Bog je izvor života, svetlosti i radosti celom svemiru. Kao zraci svetlosti sa Sunca, kao vodena struja koja izbija iz života izvora, od Njega se izlivaju blagoslovi na sva Njegova stvorenja. I kad god je u srcima ljudi život od Boga, on se izliva na druge u obliku ljubavi i blagoslova.
Naš Spasitelj nalazio je svoju radost u uzdizanju i otkupljenju grešnih ljudi. Da bi to postgao, nije ni svoj život držao suviše dragocenim, već je pretrpeo krst, ne mareći za sramotu. Tako su i anđeli stalno na delu, starajući se za sreću drugih. U tome je njihova radost. Ono što bi sebično srece moglo smatrati ponižavajućom službom — služenje onima koji su bedni i koji su u svakom pogledu niži od njih po karakteru i položaju — jeste deo bezgrešnih anđela. Duh Hristove ljubavi, koja je sebe žrtvovala, duh je koji prožima Nebo i sačinjava samu srž blaženstva Neba. To je duh koji će imati Hristovi sledbenici, delo koje će oni obavljati.
Kad Hristova ljubav ispunjava srce, on se ne može sakriti kao što se ne može sakriti slatki miris. Njen sveti uticaj osećaće svi sa kojima se budemo sretali. Hristov duh u srcu sličan je izvoru u pustinji, koji teče da osveži sve i ka u onima koji su blizu smrti probudi želju da se napiju vode života. Ljubav prema Isusu pokazaćemo željom da radimo kao što je On radio na blagoslov i uzdizanje čovečanstva. Ona će navoditi na ljubav, nežnost i saučešće prema svim stvorenkima o kojima se stara naš nebeski Otac.
Spasiteljev život na Zemlji nije bio ispunjen dokolicom i ugađanjem sebi; On je ulagao stalne, ozbiljne, neumorne napore da spase izgubljeno čovečanstvo. Od jaslica do Golgote, On je išao putem samoodricanja, nije tražio da bude oslobođen mučnih zadataka, teških putovanja, iscrpljujuće brige i rada. On je rekao: “Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge.” (Matej 20, 28) Bio je to najuzvišeniji cilj Njegovog života. Sve drugo bilo je manje važno i podređeno tome. Njegovo jelo i piće bilo je manje važno i podređeno tome. Njegovo jelo i piće bilo je da ispuni Božju volju i završi Njegov posao. U svom radu nije isticao sebe niti je tražio lične koristi.
Tako će i oni koji su dobili Hristovu milost biti spremni da prinesu svaku žrtvu da bi i drugi, za koje je On umro, mogli da prime nebeski dar. Oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da svojim boravkom u svetu učine taj svet što boljim. Ovaj duh pravi je rod istinski obraćene duše. Čim neko dođe Hristu, u njegovom srcu rađa se želja da objavi drugima kakvog je dragocenog prijatelja stekao u Isusu; spasonosna i posvećujuća istina ne može da ostane zatvorena u njegovom srcu. Ako smo obučeni u Hristovu pravednost, ako smo ispunjeni radošću Njegovog Duha koji u nama stanuje, nećemo moći da ostanemo mirni. Ako smo okusili i videli da je dobar Gospod, imaćemo o čemu da govorimo. Kao i Filip, kad je našao Spasitelja, pozvaćemo i druge Njemu. Trudićemo se da im prikažemo svu Hristovu privlačnost, kao i nevidljivu stvarnost sveta koji će doći. U nama će plamteti želja da idemo putem kojim je Isus prošao. Duboko ćemo čeznuti da i drugi oko nas ugledaju “jagnje Božje koje uze nas se grehe sveta”. (Jovana 1, 29)
Napori da budemo na blagoslov drugima i nama će donositi blagoslov. Upravo zato Bog nam je i pružio priliku da učestvujemo u planu spasenja. On je ljudima obezbedio prednost da dobiju deo u božanskoj prirodi i da zatim prenose blagoslove svojim bližnjima. To je najviša čast, najveća radost, koju su ljudi mogli da prime od Boga. Oni koji na ovaj način postaju učesnici u delu ljubavi, dolaze u najveću blizinu svoga Stvoritelja.
Bog je vest jevanđelja, i celokupno delo službe ljubavi, mogao da poveri nebeskim anđelima. Mogao je da se posluži i drugim sredstvima da ispuni svoju nameru. Ali u svojoj neograničenoj ljubavi odlučio je da nas učini svojim saradnicima, Hristovim i anđeoskim saradnicima, da bismo mogli da uživamo blagoslove, radost, duhovno okrepljenje, plodove te nesebične službe.
Mi ćemo se bolje razumeti sa Hristom ako budemo imali zajednicu sa Njim u Njegovim mukama. (Filibljanima 3,10) Svaka žrtva, koja se prinosi radi dobra drugih, jača duh dobročinstva u srcu davaoca, približava ga sve više Otkupitelju sveta, koji “bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite”. (2. Korinćanima 8,9) Jedino ako na taj način ispunjavamo nameru sa kojom nas je sigurno Bog stvorio, život nam može biti na blagoslov.
Ako budete počeli da radite onako kako je to Hristos objasnio svojim učenicima, ako budete zadobijali ljude za Njega, osetićete potrebu za dubljim duhovnim iskustvom i većim duhovnim znanjem i bićete gladni i žedni pravde. Vi ćete se u molitvi boriti sa Bogom, vaša vera će se ojačati i vi ćete sve obilnije piti sa izvora spasenja. Protivljenje i nevolje na koje ćete nailaziti goniće vas Bibliji i molitvi. Vi ćete rasti u milosti i u poznanju Hrista i sticati bogato iskustvo.
Duh nesebičnog rada za bližnje daje dubinu, stabilnosti i Hristvu lepotu karaktera, a onom koji ga ima donosi mir i sreću. Težnje postaju uzvišenije. Nema više mesta za tromost ili sebičnost. Oni koji na ovaj način razvijaju hrišćanske vrline, rašće i jačati u radu za Boga. Imaće sposobnost jasnog duhovnog žapažanja, postojanu i sve veću veru, biće sve silniji u molitvi. Božji Duh, delujići na njihov duh, pokreće u duši sveti sklad kao odgovor na božanski dodir. Oni koji se tako posvete nesebičnom naporu za dobro drugih, na najsigurniji način grade svoje sopstveno spasenje.
Jedini način da neko raste u milosti jeste da nesebično radi prema Hristovom nalogu — da prema meri svojih sposobnosti pomaže i bude na blagoslov onima kojima je potrebna naša pomoć. Snaga se stiče vežbanjem; aktivnost je osnovni uslov života. Oni koji pokušavaju da žive hrišćanskim životom pasivno prihvatajući blagoslove koje im Božja milost daje i ne čineći ništa za Hrista, jednostavno pokušavaju da žive i hrane se bez rada. A u duhovnom isto kao i u fizičkom životu, to uvek dovodi do degeneracije i raspadanja. Čovek koji ne bi hteo da izlaže naporu svoje udove uskoro bi izgubio svaku sposobnost da se njima služi. Tako i hrišćanin koji ne vežba snage koje je dobio od Boga, ne samo da neće rasti u Hristu nego će izgubiti i snagu koju već ima.
Histova Crkva dobila je od Boga zadatak da spasava ljude. Njena misija je da Jevanđelje odnese svetu. To je obaveza svkog hrišćanina. Svaki pojedinac, u skladu sa darovima i prilikama koje ima, treba da ispuni Spasiteljev nalog. Hristova ljubav, koja nam je otkrivena, čini nas dužnicima svih koji ne poznaju Hrista. Bog nam je dao videlo, ne samo za nas same već i za sve njih.
Da su Hristovi sledbenici bili svesni svoje dužnosti, u neznabožačkim zemljama u kojim danas samo jedan propoveda Jevanđelje bilo bi ih na hiljade. I svi oni koji se ne bi mogli lično prihvatiti tog posla, ipak bi ga podupirali svojim sredstvima, svojim srcem i svojim molitvama. Osim toga, i u hrišćanskim zemljama znatno ozbiljnije radilo bi se sa ljudima.
Da bismo radili za Hrista, nije ni potrebno da idemo u neznabožačke zemlje, ili da čak napuštamo uski krug svoga doma, ako nas dužnost uz njega veže. Mi to možemo da radimo u krugu doma, u crkvi, među onima sa kojima se družimo, među onima sa kojima smo u poslovnim odnosima.
Veći deo svog života na Zemlji naš Spasitelj proveo je strpljivo radeći u stolarskoj radionici u Nazaretu. Anđeli na službi pratili su Gospodara života dok je rame uz rame hodao sa seljacima i radnicima, koji ga nisu prepoznavali niti mu davali čast. On je isto tako verno obavljao svoju misiju kad je radio kao skromni zanatlija kao i onda kad je lečio bolesne ili hodao po vetrom uzburkanim talasima Galilejskog jezera. Prema tome i u najskromnijim životnim dužnostima i na najnižim položajima možemo hodati i raditi sa Isusom.
Aposol kaže: “Svaki, braćo, u čemu je ko pozvan, u onome neka ostane pred Gospodom!” (1. Korinćanima 7,24) Poslovni čovek može tako da vodi svoje poslove da svojom vernošću proslavi svog Učitelja. Ako je pravi Hristov sledbenik, tada će svoju religiju uneti u sve što čini i otkriti ljudima Hristov duh. Mehaničar može da bude marljiv i veran predstavnik Onog koji je naporno radio, baveći se svojim skromnim životnim pozivom među galilejskim brdima. Svi oni koji se nazivaju Hristovim imenom treba da rade tako da i drugi, videći njihova dobra dela, budu pokrenuti da slave svog Stvoritelja i otkupitelja.
Mnogi nisu hteli da iskoriste svoje darove u Hristovoj službi, izgovarajući se da drugi imaju znatno više sposobnosti i prednosti. Proširilo se mišljenje da se samo od onih koji su naročito daroviti može zahtevati da svoje sposobnosti posvete službi za Boga. Mnogi su počeli da misle da su darovi poklonjeni samo određenoj, izabranoj klasi, a da su ostali isključeni pa prema tome nisu ni pozvani da učestvuju ni u naporima ni u nagradama. Međutim to ne kazuje Hristova priča. Kad je gospodar kuće sazvao svoje sluge, svakom je dao njegov posao.
U duhu ljubavi možemo da obavljamo “Kao Gospodu” (Kološanima 3,23) i najskromnije životne dužnosti. Ako se Božja ljubav nalazi u srcu, pokazaće se i u životu. Širićem o oko sebe prijatnu Hristovu atmosferu i svojim uticajem oplemenjivati druge i biti im na blagoslov.
Ne čekajte naročite prilike ili izuzetne sposobnosti da počnete da radite za Boga. Ne brinite se o tome šta će svet misliti o vama. Ako vaš svakodnevni život svedoči o čistoti i iskrenosti vaše vere, ako su vaši bližnji sigurni da želite da im budete na blagoslov, vaši napori nikada neće biti uzaludni.
Najskromniji i najsiromašniji Isusovi učenici mogu da budu na blagoslov drugima. Možda i neće biti svesni da čine neko naročito dobro, ali će svojim nesvesnim uticajem pokrenuti talase blagoslova koji će se širiti i produbljivati i sve do dana konačnog obračuna oni neće znati za njihove blagoslovene posledice. Oni ne osećaju niti znaju da čine nešto veliko. Od njih se ne traži da sebe muče brigom oko uspeha. Treba samo da idu mirno napred, verno obavljajući delo koje im je dodelilo Božje proviđenje i njihov život neće proći uzalud. Oni će postajati sve sličniji Hristu; oni su Božji saradnici u ovom životu i na taj način pripremaju se za uzvišeniji rad i nepomućene radosti u životu koji će doći.
