Jovan Krstitelj je prvi objavljivao Hristovo carstvo, i bio prvi u stradanju. Sa slobode koju je imao u pustinji i iz mnoštva koje se oslanjalo na njegove reči, našao se okružen zidovima tamničke ćelije. Postao je zarobljenik u tvrđavi Iroda Antipe. Veći deo svoje službe Jovan je proveo u oblasti istočno od Jordana, koja je bila pod upravom Antipe. I sam Irod slušao je Krstiteljevo propovedanje. Raspusni car drhtao je slušajući poziv na pokajanje. »Jer se Irod bojaše Jovana, znajući da je čovek pravedan i svet… i mnogo koješta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše.« Jovan je s njim postupao dosledno, optužujući njegovu grešnu vezu s Irodijadom, ženom njegovog brata. Irod je nemoćno pokušavao raskinuti lanac strasti koji ga je sputavao, ali Irodijada ga je još čvršće uhvatila u svoje zamke, a Krstitelju se osvetila tako što je navela Iroda da ga baci u tamnicu.
Jovanov život bio je ispunjen marljivim radom i zato su ga sumornost zatvoreničkog života i nerad teško pritiskivali. Kako je sedmicu za sedmicom prolazio ne donoseći nikakve promene, u njega se polako uvlačila potištenost i sumnja. Njegovi učenici nisu ga zaboravili. Njima je bio dozvoljen pristup u zatvor, tako da su mu mogli donositi vesti o Isusovim delima i reći kako se narod stiče k Njemu. Ali postavljali su pitanje zašto ovaj novi učitelj, ako je Mesija, ne čini ništa što bi uticalo na Jovanovo oslobođenje. Kako može dopustiti da Njegov verni vesnik bude lišen slobode a možda i života?
Ova pitanja nisu bila beznačajna. Navodila su Jovana na sumnje, koje se inače nikada ne bi pojavile. Sotona se radovao slušajući reči ovih učenika i videći kako one ranjavaju dušu Gospodnjeg vesnika. O, kako često oni koji sebe smatraju prijateljima dobrog čoveka i koji čeznu za tim da mu pokažu svoju vernost, postaju njegovi najopasniji neprijatelji! Kako ga često njihove reči obeshrabruju i rastužuju umesto da jačaju njegovu veru!
Kao i Spasiteljevi učenici, Jovan Krstitelj nije shvatio prirodu Hristovog carstva. Očekivao je da će Isus zauzeti Davidov prestol, i kako je vreme prolazilo, a Spasitelj nije zahtevao nikakvu carsku vlast, Jovan je postao zbunjen i uznemiren. On je objavljivao narodu da se Isaijino proročanstvo mora ispuniti da bi se pripremio put pred Gospodom; planine i bregovi moraju se slegnuti, krivo ispraviti i neravna mesta poravniti. Tražio je da se obore visoka mesta ljudske oholosti i moći. Ukazivao je na Mesiju kao na onoga kome je lopata u ruci i koji će temeljito očistiti svoje gumno, koji će skupiti žito u svoje žitnice i koji će spaliti plevu neugasivim ognjem. Kao i prorok Ilija, u čijem duhu i sili je došao Izrailju, očekivao je da se Gospod otkrije kao Bog koji odgovara vatrom.
U svom zadatku Krstitelj je postojano i neustrašivo karao nepravdu, kako u visokim tako i u niskim slojevima naroda. Usudio se da cara Iroda jasno ukori zbog greha. Svoj život nije smatrao toliko dragocenim da ne bi mogao ispuniti određeni zadatak. I sad je iz svoje tamnice očekivao da Lav iz Judinog plemena zbaci oholost ugnjetača, oslobodi siromašne i njega koji je vapio. Isus se izgleda ograničavao na okupljanje učenika, lečenje i poučavanja naroda. Jeo je za stolovima carinika, dok je svakim danom rimski jaram sve teže pritiskivao Izrailja, car Irod i njegova zla ljubavnica sprovodili su svoju svoju, a vika siromašnih i ojađenih uzdizala se do Neba.
Proroku iz pustinje sve ovo činilo se kao tajna koja nadilazi njegovu moć razumevanja. Bilo je trenutaka kad su njegov duh mučila šaputanja demona, a senka strahovite bojazni nadvijala se nad njim. Da li je moguće da se dugo očekivani Oslobodilac još nije pojavio? Što je tada značila vest koju je osećao da treba objaviti? Jovan je bio gorko razočaran rezultatom svoga zadatka. Očekivao je da će vest od Boga imati isti uticaj kao čitanje Zakona u doba Josije i Jezdre (2. Dnevnika 34; Nemija 8,9); da će uslediti delo dubokog pokajanja i vraćanja Gospodu. Za uspeh tog zadatka žrtvovao je sav svoj život. Da li je to bilo uzalud?
Jovan se uznemirio kad je video da su njegovi učenici iz ljubavi prema njemu gajili neverstvo prema Isusu. Da li je njegov rad za njih bio besplodan? Da li je bio neveran u svom zadatku pa ja sada udaljen iz rada? Ako se obećani Oslobodilac pojavio, a Jovan pronađen vernim u svom pozivu, zar Isus neće zbaciti moć ugnjetača i osloboditi svog vesnika?
Međutim, Jovan se nije odrekao svoje vere u Hrista. Sećanje na glas s Neba i silazak goluba, na neumrljanu Isusovu čistoću, silu Svetoga Duha koja je počinula na njemu kad se približio Spasitelju i svedočanstvo proročkih spisa – sve je svedočilo da je Isus iz Nazareta Obećani.
Jovan nije želeo razgovarati s prijateljima o svojim brigama i sumnjama. Odlučio je da pošalje poruku Isusu i da ga o tom upita. To je poverio dvojici svojih učenika, nadajući se da će razgovor sa Spasiteljem utvrditi njihovu veru i doneti čvrsto pouzdranje njihovoj braći. A i on je čeznuo sa nekom Hristovom reči, koja će biti upućena neposredno njemu.
Učenici su došli Isusu sa svojom vešću: »Jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?«
Malo je vremena prošlo otkako je Krstitelj ukazao na Isusa i izjavio: »Gle, Jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.« »On je onaj što će doći za mnom, koji beše preda mnom.« (Jovan 1,29.27) A sad postavlja pitanje: »Jesi li ti onaj što će doći?« To je bilo neobično gorko i obeshrabrujuće za ljudsku prirodu. Ako Jovan, verni preteča, nije uspeo prepoznati Hristovu misiju, što se moglo očekivati od samoživog mnoštva?
Spasitelj nije odmah odgovorio na pitanja učenika. Dok su stajali čudeći se Njegovoj šutnji, bolesnici i jadnici dolazili su k Njemu da ih izleči. Slepi su pipajući išli putem kroz mnoštvo, bolesni iz svih društvenih slojeva, neki sami krčeći put, neki nošeni od prijatelja, živo su se komešali oko Isusa. Glas moćnog Iscelitelja prodirao je u gluvo uho. Reč, dodir Njegove ruke, otvarao je slepe oči da vide svetlost dana, prizore u prirodi, lica prijatelja i lice Izbavitelja. Isus je ukoravao bolest i izgonio groznicu. Njegov glas dopirao je do uha umirućih i oni su ustajali u zdravlju i snazi. Oduzeti koje su opsjeli zli duhovi poslušali su Njegovu reč, njihova maloumnost napuštala ih je i oni su ga obožavali. Dok je lečio njihove bolesti, učio je narod. Siromašni seljaci i radnici, koje su rabini izbegavali kao nečiste, skupljali su se oko Njega i On im je izgovarao reči večnog života.
Tako je protekao dan i Jovanovi učenici sve su videli i čuli. Najzad ih je Isus pozvao k sebi i rekao im je da idu i kažu Jovanu što su videli, dodajući: »Blago onome koji se ne sablazni o mene.« (Luka 7,23) Dokaz o Njegovom božanstvu video se u prilagođavanju potrebama čovečanstva koje je patilo. Njegova slava pokazala se u Njegovom sagibanju do našeg poniženog položaja.
Učenici su odneli vest i to je bilo dovoljno. Jovan se setio proročanstva o Mesiji: »Jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica. Da oglasim godinu milosti Gospodnje…« (Isaija 61, 1.2) Hristova dela nisu samo objavljivala da je on Mesija već su pokazivala na koji će se način uspostaviti Njegovo carstvo. Jovanu je otkrivena jednaka istina koja je dana Iliji u pustinji kad je došao »velik i jak vetar, koji brda razvaljivaše i stene razlamaše; ali Gospod ne beše u vetru; a iza vetra dođe trus; ali Gospod ne beše u trusu; a iza trusa dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju«, a posle ognja Bog je proroku progovorio »tihim« i »tankim« glasom. (1. O carevima 19,11.12) Tako je Isus trebao izvršiti svoje delo, ne zveckanjem oružja i obaranjem prestola i carstva, već govoreći ljudskim srcima životom milosrđa i samopožrtvovnosti.
Načelo Krstiteljevog života samoodricanja bilo je načelo Mesijinog carstva. Jovan je dobro znao koliko je sve ovo bilo strano načelima i nadama izraelskih vođa. Ono što je bilo za njega uverljiv dokaz Hristovog božanstva, neće biti nikakav dokaz za njih. Očekivali su Mesiju koji nije obećan. Jovan je video da Spasiteljeva misija kod njih može izazvati samo mržnju i osudu. On preteča, morao je piti čašu koju će sam Hristos morati da ispije do dna.
Spasiteljeve reči: »Blago onome koji se ne sablazni o mene« bile su blagi ukor upućen Jovanu. To za njega nije bilo uzalud. Razumevajući jasnije prirodu Hristove misije, potčinio se Bogu za život ili smrt, onako kako će to najbolje poslužiti dobru dela je voleo.
Kada su se vesnici udaljili, Isus je narodu govorio o Jovanu. Saosećajno Spasiteljevo srce okrenulo se vernom svedoku, sada zatočenom u Irodovoj tamnici. On nije želeo da narod zaključi kako je Bog Jovana napustio ili da je njegova vera klonula u času iskušenja. »Šta ste izišli u pustinju da vidite?« rekao je On, »trsku, koju ljulja vetar?«
Visoke trske koje su rasle pokraj Jordana, povijajući se na svakom povetarcu, bile su verne slike rabina koji su stajali kao kritičari i suci Krstiteljevog zadatka. Njih su i u jednom i u drugom pravcu kolebali vetrovi omiljenog narodnog mišljenja. Nisu se želeli poniziti i prihvatiti Hristositeljevu vest koja ispituje srca, a ipak iz bojazni od naroda nisu se usudili otvoreno usprotiviti njegovom radu. Međutim, Božji vesnik nije bio tako strašljivog duha. Mnoštvo koje se okupljalo oko Hrista bilo je svedok Jovanovog rada. Čuli su se njegovo neustrašivo ukoravanja greha. Samopravednim farisejima, sadukejima, caru Irodu i njegovom dvoru, knezovima i vojnicima, carinicima i seljacima Jovan je govorio s podjednakom otvorenošću. Nije bio trska koja se ljulja, povijajući se na vetrovima ljudskog veličanja i predrasuda. U zatvoru bio je isti u svojoj vernosti Bogu i u revnosti za pravdom kao kad je propovedao Božju vest u pustinji. U svojoj revnosti za pravdom kao kad je propovedao Božju vest u pustinji. U svojoj vernosti načelu bio je čvrst kao stena.
Isusu je nastavio: »Šta ste dakle izašli da vidite? čoveka u meke haljine obučena? Eto, koji gospodske haljine nose i u slastima žive po carskim su dvorovima.« Jovan je bio pozvan da ukori grehe i neumerenost svog vremena i njegova jednostavna odeća i život pun samoodricanja bili su u skladu s karakterom njegovog zadatka. Bogata odeća i raskoš ovoga života nisu deo Božjih slugu već onih koji žive u »carskim dvorovima«, vladara ovoga sveta, kojima pripadaju njegova sila i bogatstva. Isus je je želeo da usmeri pažnju na suprotnost između Jovanove odeće i one koju su nosili sveštenici i poglavari. Ovi zvaničnici oblačili su se u bogatu odeću sa skupocenim ukrasima. Voleli su razmetanje i nadali se da će zaseniti narod i tako iznuditi veće uvažavanje. Oni su se više brinuli da izazovu divljenje ljudi nego da postignu čistoću srca koja će zadobiti Božje odobravanje. Na taj način pokazali su da njihova vernost nije pripadala Bogu već carstvu ovoga sveta.
»Šta ste dakle izišli«, rekao je Isus, »da vidite? Proroka? Da, ja vam kažem, i više od proroka; jer je ovo onaj za koga je pisano;
»Eto, ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim,
Koji će pripraviti put tvoj pred tobom.«
»Jer vam kažem: nijedan između rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja.« U objavljivanju Jovanovog rođenja Zahariji, anđeo je izjavio: »Biće veliki pred Bogom.« (Luka 1,15) Po oceni neba što to sačinjava veličinu? Ne ono što svet smatra veličinom; ne bogatstvo, ili položaj, ili plemenito poreklo ili intelektualni darovi sami po sebi. Ako je umna veličina, sama po sebi, bez viših vrednosti, dostojna poštovanja, tada naše priznanje treba pripasti i Sotoni, čiju snagu uma nikada nije dosegao nijedan čovek. Međutim, kad se zlouporabi za udovoljavanje sebi, što je dar veći to on postaje veće prokletstvo. Moralna vrednost je ono što Bog ceni. Ljubav i čistoća su osobine koje On najviše vrednuje. U Gospodnjim očima Jovan je bio veliki kad se pred poslanicima Sinedriona, pred narodom i svojim učenicima uzdržao od traženja počasti za sebe i ukazao na Isusa kao na Obećanoga. Njegova nesebična radost u Hristovoj službi predstavlja najuzvišeniju plemenitost koja je kada otkrivena u jednom čoveku.
Oni koji su čuli njegovo svedočanstvo o Isusu, posvedočili su o njemu nakon njegove smrti: »Jovan ne učini ni jednog čuda, ali sve što kaza na ovoga istina beše.« (Jovan 10, 41) Jovanu nije bilo dato da prizove oganj s neba ili da podiže mrtve, kao što je Ilija činio, niti da vešto rukuje Mojsijevim moćnim štapom u Božje ime. Bio je poslan da oglasi Spasiteljevu pojavu i pozove narod da se pripremi za Njegov dolazak. Tako je verno ispunio svoj zadatak da je narod sećajući se što ih je učio o Isusu mogao reći: »Sve što kaza Jovan za ovoga istina je.« Takvo svedočanstvo o Hristu trebao je dati svaki Učiteljev učenik.
Kao Mesijin vesnik, Jovan je bio »više od proroka.« Jer dok su proroci videli izdaleka Hristov dolazak, Jovanu je dato da ga vidi, da čuje svedočanstvo s neba o Njegovom mesijanstvu i da ga predstavi Izrailju kao Poslanoga od Boga. Ipak je Isus rekao: »A najmanji u carstvu nebeskome veći je od njega.«
Prorok Jovan bio je veza između dve epohe. Kao Božji predstavnik ustao je da pokaže kako se Zakon i proroci odnose na hrišćansku epohu. Bio je manja svetlost koju je trebala slediti veća. Jovanov um bio je rasvetljen Svetim Duhom da bi mogao rasvetliti svoj narod, ali nijedna druga svetlost koja je ikada svetlila ili će ikada zasjati nad palim čovekom nije bila tako jasna kao ona koja je prizašla iz Isusovog učenja i primera. Hristos i Njegova misija nejasno su bili shvaćeni pomoću žrtava koje su bile samo sen. Čak ni Jovan nije potpuno shvatio budućnost, besmrtni život kroz Spasitelja.
Osim radosti koju je Jovan nalazio u svome zadatku, njegov život bio je život boli. Njegov glas retko se čuo, osim u pustinji. Delio je sudbinu usamljenih. Nije mu bilo dopušteno da vidi rezultat vlastitog truda. Nije imao tu prednost da boravi s Hristom i bude svedok javnog pokazivanja božanske sile praćene još većom svetlošću. On nije mogao da vidi kako se slepima vraća vid, kako bolesni ozdravljaju i mrtvi ustaju u život. Nije video svetlost koja je svetlila iz svake Hristove reči, obasjavajući slavom obećanja proroštva. Najmanji učenik koji je video Hristova silna dela i slušao Njegove reči bio je u ovom smislu mnogo povlašteniji od Jovana Krstitelja i zato je rečeno da je veći od njega.
Mnoštvo koje je slušalo Jovanovo propovedanje, pronelo je glas o njemu po celoj zemlji. Za ishod njegovog utamničenja osećala se velika zainteresiranost. Ipak, njegov besprekoran život i jaka javna naklonost u njegovu korist, navodili su na verovanje da se protiv njega neće poduzeti nikakve nasilne mere.
Irod je verovao da je Jovan Božji prorok i nameravao je da ga oslobodi. Međutim, oklevao je s ovom namerom bojeći se Irodijade.
Irodijada je znala da neposrednim merama nikada neće dobiti Irodovu suglasnost za smrt Jovanovu i zato je odlučila da postigne svoj cilj lukavstvom. Na carev rođendan trebalo je napraviti zabavu državnim službenicima i dvorskim plemićima. Biće pirovanja i pijanstva. Irod će tako postati neoprezan i tada će po svojoj volji i moći uticati na njega.
Kad je stigao veliki dan, i kad se car sa svojom vlastelom odao jelu i piću, Irodijada je poslala svoju ćerku u svečanu dvoranu da igrom zabavlja goste. Saloma je prvom cvetu svoje ženskosti i njena putena lepota zanela je vlastelu koja je pirovala. Nije bilo uobičajeno da se na takvim svečanostima pojavljuju dvorske dame pa su laskave pohvale upućene Irodu kad je ova kći izraelskih sveštenika i knezova igrala da bi zabavila njegove goste.
Car je bio omamljen vinom. Strast je zavladala, a razum bio razvlašćen. Video je samo dvoranu za zabavu s gostima koji su pirovali, svečanu trpezu, iskričavo vino, i blještavu svetlost i mladu devojku kako igra pred njim. U trenutku lakomislenosti, želeo je učiniti nešto što bi uzdiglo pred velikim ljudima njegovog carstva. Pod zakletvom obećao je da će Irodijadinoj ćerci dati što god bude zatražila, čak ako bi to bila i polovica njegovog carstva.
Saloma je požurila svojoj majci i da sazna što da traži. Odgovor je bio spreman – glavu Jovana Krstitelja. Saloma nije znala za žeđ osvete u srcu svoje majke i ustuknula je pred iznošenjem ovog zahteva, ali prevladala je Irodijadina odlučnost. Devojka se vratila sa strašnom molbom: »Hoću da mi daš sad na krugu glavu Jovana Krstitelja.« (Marko 6,25)
Irod je bio zapanjen i preneražen. Razuzdano veselje je prestalo i zlosutna tišina zavladala je u dvorani pirovanja. Car je bio obuzet užasom na misao da oduzme život Jovanu. Ipak, dao je svoju reč i nije želeo biti nepouzdan ili brzoplet. Čvrsto obećanje dato je u čast njegovih gostiju i da je samo jedan od njih rekao ijednu reč protiv ispunjenja ovog obećanja, rado bi poštedio život proroku. Pružio im je priliku da govore u korist ovog sužnja. Prevaljivali su velike razdaljine da slušaju Jovanovo propovedanje, znali su da je čovek bez krivice i Božji sluga. Međutim, iako pogođeni devojčinim zahtevom, bili su isuviše omamljeni pićem da bi mogli uložiti neki prigovor. Nijedan glas nije se podigao da spasi život nebeskog vesnika. Ovi ljudi zauzimali su visoke, poverljive položaje u narodu i na njima su počivale velike odgovornosti, pa ipak predali su se pirovanju i pijanstvu sve dok im čula nisu otupela. Njihove glave bile su pomućene vrtoglavim prizorom muzike i igre, a savest je uspavana. Svojom šutnjom izrekli su smrtnu presudu Božjem proroku da bi udovoljili osvetoljubivosti jedne razvratne žene.
Irod je uzaludno čekao da bude oslobođen zakletve, a tada je preko svoje volje naredio da se izvrši pogubljenje proroka. Uskoro je Jovanova glava doneta pred cara i njegove goste. Zauvek su bile zatvorene usne koje su verno opominjale Iroda da se odvrati od grešnog života. Nikada više neće se čuti taj glas koji je pozivao ljude na pokajanje. Pirovanje te jedne noći stajalo je života jednog od najvećih proroka.
O, koliko često je život nevinih žrtvovan zbog neumerenosti onih koji bi trebalo da budu čuvari pravde! Onaj ko čašu žestokog pića prinosi usnama, čini sebe odgovornim za svu nepravdu koju može učiniti pod njenom omamljujućom silom. Kad čula postanu umrtvljena, čovek ne može trezveno rasuđivati ili jasno zapaziti što je pravilno a što pogrešno. On otvara vrata Sotoni da kroz njega ugnjetava i uništava nevine. »Vino je podsmjevač i silovito piće nemirnim i ko god za njim luta neće biti mudar.« (Priče 20,1) Zbog toga »sud odstupi natrag,… i ko se uklanja oda zla, postaje plen.« (Isaija 59,14.15) Oni koji imaju pravo suđenja nad životima svojih bližnjih treba da se smtraju krivim za zločin kad podlegnu neumerenosti. Svi koji sprovode zakon, treba i sami da drže zakon. Treba da budu ljudi koji vladaju sobom. Potrebno je da potpuno gospodare svojim telesnim, umnim i moralnim silama da bi mogli posedovati snagu uma i visoki osećaj za pravdu.
Glava Jovana Krstitelja odnesena je Irodijadi koja ju je primila sa svirepim zadovoljstvom. Likovala je u svojoj osveti i umišljala da se Irodova savest više neće uznemiravati. Ali iz njenog greha za nju nije proizašla nikakva sreća. Njeno ime postalo je ozloglašeno i omraženo, a Iroda je više mučila griža savesti nego onda kad ga je prorok opominjao. Uticaj Jovanovog učenja nije bio ućutkan; on će se protezati na sva pokoljenja do kraja sveta.
Irodu je stalno bio pred očima greh koji je počinio. Neprekidno je tražio oslobođenje od optužbi nemirne savesti. Njegovo poverenje u Jovana bilo je nepokolebano. Kad se sećao njegovog života samoodricanja, njegovih svečanih, ozbiljnih poziva, njegovog zdravog suda u savetima i načina na koji je umro – Irod nije mogao naći mira. Zauzet državničkim poslovima, primajući počasti od ljudi, pokazivao je nasmejano lice i dostojanstveno držanje, dok je prikrivao nespokojno srce, stalno opterećeno strahom da je na njemu prokletstvo.
Jovanove reči da se od Boga ne može ništa sakriti ostavile su dubok utisak na Iroda. Bio je uveren da je Bog prisutan na svakom mestu, da je bio svedok pirovanja u dvorani za priredbe, da je čuo naredbu da se Jovanu odseče glava, da je video Irodijadino likovanje i vređanje odrubljene glave onoga koji ju je karao. I mnogo onoga što je Irod čuo s prorokovih usana sad je govorilo njegovoj savesti mnogo razgovetnije nego što su to činile propovedi u pustinji.
Kad je Irod čuo o Hristovim delima, vrlo se uznemirio. Mislio je da je Bog podigao Jovana iz mrtvih i poslao ga da s još većom silom osudi greh. Nalazio se u neprestanom strahu da će Jovan osvetiti svoju smrt osuđujući njega i njegov dom. Irod je sada požnjeo ono što je Bog rekao da će biti posledica greha – grešnog života – »srce plašljivo, oči iščiljele i dušu iznemoglu. I život će tvoj biti kao da visi prema tebi, i plašićeš se noću i danju, i ne ćeš biti miran životom svojim. Jutrom ćeš govoriti: kamo da je veče! a večerom ćeš govoriti: kamo da je jutro! od straha kojim će se strašiti srce tvoje, i od onoga što ćeš gledati očima svojima.« (5. Mojsijeva 28,65–67) Grešnikove misli njegovi su tužioci, a ne postoji veće mučenje od žaoka nemirne savesti koje mu ne daju mira ni danju ni noću.
Za mnoge umove sudbina Jovana Krstitelja obavijena je dubokom tajnom. Oni postavljaju pitanje zašto je morao propadati i umreti u zatvoru. Naš ljudski pogled ne može prodreti u tajnu ovog mračnog proviđenja, ali to ne može nikada poljuljati naše poverenje u Boga kad se setimo da je Jovan bio samo saučesnik u Hristovim stradanjima. Svi koji slede Hrista nosiće krunu žrtve. Oni će sigurno naići na nerazumevanje sebičnih ljudi i postaće meta žestokih Sotoninih napada. Njegovo carstvo je osnovano da uništi ovo načelo samopožrtvovnosti i Sotona će se boriti protiv njega gde god se ono pokaže,
Jovanovo detinjstvo, mladost i muževno doba bilo je obeleženo postojanošću i moralnom silom. Kad se čuo njegov glas u pustinji kako govori: »Pripravite put Gospodu, i poravnite staze njegove!« (Matej 3,3), Sotona se uplašio za sigurnost svog carstva. Grešnost greha otkrivena je na takav način da su ljudi drhtali. Sotonina sila nad mnogima koji su bili pod njegovom vlašću, bila je slomljena. Bio je neumoran u svojim nastojanjima da odvuče Krstitelja od života bezuslovnog pokoravanja Bogu, ali u tome nije uspeo. On nije savladao ni Hrista. Prilikom kušanja u pustinji, Sotona je bio pobeđen i njegov bes bio je veliki. Sad je odlučio da Hrista ožalosti time što će ubiti Jovana. Želeo je da nanese bol Onome koga nije mogao navesti na greh.
Isus nije posredovao da oslobodi svog slugu. Znao je da će Jovan izdržati probu. Spasitelj bi rado došao Jovanu da sumornost tamnice osvetli svojom prisutnošću. Međutim, On nije nameravao da se stavi u ruke neprijateljima i dovede u opasnost vlastitu misiju. Rado bi oslobodio svog vernog slugu. Ali, zbog hiljada koje će u budućim godinama morati poći iz tamnice u smrt, Jovan je trebao ispiti čašu mučeničke smrti. Kad Hristovi sledbenici budu čamili u samicama ili ginuli od mača, sprava za mučenje ili lomača, očito napušteni od Boga i ljudi, kakva će potpora njihovim srcima da bude pomisao da je Jovan Krstitelj, o čijoj vernosti je dao svedočanstvo i sam Hristos, prošao kroz slično iskustvo!
Sotoni je dopušteno da oduzme zemaljski život Božjem vesniku; ali onaj život koji je »sakriven s Hristom u Bogu«, uništavalac nije mogao dosegnuti (Kološanima 3,3). Likovao je što je Hristu nanio bol, ali nije uspeo pobediti Jovana. Smrt ga je samo zauvek postavila izvan domašaja sile iskušenja. U ovoj borbi Sotona je pokazao svoj karakter. Pred svemirom kao svedokom, otkrio je svoje neprijateljstvo prema Bogu i čoveku.
Iako Jovanu nije podareno nikakvo čudesno izbavljenje, on nije bio zaboravljen. Uvek je imao društvo nebeskih anđela koji su mu otvarali proročanstva o Hristu i dragocena obećanja Pisma. To mu je bila potpora, kao što će to da bude potpora Božjem narodu u toku vekova koji će doći. Jovanu Krstitelju, kao i onima koji će doći nakon njega, pruženo je uveravanje: »Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.« (Matej 28,20)
Bog nikada ne vodi svoju decu drukčije nego što bi ona sama izabrala da budu vođena kad bi mogla sagledati kraj od početka i razabrati slavu namere koju ispunjavaju kao Njegovi saradnici. Ni Enoh koji je odveden na Nebo, ni Ilija koji se uznio ognjenim kolima, nisu bili veći i više poštovani od Jovana Krstitelja koji je umro sam u zatvoru. »Jer se vama darova Hrista radi ne samo da ga verujete nego i da stradate zanj.« (Filibljanima 1,29) Od svih darova koje Nebo može dati ljudima, zajednica s Hristom u Njegovim mukama je najveće poverenje i najviša počast.
