»Gle, blažene nazivamo one koji pretrpeše. Trpljenje Jovnjevo čuste, i posledak Gospodnji videste: jer je Gospod milostiv i smiluje ce.« (Jakov 5,11)
Neretko su ljudski umovi, čak i Božje sluge, toliko zaslepljeni ljudskim mišljenjima, tradicijama i lažnim ljudskim učenjima da mogu samo delimično shvatiti velike stvari koje je On otkrio u svojoj reči. Tako je bilo i sa Hristovim učenicima, čak i kada je Spasitelj lično bio sa njima. Njihovi umovi bili su zadojeni tadašnjim shvatanjem Mesije kao zemaljskog cara, koji je trebalo da uzdigne Izrael na presto univerzalne imperije, te oni nisu mogli razumeti značenje Njegovih reči kojima je prorekao svoje stradanje i smrt.
Od samog početka, srca su im bila usmerena ka budućoj slavi zemaljskog carstva i to je zaslepilo njihovo razumevanje.
Iskustvo učenika koji su propovedali jevanđelje o carstvu prilikom prvog Hristovog dolaska isto je kao i iskustvo onih koji su objavljivali poruku Njegovog drugog dolaska.
Kao i prvi učenici, Vilijem Miler i njegovi saradnici (pokret sredinom 19.veka) nisu ni sami u potpunosti razumeli značenje poruke koju su nosili. Greške koje su dugo postojale u crkvi sprečile su ih da dođu do ispravnog tumačenja važne tačke u proročanstvu. Otuda, iako su oni objavljivali poruku koju im je Gospod poverio da je odnesu svetu, kroz pogrešno shvatanje njenog značenja doživeli su razočarenje.
I ovim vernicima, kao i prvim učenicima, poruka će se kasnije razjasniti. Kada je trebalo da vide Hristovu smrt trebalo je da znaju, premda je proba bila rezultat njihovih grešaka, da je Njegova ljubav prema njima bila potpuno nepromenjena. Oni će naučiti blagoslovenim iskustvom da je On »vrlo sažaljiv i pun nežnog milosrđa; da su Njegove staze pune milosti i istine onima koji drže Njegov zavet i Njegova svedočanstva.«
