Zasnovano na Luki 19,1–10.
Na putu u Jerusalim Isus »uđe u Jeriho i prolažaše krozanj«. Na nekoliko milja od Jordana, na zapadnom rubu doline koja se ovde proširila u ravnicu, ležao je grad usred tropskog zelenila i raskošne lepote. Sa svojim palmama i bogatim vrtovima koje su zalivali živi izvori, presijavao se kao smaragd okružen krečnjačkim brdima i pustim uvalama koje su se smestile između Jerusalima i grada u ravnici.
Mnoge karavane putujući na praznične svetkovine prolazile su kroz Jeriho. Njihov dolazak predstavljao je uvek vreme radosti, ali sad je dublje zanimanje uzbuđivalo narod. Bilo je poznato da se u mnoštvu nalazio i galilejski Učitelj koji je nedavno povratio u život Lazara, pa iako su kružili glasovi o zaveri sveštenika, mnoštvo Mu je želelo odati poštovanje.
Jeriho je jedan od gradova koji je u stara vremena bio odvojen za sveštenike, a i u ovo vreme veliki broj sveštenika imao je u njemu svoja prebivališta. Međutim, grad je imao vrlo raznoliko stanovništvo. On je bio velik prometni centar i u njemu su živeli mnogobrojni rimski službenici i vojnici, zajedno sa strancima iz raznih krajeva, a ubiranje carine činilo ga je domom mnogih carinika.
»Starešina carinički« Zahej bio je Jevrejin, koga su njegovi sunarodnici mrzeli. Njegov položaj i bogatstvo bili su nagrada za poziv kojeg su se gnušali i koji je bio smatran simbolom nepravde i iznuđivanja. Ipak, bogati carinski službenik, iako je to tako izgledalo, nije bio potpuno okoreli svetovni čovek. Ispod pojave svetovnosti i oholosti nalazilo se srce premčivo za božanski uticaj. Zahej je slušao o Isusu. Izveštaj o Onome koji se ljubazno i pažljivo odnosio prema prezrenim društvenim slojevima proširio se na sve strane. U starešini carinika probudila se čežnja za boljim životom. Samo nekoliko milja od Jerihona, Jovan Krstitelj propovedao je na Jordanu i Zahej je čuo poziv na pokajanje. Uputstvo carinicima »Ne ištite više nego što vam je rečeno« (Luka 3,13) iako ga je naoko zanemarivao, ostavilo je dubok utisak na njegov um. Poznavao je Pisma i bio osvedočen da je ono što radi pogrešno. Sada, čuvši reči za koje se govorilo da potiču od Velikog Učitelja, osećao je da je grešnik u Božjim očima. Ipak, ono što je čuo o Isusu rasplamsalo je nadu u njegovom srcu. Pokajanje, obnova života, mogli su se ostvariti čak i u njegovu životu; zar nije jedan od najpoverljivijih učenika novoga Učitelja carinik? Zahej je odmah počeo slediti uverenje koje je ovladalo njime nadoknađujući onima kojima je nanio nepravdu.
Već je počeo ispravljati svoje prošle korake, kad su Jerihonom prostrujale vesti da Isus ulazi u grad. Zahej je odlučio da Ga vidi. Počeo je razumevati gorčinu plodova greha i svu težinu staze onoga koji se pokušava vratiti sa rđavog puta. Teško je bilo podnositi nerazumevanje, sretanje s podozrivošću i nepoverenjem u naporima da ispravi svoje greške. Starešina carinika čeznuo je da pogleda u lice Onoga čije su reči donele nadu njegovom srcu.
Ulice su bile zakrčene, pa Zahej, koji je bio malog rasta, nije mogao ništa da vidi preko glava drugih ljudi. Niko ga nije želeo propustiti, pa se tako trčeći malo ispred mnoštva do jedne razgranate smokve koja se nadvila nad putem, bogati ubirač poreza popeo i seo između grana, odakle je mogao posmatrati povorku koja je ispod smokve prolazila. Gomila se približila i prolazila, a Zahej je željnim pogledom tražio da prepozna lik Onoga za kim je čeznuo.
Pored bučnog negodovanja sveštenika i rabina i uzvika dobrodošlice mnoštva, ova neizgovorena želja starešine carinika progovorila je Isusovom srcu. Iznenada, upravo ispod smokve grupa je zastala, oni koji su išli prvi i oni koji su išli poslednji zaustavili su se, a pogled Onoga koji čita um podigao se gore. Gotovo sumnjajući u svoja čula, čovek na drvetu čuo je reči: »Zaheju! siđi brzo; jer mi danas valja biti u tvojoj kući.«
Mnoštvo je načinilo prolaz i Zahej, hodajući kao u snu, krenuo je k svom domu. Međutim, rabini su to posmatrali namrštenih lica i gunđali od nezadovoljstva i podsmeha što »grešnome čoveku dođe u kuću«.
Zahej je bio zaprepašten, zapanjen i zanemio zbog Hristove ljubavi i ljubaznosti u kojoj se spustio do njega tako nedostojnog. Sad su ljubav i vernost prema novopronađenom Učitelju otpečatile njegove usne. On će javno izreći svoje priznanje i kajanje.
U prisustvu mnoštva »Zahej stade i reče Gospodu: Gospode! evo pola imanja svojega daću siromasima, i ako sam koga zanio vratići onoliko četvoro«.
»A Isus mu reče: danas dođe spasenje kući ovoj; jer je i ovo sin Avramov.«
Kad je bogati mladi poglavar otišao od Isusa, učenici su se čudili govoru svoga Učitelja: »Kako je teško onima koji se uzdaju u svoje bogatstvo ući u carstvo Božije!« Uzviknuli su jedni drugima: »Ko se dakle može spasti?« Sad su imali istinitost Hristovih reči »Što je u ljudi nemoguće u Boga je moguće«. (Marko 10,24.26; Luka 18,27) Videli su kako jedan bogataš Božjom milošću može ući u carstvo.
Pre nego što je pogledao u Hristovo lice, Zahej je otpočeo delo kojim se otkrio kao pravi pokajnik. Pre no što ga je itko optužio, priznao je svoj greh. Potčinio se osvedočenju Svetoga Duha i počeo sprovoditi pouku iz reči napisanih kako za stari Izrailj tako i za nas. Gospod je rekao davno pre toga: »Ako osiromaši brat tvoj i iznemogne ruka njegova pored tebe, prihvati ga, i kao stranac i došljak neka poživi uz tebe. Nemoj uzimati od njega kamate ni dobiti; nego se boj Boga, da bi poživeo brat tvoj uz tebe. Novaca nemoj mu davati na kamatu, niti mu hrane svoje pozaimaj radi dobiti.« Za to ne varajte jedan drugoga, nego se bojte Boga Svojega.« (3. Mojsijeva 25,35–37.17) Ove reči izgovorio je sam Hristos kad je bio skriven u stubu od oblaka i upravo prvi odgovor Zaheja na Hristovu ljubav sastojao se u pokazivanju samilosti prema siromašnima i onima koji pate.
Među carinicima postojao je savez, tako da su mogli ugnjetavati narod i podupirati jedni druge u svojim nepoštenim delima. U svom otimanju sprovodili su ono što je gotovo postao sveopšti običaj. Čak i sveštenici i rabini koji su ih prezirali nosili su krivicu bogaćenja nepoštenim postupcima pod plaštom svog svetog poziva. Međutim, čim se Zahej potčinio uticaju Svega Duha, odbacio je svaki postupak suprotan čestitosti.
Nijedno pokajanje nije pravo ako ne izazove promenu života. Hristova pravda nije ogrtač kojim će se pokrivati nepriznati i neostavljeni gresi; to je životno načelo koje preobražava karakter i upravlja ponašanjem. Svetost je potpuna pripadnost Bogu; to je potpuno predanje srca i života za stan nebeskim načelima.
Hrišćanin u svom poslovnom životu treba predstaviti svetu način na koji bi naš Gospod vodio poslovne pothvate. U svakom poslu on treba pokazati da je Bog njegov učitelj. »Svetinja Gospodu«, treba da bude napisano na trgovačkim dnevnicima i na glavnoj knjizi, na ugovorima, priznanicama i vrednosnim papirima. Oni koji tvrde da su Hristovi sledbenici a posluju na nepošten način, lažni su svedoci o karakteru svetog, pravičnog i milostivog Boga. Svaka obraćena duša, kao i Zahej, objaviće ulazak Hrista u svoje srce time što će napustiti nepravične postupke koji su obeležavali njegov život. Kao i starešina carinički, on će pružiti dokaz svoje iskrenosti time što će nadoknaditi nanesenu štetu. Gospod kaže: »I vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnijem ne čineći bezakonja;… od svih greha što je zgrešio ništa mu se ne će spomenuti;… doista će živ biti.« (Jezekilj 33,15.16)
Ako smo drugima učinili nepravdu nekim nepravičnim poslovnim postupkom, ako smo prevarili u trgovini ili ako smo obmanuli nekog čoveka, čak ako je to bilo i u okrvirima zakona, trebamo priznati svoje delo i nadoknaditi štetu, koliko je god to u našoj moći. Pravo je da ne nadoknadimo samo ono što smo uzeli već i sve ono što bi se s vremenom prikupilo pravilnom i mudrom uporabom dok su ta sredstva bila u našoj svojini.
Spasitelj je rekao Zaheju: »Danas dođe spasenje kući ovoj.« Ne samo što je Zahej bio blagosloven nego s njim i ceo njegov dom. Hristos je došao u njegov dom da mu daruje pouke o istini i pouči njegove domašaje o nebeskom carstvu. Oni su bili isključeni iz sinagoga zbog prezira rabina i vernika; ali sada, najpočasniji dom u celom Jerihonu okupio se oko božanskog Učitelja da u svojoj kući sluša reči života.
Kad Hrista primamo kao ličnog spasitelja, dolazi spasenje duši. Zahej je primio Isusa, ne samo kao prolaznog gosta u svom domu već kao Onoga koji će prebivati u hramu bića. Književnici i fariseji optuživali su ga kao grešnika, gunđajući protiv Hrista zato što je postao njegov gost, ali Gospod ga je prepoznao kao Avramovog sina. Jer »su oni sinovi Avramovi koji su od vere.« (Galatima 3,7)
