno poslušati taj savet.
Biblija tvrdi da izveštava o Božjem delovanju u istoriji. Mnogi, a možda i većina, veruju da je čovečanstvo usamljeno u svemiru, da je ono gospodar relativno male planete smeštene na rubu jedne od miliona galaksija, izolovano u vremenu i prostoru, približavajući se kraju svog postojanja. Biblija prikazuje drugačiju sliku. Ona predstavlja naš svet kao izrazito aktivnog učesnika u kosmičkoj istoriji, svet za koji je Bog naročito zainteresovan i u čijoj je istoriji On često intervenisao.
Izveštaj o Božjem postupanju sa svojim izabranim narodom, Izrailjcima – o njihovom oslobođenju iz Egipta, prelasku preko Crvenog mora, osvajanju Hanana, odvođenju u ropstvo, povratku iz vavilonskog ropstva i svemu ostalom – predstavlja dokaz da je Bog život mnogih naroda držao u svojim rukama. I to nije sve. Biblija tvrdi da:
Bog postavlja i svrgava careve (vidi Danilo 2:1);
Bog može da utiče na uspon ili pad naroda, njihov prosperitet i njihovo poniženje (vidi Nemija 9:22-4; Jezekilj 29:15,16);
On koristi vladare i narode da ispuni svoje ciljeve, iako oni sami često nisu bili svesni da im je On dodelio takve uloge (vidi Isaija 10:5-7);
On postupa sa narodima na takav način da oni posluže kao primer drugim narodima (vidi Jezekilj 31:10-16);
Zemaljski carevi vladaju jedino uz Božji pristanak (vidi Rimljanima 13:1) i
U budućnosti, On će suditi svim narodima (Rimljanima 9:15).
Mnogim ljudima, uključujući i one koji nisu hrišćani, svet izgleda kao da je van kontrole, kao da neizbežno juri u sunovrat. Međutim, slika koju vidimo u Bibliji govori o Bogu uključenom u svet koji je stvorio, kao i da se istorija neumoljivo kreće prema konačnoj sudbini koja je u Njegovoj ruci. Ukoliko je ovo drugo slučaj, važno je da znamo da li je Biblija istinita. Da li Bog zaista drži istoriju u svojim rukama? Da li je On taj koji zapravo sve kontroliše? Potreban nam je odgovor na to pitanje.
Biblija tvrdi da može da predvidi budućnost. Kao što smo ranije utvrdili, prorok govori u Božje ime. U užem smislu, prorok je neko ko predskazuje budućnost. Veći deo Biblije je proročanstvo u tom smislu. U knjizi ćemo kasnije detaljno razmotriti neka biblijska proročanstva, često izrečena stotinama godina pre nego što su se ispunila. Tada ćemo pogledati i dokaze koji utvrđuju da li je proročanstvo bilo predskazujuće i da li se ispunilo. Ali za nas je sada bitno da primetimo kako Biblija tvrdi da može da predvidi budućnost. U Bibliji se nalazi na stotine ovakvih proročanstava.
Nije teško razumeti tvrdnju: »Jer sam ja Bog, i nema drugoga Boga, i niko nije kao ja, koji od početka javljam kraj i izdaleka što još nije bilo« (Isaija 46:9,10). Od 1. Mojsijeve knjige pa do Otkrivenja Jovanovog, Biblija je puna predskazanja o budućnosti. Tu se nalaze proročanstva o gradovima, narodima, carstvima, ljudima i događajima. Postoje proročanstva sa hronološkom dimenzijom. Ima više od tri stotine proročanstava koja govore o Hristu, nastalih stotinama godina pre nego što se On rodio. Ima proročanstava o narodima koji još uvek postoje i narodima koji su nestali sa istorijske pozornice. A tu su i proročanstva koja tek treba da se ispune.
Tvrditi da se može predvideti budućnost, što je zaista ozbiljna tvrdnja, je jedno, ali činiti to iznova stotinama godina, u mnogo slučajeva sa konkretnim detaljima, nešto je sasvim drugo. Biblija je jedina knjiga koja uzastopno predviđa budućnost na tako smeo način. Ukoliko su ova predviđanja neistinita, i to moramo znati. Međutim, ako su ona istinita, utoliko pre bismo s tim morali biti upoznati.
Biblija tvrdi da daje mudrost i omogućuje razumevanje. Psalmista David je napisao: »Riječi tvoje kad se jave, prosvjetljuju« (Psalam 119:130). On je takođe rekao: »Riječ je tvoja žižak nozi mojoj« (Psalam 119:105). Da ste ikada hodali u noći bez mesečine uskim i krivudavim putem, znali biste šta je pisac ovih reči imao na umu.
Obe ove Davidove izjave vekovima su citirane nebrojeno puta, jer su govorile – i još uvek govore – milionima onih koji u njima pronalaze istinu. Kakvu vrstu svetlosti ili razumevanja Biblija donosi onima koji je čitaju?
Ona doprinosi samorazumevanju. Ona za sebe tvrdi da daje odgovore na pitanja kao što su: »Ko sam ja?«, »Da li sam važan?«, »Zbog čega sam takav kakav sam?« i »Ima li za mene budućnosti?«
Ona doprinosi razumevanju života. Jedno od obeležja autentičnosti Biblije jeste njen beskompromisan opis onog najboljeg i najlošijeg što ljudski život donosi. Ona je odraz ljudskog života u svim njegovim dimenzijama.
Ona doprinosi razumevanju istorije. Za sticanje opšteg pregleda velikih carstava i istorije drevnih velikih naroda, kao i mnogih manjih, jedva da postoje bolji izvori od Biblije. Ona nas obaveštava o nekim narodima i detaljima o kojima nemamo informacije ni na jednom drugom mestu.
Kao što smo već primetili, ona doprinosi razumevanju budućnosti, pod uslovom da se njene tvrdnje u pogledu predviđanja mogu proveriti.
I za one kojima je ovo bitno, ona doprinosi razumevanju Boga. U svojoj potpunosti, Biblija tvrdi da otkriva Boga uz pomoć Njega samog. Ona nam govori ko je Bog, kakav je On Bog, šta je sve uradio i šta još uvek čini, zašto još uvek razmišlja o našoj planeti i svim ljudima koji su živeli nekada i koji žive sada.
U vremenu kada se u zapadnom svetu godišnje troše milioni dolara na savetovanja, psihijatrijska lečenja, umirujuća sredstva i psihologiju (da i ne pominjemo obrazovanje u svim njegovim vidovima), čudno je da se preko ove knjige – koja za sebe tvrdi da doprinosi razumevanju u toliko različitih oblasti – neprestano olako prelazi, ili što se na nju gleda sa omalovažavanjem.
Ukoliko je Biblija istinita a ove tvrdnje mogu biti proverene, tada je mnogo ljudi na dobitku – oni koji ništa ne znaju o ovim tvrdnjama, ili ih znaju ali ih smatraju nebitnim.
Izvor: Knjiga “Možemo li još uvek verovati Bibliji i da li je to zaista bitno?”, autora Brajana Bola
