Vitsaida i Sinedrion

Zasnovano je na Jovanu 5. poglavlju.

»U Jerusalimu pak kod Ovčijih vrata ima banja, koja se zove jevrejski Vitsaida, i oko nje pet pokrivenih tremova, u kojima ležaše mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suvih koji čekahu da se zaljulja voda.«

U određeno vreme vode u ovoj banji bi se zamutile, a postojalo je javno verovanje da je to bilo delovanje natprirodne sile pa onaj koji uđe u vodu pošto se voda zamuti, ozdraviće bio bolestan od ma kakve bolesti. Stotine bolesnika posećivale su ovo mesto, ali kad se voda zamutila, gužva je bila tako velika da je masa žureći napred gazila slabije ljude, žene i decu. Mnogi se nisu mogli ni približiti banji. Drugi koji su uspeli prići bliže umirali su na njenom rubu. Oko ovog mesta bili su podignuti zakloni koji su štitili bolesnike od jare preko dana i hladnoće preko noći. Bilo je i nekih koji su provodili noći pod ovim tremovima, puzeći do ruba bazena iz dana u dan, uzaludno se nadajući ozdravljenju.

Isus je opet nalazio u Jerusalimu. Dok je hodao sam, moglo se videti da razmišlja i da se moli. Došao je do banje. Video je nesrećne bolesnike kako čekaju ono što im je – kako su smatrali – bila jedina mogućnost za ozdravljenje. Želeo je pokazati svoju isceliteljsku silu i svakog bolesnika učinit zdravim. Ali, bio je subotnji dan. Mnoštvo je odlazilo u Hram na bogosluženje, pa je znao da bi takvo delo ozdravljenja podstaklo predrasude Jevreja i prerano zaustavilo Njegov rad.

Međutim, Spasitelj je ugledao prizor krajnje bede. Bio je tu čovek hrom i bespomoćan već trideset i osam godina. Njegova bolest u velikoj meri bila je rezultat njegovog greha i na nju se gledalo kao na Božju kaznu. Sam i bez prijatelja, osećajući se isključenim iz Božje milosti, ovaj bolesnik je proveo duge godine u patnji. U vreme kad se očekivalo da će se voda zamutiti, oni koji su se sažalili na njegovu bespomoćnost, doneli bi ga do tremova. Međutim, u presudnom trenutku nije imao nikoga da mu pomogne. Video je talasanje vode, ali nikada nije mogao doći bliže od ruba bazena. Drugi, jači, uronili bi pre njega. Nije se mogao uspešno boriti sa sebičnom gomilom koja se jagmila za prvenstvo. Njegovi istrajni napori prema jedinom cilju, njegova briga i stalno razočaranje brzo su iscrpljivali ostatak njegove snage.

Bolestan čovek ležao je na svom odru i s vremena na vreme podizao glavu da promotri bazen, kad se jedno nežno lice puno saučešća nagnulo nad njim, a reči: »Hoćeš li da budeš zdrav?« privukle njegovu pažnju. Nada je osvetlila njegovo srce. Osećao je da će na neki način dobiti pomoć. Međutim, radost ohrabrenja uskoro je iščezla. Setio se koliko je puta pokušavao stići do bazena i da sad ima malo nade da će preživeti dok se voda bude ponovo zamutila. Umorno se okrenuo i rekao: »Da, Gospode; ali nemam čoveka da me spusti u banju kad se zamuti voda; a dok ja dođem drugi siđe pre mene.«

Isus nije tražio od ovog paćenika da pokaže veru u Njega. Jednostavno je kazao: »Ustani, uzmi odar svoj i hodi.« Međutim, vera ovog čoveka uhvatila se za tu reč. Svaki živac i mišić ustreptao je novim životom, a zdravlje je pokrenulo njegove hrome udove. Bez dvojbe pokrenuo je svoju volju da posluša Hristovu naredbu i svi njegovi mišići odgovorili su njegovoj volji. Skočivši na noge, utvrdio je da je postao čovek pun snage.

Isus mu nije dao nikavo obećanje o božanskoj pomoći. Čovek je mogao zastati, posumnjati i tako izgubiti svoju jedinu priliku za ozdravljenje. Međutim, verovao je Hristovoj reči i postupajući po njoj, dobio snagu.

Istom verom i mi možemo primiti duhovno isceljenje. Zbog greha odvojili smo se od života u Bogu. Naše duše su bolesne i oduzete. Sami nismo u stanju da živimo svetim životom više no što je nemoćan čovek bio u stanju da hoda. Postoje mnogi koji shvataju svoju bespomoćnost i čeznu za takvim duhovnim životom koji će ih dovesti u sklad s Bogom; uzalud se trude da ga postignu. U očajanju oni viču: »Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?« (Rimljanima 7,24) Neka ovi beznadežni ljudi koji se bore pogledaju gore! Spasitelj se nadvije nad one koje je iskupio svojom krvlju, govoreći s neizrecivom nežnošću i sažaljenjem: »Hoćeš li da budeš zdrav?« On vas poziva da ustanete zdravi i spokojni. Ne čekajte da osetite kako ste ozdravili. Verujte Njegovoj reči i ona će se ispuniti! Satvite svoju volju na Hristovu stranu! Odlučite da Mu služite, i delovanjem po Njegovoj reči primićete snagu. Kakva god može da bude loša navika i velika strast koja je dugim popuštanjem vezala i dušu i telo, Hristos je može odrešiti. On čezne da to učini. On će dati život duši koja je mrtva »zbog prestupa svojih«. (Efescima 2,1) On će osloboditi roba koga drže slabosti, nesreće i lanci greha.

Namrgođeni prekinuli su ga pitanjem zašto svoj ležaj nosi u subotnji dan. Strogo su ga podsetili da nije po Zakonu nositi terete u Gospodnji dan. U svojoj radosti čovek je zaboravio da je bila Subota, pa ipak nije osećao nikakvu osudu, jer je poslušao naredbu Onoga koji je imao takvu silu od Boga. Hrabro je odgovorio: »Koji me isceli on mi reče: uzmi odar svoj i hodi.« Pitali su ga ko je to učinio, ali on nije mogao odgovoriti. Ovi poglavari znali su dobro da se samo jedan pokazao sposobnim da učini ovo čudo; ali želeli su pravi dokaz da je to bio Isus, da bi Ga mogli optužiti kao prekrišitelja Subote. Po njihovom rasuđivanju, On ne samo što je prekršio Zakon time što je iscelio bolesnog čoveka u Subotu već je učinio svetogrđe naloživši mu da ponese svoj ležaj.

Oduzeti čovek nakon izlečenja sagnuo se da podigne svoje ležaj, ustvari samo jednu prostirku i deku, a kad se uspravio s osećajem ushita, tražio je oko sebe svog Oslobodioca, ali Isus je iščezao u mnoštvu. Čovek se bojao da Ga neće prepoznati ako Ga bude ponovo video. Dok je žurio svojim putem, čvrstim, slobodnim korakom, hvaleći Boga i radujući se svojoj novoj snazi, sreo je neke fariseje i odmah im ispričao o svom izlečenju. Bio je iznenađen hladnoćom kojom su slušali njegovo izlaganje.

Jevreji su tako izopačili Zakon da su od njega načinili ropski jaram. Njihovi besmisleni zahtevi postali su poslovični među drugim narodima. Naročito je Subota bila ograđena svakovrsnim besmislenim ograničenjima. Nije im bila radost, svetinja Gospodu i slavna. Književnici i fariseji načinili su od njenog svetkovanja nepodnošljiv teret. Jevrejinu nije bilo dozvoljeno da potpali vatru, pa čak ni da zapali sveću u Subotu. Prema tome narod je zavisio od neznabožaca za mnoge usluge koje su njihova pravila zabranjivala da sami učine. Nisu razmišljali, ako su ta dela grešna, da su i oni koji zapošljavaju druge da im učine isto toliko krivi kao da su sami izvršili taj rad. Smatrali su da je spasenje ograničeno na Jevreje i da stanje svih drugih, budući da je već beznadežno, ne može da bude gore. Međutim, Bog nije dao nijednu zapovest koju svi ne bi mogli poslušati. Njegovi zakoni ne odobravaja nerazumna ili sebična ograničenja.

U Hramu Isus je sreo čoveka kog je izlečio. Došao je da prinese žrtvu za greh a i i zahvalnu žrtvu za veliku milost koju je primio. Našavši ga među vernicima Isus mu se otkrio rečima opomene »Eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore.«

Isceljeni čovek bio je presretan kad je sreo svog Oslobodioca. Neznajući za neprijateljstvo prema Isusu, rekao je farisejima koji su ga ispitivali, da je to Taj koji ga je iscelio. »I za to gonjahu Židovi Isusa, i gledahu da ga ubiju, jer činjaše to u subotu.«

Isus je bio izveden pred Sinedrion da odgovara na optužbu zbog kršenja Subote. Da su Jevreji u to vreme bili nezavisan narod, takva optužba bi poslužila njihovoj nameri da Ga ubiju. To je sprečavala njihova pokorenost Rimljanima. Jevreji nisu imali pravo da dosude smrtnu kaznu, a optužbe iznete protiv Hrista ne bi imale značenja na rimskom sudu. Međutim, bilo je i drugih ciljeva koje su nameravali postići. Uprkos njihovim naporima da osujete Njegovo delo, Hristos je stekao, čak i u Jerusalimu, veći uticaj u narodu no što su ga oni imali. Mnoštvo koje se nije zanimalo za pridike rabina, bilo je privučeno Njegovim učenjem. Mogli su razumeti Njegove reči, i njihova srca bila su zagrijana i utešena. Govorio je o Bogu nekao o osvetoljubivom sucu, već kao o nežnom ocu, otkrivajući Božji lik onako kako se ogledao u Njemu samom. Njegove reči bile su kao melem za ranjenu dušu. Kako svojim rečima tako i svojim delima milosrđa lomio je surovu moć starih tradicija i ljudskih zapovesti i iznosio Božju ljubav u njenoj neiscrpnoj punoći.

U jednom od najranijih proročanstava o Hristu zapisano je: »Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi.« (1 Mojsijeva 49,10) Narod se skupljao oko Hrista. Srcem punim naklonosti mnoštvo je radije prihvatilo pouke o ljubavi i dobroj volji nego stroge obrede koje su zahtevali sveštenici. Da se sveštenici i rabini nisu suprotstavili, Njegovo učenje izvršilo bi takvu reformu kakvu ovaj svet nikada nije doživeo. Ali, da bi održali svoju moć, ove vođe odlučile su slomiti Isusov uticaj. Njegovo izvođenje pred Sinedrion i javna osuda Njegovog učenja pomoći će im da to postignu; jer narod je još gajio veliko poštovanje prema svojim verskim vođama. Ako je ko imao smelosti da osudi rabinske zahteve ili pokuša olakšati teret koji su natovarili narodu, smatrali su ga krivim ne samo zbog bogohuljenja već i izdaje. Na ovoj osnovi rabini su se nadali da će izazvati sumnju u Hrista. Oni su Ga predstavili kao Onoga koji pokušava oboriti utvrđene običaje, i na taj način izazvati podvojenost u narodu i pripremiti put za potpuno podjarmljivanje od strane Rimljana.

Međutim, planovi koje su rabini tako revno pokušavali sprovesti u delo, imali su svoje poreklo na jednom drugom savetu, a ne na Sinedrionu. Pošto Sotona nije uspeo savladati Hrista u pustinji, ujedinio je svoje snage da bi Mu se odupro u Njegovoj službi i, ako je moguće, osujetio Njegov rad. Ono što nije mogao izvršiti neposrednim ličnim naporom, odlučio je postići lukavstvom. Čim se povukao nakon sukoba u pustinju, odmah je na savetu sa svojim zaverenicima-anđelima usavršio planove za dalje zaslepljivanje umova jevrejskog naroda tako da ne prepozna svog Otkupitelja. Isplanirao je da u verskom svetu radi preko svojih ljudskih oruđa ispunjavajući ih svojim neprijateljstvom prema Poborniku istine. On će ih navesti da odbace Hrista i što više zagorčaju njegov Život, nadajući se da će ga obeshrabriti u njegovoj misiji. Vođe u Izrailju postale su sotonina sredstva u borbi protiv Spasitelja.

Isus je došao da »učini zakon velikim i slavnim«, On nije umanjio njegovu uzvišenost, već ju je uzdigao. Pismo kaže: »Neće mu dosaditi, niti će se umoriti, dokle ne postavi sud na zemlji.« (Isaija 42,21.4) Došao je da oslobodi Subotu od teških zahteva koji su je učinili prokletstvom umesto blagoslovom.

Iz ovog razloga On je izabrao Subotu da izvrši delo ozdravljenja u Vitsaidi. Mogao je izlečiti bolesnog čoveka i u neki drugi dan sedmice, ili ga je mogao izlečiti a da mu ne naloži da ponese svoj ležaj. Ali, to Mu ne bi dalo priliku koju je želeo. U osnovi svakog dela u Hristovom životu na Zemlji nalazila se neka mudra namera. Sve što je činio bilo je važno samo po sebi i po svojoj poučnosti. Među nesrećnicima u banji izabrao je najteži slučaj na kome je iskazao svoju isceljujuću silu i naredio čoveku da ponese svoj ležaj kroz grad i tako objavi veliko delo učinjeno nad njim. Ovo će pokrenuti pitanje što je zakonito činiti Subotom i otvoriće Mu put da optuži jevrejska ograničenja u pogledu Gospodnjeg dana i objavi da je njihovo predanje ništavno.

Isus im je objasnio da je delo izlečenja bolesnih u skladu sa zakonom o Suboti. Ono je bilo u skladu s radom Božjih anđela koji neprekidno silaze i penju se između Neba i Zemlje služeći čovečanstvu koje pati. »Otac moj doslije čini, i ja činim.« Svi su dani Božji u kojima se trebaju sprovesti u delo Njegovi planovi za ljudski rod. Ako je jevrejsko tumačenje Zakona bilo ispravno, tada greši Jahve čije delo oživljava i održava svako biće, otkako je postavio temelje Zemlji; tada On, koji je objavio da je Njegovo delo dobro i koji je ustanovio Subotu kao spomen na dovršenje dela, mora završiti svoj rad i zaustaviti neprekidan hod svemira.

Treba li Bog zabraniti Suncu da vrši svoju dužnost u Subotu, da uskrati njegove tople zrake da zagrijavaju Zemlju i hrane bilje koje raste? Da li sustav svetova mora mirovati u toku tog svetog dana? Treba li On narediti potocima da ne zalivaju polja i šume i naložiti morskim valovima da ne stvaraju svoje neprekidne oseke i plime? Mora li pšenica i kukuruz prestati da rastu, a zarudeli grozd zaustaviti rumenilo svoje zrelosti? Mora li drveće i cveće prestati da pupa i cveta u Subotu?

U tom slučaju ljudi ne bi dobili plodove zemlje i blagoslove koji život čine poželjnim. Priroda mora nastaviti svoj nepromenljiv tok. Bog ne može ni za trenutak zadržati svoju ruku, jer bi čovek klonuo i umro. Tog dana i čovek mora raditi. Životnim potrebama mora se odgovoriti, bolesni se moraju negovati, oskudica siromašnih mora se ublažiti. Neće ostati bez krivice onaj ko u Subotu zanemari da pomogne u nevolji. Božji sveti odmor načinjen je za čoveka i dela milosrđa su u savršenom skladu s njenim ciljem. Bog ne želi da Njegova stvorenja ijedan čas podnose bol koja se može otkloniti u Subotu ili u bilo koji drugi dan.

Iskanja od Boga su čak veća u Subotu nego ostalih dana. Njegov narod u to vreme napušta svoj uobičajeni rad i provodi vreme u razmišljanju i bogosluženju. Oni traže od Njega mnogo više pomoći nego drugih dana. Traže Njegovu posebnu pažnju. Ponizno i uporno traže Njegove posebne blagoslove. Bog ne čeka da Subota prođe pa da tek onda ispuni ove molbe. Nebeski rad nikad ne prestaje, te se i ljudi ne trebaju nikad odmarati od činjenja dobra. Subota nije zamišljena da bude razdoblje beskorisnog nerada. Zakon zabranjuje svetovni rad na Gospodnji dan od odmora; naporan rad kojim zarađujemo za život mora prestati; nikakav rad tog dana za svetovna zadovoljstva ili u korist nije u skladu sa Zakonom; ali kao što je Bog prestao sa svojim stvaralačkim radom i odmarao se u Subotu, i blagoslovio je, tako i čovek treba napustiti svoje zanimanje iz svakodnevnog života i te svete trenutke nameniti zdravom odmoru, službi Bogu i svetim delima. Hristovo izlečenje bolesnog bilo je u savršenom skladu sa zakonom. Ono je odalo počast Suboti. Hristos je istakao svoja jednaka prava s Bogom u radu koji je bio isto tako svet i koji je imao isti karakter kao rad Njegovog Oca na Nebu. Međutim, fariseji su se još više razjarili. Prema njihovom razumevanju, On ne samo što je prekršio Zakon već je time što je Boga nazvao »Ocem svojim« proglasio sebe jednakim Bogu. (Jovan 5,18)

Cio jevrejski narod nazivao je Boga svojim Ocem, i oni se ne bi tako razgnevili da je i Hristos predstavio sebe kako stoji u istom odnosu prema Bogu. Optužili su Ga zbog bogohuljenja, pokazujući da Ga shvataju kao Onoga koji na to polaže pravo u najuzvišenijem smislu.

Ovi Hristovi protivnici nisu imali nikakve dokaze da se suprotstave istinama koje je on utiskivao u njihovu svest. Oni su mogli navoditi samo svoje običaje i predanja, a to je izgledalo slabo i beživotno u usporedbi s dokazima koje je Isus crpio iz Božje reči i stalnog toka prirode. Da su rabini osećali ikakvu želju da prime svetlost, bili su osvedočeni da Isus govori istinu. Međutim, izbegavali su činjenice o kojima je govorio u vezi sa Subotom i pokušavali podstaknuti gnev protiv Njega zato što je tvrdio da je jednak s Bogom. Bes poglavara nije znao za granice. Da se nisu bojali naroda, sveštenici i rabini bi tog trenutka ubili Isusa. Ali, narodni osećaji prema Njemu bili su snažni. Mnogi su u Isusu prepoznali prijatelja koji je izlečio njihove bolesti i utešio njihove tuge, pa su opravdali Njegovo isceljenje bolesnika iz Vitsaide. Tako su za stanovito vreme vođe bile primorane da prigušuju svoju mržnju.

Hristos je odbio optužbu o bogohuljenju. Moja je vlast, rekao je, da vršim ovo delo za koje me optužujete, jer sam ja Božji Sin, jedan s Njim po prirodi, volji i cilju. U svim Njegovim delima stvaranja i proviđenja ja sarađujem s Bogom: »Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da otac čini.« Sveštenici i rabini pozvali su na odgovornost Božjeg Sina baš zbog onog dela, zbog kojeg je poslan na svet da Ga izvrši. Svojim gresima ni su se odvojili od Boga i u svojoj oholosti delovali su nezavisno od Njega. Bili su sami sebi dovoljni i nisu shvatali potrebu za uzvišenijom mudrošću koja bi upravljala njihovim delima. Međutim, Božji Sin, bio je potčinjen Božjoj volji i bio je zavisan od Njegove sile. Hristos je potpuno bio oslobođen svoga »ja«, tako da nije pravio nikakve planove za sebe. Prihvatio je Božje planove određene za Njega i iz dana u dan Otac Mu je otkrivao svoje planove. I mi treba da zavisimo od Boga tako da naš život bude jednostavno ostvarivanje Njegove volje.

Kad se Mojsije pripremao da gradi Šator od sastanka kao Božje prebivalište, dobio je uputstva da sve stvari načini prema uzoru koji mu je pokazan na brdu. Mojsije je bio pun revnosti da izvrši Božji zadatak; najdarovitiji, najveštiji ljudi bili su mu pri ruci da sprovedu njegove predloge. Ipak trebao je načiniti svako zvonce, svaki šipak, svaku resu, svaku rub, svaku zavesu, ili bilo koji sud u Svetinji potpuno u skladu sa slikom koja mu je pokazana. Bog ga je pozvao na brdo i otkrio mu nebeske stvari. Gospod ga ja pokrio svojom slavom, da bi mogao da vidi uzorak po kome su načinjeni svi predmeti. Tako je Izrailju, u kome je želeo svoje prebivalište, otkrio svoj slavni ideal karaktera. Uzor im je pokazan na brdu, kad je Zakon dan na Sinaju, i kad je Gospod prolazeći ispred Mojsija izjavio: »Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost hiljadama, prašta bezakonja i nepravde i grehe.« (2. Mojsijeva 34,6,7)

Izrailj je izabrao sopstveni put. On nije zidao prema modelu; ali Hristos, pravi hram za Božje prebivanje, oblikovao je svaku pojedinost svog zemaljskog života u skladu s Božjim idealom. On je rekao: »Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.« (Psalam 40,8) Tako naš karakter treba da se izgradi za »stan Božji u duhu«. (Efescima 2,22) Moramo načiniti »sve po prilici« upravo Onoga koji »postrada za nas i nama ostavi ugled da idemo njegovim tragom«. (Jevrejima 8,5; 1. Petrova 2,21)

Hristove reči uče nas da sebe smatramo neraskidivo povezanima sa svojim nebeskim Ocem. Ma kakav bio naš položaj, mi zavisimo od Boga koji sve sudbine drži u svojim rukama. On nam je odredio posao i obdario nas je sposobnostima i sredstvima za taj posao. Dokle god se potčinjavamo Božjoj volji, i uzdamo u Njegovu silu i mudrost, bićemo vođeni sigurnim stazama, da bismo ispunili svoj određeni deo u Njegovom velikom planu. Međutim, čovek koji se uzda u svoju mudrost i silu odvaja se od Boga. Umesto da radi u jedinstvu s Hristom, on ispunjava ciljeve neprijatelja Boga i čoveka.

Spasitelj je nastavio: »Što on (Otac) čini ono i sin čini onako… Kako što otac podiže mrtve i oživljuje, tako i sin koje hoće oživljuje.« Sadukeji su smatrali da neće biti vaskrsenja tela; ali Isus im je rekao da je jedno od najvećih dela Njegovog Oca podizanje mrtvih, i da i On sam ima silu da učini isto delo. »Ide čas, i već je nastao, kad će mrtvi čuti glas sina Božijega, i čuvši oživljeti.« Fariseji su verovali u vaskrsenje mrtvih. Hristos izjavljuje da je i sad među njima sila koja daje život mrtvima, i da će je oni videti. Ista sila vaskrsenja daje život dušama koje su »mrtve za prestupljenja i grehe svoje«. (Efescima 2,1) Taj duh života u Isusu Hristu, »sila vaskrsenja njegova«, oslobađa ljude »od zakona grehovnoga i smrti«. (Filibljanima 3,10; Rimljanima 8,2) Nadmoć zla je srušena i duša verom čuva se od greha. Onaj koji svoje srce otvara Hristovom duhu postaje deoničar u toj moćnoj sili koja će njegovo telo podići iz groba.

Ponizni Nazarećanin potvrdio je svoje stvarno uzvišeno poreklo. Uzdigao se iznad ljudske prirode, odbacio je greh i sramotu i stao otkriven, On kome su anđeli pokazivali poštovanje, Sin Božji, jedan s Tvorcem svemira. Njegovi slušaoci bili su zadivljeni. Nijedan čovek nije nikada izgovarao reči kao što su bile Njegove, niti se ponašao s takvim carskim dostojanstvom. Njegovo kazivanje jasno je i jednostavno i potpuno objavljuje Njegov zadatak i dužnost sveta. »Jer otac ne sudi nikome, nego sav sud dade sinu, da svi poštuju sina kao što oca poštuju. Ko ne poštuje sina ne poštuje oca koji ga je poslao… Jer kako što otac ima život u sebi, tako dade i sinu da ima život u sebi; i dade mu vlast da i sud čini, jer je sin čovečji.«

Sveštenici i poglavari postavili su se kao suci da osude Hristov rad, ali On je izjavio da je i njihov Sudac i Sudac cele Zemlje. Svet je poveren Hristu i preko Njega dolazio je svaki blagoslov od Boga palom ljudskom rodu. On je bio Otkupitelj pre kao i posle svog utelovljenja. U trenutku kad se pojavio greh, tu je bio i Spasitelj. Dao je svetlost i život svima i prema meri darovane svetlosti svakome će biti suđeno. On koji je dao svetlost, koji je sledio dušu najnežnijim pozivima, težeći da je iz greha dovede u svetost, istodobno je i Zastupnik i Sudac. Od nastanka velike borbe na Nebu Sotona je održavao svoje delo prevarom, a Hristos je radio na tome da obelodani njegove planove i slomi njegovu silu. On je bio taj koji je stao nasuprot varalici i koji je kroz sve vekove čeznuo da otrgne zarobljene od njegove vlasti, On je Onaj isti koji će izreći sud svakom biću.

A Bog »dade mu vlast da i sud čini, jer je sin čovečji« Zato što je okusio pravi talog ljudske bede i iskušenja i zato što shvata slabosti i grehe ljudi, zato što se umesto nas hrabro suprotstavio Sotoninim iskušenjima, i što će postupati pravedno i nežno s dušama koje su spasene Njegovom prolivenom krvi – zbog svega ovoga Sin čovečji je određen da sprovede sud.

Međutim, Hristovo delo nije bilo da sudi, već da da spasenje. »Jer Bog ne posla sina svojega na svet da sudi svetu, nego da se svojet spase kroza nj.« (Jovan 3,17) Pred Sinedrionom Isus je izjavio: »Ko moju reč sluša i veruje onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.« (Jovan 5,24)

Pozvavši svoje slušaoce da se ne čude, Hristos je pred njima još šire otkrio tajnu budućnosti. »Ide čas«, rekao je On, »u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29)

Ovu sigurnost budućeg života Izrailj je tako dugo očekivao, nadajući se da će je dobiti prilikom Mesijinog dolaska. Jedina svetlost koja može da obasja tamu groba sada je zasjala nad njima. Samovolja je slepa. Isus je povredio predanje rabina i nije se obazirao na njihov autoritet i oni nisu hteli verovati.

Vreme, mesto, prilika, snaga osećaja koja je obuzela skup, sve se ujedinilo da Hristove reči pred Sinedrionom učini još uticajnijim. Najviša verska vlast celog naroda tražila je život Onoga koji je objavio sebe obnoviteljem Izrailja. Gospodar Subote bio je izveden pred zemaljski sud da odgovara za kršenje zakona o Suboti. Kad je tako neustrašivo objavio svoju misiju, Njegovi suci posmatrali su Ga sa zapanjenošću i besom; međutim, Njegovim rečima nije se moglo odgovoriti. Oni Ga nisu mogli osuditi. Poricao je pravo sveštenicima i rabinima da Ga saslušavaju ili se mešaju u Njegov rad. Oni nisu dobili takvo ovlaštenje. Njihove tvrdnje bile su zasnovane na njihovoj oholosti i bezobzirnosti. On nije hteo priznati krivicu za koju su Ga optuživali, a niti dozvoliti da Ga oni poučavaju o veri.

Umesto da se ispriča za delo zbog kojeg su Ga okrivili ili da objašnjava razlog svoga postupka, Isus se suprotstavio poglavarima i optuženi je postao tužilac. Ukorio ih je zbog tvrdoće njihovog srca i nepoznavanja svetih spisa. Izjavio je da su oni odbacili Božju reč, budući da su odbacili Njega koga je Bog poslao. »Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene.« (Jovan 5,39)

Svaka stranica istorije, propisa, ili proročanstava starozavetnih spisa bila je obasjana slavom Božjeg Sina. Toliko koliko je bio božanska ustanova, celokupni sistem judeizma bio je jedinstveno proročanstvo radosne vesti. O Hristu »svedoče svi proroci«. (Dela 10,43) Od obećanja datog Adamu, preko niza patrijaraha i Mojsijevog zakona, nebeska veličanstvena svetlost učinila je jasnim tragove Otkupiteljevih stopa. Proroci su gledali Vitlejemsku zvezdu – Šilo /kome pripada palica vladalačka/, koji treba da dođe, dok su se budući događaji u tajanstvenom toku odvijali pred njima. Hristova smrt prikazana je u svakoj žrtvi. U svakom oblaku kada uzdizala se njegova pravda. Svaka truba oprosne godine oglašavala je njegovo ime. U duboko upečatljivoj tajni Svetinje nad svetinjama nastavala je Njegova slava.

Jevreji su posedovali svete spise i pretpostavljali da samo formalnim poznanjem reči imaju večni život. Međutim, Isus je rekao: »I reči njegove nemate u sebi…« Odbacujući Hrista u Njegovoj reči, odbacili su Ga i kao ličnost. »I nećete da dođete k mani«, rekao je On, »da imate život.«

Jevrejske vođe proučavale su proročka učenja o Mesijinom carstvu, ali činili su to ne iz iskrene želje da doznaju istinu, već s namerom da pronađu dokaz koji će podržati njihove slavoljubive nade. Kad je Hristos došao na način koji je bio suprotan njihovim očekivanjima, nisu Ga primili, a da bi opravdali sebe, pokušali su Ga prikazati kao varalicu. Kad su jednom stupili na tu stazu, Sotoni je bilo lako da jača njihovo protivljenje prema Hristu.Iiste reči koje su trebale da budu primljene kao dokaz Njegovog božanstva, bile su protumačene protiv Njega. Tako su oni Božju istinu pretvorili u laž i što im je Spasitelj neposrednije govorio o svojim delima blagodati, utoliko su bili odlučniji u odbacivanju te svetlosti.

Isus je rekao: »Ja ne primam slave od ljudi.« On nije želeo uticaj Sinedriona, ni njegovo odobrenje. Od njihovog priznanja nije mogao primiti nikakvu počast. Bio je odenut čašću i vlašću s Neba. Da je želeo, anđeli bi došli da Mu odaju poštu; Otac bi opet posvedočio Njegovo božanstvo. Međutim, zbog njih samih, zbog naroda čije su vođe bili, želeo je da jevrejski poglavari prepoznaju Njegov karakter i prime blagoslove koje im je doneo.

»Ja dođoh u ime oca svojega i ne primate me: ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti.« Isus je došao po Božjoj punomoći, noseći Njegov lik, ispunjavajući Njegovu Reč i tražeći Njegovu slavu, ipak, vođe u Izrailju nisu Ga prihvatile; međutim, kad bi drugi došli, ipak, vođe u Izrailju nisu ga prihvatile; međutim, kad bi drugi došli, prisvajajući Hristov karakter, a radeći po svojoj volji i tražeći vlastitu slavu, oni bi ih primili. A zašto? Zato što onaj koji traži vlastitu slavu privlači želju za samouzvišenjem kod drugih. Takvim pozivima Jevreji su se mogli odazvati. Oni bi prihvatili lažnog učitelja zato što bi laskao njihovoj gordosti odobravajući njihova mišljenja i predanja koja su gajili. međutim, Hristovo učenje nije se podudaralo s njihovim predodžbama. Ono je bilo duhovno i zahtevalo je žrtvovanje sebe, i zato Ga nisu primili. Oni nisu poznavali Boga i Njegov glas kroz Hrista bio je glas stranca.

Ne ponavlja li se to isto i u naše vreme? Zar nema mnogih, čak verskih vođa, čija su srca toliko otvrdnula na glas Svetoga Duha da više ne mogu prepoznati Božji glas? Zar oni ne odbacuju Božju reč da bi mogli održati vlastita predanja?

»Jer da ste verovali Mojsiju«, rekao je Isus, »tako biste verovali i meni; jer on pisa za mene. A kad njegovim pismima ne verujete kako ćete verovati mojim rečima?« Isus je bio taj koji je govorio preko njihovog velikog vođe, oni bi ga prepoznali u Hristovom učenju. Da su verovali Mojsiju, verovali bi Njemu o kome je Mojsije pisao.

Isus je znao da su sveštenici i rabini bili rešeni da Mu oduzmu život; pa ipak On im je jasno protumačio svoju zajednicu s ocem i svoj odnos prema svetu. Videli su da njihovo suprotstavljanje nije imalo nikakvog opravdanja, a ipak nisu ugušili svoju ubilačku mržnju. Obuzeo ih je strah dok su bili svedoci uverljive sile koja je pratila Njegov rad, ali oni su se oglušili na Njegove opzive, sami sebe zatvorivši u tamu.

Oni su bili potpuno neuspešni u potkopavanju Isusovog autoriteta i odvraćanju poštovanja i pažnje ljudi od kojih su mnogi bili uvereni Njegovim rečima. I sami poglavari osećali su duboku osudu dok je On osvedočavao njihovu savest o krivici; ipak to ih je još više ogorčilo protiv Njega. Odlučili su da Mu oduzmu život. Razaslali su vesnike po celoj zemlji da opominju narod protiv Isusa kao varalice. Uhode su bile razaslane da motre na Njega i izveštavaju o tome što govori i radi. Dragi Spasitelj sad je najizvesnije stajao pod senkom krsta.