Da li se Bog zaista otkrio čoveku? To je veoma važno pitanje i njemu ćemo posvetiti ovaj prostor. Sa hrišćanskog stanovišta moguće je dati samo jedan odgovor: Bog se oduvek obraćao ljudima, a danas to čini i preko Biblije.
Ako je posmatramo samo ljudskim očima, Biblija postoji kao izuzetna, jedinstvena knjiga. Ona je starija od mnogih knjiga koje čovečanstvo ima, ali njen jezik i danas zvuči savremeno, bez obzira što je veliki broj njenih autora živo pre više od tri hiljade godina. Ta knjiga u celini ili u delovima, do današnjeg dana prevedena je na preko dve hiljade jezika, a svake godine milioni primeraka bivaju razdeljeni širom naše planete. Biblija je najpoznatiji bestseler u savremenom književnom svetu. Koje bi drugo delo, u tom pogledu, moglo da se uporedi s njom? Izdanja celokupnih Šekspirovih ili Geteovih dela imaju vrlo mali tiraž u poređenju sa njenim, a da i ne govorimo o drugim slavnim spisima koji, takođe, potiču iz antičkog razdoblja. Slobodno možemo reći da su mnogi od tih spisa u naše vreme poznati još samo arheolozima i istoričarima. Međutim, Biblija, iz dana u dan, pokreće sve veće zanimanje u svim društvenim slojevima na čitavoj Zemlji. Sveto pismo je, osim toga, delo dostojno vere, čija autentičnost uvek iznova izaziva čuđenje arheologa i istoričara, a skeptike primorava da ćute.
Na primer, grad Ninevija – moćna asirska prestonica, u potpunosti razorena 612. godine pre Hrista – bila je poznata samo zahvaljujući podacima koje o njoj pruža Stari zavet. Grčki i rimski istoričari nisu je spominjali u svojim delima. Kada je 401. godine pre Hrista, Ksenofont prošao kroz porušeni grad sa deset hiljada Grka, nikoga nije bilo da ga obavesti kako se to mesto zvalo. Takve činjenice navodile su Voltera i još neke poznate ličnosti da Bibliju, predstave samo kao zbirku bajki. Međutim, oko 1840. godine, Ninevija je iznenada vaskrsla iz pepela prošlosti da u očima skeptičnog sveta potvrdi istinitost navoda Svetoga pisma. Francuzu Boti i Englezu Lajardu pripala je čast da, zahvaljujući preduzetim iskopavanjima, nekadašnju Nineviju ponovo učine pristupačnom svetu. Bota je, severno od grada, na mestu današnjeg Korsabada otkrio palatu asirskog monarha Sargona (722–705. pre Hrista), u čije je postojanje kritika sumnjala s obzirom da je njegovo ime spomenuto samo u jednom stihu Starog zaveta. Zapravo, Nineviju je otkrio Lajard vršeći arheološka istraživanja u Mesopotamiji od 1845. do 1854. godine. Grad se tada sastojao od dva brda ruševina. Ispod prvog, zvanog Nebi Junus, Lajard je našao palatu kralja Esarhadona (681–669. pre Hr); ispod drugog, Kujundžiluka, otkrio je Senaherimove (705–681. pre Hr) i Asurbanipalove (669–626. pre Hr) palate. Ovo poslednje otkriće snažno je odjeknulo, jer je omogućilo pristup carskoj biblioteci u kojoj se nalazilo 20 000 numerisanih glinenih pločica. Na jednoj od njih bila je vavilonska verzija priče o Potopu. Taj tekst ima toliko sličnosti sa onim iz Biblije da danas više niko ne tvrdi da je Potop isključivo jevrejska legenda. Sve te pločice bile su ispisane vavilonskim klinastim pismom. Dok je Bota nastavljao svoja istraživanja u Korsabadu, Englez Ravlinson prepisivao je jedan zapis persijskog cara Darija, zapis koji će postati ključ za odgonetanje klinastog pisma. U sklopu takvih napora i stari Egipat počeo je da otkriva svoje tajne savremenom čovečanstvu, zahvaljujući radovima Francuza Šampoliona koji je radio na tumačenju hijeroglifa (1822).
Nemački istraživači, koji su od 1899. do 1917. godine vršili iskopavanja u Vavilonu, mogli su da potvrde tačnost podataka iz raznih biblijskih knjiga. Raskoš grada, oholost cara Navuhodonosora (605–562. pre Hr), kao i postojanje poslednjeg vavilonskog monarha, Valtasara (553–539. pre Hr), sve te pojedinosti, koje se nalaze u Knjizi proroka Danila, dobile su na taj način svoju naučnu potvrdu.
Kritičari iz 19. stoleća posebno su se sa nepoverenjem odnosili prema prvim stranicama Starog zaveta i izveštajima koji se odnose na patrijarhe Avrama, Isaka i Jakova. Oni su te tekstove predstavljali bilo kao mitove bilo kao apokrifne delove naknadno unete u Kanon. Tako su, na primer, Avrama poistovećivali sa Tamuzom, vavilonskim bogom sunca, a Saru s boginjom Ištar. Tvrdili su da su oko 2 000. godine pre Hrista postojeće kulture bile zaostalije od kultura spominjanih u navodima koji se odnose na tu epohu. Međutim, otkako je Britanac Vuli, od 1922. do 1934. godine, istražio grad Ur u Haldeji, Avramovoj postojbini, ti kritičari bili su prinuđeni da, jednu po jednu, povuku svoje pogrešne tvrdnje. Na lokaciji grada Ura zaista su otkrivene dvospratne stambene kuće, sa po petnaest soba, uredno okrečenih i izgrađenih bolje od mnogih savremenih arapskih prebivališta. S druge strane, otkriveno je da je u to vreme postojao veoma napredan obrazovni sistem. U školama su predavani jezici, matematika, zemljopis, pisanje i prirodne nauke. Carske grobnice bile su mesta senzacionalnih otkrića, jer su skrivale neprocenjive muzejske vrednosti — predmete od zlata i srebra. O tome je Vuli ovako pisao: »Prinuđeni smo da iz osnove menjamo shvatanja koja smo do sad imali o patrijarhovom životu, pošto smo upravo saznali da je on prvi deo svog života proveo u visoko civilizovanoj sredini. On je bio stanovnik velikog grada i naslednik tradicija jedne vrlo napredne kulture.« Šta bi Vuli rekao da je znao za otkrića iz Eble? Između 1974. i 1978. godine, profesor Paola Mati s Rimskog univerziteta, pronašla je u jednom brdu ruševina na severu Sirije više od 20 000 pločica ispisanih klinastim pismom, koje potiču iz druge polovine trećeg milenijuma pre Hrista. Ta otkrića toliko su izuzetna i značajna da ih više znalaca izjednačava po vrednosti sa otkrićima iz Kumrana ili Ras–Šamre, Ugarita. Ona su snažno osvetlila Avramovu ličnost i njegovo doba.
Obnovljeno istraživanje starog Egipta i istom prilikom potvrđivanje niza događaja, takođe, spomenutih u Bibliji, otpočelo je 1798. godine, kada je Napoleon kao osvajač ušao u zemlju faraona. Kamen Rozeta i njegov zapis na tri pisma – hijeroglifskom, demotskom i grčkom – koji potiče iz vremena egipatskog cara Ptolemeja V (204–181. pre Hr), omogućio je Champollionu da odgonetne hijeroglife.
Flinders Petri otkrio je 1896. u Tebi kamen nazvan »Izraelska stela«, iz vremena faraona Merneptaha (1224–1214. pre Hr). Njegovi tekstovi sadrže prvi vanbiblijski nagoveštaj o izraelskom narodu; on dokazuje da je taj narod već boravio u Palestini.
Palestinsko tle pružilo je mnoštvo podataka koji su vrlo jasno ukazivali na istorijsku verodostojnost Biblije. Čuveni Mešin kamen otkriven 1868. godine postao je kruna arheoloških istraživanja. Mesa (ili Meša), moavski kralj, živeo je u 9. stoleću pre Hrista. Biblijska Knjiga o carevima spominje ratove koje je on vodio protiv izrailjskog naroda. Mešin kamen, nazvan i »Moavska stela«, nudi jedan od najstarijih uzoraka jevrejskog pisma iz vremena koje je prethodilo Vavilonskom ropstvu.
Još jedan stari jevrejski zapis biće dodat prethodnom otkriću iz 1880. godine. On je pronađen u vodovodnom tunelu prokopanom po naređenju cara Jezekije (2. Dnevnika 32,30), u osmom stoleću pre Hrista. Isto tako, iskopavanja vršena u Megidu otkrila su velike konjušnice cara Solomuna (1. O carevima 9,15–19). U Samariji su sakupljeni dragoceni fragmenti »kuće od slonovače« cara Ahava (1. O carevima 22,39). Od 1937. do 1940. godine, Nelson Glik istraživao je teren oko industrijskog grada i luke Esion–Gaver u Akabskom zalivu, koji je nekada bio Solomunovo vlasništvo. Ta otkrića omogućila su sagledavanje porekla i veličine bogatstva tog vladara.
Godine 1932. J. L. Starki otpočeo je iskopavanja utvrđenog grada Lahisa, koji se nalazio na jugu Palestine. Radovi nastavljeni do 1938. godine i dalje, pružili su dragocene podatke o događajima iz 6. stoleća pre Hrista, iz vremena propasti Judinog carstva. Dvadeset i jedno »pismo iz Lahisa«, koja su u stvari poruke nekog oficira neposredno potčinjenima u tvrđavi, potvrdila su u mnogo čemu stanje izneto u spisima proroka Jeremije. Međutim, jedno od najznačajnijih otkrića zbilo se 1947. godine na obali Mrtvog mora, kada su beduini pronašli stare biblijske rukopise na jevrejskom jeziku. Svi rukopisi bili su originali (Kumranski rukopisi), stariji hiljadu godina od masoretskih iz 9. i 10. stoleća naše ere. Iznenađeni naučnici mogli su da zaključe da je tekst Starog zaveta na jevrejskom vrlo brižljivo prenet.
Postoji malo klasičnih literarnih dela čija se autentičnost može proveriti pozivanjem na tako pouzdane rukopise. Kad je reč o epovima koje je napisao Homer, legendarni grčki pesnik za koga se pretpostavlja da je živeo oko 800. godine pre Hrista, može se reći da se njihova sadržina oslanja samo na jednu kompletnu verziju iz 11. stoleća naše ere. Tacitova »Germanija« (iz 1. veka posle Hr) poznata nam je samo zahvaljujući tekstovima s kraja 15. stoleća. U tim slučajevima postoji »praznina« od preko 1000 godina između originalnog rukopisa i njegovih kopija!
Prilike u kojima se nalazi Biblija sasvim su drukčije. Nemački istoričar Licman ovako je pisao o Novom zavetu: »Predanje Novog zaveta kvalitetno je onoliko koliko to može biti bilo koje slobodno razvijano i široko rasprostranjeno predanje. Ukoliko se uzmu u obzir životni vek uzastopnih svedoka i uslova karakterističnih za antičko doba, proizilazi da bi, ‘vraćanjem točka istorije unazad’, prenošenje biblijskih tekstova moglo biti praćeno sve do vremena vrlo bliskog dobu kada je napisan originalni tekst. Time bismo dobili zalog istorijske uverljivosti biblijskih rukopisa.«
Bog je govorio
Biblija nije delo čiji se sadržaj prenosio samo na osnovu verodostojnih dokumenata; ona je i Božja knjiga. Ona nam se obraća kao celoviti spis stvoren ljudskim posredovanjem, koje je pokrenuto Duhom koji ne pripada čoveku. Apostol Petar jasno kaže: »Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi.« (2. Petrova 1,20.21)
Zato Biblija može da tvrdi da je »Reč Božja« (Jevrejima 4,12), »Reč istine« (Psalam 119,160). »Ali«, upitaće savremeni čovek, »može li Biblija da opravda tu tvrdnju?«
Prvo, treba poći od činjenice da su pisci raznih biblijskih knjiga snažno osetili da ih Božji Duh čudesno vodi, štiti i prosvetljuje prilikom pisanja tekstova. Tako, u Knjizi proroka Jeremije, možemo pročitati: »Eto, metnuh reči svoje u tvoja usta.« (Jeremija 1,9) Apostol Pavle ovako piše o starozavetnom Izrailju: »Poverene su im reči Božje.« (Rimljanima 3,2)
To ne znači da je Bog samovlasno delovao u odnosu prema tim autorima. Svaki od njih mogao je pisati vlastitim stilom. Grupa reči »naučeni od Svetoga Duha« podseća na činjenicu da svako ko prihvati poruku biblijskog pisca istovremeno usvaja i nepogrešivu Božju reč.
Mnogi proroci i apostoli bili su, kao i njihovi savremenici, očevici događaja o kojima su izveštavali u Bibliji. Oni, dakle, nisu mogli sebi da dozvole izvrtanje istine, jer je većinu njihovih proročanstava i njihovih kazivanja bilo lako proveriti. Ponekad su ti posvećeni pisci spominjali da im je pretila opasnost da budu odbačeni od jednog dela svojih savremenika (1. Korinćanima 1,23).
Drugo, ne treba zaboraviti da je Isus Hristos vrlo određeno potvrdio istinitost i autoritet svetih spisa. Njega, Sina Božjeg (Matej 26,63), koji je u isti mah Put, Istina i Život (Jovan 14,6), niko nije mogao da »kori za greh«. (Jovan 8,46) Za Njega je svako ko ne poznaje Bibliju, rob prevare (Matej 22,29). On se sam oslanja jedino na Pismo (Matej 4,4) i iz njega crpi uverenje da mu je Bog poverio misiju (Jovan 5,39). U slučaju bilo kakve nedoumice, presuđuje Božja reč (Luka 10,26).
Treće, Biblija i sama nudi očigledne dokaze svog božanskog porekla. Njene tekstove napisalo je skoro četrdeset autora poteklih iz najrazličitijih društvenih klasa. David je bio car, Amos pastir, Jovan ribar, a Luka lekar. Ti ljudi živeli su rasejani na prostranoj teritoriji koja se pružala od Vavilona, preko Palestine, sve do Rima. Sveto pismo pisano je u vremenskom razdoblju od oko hiljadu i šest stotina godina, a ipak je njegov sadržaj obeležen retkim i neponovljivim jedinstvom misli. Ta činjenica ostala bi neobjašnjiva i neverovatna bez čvrstog uverenja da je biblijske pisce nadahnjivao uvek isti Duh.
Četvrto, Biblija svojim visokim moralnim normama potvrđuje svoju istinitost. »Zlatno pravilo« koje je Hristos izgovorio u Besedi na Gori: »Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima« (Matej 7,12), jedinstven je dragulj u istoriji čovečanstva. Posebno je značajno istaći da tekst Jevanđelja ne govori samo o tome da valja činiti dobro, već navodi i mnoge primere ostvarivanja tog pravila u praktičnom životu. Sveto pismo tako ukazuje na preobražaj koji naš svet treba da doživi.
Peto, zadivljujuće je i to što ta knjiga postoji još i danas s obzirom da joj je često pretilo potpuno uništenje. Mnoge kritike, mnoge prezrive reči i podsmeh upućivani su njenoj poruci i sadržini. Toliko puta je naglašavano da je konačno nestala. Biblija je, uprkos svemu, još uvek tu! Svi spisi imperatora Augusta, za čije je vladavine rođen Isus, nestali su bez traga, dok se Jevanđelja i Poslanice iz Novoga zaveta još uvek objavljuju u milionima primeraka! Surovi Neron, okrutni Decije i lukavi Dioklecijan uzalud su se suprotstavljali širenju Božje reči. Čak ni srednji vek, vreme u kome su hrišćanski koncili zabranjivali prevođenje Biblije, nije mogao da zaustavi širenje reči Božje. »Videlo se svetli u tami (Lux lucet in tenebris)«, tako je glasila poruka s kojom su Valdenžani iz Pijemonta širili istinu.
Pojavila se zatim, u stoleću humanista i enciklopedista, kritika Biblije i, uporedo s njom, potpuno odbacivanje biblijskih sadržaja. Volter se, to je dobro poznato, isključivo posvetio svođenju računa s hrišćanstvom, čiji je skori pad s uverenjem predskazivao. Voltera više nema, a od njegovog nekada vrlo impozantnog književnog dela ljudi danas čitaju tek toliko da dobiju obaveštenje i sliku o njemu. Međutim, Biblija se u celini ili u delovima, izdaje širom sveta u stotinama miliona primeraka svake godine!
Poslednji i najlepši dokaz božanskog porekla ove Reči je njena preobražavajuća sila. Ona je u stanju da od Božjeg nepomirljivog neprijatelja stvori apostola, a od razbojnika pravednika. »Jer je živa reč Božja, i jaka, i oštrija od svakoga mača, oštra s obe strane.« (Jevrejima 4,12) O toj moći svedoči nepregledno mnoštvo ljudi, čiji život u saglasnosti sa tom večnom Reči dokazuje da naš svet može biti lepši i savršeniji, u skladu sa slikom koju je živi Bog dao o njemu.
