Sećate se svi žene iz Isusove priče koja je pronašla izgubljeni novčić, pa je pozvala sve svoje drugarice i susetke kako bi se radovale zajedno. Tako i čovek, kada pronadje nešto što mu radikalno menja život, onda želi da to podeli sa ljudima oko sebe.
“Vera Isusova”, mnogima je apstraktan pojam. I meni takodje, sve do nedavno. Medjutim, ukoliko Sveto Pismo čitamo onako kako je i napisano, i ukoliko postavimo zdrave temelje – i ovo može biti veoma lako shvaćeno. Većina hrišćana se danas zaustavila na tome da je za spasenje dovoljno samo imati “veru u Isusa”. Ali, ako pažljivo čitate Pismo, videćete da se oko pitanja večnog života i pitanja spasenja pojavljuje još jedan izraz – “vera Isusova”. Očigledno je da se radi o dve potpuno različite stvari. Jedna nikako ne isključuje drugu, ali isto tako jedna bez druge – jednostavno nemaju svoj smisao. Kao i mnogi drugi pojmovi u Bibliji koji idu “ruku pod ruku”, i koje ne smete i ne možete razdvajati, tako i ove dve stvari ne možemo posmatrati odvojeno. Vera Isusova – jednostavno rečeno, je vera kojom je Sin Božji živeo dok je bio na zemlji. To je vera kojom je pobedio greh, vera koju je svakodnevno pokazivao prema svom nebeskom Ocu. To je vera koja je proizvela pobedonosni život, život koji je i nama potreban ukoliko želimo pobedu nad grehom. Isusov život nije bio život kroz koji se samo prikazao Očev zakon; Njegov život je ono što boravi u srcima svih onih koji Mu služe. Prema Pismu, jedini način na koji čovek može imati strahopoštovanje prema Bogu, jeste da Duh Sina Božjeg prebiva u nama:
“I buduci da ste sinovi, posla Bog Duha Sina svog u srca vaša, koji vice: Ava Oce!” (Galatima 4:6)
Ako odemo korak dalje, videćemo da je nemoguće čak držati i zakon Božji bez vere Hristove, bez Hristovog Duha u nama. Očigledno je sledeće – vera Isusova direktno utiče i na naše shvatanje zakona, i to je još jedan razlog da se ozbiljno bavimo ovom temom. Da bi sve ovo bilo moguće, čovek mora da prizna i uzveruje da je Isus zaista Sin Božji, stvarni Sin, ne metaforični. To je polazna tačka. Jer samo tada Hristove izjave: “…bez Mene ne možete činiti ništa” (Jovan 15:5) i “…niko ne dolazi k Ocu, osim kroz Mene” (Jovan 14:6) – imaju smisla. Priznavanje i verovanje da je Hristos Sin Božji, je “otvaranje vrata” Hristu. Tada se ispunjavaju reči iz Otkrivenja 3:20:
“Evo stojim na vratima i kucam, i ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim i on sa Mnom.”
Kada čovek prihvati Isusa kao stvarnog Sina Božjeg, on prima Njegovu veru u Oca i Njegovo celokupno držanje zakona. To je redosled kojim se mora ići ako se želi ispuniti zakon Božji. Sve ostalo osudjeno je na formu i legalizam. Jer zakon nema silu da “oživi” čoveka. Zaista je predivno znati da nam je data mogućnost da držimo zakon ne u svojoj sili, već primanjem Duha Sina Božjeg. Hrist u nama – to je istina koja menja čoveka. Svako ko postavi ovako stvari u svojoj duhovnoj građevini, postaje izvor blagoslova i za ljude oko sebe. Kada se zakonu pristupa kroz Hrista, tada zakon nije samo mrtvo slovo na papiru, već živa realnost! Zakon je odraz Očevog karaktera. Sin je slika svoga Oca, i zato što voli svog Oca, poslušan Mu je do kraja. To je život koji čovek mora imati ukoliko želi da nasledi večni život. Nemoguće je imati Hrista a odbacivati zakon, isto tako kao što je nemoguće držati zakon a nemati Duh Hristov u sebi. Kao sto smo na početku i rekli – jedno ne isključuje drugo. Ali itekako treba zapaziti da postoji odredjen redosled u shvatanju stvari i biranju polazne tačke. Život verom Hristovom, je život ugodan Bogu, život koji će doneti bogate rodove ovde na zemlji ali i osigurati čoveku status iskupjenog pred Ocem i Sinom.
Vera Hristova, divna istina koja vas čini sudeonicima u zajedništvu izmedju Oca i Sina, ali i sa onima koji vas okružuju i koji žive praktično ovu istinu. To je blagoslov koji je teško opisati rečima. To je predukus carstva nebeskog već sada.
