Želim vaše misli da usmerim na tekst zapisan u Jevanđelju po Marku 3:1-6:
“Uđe ponovo (Isus) u sinagogu. I beše onde čovek usahle ruke. A oni vrebahu hoće li ga Isus u Subotu izlečiti, da ga optuže. A On reče čoveku sa usahlom rukom: “Stani na sredinu!” A njima reče: “Je li Subotom dopušteno činiti dobro ili činiti zlo, život spasiti ili pogubiti?” No oni su ćutali. A On, ražalošćen okorelošću srca njihova, srdito ih pogleda pa reče tom čoveku: “Ispruži ruku!” On ispruži – i ruka mu posta zdrava kao i druga! A farizeji iziđoše i počeše odmah sa irodovcima da većaju protiv Njega kako da ga ubiju.”
Hristov način rada bio je revolucionaran. Pored mnoštva važnih poruka koje nam je prenosio, jedna od najvažnijih bila je da ljudima predstavi pravu sliku Carstva Božjeg. I to je radio na potpuno drugačiji način od vodja i učitelja onoga vremena. Teret koji je bio nametnut tom naraštaju, najbolje oslikava i primer ovog bolesnog čoveka koji je dobio priliku da se sretne sa Hristom, sa Onim za koga je znao da ga može izlečiti, ali postojao je jedan “mali“ problem – bila je Subota! Danas bi ljudi sa naših područja rekli – “Ne valja se!” Slično mišljenje je i tada vladalo. Nije bilo dobro u Subotu lečiti čoveka, jer je to iziskivalo “nepotreban” rad. I ne samo to – još mnogo drugih stvari se “nije valjalo”. Ne treba trošiti reči da bi se pokazalo koliko je čovek još tada bio oronuo od posledica greha.
Ono što me uvek zadivljuje kada razmišljam o Hristovim rečima ili čudima, jeste to da su oni toliko duboki i da je jednim potezom ili rečenicom Hristos često delovao u nekoliko različitih pravaca. I ovaj dogadjaj nije izuzetak. Iako se u prvi plan stavlja Subota, mislim da i ovu situaciju možemo posmatrati iz još jednog ugla. Ono što je Hristos ovde učinio, za ono vreme bio je prilično radikalan potez. Hristova revolucija imala je za cilj da se fokusira na ljude, akcenat je stavljao na odnos. Bolestan čovek onog vremena nije nikako mogao biti iznad zakona, jer su se i pravila koja su ljudi postavili, nalazila pod maskom toga da je to sve za “očuvanje Subote”, svetog Gospodnjeg dana. Pa ako malo bolje razmislimo – takav stav došao je upravo kao posledica nedostatka ispravnog odnosa sa Bogom, nerazumevanja Njegovog karaktera, a što se po automatizmu oslikalo i na odnos prema svom bližnjem. Hristova revolucija bila je revolucija srca. On je menjao ljude iznutra i tek tada bi prava promena bila vidljiva i spolja. Medjutim, od strane većine, nije bio ispravno shvaćen. To vidimo i iz ovog dogadjaja, kada posle jednog dobrog dela, koje je jednom čoveku ponovo vratilo smisao života i bolju budućnost, jer je praktično do ovoga trenutka bio invalid, fariseji se udružuju sa drugom političkom grupom a sve sa namerom da ućutkaju Onoga ko kvari njihove običaje i učenja. Pitam se, ima li i danas sličnih situacija?
No, da se vratimo na sam dogadjaj. Dok sa jedne strane imamo fariseje, samoproglašene pravednike, koji ovog jadnog bolesnog čoveka koji vapi za isceljenjem tretiraju kao (slobodno možemo reći) psa, sa druge strane imamo Hrista – Sina Božjeg koji je došao da nadje i spasi ono što je izgubljeno (Luka 19:10), koji ovom bolesnom čoveku ukazuje milost i poštovanje i vraća ga na mesto koje mu i pripada, na mesto Svog stvorenja, Svog deteta. Hristu je bilo stalo do ove jadne duše, kao što Mu je i danas stalo da rastereti svakoga od nas, koji smo pritisnuti teretom greha. Sa puno nežnosti, Sin Božji ophodi se prema onima koji su odbačeni od ljudi. Ovim principom rukovodio se (izmedju ostalih) i apostol Pavle. Njegove poznate reči zapisane su u Rimljanima 12:10: “Bratskom ljubavi, budite jedan k drugom ljubazni. Čašću jedan drugog većeg činite.” On je sledio savete Onoga koga je propovedao od prvog dana, a propovedao je na osnovu svog ličnog iskustva sa Hristom, za koga je tokom celog svog života svedočio da je Sin Božji (Dela Apostolska 9:20). Za mnoge takozvane hrišćane, ovo je samo još jedna u nizu fraza koje nalaze u Svetom Pismu. Nažalost, nema puno onih koji razmišljaju i shvataju da ovo treba da bude slika realnog stanja naših života. Mi moramo biti spremni za trenutak “Ljubi neprijatelja svoga!” To je nešto što se gradi. Samo od sebe ne dolazi. Pravila je lako ispoštovati. Živeti suštinu – to je ono što vredi! Biti drugačiji, biti nalik Hristu ima svoju cenu, ali vredi. Ko god je došao u dodir sa Hristom, nije mogao ostati ravnodušan. Pitanje koje se postavlja je – da li smo mi ljudi revolucije? I ne, ne mislim u startu na rušenja sistema i drugih loših uticaja u društvu, već da li u ljudima izazivamo ono što je Sin Božji izazivao u srcima onih koji su Ga sledili dok je hodao našom zemljom. Zahvalnost, radost, a iznad svega ljubav prema Onome ko je ostavio presto svog Oca da bi se izborio ako treba i za jedno svoje dete koje se kaje i vraća svojoj kući. Biti Hristova produžena ruka medju napaćenim ljudima koji traže izbavljenje od greha – to je naša misija! Kada promena dodje iznutra i kada doživimo da “više ne živim ja, nego da u meni živi Hristos” (Galatima 2:20) tada će doći i do spoljašnjih promena i mnogi loši uticaji biće osujećeni zahvaljujući preporodjenom Božjem detetu. Na kraju, da čujemo i glas Duha Proroštva:
“Ukoliko Hristova ljubav ispunjava naše srce i upravlja našim životom, lakomstvo, sebičnost i ljubav prema ugodnosti biće pobeđeni, i biće nam pravo zadovoljstvo da činimo volju Onoga čijim se slugama smatramo. Naša će sreća tada biti srazmerna našim nesebičnim delima, na koja će nas pokretati ljubav Hristova.” (E.G.White, Testimonies vol. 3, 382.383)
