Postoji nešto svečano i sveto u prolećnom vaskrsenju prirode posle meseci sna, posle privremene smrti.
Da nas naše iskustvo nije poučilo da posle zime dolazi proleće, da li bismo poverovali, gledajući snegom pokrivena ogolela stabla i njihove prazne krošnje, da će se opet okititi cvećem, a onda i doneti svoj dragoceni rod?
Pa ipak, život se opet vraća među nas, kao nova nada, i nova prilika za ovaj svet. Ali, da li primećujemo tu nadu, da li razumemo koliki poklon smo još jednom, i opet nezasluženo, dobili usred našeg čelika i betona?
Ponesen istim prizorom, na početku svog velikog romana Vaskrsenje (1899), Lav Tolstoj opisuje povratak proleća u velelepnu prestonicu carske Rusije:
“Ma koliko da je nekoliko stotina hiljada ljudi, okupljeno na jednom malom prostoru, nastojalo da unakaze zemlju na kojoj su se stiskali, ma koliko da su je zasipali kamenjem da na njoj ništa ne nikne, ma koliko da su se trudili da istrebe i najmanju travku čim bi pomolila glavu, ma koliko da su kresali drveće i isterivali sve životinje i ptice, – proleće je čak i u gradu bilo proleće. Sunce je grejalo, trava oživljavala, rasla i zelenela se gde god nije bila iščupana iz korena ne samo na travnjacima bulevara nego i između kamenih ploča; breze, topole i divlje trešnje razvijale su svoje lepljive, mirisave listiće, a na lipama su pucali nabrekli pupoljci; čavke, vrapci i golubovi, ispunjeni prolećnom radošću, već su savijali svoja gnezda, a muve, ogrejane suncem, zujale su kraj zidova. Bile su vesele i biljke, i ptice, i bube, i deca. Ali ljudi – veliki, odrasli ljudi – i dalje su varali i mučili sami sebe i druge. Ljudi nisu smatrali da je sveto i značajno ovo prolećno jutro, ova lepota sveta Božijeg što je stvorena na dobro svega živoga – lepota, koja pobuđuje na mir, slogu i ljubav, već da je sveto i značajno ono što su sami izmislili kako bi vladali jedni drugima.”
Da li verujemo da beton, kamen i plastika mogu da oblikuju veću i raskošniju lepotu od ozelenelog stabla pored vaše zgrade ili majušnog cveta u travi pored autobuske stanice?
Gledajte dobro, carska lepota se vratila u vaš život. Pogledajte, osluhnite, upijte miris zemlje i trave. Dobili ste poklon, uživajte u njemu. Pazite da vam ne promakne još jedno proleće.
I ne propustite još jedno ohrabrenje i pouku koju nam donosi svako vaskrsenje prirode – zima nije kraj sveta, a i sneg i led su za vremena. Tako je i smrt ljudska samo san, kako što i priroda počiva, do onog večnog prolećnog dana, do vaskrsenja koje nam je obećao Onaj koji je uredio smenu dana i noći, godišnjih doba, plima i oseka.
Tatjana Samardžija
Izvor: Znakovi pored puta
