Povlačimo se kad dete prvi put zapita: “Šta znači reč umreti?” Klonimo se razgovora ili razmišljanja o smrti. Mi ne samo da se plašimo umiranja, već se protivimo i samoj pomisli o smrti nekoga ko nam je drag. Smrt je zajednički neprijatelj svih ljudi.
Kakvi su onda odgovori na pitanja o smrti? Rađaju li se ljudi samo da bi umirali? Da li je smrt kraj životne priče? Postoji li život posle smrti? Kakvo je iskustvo onih u grobu? Možemo li im pomoći? Možemo li razgovarati s njima? Da li ćemo ponovo videti svoje umrle rođake i prijatelje? Šta je zapravo smrt?
Protivrečne glasine nadglašavaju se nudeći nam odgovore. Mediji “novog doba” uče da su duhovi koji im prenose poruke umrla bića koja su prešla u više stanje postojanja. Hinduisti propovedaju reinkarnaciju u nizu života u kojima se oslobađamo rđave sudbine i nastavljamo da napredujemo u viši stupanj savršenstva. Budisti veruju u Boga u nama, koji nas prosvetljava i prenosi u više stanje postojanja. Ateisti poriču nadu u večni život i tvrde da je smrt večni kraj svega. Mnogi hrišćani veruju da mrtvi u stvari nisu mrtvi jer odlaze na Nebo, u pakao ili na neko drugo mesto svesnog postojanja.
Gde možemo saznati istinu o onome što se događa prilikom smrti, gde možemo dobiti odgovor na tako važno opšte pitanje, nabijeno osećanjima? Odgovor se nalazi u Bibliji, kojim će nas Bog, koji sve zna o životu i smrti, utešiti vešću nade.
- Neustrašivo suočavanje sa smrću
Svako je od nas u određenom trenutku, možda neposredno posle smrti prijatelja ili voljene osobe, osetio prazninu u želucu, to osećanje usamljenosti koje nas obuzme kad doživimo kraj nečijeg života. Srećom, deo hrišćanskog poslanja na Zemlji je da “izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi” (Jevrejima 2,15).
Isus u Bibliji jasno odgovara na vaša pitanja o smrti, vaskrsenju i budućem životu. Da bismo iz Božje reči razumeli pravu istinu o smrti, krenimo od početka i saznajmo kako nas je Bog stvorio.
- Kako nas je Bog stvorio?
“A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga.” (1. Mojsijeva 2,7)
Stvoritelj je prvoga čoveka mogao da stvori od neke natprirodne, nebeske supstance, ali to nije učinio. On je Adama načinio od “praha zemaljskoga”. Pošto je spojio zemaljske elemente da bi stvorio Adamov mozak, kosti i telo, Bog je svojom stvaralačkom energijom dao život nepomičnom kipu. Trebalo je nešto više da bi se to savršeno telo pretvorilo u živu dušu, a to “više” bilo je “dah života”.
“A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.” (1. Mojsijeva 2,7)
Kad je Bog udahnuo Adamu dah života, život je od Boga počeo da struji kroz složeni sistem čovekovog organizma. Njegovi mišići su se stegli i opustili, njegova pluća i srce počeli su da se kreću u ritmu. Telo i “dah života” postali su čovek, živo biće ili “duša živa”.
Zapazite da Biblija ne kaže da je Adam dobio dušu, već kaže da je čovek “postao živa duša”.
Zato bismo čovekovu jednačinu mogli ovako napisati:
“prah zemaljski” + “dah života” = “živa duša”
beživotno telo + Božji dah = živo biće
Svako od nas ima telo, razum, pamćenje, mišljenje, savest i volju. Svako ima svoju ličnost i karakter. Tako je svako od nas nedeljiva celina, a ne dva različita dela zajedno sastavljena. Dok dišemo bićemo živo ljudsko biće, duša živa.
- Šta se događa kad neko umre?
Smrt je proces suprotan stvaranju koje je opisano u 1. Mojsijevoj 2,7:
“I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.” (Propovednik 12,7)
Biblija često naizmenično upotrebljava jevrejske reči za “dah” i “duh”. Kad ljudi umiru, njihovo telo postaje “prah”, a “dah”, “duh” ili “dah životni” vraća se Bogu, svom izvoru. Ali šta se događa s dušom?
“Tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, nećete više govoriti te priče u Izrailju. Gle, sve su duše moje … koja duša zgreši ona će i poginuti.” (Jezekilj 18,3.4)
Duša umire! Ona nije besmrtna, jer može nestati.
Predhodna dva biblijska stiha pokazuju da se u jednačini iz 1. Mojsijeve 2,7 koja je nastala kad nas je Bog stvorio, menja ishod kad umremo:
“prah zemaljski” – “dah života” = “mrtva duša”
beživotno telo – Božji dah = mrtvo biće
Smrt je prestanak života, nestanak duha, duše i tela. Telo se raspada u prah, a dah ili duh vraća se Bogu. U životu smo živo biće, živa duša, a u smrti samo telo, mrtva duša. Kad Bog uzme natrag dah života koji nam je dao, naša duša umire.
Međutim, hvala Bogu, priča se ovde ne završava. S Hristom ima nade. Ali pre nego što kažemo nešto više o toj nadi, odgovorimo na sledeće pitanje:
- Šta zna mrtav čovek?
Posle smrti mozak se raspada, zato je saznajni proces nemoguć.
“Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu ko će te slaviti?” (Psalam 6,5)
U smrti nestaju sve ljudske emocije:
“I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju deo nigda ni u čemu što biva pod suncem.” (Propovednik 9,6)
Mrtvi nisu svesni onoga što se događa na Zemlji. Oni nemaju nikakve veze sa živima:
“Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio… Uživaj život … jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.” (Propovednik 9,5.9.10)
Smrt je kao dubok san. Biblija, zapravo, 54 puta smrt naziva snom. Psalmista kaže: “Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt.” (Psalam 13,3) Isus je, takođe, učio da je smrt san. On je rekao svojim učenicima:
“Lazar, naš prijatelj zaspa; nego idem da ga probudim. Onda mu rekoše učenici njegovi: Gospode! ako je zaspao, ustaće. A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna. Tada im Isus kaza upravo: Lazar umre.” (Jovan 11,11-14)
Lazarevo telo je bilo u ranom stadijumu raspadanja, jer je umro četiri dana pre Hristovog dolaska. Ali kad je Sin Čovečiji došao do groba, svi su mogli da se uvere da je Bogu lako da podigne umrlog kao što je nama lako da probudimo zaspalu osobu.
Saznanje da naši voljeni koji su preminuli “spavaju”, mirno se odmaraju u Isusu, velika je uteha. Tunel smrti, kroz koji ćemo i mi jednoga dana proći, mirno je i tiho mesto.
Božji put je najbolji put. Pretpostavimo da dobra majka posle smrti odlazi na Nebo. Prema rasprostranjenom učenju ona bi s Neba mogla da posmatra našu Zemlju. Ako je njen sin svojeglav, ona bi gledala beznadežnog alkoholičara ili narkomana koji umire od side. Ili pretpostavimo da je njen suprug umro pre nje. Prema uobičajenom verovanju, ako je njen muž bio bezbožan, ona bi mogla da pogleda u pakao i vidi ga kako se muči u večnoj vatri. Spasenje u takvim okolnostima nudi više bola nego sreće. Hvala Bogu što je smrt tvrd, miran san.
- Da li Bog zaboravlja umrle koji spavaju?
Smrt je san, ali ne kraj priče. Na grobu svoga prijatelja Lazara Isus je rekao Marti:
“Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće.” (Jovan 11,25)
Oni koji umiru u Hristu spavaju u grobu, ali pred njima je sjajna budućnost. Naš neuporedivi Stvoritelj čuva celovitu sliku, ako hoćete, uzorak DNK, svakog pojedinca koga je stvorio. Onaj koji broji svaku vlas na vašoj glavi i drži nas na dlanu svoje ruke, ne zaboravlja.
Jov je imao poverenja u Božje nepogrešivo pamćenje. On je izrazio nadu u ponovni život:
“O da me hoćeš u grobu sakriti … Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena. Zazvaćeš, i ja ću ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.” (O Jovu 14,13-15)
“Smena” dolazi za one koji se odmaraju u grobu. Bog neće izgubiti podatke ni o jednom svom detetu. Mi možemo umreti i vratiti se u prah, ali zapis o našoj ličnosti trajno ostaje u Božjem umu. Naš je “život sakriven s Hristom u Bogu” (Kološanima 3,3), i On će nas sigurno podići iz mrtvih kao što je podigao Lazara.
“A kad se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi.” (Kološanima 3,4)
Kad Isus dođe, umrli pravednici biće probuđeni iz sna.
“Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nada. Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A po tom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti. Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima.” (1. Solunjanima 4,13.16-18)
Na dan vaskrsenja smrt će izgledati kao kratak odmor. Mrtvi nisu svesni prolaženja vremena. One koji su prihvatili Hrista za svoga Spasitelja, prilikom Drugog dolaska probudiće iz sna Njegov glas.
Nada u vaskrsenje ide u korak s nadom u nebeski dom, “za nad ostavljeni vama na nebesima” (Kološanima 1,5). Biblija je prepuna istina o savršenom domu u Očevoj kući. Njeni stanovnici radosno “drže zapovesti Božje i imaju svedočanstvo Isusa Hrista” (Otkrivenje 12,17). Bog će “otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti…” (Otkrivenje 21,4).
Oni koji ljube Boga ne moraju se plašiti smrti. Posle nje dolazi večnost stvarnog, fizičkog, radosnog života s Bogom. Isus drži “ključeve smrti” (Otkrivenje 1,18). Bez Hrista smrt bi bila jednosmerna ulica koja se završava u zaboravu, u ponoru koji se nalazi na kraju puta greha. Ali Hristos može da otvori grob. S Hristom postoji nada, sjajna, svetla nada.
- Da li smo sada besmrtni?
Biblija nigde ne tvrdi da je duša besmrtna, da nije podložna smrti. U početku Adam, kao stvoreni Božji sin, nije dobio smrt, već večni život. Da je Adam ostao poslušan Božjoj volji, nikada ne bi umro. Ali kada su Adam i Eva pogrešili, odrekli su se prava na život i zbog neposlušnosti postali podložni smrti, Njihov greh zarazio je celi ljudski rod (Rimljanima 5,12). Budući da “koja duša zgreši, ona će poginuti” (Jezekilj 18,4), sada su svi ljudi smrtni, podložni umiranju.
Jevrejske i grčke reči za “dušu”, “duh”, i “dah” u Bibliji se pojavljuju 1700 puta, ali zato se ljudska duša, duh ili dah ne spominju kao besmrtni ili večni. Biblija ne poznaje “večni ljudski duh”, niti postoji nagoveštaj da ljudska “duša” ili “duh” na bilo koji način može postojati bez tela.
Danas samo Bog ima besmrtnost.
“Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost …” (1. Timotiju 6,15.16)
Sveto Pismo naglašava da su svi ljudi u ovom životu smrtni, podložni umiranju. Međutim, kada se Isus vrati, naša priroda biće potpuno promenjena.
“Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre smrt.” (1. Korinćanima 15,51-54)
Kao ljudska bića sada smo smrtni. Ali verom u Isusa možemo primiti obećanje o besmrtnosti. Hrišćanin je siguran da će primiti besmrtnost prilikom Njegovog dolaska.
Obećanje o besmrtnosti postalo je stvarnost, kad je Isus ustao iz groba.
“A sad se pokaza u dolasku spasitelja našega Isusa Hrista, koji raskopa smrt, i obasja život i neraspadljivost Jevanđeljem.” (2. Timotiju 1,10)
Učenje da smo sada besmrtni povezano je s verovanjem u vatru pakla, koja večno gori. Zamisao o besmrtnosti i paklu koji večno gori zasniva se na laži koju je sotona izrekao Evi u Edemu: “Nećete vi umreti” (1. Mojsijeva 3,4). Božji stav o ljudskom konačnom odredištu jasan je: večna smrt za one koji odbacuju Hrista i ostaju u grehu, a dar besmrtnosti, kada Isus dođe, onima koji Ga prihvataju za svoga Spasitelja.
- Suočavanje sa smrću naših voljenih
Strah s kojim se prirodno borimo, kad se suočavamo sa smrću postaje posebno izražen kad umre neko od naših voljenih. Samoća i osećanje gubitka mogu nas slomiti i svi bez razlike proživljavamo teške trenutke bola. Neki osećaju odvojenost od svojih voljenih toliko snažno da pokušavaju da uspostave vezu sa svojim voljenim pokojnikom. Takvi padaju pod uticaj spiritističkih medija ili kanalizatora “novog doba” koji tvrde da mogu razgovarati sa mrtvima.
Međutim Biblija nas posebno upozorava na ovakav pokušaj umirivanja bola prouzrokovanog smrću drage osobe:
“I ako vam reku: pitajte vračare i gatare, koji šapću i mrmljaju; recite, ne treba li narod da pita Boga svoga? Ili će pitati mrtve mesto živih? Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8,19.20)
Stvarno rešenje za bol nastao rastankom od naših voljenih je uteha koju daje samo Isus Hristos. Hristos je taj, a ne neki medijum, koji čuva naše voljene na svome dlanu. Stvoritelj Hristos je taj koji čuva vernu sliku svakog pojedinca.
Vreme provedeno u razgovoru s Hristom predstavlja najbolji način za savlađivanje tuge. Njegovi pogledi polako počinju da nas prožimaju, Njegovo obećanje rasvetljava naše mračne misli. Ne zaboravite da naši voljeni spavaju, a noć onome koji spava izgleda kao nekoliko trenutaka. Sledeće svesno uočavanje stvarnosti od onih koji spavaju u Hristu biće oglašavanje Drugog dolaska.
Vaši voljeni koji se odmaraju u Hristu ustaće u “vaskrsenje života”, kad se Isus ponovo javi. Toga slavnog dana naši voljeni i prijatelji biće podignuti da sretnu Isusa Hrista.
Bog sprema sjajne susrete. Deca će biti vraćena ushićenim roditeljima. Supružnici će se opet sresti. Svi surovi rastanci iz ovog života nestaće u ushićenju nebeskih susreta. Ostvariće se istina: “Pobeda proždre smrt” (1. Korinćanima 15,54).
- Oslobođeni straha od smrti
Nema sumnje da je smrt surovi neprijatelj, jer nas lišava svega. Međutim, jedino nam ne može uzeti Hrista, a Hristos može sve nadoknaditi. Smrt neće uvek vladati ovim svetom. Đavo, bezbožnici, smrt i grob nestaće u ognjenom jezeru koje je druga smrt (Otkrivenje 20,14).
U međuvremenu evo četiri jednostavna predloga za hrabro suočavanje sa smrću:
- Živite životom nade i poverenja u Hrista i bićete spremni da na smrt gledate kao na svakidašnju pojavu.
- Silom Duha Svetoga budite poslušni Hristovim zapovestima i bićete spremni za drugi život u kome nikada nećete doživeti smrt.
- Smatrajte smrt kratkim snom iz koga će vas probuditi Isusov glas prilikom Njegovog drugog dolaska.
- Gajite sigurnost da ćemo tokom sve večnosti biti s Hristom u Njegovom domu.
Biblijska istina oslobađa nas straha od smrti, jer nam otkriva Isusa, Onoga koga ni smrt ne može da pobedi. Kad uđe u naš život, Isus ispunjava mirom naša srca:
“Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji.” (Jovan 14,27)
Isus nas čini spremnim da se uhvatimo u koštac s tragedijom gubitka voljene osobe. Isus je prošao “dolinom smrti”; On poznaje mračne noći kroz koje i mi prolazimo. On je umro i vaskrsnuo iz groba i tako nam dao nepokolebljivu nadu.
“Budući pak da deca imaju telo i krv, tako i on uze deo u tome, da smrću satre onog koji ima državu smrti, to jest đavola. I da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi.” (Jevrejima 2,14.15)
Dr Džon Simpson, veliki lekar koji je otkrio anesteziju, doživeo je strašan gubitak kada mu je umrlo najstarije dete. Duboko je patio kao što bi patio svaki roditelj. Ali onda je pronašao put do nade. Na grobu svog voljenog deteta podigao je mali spomenik u obliku spirale koja se uzdiže prema Nebu. Na spomeniku su bile uklesane reči: “Ja ipak živim.”
Time je sve rečeno. Lična tragedija može, naizgled, da sruši nebo iznad nas, ali Isus, ipak, živi! Naše srce se možda lomi, ali Isus, ipak, živi!
U Hristu imamo nadu u večni život. On je “vaskrsenje i život” (Jovan 11,25), i On obećava: “Jer ja živim, i vi ćete živeti” (Jovan 14,19). Kad ponovo dođe, Hristos će nam dati besmrtnost. Nikada više nećemo živeti u senci smrti, jer imamo večni život. Da li ste otkrili ovu veliku nadu, koja nas može ohrabriti u najtežim životnim trenucima? Ako još niste prihvatili Hrista za svog Spasitelja, učinite to sada.
“Bože i Oče, zahvalan sam za Tvoju pravednost i milost u postupanju prema slabim i smrtnim ljudskim bićima. Ja Te volim i čeznem za danom kada ću Tvojom milošću dobiti besmrtnost zajedno sa svom Tvojom decom. Pomozi mi da Ti se potpuno predam i da svim svojim srcem verujem u biblijsku nauku. Učini skorim dan kada ćemo se susresti s našim voljenim u velikom jutru vaskrsenja. Molim Te u Isusovo ime. Amin.”
