»Govori onaj koji svedoči ovo: da, doći ću skoro! Amin. Da, dođi, Gospode Isuse.« (Otkrivenje 22,20)
U svim vekovima nada Gospodnjih istinskih sledbenika bila je Njegov drugi dolazak. Spasiteljev oproštajni govor i obećanje na Maslinskoj gori da će ponovo doći osvetlili su budućnost Njegovih učenika, ispunjavajući njihova srca radošću i nadom da ih tuga neće moći ućutkati, niti ih iskušenja obaviti tamom. Između patnji i progona, »pojava veličanstvenog Boga i našeg Spasitelja Isusa Hrista« bila je blažena nada. Kada su hrišćani iz Soluna bili ispunjeni tugom zbog toga što su sahranili svoje voljene, koji su se nadali da će živeti da bi svedočili o Gospodnjem dolasku, Pavle, njihov učitelj, ukazao im je na vaskrsenje koje će se dogoditi prilikom Spasiteljevog dolaska. Onda će mrtvi u Hristu ustati i zajedno sa živima biti odneti u susret Gospodu na nebo. »I tako ćemo svagda«, kazao je, »s Gospodom biti. Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima« (1. Solunjanima 4,16-18).
Vekovima dolaze reči vere i nade svetaca i mučenika iz tamnica, sa lomača, vešala svedočeći za istinu. Budući »da su sigurni u Njegovo lično vaskrsenje, a samim tim i u svoje sopstveno prilikom Njegovog dolaska, iz tog razloga«, kaže jedan od ovih hrišćana, »oni preziru smrt i nalaze se iznad svega toga« (Daniel T. Taulor, Hristovo carstvo na Zemlji ili glas Crkve u svim vremenima, 33. str.). Oni su želeli da siđu u grob da bi mogli »ustati slobodni«. Nadali su se »Gospodnjem dolasku u oblacima sa slavom svoga Oca, uspostavljajući carstvo baš na vreme«. Valdenžani su delili istu veru. Viklif se radovao Otkupiteljevom dolasku, čemu se crkva nadala.
Na kamenitom Patmosu voljeni učenik čuje obećanje: »Da, doći ću skoro!«, a njegov čežnjivi odgovor predstavlja molitvu Crkve za sve vreme njenog postojanja: »Da, dođi, Gospode Isuse.« (Otkrivenje 22,20)
