Zasnovano na Jovanu 12,20-43.
»A behu neki Grci među onima koji behu došli na praznik da se mole Bogu. Ovi dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide Galilejske, i moljahu ga govoreći: gospodine! mi bismo hteli da vidimo Isusa. Dođe Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu.«
U to vreme činilo se da je Hristovo delo žestoko poraženo. On je bio pobednik u raspravi sa sveštenicima i farisejima, ali bilo je očito da Ga oni nikada neće prihvatiti za Mesiju. Došlo je do konačnog odvajanja. Njegovim učenicima slučaj je izgledao beznadežan. Ali Hristos se približavao ostvarenju svog dela. Veliki događaj koji se nije ticao samo jevrejskog naroda već i celog sveta uskoro će se odigrati. Kad je Isus čuo žarku želju »mi bismo hteli da vidimo Isusa« u kojoj je odjekivao vapaj celog sveta, Njegovo se lice ozarilo i On je rekao: »Dođe čas da se proslavi sin čovečij.« U molbi Grka video je predznak rezultata svoje velike žrtve.
Ovi ljudi došli su sa Zapada da nađu Spasitelja na kraju Njegovog života, kao što su mudraci u početku došli sa Istoka. U vreme Hristovog rođenja jevrejski narod bio je toliko zaokupljen svojim častoljubivim planovima da nije ni znao za Njegov dolazak. Mudraci iz neznabožačke zemlje došli su sa svojim darovima do jasala da se poklone Spasitelju. Tako su i Grci, predstavnici naroda, plemena i ljudi sveta došli da vide Isusa. Spasiteljev krst tako će privući ljude iz svih zemalja i svih vekova. Tako će »mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome.« (Matej 8,11)
Grci su čuli o Hristovom pobedonosnom ulaku u Jerusalim. Neki su pretpostavljali i širili vesti da je isterao sveštenike i poglavare iz Hrama, da se sprema da zauzme Davidov presto i zavlada kao car u Izrailju. Grci su čeznuli da doznaju istinu o Njegovoj misiji. »Mi bismo hteli da vidimo Isusa«, kazali su oni. Njihova želja bila je ispunjena. Kad je bio obavešten o njihovoj želji, Isus se nalazio u onom delu Hrama iz kojeg su bili isključeni svi osim Jevreja, ali pošao je Grcima u spoljašnje predvorje i lično razgovarao s njima.
Trenutak Hristovog proslavljanja je došao. Stajao je u senci krsta i raspitivanje Grka pokazalo Mu je da će žrtva koju će uskoro prineti dovesti Bogu mnoge sinove i kćeri. On je znao da će Ga ovi Grci uskoro videti u položaju o kome nisu imali nikakvu predodžbu. Videće Ga postavljenog kraj Varave, razbojnika i ubice, koga će radije osloboditi nego Božjeg Sina. Slušaće narod, podstaknut od sveštenika i poglavara, kako se odlučuje. A na pitanje »šta ću činiti s Isusom prozvanim Hristom«, odgovor će biti »da se razapne.« (Matija 27,22) Prinošenjem ove žrtve za greh ljudi, Hristos je znao da će se Njegovo carstvo upotpuniti i proširiti po celom svetu. On će delovati kao Obnovitelj i Njegov Duh će nadvladati. Za trenutak pogledao je u budućnost i čuo glasove kako u svim delovima Zemlje objavljuju: »Gle, jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.« (Jovan 1,29) U ovim strancima video je zalog velike žetve, kad će zid koji je rastavljao Jevreje i neznabošce da bude porušen i kad će svi narodi jezici i plemena čuti vest spasenja. Očekivanje ovoga, ispunjenje svojih nada, izrazi je rečima: »Dođe čas da se proslavi sin čovečij.« Ali način na koji se ovo proslavljanje mora zbiti nikada nije izlazilo iz Hristovih misli. Sakupljanje neznabožaca trebalo se dogoditi nakon Njegove smrti koja se približavala. Svet se može spasiti jedino Njegovom smrću. Kao i pšenično zrno Sin čovečji treba da bude bačen u zemlju, da umre i bude sakriven od pogleda; ali ponovo će oživeti.
Hristos je govorio o svojoj budućnosti, služeći se slikama iz prirode, da bi Njegovi učenici mogli razumeti. Njegovom smrću trebao se ostvariti pravi rezultat Njegove misije. »Zaista, zaista vam kažem«, rekao je On, »ako zrno pšenično padnuvši na zemlju na umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.« Kad pšenično zrno padne na tlo i umre, ono niče i donosi rod. Tako će i Hristova smrt doneti rod za Božje carstvo. U skladu sa zakonom biljnoga carstva, život treba da bude rezultat Njegove smrti.
Oni koji obrađuju zemlju ovu sliku imaju uvek pred sobom. Iz godine u godinu čovek čuva svoju zalihu pšenice time što prividno baca najodabraniji deo. Izvesno vreme on mora ostati sakriven pod brazdom, da ga Gospod nadgleda. Tada se pojavljuje vlat, zatim klas, a onda zrno u klasu. Ali ovaj razvoj ne može se ostvariti sve dok se zrno ne zakopa i sakrije od pogleda, i naoko bude izgubljeno.
Seme pohranjeno u zemlji donosi plod, a ovaj se opet seje. Na taj način žetva se umnožava. Tako će i Hristova smrt na krstu Golgote doneti rod za život večni. Duboko razmišljanje o ovog žrtvi biće slava onima koji će, kao njen plod, živeti kroz svu večnost.
Pšenično zrno koje čuva svoj život ne može doneti nikakav rod. Ono ostaje samo. Hristos je mogao, da je to izabrao, spasiti sebe od smrti. Ali, da je to učinio, morao bi ostati sam. Ne bi mogao dovesti Bogu sinove i kćeri. Jedino odricanjem od svog života mogao je dati život ljudskom rodu. Samo padom na zemlju i umiranjem mogao je postati seme za tu veliku žetvu velikog mnoštva iz svakog plemena, koljena, jezika i naroda koji su otkupljeni Bogu.
S ovom istinom Hristos povezuje pouku o samopožrtvovnosti koju vi trebamo naučiti: »Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, ako mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.« Svi koji će doneti rod kao saradnici sa Hristom moraju najpre pasti u zemlju i umreti. Život se mora baciti u brazdu potreba ovoga sveta. Samoljublje, samoživost moraju umreti. Zakon samopožrtvovnosti je zakon samoodržanja. ratar čuva svoju pšenicu time što je baca. Tako je i u ljudskom životu. Davati znači živeti. Život koji se želi sačuvati je život koji se dragovoljno daje u službu Bogu i čoveku. Oni koji u ovom svetu radi Hrista žrtvuju svoj život, sačuvaće ga za večni život.
Život služenja samome sebi je kao i zrno koje se pojede. Ono iščezne, ali se ne umnožava. Čovek može skupiti za sebe sve što mu je dostupno, može živeti, razmišljati i planirati za sebe, ali njegov život prolazi, a on ostaje bez ičega. Zakon služenja sebi je zakon samouništenja.
»Ko meni služi«, rekao je Isus, »za mnom nek ide, i gde sam ja onde i sluga moj neka bude; i ko meni služi onoga će poštovati otac moj.« Svi koji su sa Isusom nosili krst žrtve biće s Njim učesnici u Njegovoj slavi. U svom poniženju i boli Hristos se radovao što će Njegovi učenici da budu proslavljeni s Njim. Oni su plod Njegove samopožrtvovnosti. Njegova nagrada i Njegova radost kroz večnost biće Njegov karakter i duh ostvaren u njima. Ova radost koju dele s Njim, kao plod svog rada i žrtve, vidi se u srcu i životu drugih. Oni su Hristovi saradnici i Otac će ih poštovati kao što poštujete svog Sina.
Vest o Grcima, koja je najavljivala sakupljanje neznabožaca, podsetila je Isusa na Njegovu celokupnu misiju. Delo otkupljenja izašlo Mu je pred oči, od vremena kad je na Nebu načinjen nacrt do smrti koja je sada bila tako bliska. Tajanstveni oblak kao da je obavio Božjeg Sina. Njegovu tamu osetili su oni koji su Mu bili blizu. Sedeo je duboko zamišljen. Tišinu je najzad prekinuo Njegov žalostan glas: »Sad je duša moja žalosna; i šta da kažem? Oče! sačuvaj me od ovoga časa.« Već unapred Hristos je ispijao čašu gorčine. Njegova ljudska priroda ustuknula je pred časom u kome će biti napušten, kad će Ga prividno ostaviti čak i sam Bog, kad će Ga svi gledati ranjenog, nemog od Boga i mučenog. Zadrhtao je od izlaganja javnosti, od toga što će se s Njim postupiti kao s najgorim prestupnikom, od sramne i nečasne smrti. Naslućivanje sukoba sa silama tame, svest o strahovitom teretu ljudskih prestupa i Očevog gneva zbog greha, učinili su da Isusu klone duh i da Mu se samrtno bljedilo razlije po licu.
Zatim je nastupilo božansko pokoravanje Očevoj volji. »Ali za to«, rekao je On, »dođoh na čas ovaj. Oče! proslavi ime svoje!« Samo Hristovom smrću moći će se uništiti Sotonino carstvo. Jedino na taj način čovek može da bude otkupljen, a Bog proslavljen. Isus je pristao na samrtne muke, On je prihvatio žrtvu. Veličanstvo Neba pristalo je da pati kao Nosilac greha. »Oče! proslavi ime svoje!«, rekao je. Kad je Hristos izgovorio ove reči, iz oblaka koji je lebdio nad Njegovom glavom, čuo se odgovor: »I proslavio sam, i opet ću proslaviti.« ceo Hristov život, od jasala do trenutka kad su ove reči izgovorene proslavljao je Boga, i u iskušenju koje će doći Njegove božansko-ljudske patnje zaista će proslaviti ime Njegovog Oca.
Kad se začuo glas, svetlost se probila kroz oblak i okružila Hrista, kao da su se ruke Beskonačne Sile, slično plamenom zidu obavile oko Njega. Ljudi su posmatrali ovaj prizor sa strahom i čuđenjem. Niko se nije usuđivao progovoriti. Nemih usana i uzdržanog daha svi su stajali očiju uprtih u Isusa. Kad je Otac dao ovo svedočanstvo, oblak se podigao i razišao po nebu. Tada se vidljiva veza između Oca i Sina prekinula.
»A kad ču narod koji stajaše, govorahu: anđeo mu govori.« Međutim, Grci koji su se raspitivali, videli su oblak, čuli glas, shvatili njegovo značenje i zaista prepoznali Hrista; On im se otkrio kao Poslani od Boga.
Božji glas čuo se prilikom Isusovog krštenja na početku Njegove službe i ponovo prilikom Njegovog preobraženja na Gori. Sad se čuo po treći put na kraju Njegove službe, u prisustvu velikog broja ljudi i u posebnim okolnostima. Isus je upravo izrekao najozbiljniju istinu o stanju Jevreja. Uputio je svoj poslednji poziv i objavio njihovu sudbinu. Sad je Bog ponovo stavio svoj pečat na misiju svog Sina. Priznao je Onoga koga je Izrailj odbacio. »Ovaj glas ne bi mene radi«, rekao je Isus, »nego naroda radi.« To je bio vrhunski dokaz o Njegovom mesijanstvu, znak od Oca da je Isus govorio istinu i da je bio Božji Sin.
»Sad je sud ovome svetu«, nastavio je Hristos, »sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje. I kad je budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi. A ovo govoraše da pokaže kakvom će smrti umreti.« Ovo je kriza sveta. Ako postanem žrtva za grehe ljudi, svet će se prosvetliti. Sotonina vlast nad ljudskim dušama biće slomljena. Izbrisani Božji lik obnoviće se u ljudskom rodu i porodica svete i verne Božje dece na kraju će naslediti nebeski dom. To će biti plod Hristove smrti. Spasitelj je u duhu posmatrao prizor pobede koji se pojavio pred Njim. Video je krst, surovi, sramni krst, sa svim pratećim strahotama, kako blista slavom.
Međutim, delo spasenja ljudi nije sve što je ostvareno krstom. Božja ljubav otkrila se svemiru. Knez ovoga sveta je »isteran«. Optužbe koje je Sotona iznosio protiv Boga su opovrgnute. Prekori koji su upućeni Nebu zauvek su odbačeni. Anđeli kao i ljudi privučeni su Otkupitelju. »I kad ja budem podignut od zemlje«, rekao je On, »sve ću privući k sebi.«
Mnogi ljudi bili su oko Hrista dok je izgovarao prve reči i jedan je rekao: »Mi čusmo iz zakona da će Hristos ostati u vek; kako ti govoriš da se sinu čovečijemu valja podignuti? Ko je taj sin čovečij? A Isus im reče: još je malo vremena videlo s vama; hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami ne zna kuda ide. Dok videlo imate verujte videlo, da budete sinovi videla.«
»Ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet ga ne verovahu.« Jednom su upitali Spasitelja: »Kakav dakle ti pokazuješ znak da vidimo i da verujemo?« (Jovan 6,30) Oni su primili bezbrojne znake, ali oni su zatvorili svoje oči i otvrdnuli svoja srca. Sad kad je sam Otac progovorio, i kad više nisu mogli tražiti neki drugi znak, opet nisu hteli verovati.
»Ali opet i od knezova mnogi ne verovaše; nego radi fariseja ne priznavahu, da ne bi bili izgnani iz zbornice.« Više su voleli ljudsku hvalu nego Božje odobravanje. Da bi se spasili od prekora i sramote, odrekli su se Hrista i odbacili ponudu večnog života. A kako je mnogo onih koji su kroz sve vekove isto postupili! Na sve njih odnose se Spasiteljeve reči opomene: »Koji ljubi dušu svoju izgubiće je«. »Koji se odriče mene«, rekao je Isus, »i ne prima reči mojih, ima sebi sudiju: reč koju ja govorih ona će mu suditi u poslednji dan.« (Jovan 12,48)
Teško onima koji ne znaju vreme svoga pohođenja! Polako i žalosna srca Hristos je zauvek napustio predvorje Hrama.
