Solomunova poniznost u vreme kada je započeo da nosi državničke terete, kada je sam priznao pre Bogom: “A ja sam mlad.” (1 O carevima 3:7), zatim njegovo veliko poštovanje onoga što je božansko, njegovo odbijanje da se osloni na sebe, njegovo izdizanje beskrajnog Stvoritelja svega – sve te karakterne osobine, tako dostojne pohvale, pokazale su se u toku obreda posveđenja Hrama, kada je izgovarajući molitvu posvećenja, kleknuo, zauzimajući stav poniznog držanja molitelja. Današnji Hristovi sledbenici treba da se čuvaju sklonosti prema gubljenju duha pobožnosti i Božjeg straha. Biblija nas uči da pred svoga Stvoritelja izlazimo u poniznosti, strahopoštovanju i veri u božanskog posrednika. Istinsko poštovanje Boga je nadahnuto svešću o Njegovoj beskrajnoj veličini i Njegovoj stalnoj prisutnosti. Svako srce mora da bude duboko prožeto tom svešću o Nevidljivome. Vreme i mesto za molitvu su sveti, zato što je Bog prisutvan. I dok se poštovanje pokazuje držanjem i ponašanjem, osećanje koja iz njega nastaje, produbljuje se. “Ime je Njegovo sveto, i valja mu se klanjati”, izjavljuje psalmista (Psalam 111, 9). Anđeli pokrivaju svoje lice, kada izgovaraju to ime. S kakvim bismo poštovanjem, onda mi, kao grešna i posrnula bića, trebalo da Ga uzimamo na svoje usne.
Izvor citata: Proroci i carevi
