»A kad se navrši vreme, posla Bog sina svojega jedinorodnoga… da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinaštvo.« (Galatima 4,4.5)
Spasiteljev dolazak prorečen je u Edemu. Kada su Adam i Eva prvi put čuli obećanje, očekivali su njegovo brzo ispunjenje. Obradovali su se svom prvom sinu nadajući se da je on možda taj Otkupitelj. Ali se na ispunjenje obećanja čekalo. Pomrli su oni koji su ga primili prvi. Još od vremena Enoha obećanje je ponavljano preko patrijaraha i proroka, pa ipak, On nije došao. Proročanstvo proroka Danila otkrilo je vreme Njegovog dolaska, ali nisu svi ispravno protumačili poruku. Prolazili su vekovi i vekovi; umuknuo je glas proroka. Ruka tlačitelja je pritiskala Izrailj i mnogi su bili spremni da uzviknu: »Protežu se dani, i od utvare neće biti ništa?« Jezekilj 12,22.
Ali kao što se zvezde kreću po svojim utvrđenim putanjama, tako i Božje namere ne poznaju ni žurbu ni odlaganje. Kroz simbole velike tame i peći koja dimi, Bog je otkrio Avramu ropstvo Izrailjaca u Egiptu i objavio da vreme njihovog boravka tamo treba da bude četiri stotine godina. »A posle će oni izaći sa velikim blagom« (1. Mojsijeva 15,14). Protiv te reči sve sile faraonove ponosne imperije uzalud su se borile. U »isti dan«, određen božanskim proviđenjem, »izađoše sve vojske Gospodnje iz zemlje Misirske« (2. Mojsijeva 12,41) Tako je na nebeskom savetu čas Hristovog dolaska bio utvrđen. Kada je došlo vreme Isus se rodio u Vitlejemu.
»A kad se navrši vreme, posla Bog sina svojega«. Proviđenje je upravljalo kretanjem naroda i promenom ljudskih pobuda i uticaja, sve dok svet nije sazreo za dolazak Otkupitelja.
Onda je Isus došao da u čoveku obnovi lik njegovog Tvorca. Niko osim Hrista ne može iznova oblikovati karakter koji je bio uništen grehom. On je došao da ukloni neprijatelja koji je kontrolisao ljudsku volju. Došao je da nas podigne iz prašine, da obnovi iskvareni karakter po uzoru na Njegov božanski karakter, i da ga ulepša svojom sopstvenom slavom.
