Zasnovano na Jovanu 2,12–22.
»Po tom siđe u Kapernaum, on i mati njegova, i braća njegova, i učenici njegovi, i onde stajaše ne mnogo dana. I blizu beše vazam Judejski, i iziđe Isus u Jerusalim.«
Na ovom putu, Isus se pridružio jednoj od najvećih grupa koje su se uputile u glavni grad. On još nije javno objavio svoju misiju i neprimećen pomešao se s mnoštvom. U tim prilikama često se razgovaralo o Mesijinom dolasku na koji je Jovanova služba toliko ukazivala. O nadi u nacionalnu veličinu govorilo se sa razgorelim oduševljenjem. Isus je znao da se ova nada neće ostvariti, jer je bila zasnovana na pogrešnom tumačenju Svetoga pisam. S dubokom ozbiljnosti objašnjavao je proročanstva pokušavajući podstaknuti ljude na dublje proučavanje Božje Reči.
Jevrejske vođe učile su narod da će u Jerusalimu dobiti pouke o tome kako da služe Bogu. Tu se za vreme pashalne sedmice okupljao veliki broj ljudi, koji su dolazili iz svih delova Palestine, pa čak i iz udaljenijih zemalja. Predvorja hrama bila su ispunjena šarolikim mnoštvom. Mnogi nisu mogli nositi sa sobom žrtve koje je trebalo prineti kao znamenje velike Žrtve. Da bi im se pomoglo u spoljašnje dvorište hrama dovodili su i prodavali životinje. Ovde su se sakupljali ljudi iz svih slojeva da kupe svoje darove. Ovde se menjao sav strani novac za kovani novac hrama.
Svaki Jevrejin trebao je plaćati godišnje pola sikla kao »otkup za život svoj«, a novac skupljen na taj način koristio se za održavanje hrama (2. Mojsijeva 30,12–16). Osim toga, znatni prihodi potjecali su od dobrovoljnih drova i stavljani u riznicu hrama. Zahtevalo se da se sav strani novac zameni za novac nazvan hramskim sikalom koji je prihvaćen za služnu u Svetinji. Zamena novca pružala je prilike za prevaru i otimanje, tako da je to preraslo u sramotnu razmenu dobara koja je sveštenicima bila izvor prihoda.
Trgovci su tražili previsoke cene za životinje koje su prodavali, a svoju dobit delili sa sveštenicima i poglavarima, koji su se tako bogatili na račun naroda. Vernike su učili da Božji blagoslov neće počivati na njihovoj deci i njihovim njivama ako ne prinesu žrtvu. Tako je mogla da bude osigurana viskoa cena za životinje; jer ljudi koji su dolazili iz udaljenih krajeva nisu hteli vraćati se kućama a da ne izvrše službu zbog koje su došli.
Prodaja u hramu bila je vrlo obimna, jer se za vreme Pashe prinosio veliki broj žrtava. Metež koji je nastajao posećao je pre na bučni stočni sajam nego na sveti Božji hram. Ovde se moglo čuti glasno pogađanje, mukanje stoke, blejanje ovaca, gukanje golubova pomešano sa zveckanjem novaca i gnevnim prepiranjem. Zbrka je bila tako velika da je uznemiravala vernike, a reči upućene Višnjemu bile su zaglušene metežom koji je natkrilio hram. Jevreji su bili vrlo ponosni na svoju pobožnost. Oni su se radovali hramu, a svaku reč izgovorenu protiv njega držali su bogohulnom. Bili su vrlo strogi u izvršavanju obreda u hramu, ali ljubav prema novcu nadvladala je njihove obzire. Nisu nimalo bili svesni koliko su daleko odlutali od prvobitnog cilja službe koju je uspostavio sam Bog.
Kad je Gospod sišao na goru Sinaj, mesto je bilo posvećeno Njegovim prisustvom. Mojsiju je bilo naloženo da postavi granice oko gore i da je posveti, a reč Gospodnja čula se u opomeni: »I postavićeš narodu među u naokolo, i reći ćeš: čuvajte se da ne stupite na goru, i da se ne dotaknete kraja njena; što se god dotakne gore, poginuće; toga da se niko ne dotakne rukom, nego kamenjem da se zaspe ili da se ustreli, bilo živinče ili čovek, da ne ostane u životu.« (2. Mojsijeva 19,12.13) Tako je pružena pouka da je sveto mesto na kome Bog otkriva svoje prisustvo. Područje Božjega hrama trebalo se držati posvećenim. Međutim, u borbi za dobitkom sve to nestalo je iz vidokruga.
Sveštenici i poglavari koji su bili pozvani da budu Božji predstavnici u narodu, trebali su ispraviti zlouporabu predvorja hrama, a narodu pružiti primer poštenja i samilosti. Umesto da misle samo o svome dobitku, trebali su razmotriti prilike i potrebe vernika i spremno pomoći onima koji nisu mogli kupiti potrebne žrtve. Međutim, oni to nisu činili. Lakomstvo je otvrdnulo njihova srca.
Na ovu svečanost dolazili su nevoljni, siromašni i žalosni. Tu je bilo slepaca i drugih invalida. Neke su doneli na nosilima. Dolazili su mnogi tako siromašni da nisu mogli kupiti ni najskromniju žrtvu za Gospoda, čak toliko siromašni da nisu mogli pribaviti ni hranu kojom bi utolili svoju glad. Oni su bili vrlo ožalošćeni tvrdnjama sveštenika. Sveštenici su se hvalili svojom pobožnošću; tvrdili su da su zaštitnici naroda; a bili su uistinu bez saučešća i samilosti. Siromašni, bolesni, umirući uzaludno su molili za pomoć. Njihove patnje nisu budile nikakvo sažaljenje u srcima sveštenika.
Ušavši u hram Isus je sagledao ceo prizor. Video je nepoštene radnje. Video je bedu siromašnih koji su mislili da bez prolivanja krvi nema oproštenja njihovih greha. Video je spoljašnje predvorje svog hrama pretvoreno u mesto nesvete trgovine. Sveto ograđeno zemljište postalo je prostrana menjačnica.
Hristos je video da se nešto mora učiniti. Brojni obredi nametnuti su narodu bez poučavanja o njihovom značenju. Vernici su prinosili svoje žrtve, a nisu razumeli da su one predstavljale jedinu savršenu Žrtvu. Među njima je stajao, neprepoznat i nepoštovan, Onaj koga je predstavljala sva njihova služba. On je dao uputstva o žrtvama. On je znao njihovu simboličnu vrednost, i sada je video da su izopačene i pogrešno shvaćene. Duhovno vršenje službe Bogu brzo je iščezavalo. Nikakva veza nije spajala sveštenike i poglavare s njihovim Bogom. Hristovo delo sastojalo se u uspostavljanju jednog sasvim različitog bogosluženja.
Pronicljivim pogledom Hristos je obuhvatio prizor, dok je stajao na stepeništu predvorja hrama. Proročkim okom gledao je u budućnost i video ne samo godine, već vekove i epohe. Video je kako će sveštenici i poglavari lišiti nevoljnike njihovih prava i zabraniti da se evanđelje propoveda siromašnima. Video je kako će se Božja ljubav sakriti od grešnika i kako će ljudi načiniti trgovinu od Njegove milosti. Dok je posmatrao taj prizor, Njegovo lice izražavalo je ogorčenje, vlast i silu. Narod je svoju pažnju usmerio na Njega. Oči onih koji su se bavili nesvetom trgovinom zaustavile su se na Njegovom licu. Nisu mogli skriti svoj pogled. Osećali su da ovaj Čovek čita njihove najskrivenije misli i otkriva njihove tajne pobude. Neki su pokušali sakriti svoje lice, kao da su na njima bila ispisana nedela koja će pročitati ove ispitivačke oči.
Nered se stišao. Glasovi prodaje i cenkanja su prestali. Tišina je postala mučna. Ceo skup prožeo je osećaj strahopoštovanja. Izgledalo je kao da su dovedeni na Božji sud da daju odgovor za svoja dela. Posmatrajući Hrista, videli su Božanstvo koje je bljesnulo kroz ljudsku odeću. Veličanstvo Neba stajalo je kao što će Sudija stajati u poslednji dan – sada još ne okružen slavom koja će Ga tada pratiti, ali sa istom moći da pronikne u dušu. Njegove oči prelazile su preko mnoštva, uočavajući svakog pojedinca. Njegova pojava s vladarskim dostojanstvom uzdizala se iznad njih a božanska svetlost osvetljavala je Njegovo lice. Progovorio je, a Njegov jasan, zvonak glas – isti onaj koji je na Sinajskoj gori objavio zakon koji sada prestupaju sveštenici i poglavari – odzvanjao je ispod svodova hrama: »Nosite to odavde, i ne činite od doma oca mojega robnu kuću.«
Silazeći polako niz stepenice i podižući bič od uzica koji je uzeo ulazeći unutra, naredio je trgovačkom društvu da napusti područje hrama. S revnošću i strogošću koje nikada ranije nije pokazivao, isprevrtao je stolove menjača novca. Metalni novac je padao, resko zvečeći na mramornom podu. Niko se nije usudio dovesti u pitanje Njegovu vlast. Niko se nije usudio da zastane i pokupi svoj nepošteni dobitak. Isus ih nije tukao bičem od uzica, ali u Njegovoj ruci taj jednostavni bič izgledao je strašno, kao plameni mač. Službenici hrama, pohlepni sveštenici, preprodavači i trgovci stokom sa svojim ovcama i govedima, žurili su sa ovoga mesta, s jedinom mišlju da pobegnu od osude Njegovog prisustva.
Silan strah ovladao je mnoštvom koje je osećalo da ga zasenjuje Njegovo božanstvo. Uzvici užasa i straha silazili su sa stotina probledelih usana. Čak su i učenici drhtali. Bili su duboko uznemireni Isusovim rečima i načinom postupanja koji se tako razlikovao od Njegovog uobičajenog ponašanja. Sećali su se da je za Njega napisano: »Jer revnost za kuću tvoju jede me.« (Psalam 69,9) Bučno mnoštvo sa svojom robom uskoro se našlo daleko od Gospodnjeg hrama. Predvorja su bila oslobođena nesvete trgovine i duboki mir i svečana ozbiljnost zamenili zamenili su prizor meteža. Gospodnje prisustvo, koje je u stara vremena posvetilo goru, posvetilo je sada i hram podignut u Njegovu čast.
Čišćenjem hrama Isus je objavio narodu svoju mesijansku službu i početak svoga rada. Taj hram, podignut za prebivanje božanskog Prisustva, bio je uobličen kao očita pouka za Izrailj i ceo svet. od večnih vremena Božja namera bila je da svako stvorenje, od sjajnog i svetog serafima do čoveka, treba da postane hram u kome će prebivati Stvoritelj. Delovanjem greha, ljudski rod je prestao da bude Božji hram. Potamnjeno i zlom obeščašćeno ljudsko srce nije više otkrivalo božansku slavu. Međutim, utelovljenjem Božjeg Sina, ispunjen je cilj Neba. Bog prebiva u ljudskom srcu i posredstvom spasonosne milosti čovekovo srce ponovo postaje Njegov hram. Bog je odredio da Jerusalimski hram bude stalno svedočanstvo o uzvišenoj sudbini svakoga čoveka. Međutim, Jevreji nisu razumevali značenje građevine koju su gledali s toliko ponosa. Nisu hteli predati sebe i postati sveti hram Božjega Duha. Predvorja Jerusalimskog hrama, ispunjena gužvom i nesvetom trgovinom, predstavljala su isuviše vernu sliku hrama srca, obesveštenog prisustvom strasti i nesvetih misli. Čišćenjem hrama od kupaca i prodavača, Isus je objavio svoju misiju čišćenja srca od prljavštine greha – od svetovnih želja, sebičnih sklonosti, loših navika koje kvare dušu. »I iz nenada će doći u crkvu svoju Gospod, Gospod nad vojskama. Ali ko će podneti dan dolaska njegova? i ko će se održati kad se pokaže? jer je on oganj livčev i kao milo bjeljarsko. I sješće kao onaj koji lije i čisti srebro, i očistiće sinove Levijeve, i pretopiće ih kao zlato i srebro.« (Malahija 3,1–3)
»Ne znate li da ste vi crkva Božija, i Duh Božij živi u vama? Ako pokvari ko crkvu Božiju, pokvariće njega Bog: jer je crkva Božija sveta, a to ste vi.« (1. Korinćanima 3,16.17) Nijedan čovek ne može sam izagnati zlo mnoštvo koje je zaposjelo srce. Jedino Hristos može očistiti hram duše. Međutim, On ne želi ući nasilno. On ne dolazi u srce kao u hram u stara vremena, već kaže: »Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime.« (Otkrivenje 3,20) On će doći ne samo na jedan dan, jer kaže: »Useliću se u njih, i živeću u njima… i oni će biti moj narod.« »Pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.« (2. Korinćanima 6,16; Mihej 7,19) Njegovo prisustvo očistiće i posvetiti dušu, da bi mogla postati svetim hramom Gospodnjim i »stanom Božjim u Duhu«. (Efescima 2,21.22)
Savladani strahom sveštenici i poglavari pobegli su iz predvorja hrama, od ispitivačkog pogleda koji je čitao njihova srca. U svome bekstvu sreli su druge koji su se uputili u hram i naredili im da se vrate, pričajući im što su videli i čuli. Hristos je gledao ljude koji su bežali s nežnim sažaljenjem prema strahu i neznanju o tome što sačinjava pravo bogosluženje. U ovom prizoru sagledao je simboliku rasejavanja celog jevrejskog naroda zbog njihove zloće i okorelosti.
Zbog čega su sveštenici pobegli iz hrama? Zašto se nisu usprotivili Isusovoj naredbi? Onaj koji im je zapovedio da idu bio je drvodeljin sin, siromašni Galilejac, bez zemaljskog položaja ili moći. Zašto Mu se nisu suprotstavili? Zašto su napustili svoju nepravednu stečenu zaradu i pobegli na zapovest Onoga čiji je izgled bio tako skroman?
Hristos je govorio s carim autoritetom i u Njegovoj pojavi i tonu Njegovog glasa, bilo je nečega se oni nisu mogli suprotstaviti. Na reč zapovesti shvatili su, kao nikada, kao nikada ranije svoje pravo stanje licemera i pljačkaša. Kad je božanstvo zasijalo kroz ljudsku prirodu, ne samo što su videli opravdan gnev na Hristovom licu već su razumeli i značenje Njegovih reči. Oni su se osećali kao da se nalaze pred prestolom večnog Suca, s presudom izrečenom za sadašnjost i večnost. Zakratko bili su uvereni da je Hristos prorok, a mnogi su u tom času verovali da je On Mesija. Sveti Duh podsetio ih je na izjave proroka o Hristu. Da li će se prikloniti tom osvedočenju?
Nisu se hteli pokajati. Znali su da se pokrenulo Hristovo saučešće prema siromašnima. Znali su da su bili krivi za ucenjivanje u poslovanju s narodom. Mrzeli su Hrista zato što je znao njihove misli. Njegovo javno karanje značilo je ponižavanje njihove gordosti i zavideli su Mu što Njegov uticaj na narod sve više raste. Odlučili su da Ga pitaju o sili kojom ih je isterao i ko Mu je dao tu silu.
Polako i oprezno, ali s mržnjom u srcu, vratili su se u hram. Međutim, kakva je promena nastupila za vreme njihova odsustva! Kad su pobegli, siromašni su ostali, oni su sad posmatrali Isusa, čije je lice izražavalo ljubav i saučešće. Sa suzama u očima govorio je prestrašenim ljudima oko sebe: »Ne boj se, ja ću te izbaviti, a ti me proslavi! Ja zato dođoh na ovaj svet.
Narod se tiskao oko Hrista, s hitnim dirljivim pozivima: Učitelju, blagoslovi me! Njegovo uho čulo je svaki vapaj. Sažaljenjem koje nadilazi sažaljenje nežne majke, On se naginjao nad mališanima koji su patili. Svima je posvećivao pažnju. Svako je bio izlečen bez obzira od koje je bolesti bolovao. Nemi su u hvali otvarali svoje usne; slepi su posmatrali lice svog Iscelitelja. Srca onih koji su patili postala su radosna.
Dok su sveštenici i službenici hrama posmatrali ovo veliko delo, kakvo otkrivenje su za njih bili blagoslovi koje su slušali! Ljudi su pričali o patnjama koje su podnosili, o neostvarenim nadama, o bolnim danima i besanim noćima. Kad je izgledalo da je i poslednja iskra nade ugasnula, Hristos ih je iscelio. »Teret je bio tako težak«, svedočio je jedan, »ali, našao sam Onoga koji mi je pomogao. To je Hristos Božji i ja ću posvetiti svoj život Njegovoj službi.« Roditelji su govorili svojoj deci: »On vam je spasio život, podignite svoje glasove Njemu u slavu!« Glasovi dece i mladeži, očeva i majki, prijatelja i posmatrača stopili su se u zahvalnosti i slavljenju. Nada i radost ispunjavale su njihova srca. Mir je zavladao njihovim umom. I duša i telo bilo im je izlečeno i oni su se vratili domu objavljujući posvuda neuporedivu Isusovu ljubav.
Prilikom Hristovog raspeća, oni koji su doživeli takvo isceljenje nisu se pridružili rulji koja je vikala: »Raspni ga raspni ga!« Oni su saosećali sa Isusom, jer su osetili Njegovo silno saučešće i čudesnu silu. Znali su da je On njihov Spasitelj, jer im je poklonio zdravlje i tela i duše. Slušali su propovedanje apostola i Božja reč koja je ušla u njihova srca podarila im je i razumevanje. Postali su posrednici Božje milosti i oruđa Njegovog spasenja.
Mnoštvo koje je pobeglo iz predvorja hrama, nakon izvesnog vremena lagano se vratilo. Delomično su se oporavili od straha koji ih je obuzeo, ali su im lica još izražavala neodlučnost i bojažljivost. Oni su s divljenjem posmatrali Isusova dela uvereni da su u njemu ispunila proročanstva o Mesiji. Greh obesveštenja hrama u velikoj meri počivao je na sveštenicima. Njihovim delovanjem predvorje je pretvoreno u tržnicu. U odnosu na njih narod je bio nevin. Na njega je Isusov božanski autoritet ostavio utisak, ali uticaj sveštenika i poglavara bio je puno veći. Oni su smatrali Isusovu službu kao novinu i osporavali su Mu pravo da se meša u ono što je dopušteno crkvenom vlašću. Bili su uvređeni zbog prekida trgovine i oglušivali su se na uveravanja Svetoga Duha.
Sveštenici i poglavari, pre svih drugih, trebali su u Isusu prepoznati Pomazanika Gospodnjeg, jer su se u njihovim rukama nalazili sveti svici koji su opisivali Njegovu misiju i zato što su znali da je očišćenje hrama bilo izraz sile više od ljudske. Iako su vrlo mrzeli Isusa, oni se nisu mogli osloboditi pomisli kako postoji mogućnost da je On prorok poslan od Boga da obnovi svetost hrama. S poštovanje koje je proizašlo iz ovog straha, došli su k Njemu s pitanjem: »Kakav nam znak pokazuješ, da to možeš činiti?«
Isus im je pokazao znak. U svetlosti koja je zasvetlila u njihovim srcima i delima koja je učinio pred njima, a koja je trebao učiniti Mesija, pružio je uverljive dokaze o svom karakteru. I sada dok su oni tražili znak, On im je odgovorio pričom, pokazujući da čita njihovu zlu nameru i vidi dokle će ih ona odvesti. »Razvalite ovu crkvu«, rekao je, »i za tri dana ću je podignuti.«
Ove Njegove reči imale su dvojako značenje. On nije govorio samo o razorenju jevrejskog hrama i bogosluženja već i o svojoj smrti – na razorenje hrama svog tela. Jevreji su već kovali tu zaveru. Kad su se sveštenici i vratili u hram, predložili su da ubiju Isusa i tako se oslobode Onoga koji im stvara teškoće. Ipak, kad im je predočio njihovu nameru, nisu Ga razumeli. Smatrali su da se Njegove reči odnose samo na hram u Jerusalimu, i s negodovanjem su uzviknuli: »Četrdeset i šest godina građena je ova crkva, i ti za tri dana da je podigneš?« Osećali su da je Isus sada opravdao njihovo neverstvo, i to ih je uverilo u odluci da Ga odbace.
Hristos se nije trudio da neverni Jevreji razumeju Njegove reči, pa čak u to vreme ni njegovi učenici. Znao je da će ih Njegovi neprijatelji pogrešno protumačiti i da će ih okrenuti protiv Njega. Na Njegovom suđenju izneće ih kao optužbu, a na Golgoti će ih izgovarati sa ciljem da ga rane. Međutim, objasniti ih sada, značilo bi upoznati učenike sa svojim patnjama i naneti im bol koji oni još nisu mogli podneti. A i objašnjenje bi prerano otkrilo do čega će Jevreje dovesti njihove predrasude i neverovanja. Već su stupili na stazu kojom će uporno ići sve dok On ne bude poveden kao jagnje na zaklanje,
Ove Hristove reči izgovorene su radi onih koji će poverovati u Njega. Znao je da će biti ponovljene. Budući da su izgovorene za vreme Pashe, dopreće do ušiju hiljada koje će ih proneti u sve delove sveta. Nakon Njegovog vaskrsenja iz mrtvih njihovo značenje biće razjašnjeno. One će mnogima postati uverljiv dokaz Njegove božanske prirode.
Čak ni Isusovi učenici često nisu razumevali Njegove pouke zbog svog duhovnog mraka.
Međutim, događaji koji su usledili razjasnili su im mnoge od ovih pouka. Kad više nije išao s njima, Njegove reči postale su potpora njihovim srcima.
Spasiteljeve reči koje su se odnosile na hram u Jerusalimu: »Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti«, imale su dublji smisao nego što su slušaoci slutili. Hristos je bio utemeljitelj života hrama. Njegove službe bile su slika žrtve Božjeg Sina. Svešteničko zvanje uspostavljeno je da prikaže Hristov posrednički karakter i delo. Celokupan plan žrtvenog bogosluženja bio je predslika Spasiteljeve smrti za otkupljenje sveta. Ove žrtve neće imato nikakvo značenje kad veliki događaj na koji su vekovima ukazivale bude ispunjen.
Budući da je celokupno obredno izlaganje istine simbolično ukazivalo na Hrista, ono bez Njega nije imalo nikakvu vrednost. Kad su Jevreji zapečatili svoje odbacivanje Hrista time što su Ga predali da se pogubi, odbacili su sve ono što je pridavalo značenje hramu i njegovim službama. Nestalo je njegove svetosti. On je bio osuđen na uništenje. Od toga dana žrtve i služba u vezi s njima postale su beznačajne. Kao i Kainova žrtva nisu izražavale veru u Spasitelja. Time što su Hrista predali na smt, Jevreji su u stvari razorili svoj hram. Kad je Hristos razapet, unutarnja zavesa u hramu razderala se na dva dela, od vrha do dna, označavajući da je prineta velika završna žrtva, i da je ceo sistem žrtava zauvek prestao.
»Za tri dana ću je podignuti.« Sile tame kao da su nadvladale prilikom Spasiteljeve smrti i klicale su od radosti zbog svoje pobede. Međutim, iz iznajmljenog Josifovog groba Isus je izašao kao pobednik. »I svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobedi ih na njemu.« (Kološanima 2,15) Posredstvom svoje smrti i vaskrsenja, On je postao sluga »istitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek.« (Jevrejima 8,2) Ljudi su podignuli jevrejski šator od sastanka, ljudi su sazidali jevrejski hram, ali gornju Svetinju – po čijoj je slici bila načinjena zemaljska Svetinja – nije sagradio nijedan zemaljski arhitekt. »Evo čoveka, kojemu je ime klica… Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svom.« (Zaharija 6,12.13)
Služba prinošenja žrtava, koja je ukazivala na Hrista, prestala je, ali ljudske oči su sada bile usmerene pravoj žrtvi a grehe sveta. Zemaljske sveštenička služba prestala je, ali mi gledamo na Isusa, sveštenika novog zaveta i na »krv kropljenja, koja bolje govori nego Abelova.« »Još se nije otvorio put svetih, dokle prva skinija stoji… ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena,… kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.« (Jevrejima 12,24;9,8–12)
»Zato i može u vek spasti one koji krozanj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih.« (Jevrejima 7,25) Iako se služba morala premestiti iz zemaljskog u nebeski hram; iako će svetinja i naš veliki Prvosveštenik biti nevidljiv za ljudske oči, ipak učenici neće trpeti nikakav gubitak. Oni neće doživeti nikakav prekid svoje zajednice niti smanjenje sile zbog Spasiteljevog odsustva. Dok Isus služi u nebeskoj svetinji, On takođe služi i u Crkvi na Zemlji preko svoga Duha. On je sakriven od naših očiju, ali Njegovo obećanje dato na rastanku ispunjava se: »Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.« (Matej 28,20) Iako svoju silu prenosi svojim slugama, Njegovo prisustvo koje daje snagu, još je u Njegovoj crkvi.
»Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga… Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja. Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha. Da pristupimo dakle slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć.« (Jevrejima 4,14–16)
