Zasnovano na Mateju 20, 20–28; Marku 10,32–45; Luki 18,31–34.
Vreme Pashe se približavalo i Isus je ponovo pošao prema Jerusalimu. U Njegovom srcu postojao je mir savršenog sklada sa Očevom voljom i čvrstim koracima hitao je k mestu žrtve. Na učenike se sručio osećaj tajanstvenosti, sumnje i straha. Spasitelj »Iđaše pred njima, a oni se čuđahu, i za njim iđahu za strahom«.
Ponovo je sazvao dvanaestoricu k sebi i određenije no ikad otkrio im izdaju i svoje stradanje. »Evo« rekao je, »idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za sina čovečijega. Jer će ga predati neznabošcima, i narugaće mu se, i ružiće ga, i popljuvaće ga, i biće ga, i ubiće ga; i treći dan ustaće! i oni ništa od toga ne razumeše, i beseda ova beše od njih sakrivena, i ne razumeše što im se kaza.«
Zar nisu oni malo pre ovoga posvuda objavljivali: »Približi se carstvo nebesko«? Zar nije i sam Hristos obećao da će mnogi sesti a Avramom i Isakom i Jakovom u Božjem carstvu? Zar nije obećao svima koji su ostavili sve radi Njega stostruko više u ovom životu i udio u Njegovom carstvu? Zar nije dao dvanaestorici posebno obećanje o počasnim položajima u Njegovom carstvu – da sede na prestolima i sude nad dvanaest plemena Izrailjevih? Čak i sad je rekao da će se sve što je za Njega napisano u prorocima ispuniti. Zar proroci nisu najavili slavu Mesijine vladavine? U svetlosti ovih misli, Njegove reči o izdaju, progonstvu i smrti izgledale su nejasne i mračne. Ma kakve teškoće nastupile, verovali su da će se carstvo uskoro uspostaviti.
Ivan, sin Zebedejev, bio je jedan od prva dva učenika koji su pošli za Isusom. On i njegov brat Jakov bili su u onoj prvoj grupi koja je napustila sve radi Njegove službe. Rado su napustili dom i prijatelje da bi mogli da budu s Njim; išli su i razgovarali s Njim; bili su s Njim u tišini doma i na javnim skupovima. On je utišao njihova strahovanja, izbavio ih od opasnosti, otklonio njihove patnje, tešio ih u njihovoj žalosti i poučavao sa strpljenjem i nežnosti, sve dok nije izgledalo da su se njihova srca povezala s Njegovim i u ljubavi koja je plamsala u čežnji da budu što bliže Njemu u Njegovom carstvu. U svakoj prilici Jovan je zauzimao mesto do Spasitelja, a Jakov je želeo da bude počašćen što bliskijom vezom s Njim.
Njihova majka bila je Hristov sledbenik i svojom imovinom dragovoljno Mu je služila. S materinskom ljubavlju i častoljubljem za svoju decu želela je za njih najpočasnija mesta u novom carstvu. Zbog toga ih je podsticala da postave svoj zahtev.
Majka i njeni sinovi došli su Isusu tražeći da im ispuni jednu molbu ka kojoj su bila usmerena njihova srca.
»Šta hoćete da vam učinim?«, upitao je On.
Majka je odgovorila: »Zapovedi da sedu u ova moja dva sina, jedan s desne strane tebi, a jedan s leve strane tebi, u carstvu tvojemu.«
Isus se nežno ponašao prema njima, ne ukoravajući njihovu sebičnost u traženju prvenstva nad svojom braćom. On je čitao njihova srca, znao je dubinu njihove privrženosti Sebi. Njihova ljubav nije samo ljudski osećaj, iako obesvešteno zemaljskom prirodom svog ljudskog kanala, ono izvire iz izvora Njegove iskupljujuće ljubavi. On nije želeo ukoriti, već produbiti i očistiti. Rekao je: »Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?« Setili su se Njegovih zagonetnih reči koje su naveštale suđenje i patnje, ali ipak su samouvereno odgovorili: »Možemo.« Držali su za najveću čast da dokažu svoju privrženost time što će uzeti udela u onome što treba zadesiti njihovog Gospoda.
»Čašu dakle moju ispićete, i krstićete se krštenjem kojim se ja krstim«, rekao je On; pred Njim je bio krst umesto prestola, dva razbojnika Njegovi pratioci s Njegove desne i leve strane. Jovan i Jakov trebali su sa svojim Učiteljem učestvovati u patnjama, jedan, prvi od braće da pogine od mača, a drugi, najdulje od svih da izdrži muke, sramotu i progonstvo.
»Ali da sedite s desne strane meni i s leve«, nastavio je On, »ne mogu ja dati, nego kome je ugotovio otac moj.« U Božjem carstvu položaj se ne zadobija naklonošću. On se ne zaslužuje niti prima proizvoljnim davanjem. On je rezultat vrednosti karaktera. Kruna i presto dokaz su da je ispunjen uslov; pobeda nad samim sobom kroz Gospoda našega Isusa Hrista.
Puno kasnije, kad je ovaj učenik doveden da sudeluje s Hristom u zajednici Njegovih muka, Gospod je otkrio Jovanu koji je uslov blizine u Njegovom carstvu. »Koji pobedi«, rekao je Hristos, »daću mu da sedne sa mnom na prestolu mojemu, kao i ja što pobedih i sedoh s ocem svojim na prestolu njegovu.« Koji pobedi učiniću da stub u crkvi Boga svojega, i više neće izaći napolje; i napisaću na njemu ime Boga svojeha… i moje ime novo!« (Otkrivenje 3,21.12) Isto tako apostol Pavle piše: »Jer ja se već žrtvujem, i vreme mojega odlaska nasta. Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. Dalje dakle meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija.« (2. Timotiju 4,6–8)
Najbliže će stajati Hristu onaj koji je na Zemlji najdublje zahvatio i pio od duha. Njegove samopožrtvovne ljubavi – ljubavi koja »se ne veliča, ne nadima se… ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu« (1. Korinćanima 13,4.5) – ljubavi koja pokreće učenike, kao što je pokretala našeg Gospoda da daruje sve, da živi i mukotrpno radi, da se žrtvuje do same smrti da bi spasio čovečanstvo. Ovaj duh pokazao se i u Pavlovu životu. On je rekao: »Jer je meni život Hristos«, jer je njegov život otkrivao Hrista ljudima; »a smrt dobitak« – dobitak za Hrista; sama smrt će učiniti da se izrazi sila Njegove milosti i prikupe ljudi za Njega. Jer će se »Hristos veličati u telu mojemu«, kaže on, »bilo životom ili smrću«. (Filibljanima 1,21.20)
Kad su desetorica čula o Jakovljevom i Jovanovom zahtevu, postali su vrlo nezadovoljni. Najviše mesto u carstvu bilo je upravo ono što je svaki od njih želeo za sebe i zato su bili ljuti što su ova dva učenika stekla prividnu prednost nad njima.
Izgledalo je kao da će se opet obnoviti svađa oko toga ko će biti najveći, kad je Isus, pozvavši ih sebi, rekao gnevnim učenicima: »Znate da knezovi narodni vladaju narodom i poglavari njegovi upravljaju njima. Ali među vama da ne bude tako.«
U carstvima ovoga sveta položaj je značio samouzdizanje. Smatralo se da narod postoji za korist vladajućim staležima. Uticaj, bogatstvo, obrazovanje bila su značajna sredstva za sticanje vlasti nad narodnim masama u korist narodnih vođa. Viši staleži treba da misle, odlučuju, uživaju i vladaju; niži slojevi treba da slušaju i služe. Religija, kao i sve ostalo, bila je predmet vlasti. Od naroda se očekivalo da veruje i čini ono što su naređivali pretpostavljeni. Pravo čoveka kao čoveka da sam za sebe misli i deluje bilo je potpuno nepriznato.
Hristos je uspostavio carstvo na drukčijim načelima. On je pozivao ljude ne da vladaju, već da služe, jaki da nose nemoći slabih. Onaj koji ima moć, položaj, darove, obrazovanje, ima veću obavezu da služi svojim bližnjima. Čak i najskromnijim Hristovim učenicima rečeno je: »Jer je sve vas radi.« (2. Korinćanima 4,15)
»Jer sin čovečij nije došao da mu služe, nego da služi, i da dušu svoju u otkup da za mnoge.« Među svojim učenicima Hristos je u svakom smislu bio Onaj koji je vodio brigu i nosio teret. On je delio njihovo siromaštvo, za njih pokazivao samoodricanje, išao je pred njima da poravna teška mesta i uskoro će završiti svoje delo na Zemlji polaganjem svog života. Načelo po kome je Hristos delovao treba pokrenuti članove Crkve koja je Njegovo telo. Ljubav je plan i osnova spasenja. U Hristovom carstvu najveći su oni koji slede primer koji je On dao i deluju kao pastiri Njegovog stada.
Pavlove reči otkrivaju pravo dostojanstvo i čast hrišćanskog života: »Jer iako sam slobodan od sviju, svima sebe učinih robom«, »ne tražeći svoje koristi nego mnogih, da se spasu.« (1. Korinćanima 9,19; 10,33)
U pitanjima savesti biće mora ostati slobodno. Niko ne sme vladati tuđim umom, donositi sud umesto drugoga ili mu propisivati dužnost. Bog svakoj duši daje slobodu mišljenja i slobodu da sledi svoja uverenja. »Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe.« Niko nema pravo da utopi svoju ličnost u ličnosti drugoga. U svemu što je povezano s načelom treba »svaki da bude uveren za svoju misao«. (Rimljanima 14,12.5) U Hristovom carstvu ne postoji nikakvo ugnjetavanje od gospodara, nikakve prinude na određeno ponašanje. Nebeski anđeli ne dolaze na Zemlju da vladaju i zahtevaju odavanje poštovanja, već kao vesnici milosti, da sarađuju s ljudima na uzdizanju čovečanstva.
Načela i same reči Spasiteljevog poučavanja u svojoj božanskoj lepoti prebivale su u sećanju voljenog učenika. Do poslednjih Jovanovih dana težište njegovog svedočanstva Crkvama bilo je: »Jer je ovo zapovest, koju čuste iz početka, da ljubimo jedan drugoga.« »Po tom poznasmo ljubav što on za nas dušu svoju položi: mi smo dužni polagati duše za braću.« (1. Jovanova 3,11.16)
To je bio duh koji je prožimao prvu Crkvu. Nakon izlivanja Svetoga Duha »u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo«. »Ni jedan među njima ne beše siromašan.« »I apostoli s velikom silom svedočahu za vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista; i blagodat velika beše na svima njima.« (Dela 4,32.34.33)
