U razmacima između svojih putovanja, Hristos se stalno vraćao u Kapernaum, koji je zato poznat kao »Njegov grad«. Bio je na obalama Galilejskog mora i blizu granice lepe Genezaretske ravnice.
Duboka jezerska udolina davala je ravnici koja je okruživala njegove obale ugodnu južnjačku klimu. Ovde je u Hristovo doba uspevala palma i maslina, tu su bili voćnjaci i vinogradi, zelena polja i cveće raskošnih boja, zalivani izvorima žive vode koji su izbijali iz stena. Na obalama jezera i brdima koja su ga na maloj razdaljini okružavala, smestila su se mnoga sela i gradovi. Jezero je bilo prekriveno ribarskim čamcima. Na sve strane zapažala se vreva poslovnog i aktivnog života.
Sam Kapernaum bio je vrlo prikladno središte Spasiteljevog rada. Budući da se nalazio na glavnom putu od Damaska prema Jerusalimu i Egiptu, do Sredozemnog mora, bio je velika prometna arterija. Ljudi iz mnogih zemalja prolazili su kroz grad ili se zadržavali u njemu da se odmore od svojih putovanja. Ovde se Isus mogao sresti sa svim narodima i svim društvenim slojevima, s bogatima i velikanima, kao i sa siromašnima i skromnima, a Njegove poruke mogle su da budu odnesene u druge zemlje i mnogobrojne domove. Istraživanje proročanstava na taj način bilo je podstaknuto, pažnja bi bila usmerena na Spasitelja i Njegova misija otkrivena svetu.
Iako je Sinderion delovao protiv Isusa, narod je željno očekivao razvoj Njegove misije. Celo Nebo je pokrenuto. Anđeli su pripremali put za Njegovu službu, delujući na ljudska srca i privlačeći ih Spasitelju.
Svedok Hristove sile u Kapernaumu bio je sin carevog čoveka koga je Hristos izlečio. Dvorski službenik i njegov dom radosno su svedočili o svojoj veri. Kad se saznalo da je Učitelj lično među njima, ceo grad je uzavreo. Mnoštvo se okupilo oko Njega. U Subotu narod je prepunio sinagogu tako da se mnoštvo moralo vratiti u nemogućnosti da uđe.
Svi koji su slušali Spasitelja »čuđahu se nauci njegovoj; jer njegova beseda beše silna.« »Jer ih učaše kao onaj koji vlast ima, a ne kao književnici.« (Luka 4,32; Matej 7,29) Učenje književnika i starešina bilo je hladno i kruto, kao lekcija naučena napamet. Za njih Božja reč nije imala nikakvu životnu silu. Njena učenja zamenili su sopstvenim pojmovima i predanjem. U običajenom redosledu službe izjavljivali su da objašnjavaju Zakon, ali nikakvo nadahnuće od Boga nije pokretalo njihova srca ili srca njihovih slušalaca.
Isus nije imao ničeg zajedničkog s raznolikim temama rasprava među Jevrejima. Njegov cilj bio je da iznosi istinu. Njegove reči bacale su silnu svetlost na učenja patrijaraha i proroka, a sveti spisi izgledali su ljudima kao novo otkrivenje. Nikada ranije Njegovi slušaoci nisu sagledavali takvu dubinu značenja Božje reči.
Isus je sretao ljude na njihovom tlu, kao Onaj koji poznaje njihove nevolje. On je učinio istinu lepom time što ju je iznosio na najneposredniji i najjednostavniji način. Njegov jezik bio je čist, dostojanstven i jasan kao reka koja teče. Njegov glas bio je kao muzika onima koji su slušali monotone glasove rabina. Međutim, iako je Njegovo učenje bilo jednostavno, govorio je kao Onaj koji vlast ima. Ovo obeležje postavilo je Njegovo učenje nasuprot učenjima svih ostalih. Rabini su govorili sa sumnjom i neodlučnošću, kao da se Sveto pismo može tumačiti tako da znači jedno ili sasvim suprotno od toga. Slušaoci su svakodnevno bili sve više zbunjeni. Međutim, Isus je izlagao učenje Pisma u skladu s njihovim nepogrešivim autoritetom. O bilo čemu da je govorio On je to iznosio sa silom, tako da se Njegovim rečima nije moglo suprotstavljati.
Nastupao je ozbiljno, ali ne i ogorčeno. Govorio je kao onaj koji pred sobom ima određeni cilj. Ljudima je prikazivao stvarnosti večnog sveta. U svakoj temi otkrivao je Boga. Isus je pokušao razbiti zaslepljenost koja je držala ljude zaokupljene zemaljskim ciljevima. On je vrednosti ovoga života postavio u pravilan odnos: podređene večnom interesu; ali nije omalovažavao njihovo značenje božanske istine priprema ljude da bolje obavljaju dužnosti svakidašnjeg života. Govorio je kao Onaj koji je blIsak Nebu, svestan svoje veze s Bogom, a ipak priznajući svoju zajednicu sa svakim članom ljudske zajednice.
Poruke milosti učinio je raznovrsnima da bi odgovarale Njegovim slušaocima. Znao je »progovoriti zgodnu reč umornom« (Isaija 50,4); jer je milost tekla s Njegovih usana, da može preneti ljudima na najprivlačniji način blaga istine. Imao je takta u sučeljavanju s umovima punim predrasuda, iznenađujući ih slikovitim orikazima koji su privlačili njihovu pažnju. Pomoću mašte dopirao je do srca. Njegovi slikoviti prikazi bili su preuzeti iz svakodnevnog života, pa iako jednostavni, inali su začudnu dubinu smisla. Ptice u vazduhu, ljiljani u polju, seme, pastir i ovce – ovim pojmovima Hristos je slikovito prikazao večne istine; i svaki put kad su nakon toga Njegovi slušaoci imali prilike da vide ove pojave u prirodi, sećali su se Njegovih reči. Hristovi slikoviti simboli stalno su ponavljali Njegove poruke.
Hristos nikada nije laskao ljudima. Nikada nije govorio o onome što bi podstaklo njihove sklonosti, iluzije i obmane, niti ih je hvalio ubog njihovih oštroumnih pronalazaka; ali duboki mislioci, bez predrasuda prihvatili su Njegovo učenje i utvrdili da ono okušava njihovu mudrost. Divili su se duhovnoj istini izraženoj najjednostavnijim jezikom. Najobrazovaniji bili su očarani Njegovim rečima, a neobrazovanima bile su uvek od koristi. Imao je vest za neuke; pa čak i neznabošce uverio da On ima vest za njih.
Isceljujućim dodirom Njegovo nežno saučešće spuštalo se na umorna i ojađena srca. Čak i usred neobuzdanosti ljutih neprijatelja bio je okružen atmosferom mira. Lepota Njegove pojave, ljupkost Njegovog karaktera, a iznad svega ljubav izražena u pogledu i boji glasa, privlačila je k Njemu sve oni koji nisu okoreli u neverstvu. Da nije bilo blagog, saosećajnog duha koji je zračio iz svakog pogleda i reči, On ne bi uspeo privući tako veliko mnoštvo. Oni koji su patili i dolazili k Njemu, osećali su da je povezao svoj interes s njihovim kao verni i nežni prijatelji, pa su želeli da saznaju više o istinama koje je On učio. Nebo se prignulo Zemlji. Čeznuli su da prebivaju u Njegovom prisustvu, da bi uteha Njegove ljubavi mogla stalno da bude s njima.
Isus je vrlo pažljivo zapažao promenu u izrazu lica svojih slušalaca. Radovao se licima koja su izražavala zanimanje i zadovoljstvo. Spasitelj je bio sretan, kad su strele istine prodrle do duše, lomeći prepreke sebičnosti, pokrećući pokajanje i na kraju zahvalnost. Kad je očima prelazio preko mnoštva slušalaca i prepoznao lica koja je ranije video, Njegovo lice ozarilo se radošću. Video je u njima buduće podanike svog carstva. Kad je jasno iskazana istina dotakla neki ljubomorno čuvani idol, zapazio je promenu na licu, hladan, neprivlačan pogled koji je govorio da svetlost nije dobrodošla. Kad je video da ljudi odbacuju vest mira, srce Mu je bilo duboko ranjeno.
U sinagogi Isus je govorio o carstvu koje je došao zasnovati i o svom zadatku da oslobodi Sotonine sužnje. Bio je prekinut krikom užasa. Jedan umobolnik istrčao je između ljudi uzviknuvši: »Prođi se, šta je tebi do nas, Isuse Nazaranine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, svetac Božij.«
Nastala je opšta zbrka i uzbuna. Narod je odvratio pažnju od Hrista ne prateći Njegove reči. To je bio Sotonin cilj zbog koga je doveo svoju žrtvu u sinagogu. Međutim, Isus je ukorio demona rekavši: »Umukni, i iziđi iz njega. I oborivši ga đavo na sredinu, iziđe iz njega, i ni malo mu ne naudi.«
Sotona je pomračio um ovog nesrećnog patnika, ali u Hristovom prisustvu zračaka svetlosti probio je mrak. U njemu se probudila čežnja za oslobođenjem od Sotonine vlasti, ali zli duh opirao se Hristovoj sili. Kad se čovek pokušao obratiti Hristu za pomoć, zli duh stavio je reči u njegova usta i on je povikao u dubokoj duševnoj patnji i strahu. Opsednuti od zlog duha delomično je shvatio da se nalazi u prisustvu Onoga koji ga može osloboditi, ali kad je pokušao doći nadohvat toj moćnoj ruci, druga volja ga je zadržala i reči drugoga našle su svoj izraz. Sukob između sotonske sile i njegove lične čežnje za slobodom bio je strahovit.
Onaj koji je pobedio Sotonu u pustinji kušanja ponovo se našao licem k licu sa svojim neprijateljem. Zli duh pokazao je svu silu da bi zadržao vlast nad svojom žrtvom. Izgubiti zlo značilo bi prepustiti Isusu pobedu. Izgledalo je kao da mučeni čovek mora izgubiti svoj život u borbi s neprijateljem koji je uništio njegovo muževno doba. Međutim, Spasitelj je progovorio s autoritetom i oslobodio zarobljenika. Čovek koji je bio opsednut stajao je pred zadivljenim narodom radostan što vlada sobom. Čak je i zao duh posvedočio o Spasiteljevoj božanskoj sili.
Čovek je slavio Boga zbog svog oslobođenja. Oko koje je do nedavno slivalo žarom ludila, sad je odsjajivalo razumom i bilo puno suza zahvalnica. Narod je zadivljen zanemio. Kad im se vratila moć govora, doviknuli su jedan drugome: »Šta je ovo? i kakva je ovo nauka nova, da s vlasti i duhovima nečistim zapoveda, i slušaju ga?« (Marko 1,27)
Tajni uzrok patnje koja je od ovog čoveka načinila pojavu zastrašujuću za prijatelje i teret za sama sebe, bio je u njegovom životu. Bio je opčinjen zadovoljstvima greha misleći da život učini velikom zabavom. Nije ni sanjao da će postati strah i trepet svetu i sramota porodice. Smatrao je da svoje vreme može prepustiti nevinim ludostima. Međutim, kad se jednom našao na nizbrdici, noge su brzo silazile. Neumerenost i lakomislenost izopačile su plemenite osobine njegove prirode i Sotona je potpuno zavladao njime.
Kajanje je stiglo prekasno. Kad je hteo žrtvovati bogatstvo i zadovoljstvo da bi povratio svoje izgubljeno ljudsko dostojanstvo, postao je bespomoćan u rukama zloga. Stao je naneprijateljsko tlo i Sotona se dokopao svih njegovih sposobnosti. Kušač ga je namamio mnogim očaravajućim ponudama; ali kad je nesrećnik pao pod njegovu moć, neprijatelj je postao nemilosrdan u svojoj svireposti i strašan u žestini svojih napada. Tako će biti sa svima koji popuste zlu; ono što je počelo zanosnim zadovoljstvo završiće se u tami očajanja i ludilu razorene duše.
Isti zli duh koji je kušao Hrista u pustinji i koji je držao u svojoj vlasti duševnog bolesnika iz Kapernauma, vladao je i nevernim Jevrejima. Međutim, kod njih je on uzeo oblik pobožnosti, želeći ih prevariti u oblasti njihovih pobuda za odbacivanje Spasitelja. Njihovo stanje bilo je znatno beznadežnije nego stanje opsednutog zlog duha, jer nisu osećali nikakvu potrebu za Hristom i zato su čvrsto držani pod Sotoninom vlašću.
Vremensko razdoblje Hristove lične službe među ljudima bilo je vreme kad su sile carstva tame najviše delovale. Vekovima je Sotona sa svojim zlim anđelima težio da zavlada telima i dušama ljudi da bi im doneo greh i patnje; a tada je za svu ovu bedu teretio Boga. Isus je ljudima otkrivao Božji karakter. Slamao je Sotoninu silu i oslobađao njegove robove. Novi život, ljubav i sila s Neba pokrenuli su ljudska srca i knez zla ustao je da se bori za nadmoć svog carstva. Sotona je prikupio sve svoje snage i na svakom koraku borio se protiv Hristovog dela.
Tako će biti i u poslednjoj velikoj borbi, u sukobu između pravde i greha. Dok novi život, svetlost i sila silaze s Neba na Hristove učenike, dotle novi život izvire odzdo i daje silu Sotoninim posrednicima. Žestina vlada svakim zemaljskim elementom. Lukavstvom stečenim u toku vekova borbe, knez zla prerušen deluje. Pojavljuje se obučen kao anđeo svetlosti i mnoštvo sluša »lažne duhove i nauke đavolske«. (1. Timotiju 4,1)
U Hristovo vreme vođe i učitelji Izrailja bili su nemoćni da se odupru Sotoninom delu. Zanemarili su jedino sredstvo kojim su se mogli odupreti zlim duhovima. Božjom reči Hristos je pobedio zloga. Izrailjske vođe po imenu bili su tumači Božje reči, ali proučavali su je samo da bi poduprli svoja predanja i nametnuli svoje ljudske običaje. Svojim tumačenjem učinili su da postane izraz mišljenja koje Bog nikada nije dao. Njihovo tajanstveno tumačenje učinilo je nejasnim ono što je Bog učinio jasnim. Raspravljali su o beznačajnim tehničkim pitanjima, a u stvari, poricali su najosnovnije istine. Na taj način sijalo se neverstvo. Božja reč bila je lišena svoje sile, a zli duhovi sprovodili su svoju volju.
Povest se ponavlja. S otvorenom Biblijom pred sobom, izjavljujući da poštuju njena načela, mnoge verske vođe našeg vremena razaraju veru u nju kao Božju reč. Bave se sitničavim ispitivanjem reči, stavljajući svoja mišljenja iznad njenih najjasnijih učenja. U njihovim rukama Božja reč gubi silu koja obnavlja. To je razlog što neverstvo besni, a bezakonje se nezadrživo širi.
Kad je potkopao veru u Bibliju, Sotona je usmerio ljude na druge izvore svetlosti i sile. Na taj način on neprimetno prodire. Oni koji se odvraćaju od jasnih učenja Svetog pisma i uverljive sile Božjeg Svetog Duha, prizivaju upravu demona. Kriticizam i sračunato tumačenje Svetog pisma otvorili su put spiritizmu i teozofiji – tim osuvremenjenim oblicima starog neznaboštva – da bi stekli uporište čak i u crkvama koje tvrde da pripadaju Gospodu Isusu Hristu.
Usporedo s propovedanjem evanđelja, rade i posrednici lažljivih duhova. Mnogi ljudi iz radoznalosti počinju saradnju s njima, ali kad vide dokaze o delovanju nadljudske sile, sve više su primamljeni dok ne budu podvlašćeni volji koja je jača od njihove. Oni se ne mogu osloboditi njene tajanstvene sile.
Obrana duše je slomljena. On nema nikakvu branu protiv greha. Kad se jednom odbace ograničenja Božje reči i Njegov Duh, niko ne zna do kojih dubina poniženja može potonuti. Tajni greh ili strast, koja je zavladala njime, može ga držati robom tako bespomoćnim kao što je bio opsednuti od zlog duha u Kapernaumu. Pa ipak, njegovo stanje nije beznadežno.
Sredstvo kojim možemo savladati zloga isto je ono kojim ga je Hristos pobedio – silom Reči. Bog ne upravlja našim umovima bez našeg pristanka; ako želimo da saznamo i činimo Njegovu volju, Njegova obećanja postaju naša: »Poznaće istinu i istina će vas izbaviti.« »Ko hoće njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga.« (Jovan 8,32;7,17) Verom u ova obećanja, svaki čovek može da bude oslobođen zamki zabluda i vlasti greha.
Svaki čovek ima slobodu da izabere sila koja će vladati njime. Niko nije tako nisko pao, niko nije tako loš da ne može naći oslobođenje u Hristu. Opsednuti od zlih duhova, umesto molitve mogao je izgovarati samo Sotonine reči, pa ipak neizrečena molba srca bila je ispunjena. Nijedan vapaj duše u nevolji, iako i ne mora da bude izražen rečima, neće ostati neuslišen. Oni koji pristanu da stupe u zavetni odnos s Bogom Neba nisu prepušteni Sotoninoj sili ili slabostima vlastite prirode. Njih Spasitelj poziva: »Neka se uhvate za silu moju da učine mir sa mnom; i učiniće mir sa mnom.« (Isaija 27,5) Duhovi tame boriće se za dušu koja je ranije bila pod njihovom vlašću, ali Božji anđeli boriće se za tu dušu sa silom koja će nadvladati. Gospod kaže: »Hoće li se junaku uzeti plen i hoće li se oteti roblje pravednomu? Jer ovako govori Gospod: i roblje junaku uzeće se i plen jakomu oteće se, jer ću se ja preti s onima koji se s tobom pru, i sinove tvoje ja ću izbaviti.« (Isaija 49,24.25)
Dok je skup u sinagogi još uvek bio obuzet strahopoštovanjem, Isus se povukao u Petrov dom da se malo odmori. Međutim, i tu je pala senka. Majka Petrove žene ležala je bolesna, od »groznice«. Isus je zapretio bolesti, i bolesnica je ustala i služila potrebama Učitelja i Njegovih učenika.
Vesti o Hristovom delu brzo su se proširile po celom Kapernaumu. Iz straha od rabina, narod se nije usuđivao doći i potražiti izlečenje dok nije prošla Subota, ali čim je Sunce zašlo s horizonta, svi su se pokrenuli. Iz domova, od prodavaonica, tržnica, stanovnici grada slivali su se prema skromnom prebivalištu u koje se Isus sklonio.. Bolesne su nosili na nosilima, drugi, oslanjajući se na štake ili na prijatelje, nemoćno su klecali dolazeći Spasitelju.
Dolazili su i odlazili iz časa u čas, jer niko nije znao da li će sutrašnji dan zateći Iscelitelja među njima. Nikada ranije Kapernaum nije bio svedok takvog dana. Vazduh je bio ispunjen glasovima pobede i poklicima oslobođenja. Spasitelj je bio radostan u radosti koju je pobudio. Dok je bio svedok patnje onih koji su dolazili k Njemu, Njegovo srce bilo je pokrenuto saosećanjem i u svojoj sili radovao se da im povrati zdravlje i sreću.
Isus nije prestao s radom dok i poslednji patnik nije bio izlečen. Noć je već odmakla kad se mnoštvo udaljilo i mir se spustio na Simonov dom. Dug, uzbudljiv dan je prošao, i Isus je potražio odmor. Međutim, dok je grad još bio u snu, Spasitelj »u jutro vrlo rano ustavši iziđe, i otide na samo, i onde se moljaše Bogu.«
Tako su prolazili dani Isusovog zemaljskog života. Često je otpuštao svoje učenike da posete svoje domove i otpočinu, da se odmore, ali se s blagošću opirao njihovim naporima da Ga odvoje od rada. Po ceo dan naporno je radio, učeći neuke, lečeći bolesne, vraćajući vid slepima, hranneći mnoštvo, a uvečer ili rano ujutro povlačio se u tišinu brda, da razgovara sa svojim Ocem. Često je provodio čitave noći u molitvi i razmišljanju, vraćajući se u osvit dana svom delu među ljudima.
Rano ujutro Petar i njegovi drugovi došli su Isusu, govoreći Mu da Ga narod iz Kapernauma već traži. Učenici su bili gorko razočarani premom na koji je Hristos do tada nailazio. Vlasti u Jerusalimu tražile su da Ga ubiju; čak i Njegovi sugrađani pokušali su Mu oduzeti život, ali u Kapernaumu dočekan je s radosnim oduševljenjem i nade učenika ponovo su se probudile. Možda bi među slobodoljubivim Galilejcima bilo moguće naći pobornike novog carstva. Sa iznenađenjem su slušali Hristove reči: »I drugim gradovima treba mi propovediti evanđelje o carstvu Božijemu; jer sam na to poslan.«
U uzbuđenju koje je tada zavladalo Kafanaumom, postojala je opasnost da se izgubi iz vida cilj Njegove misije. Isus nije bio zadovoljan samo tim da privuče pažnju na sebe kao na čudotvorca ili iscelitelja od telesnih bolesti. Težio je da privuče ljude k sebi kao Spasitelju. Dok je narod težio verovanju da je došao kao kralj da uspostavi zemaljsku vladavinu, On je želeo skrenuti njihove misli sa zemaljskog na duhovno. Samo svetovni uspeh bio bi prepreka za Njegovo delo.
Divljenje bezbrižnog mnoštva opterećivalo je Njegov duh. U Njegovom životu nije se pojavilo ni najmanje zalaganje za sebe. Sinu čovečjemu bile su strane počasti koje svet ukazuje položaju, bogatstvu ili obdarenosti. Isus nije upotrebljavao nijedno od sredstava kojima su ljudi pribavljali odanost ili zahtevali poštovanje. Vekovima pre Njegovog rođenja, bilo je prorečeno o Njemu: »Neće vikati ni podizati, niti će se čuti glas njegov po ulicama. Trske stučene ne će prelomiti, i sveštila koje se puši ne će ugasiti; javljaće sud po istini. Ne će mu dosaditi, niti će se umoriti, dokle ne postavi sud na zemlji.« (Isaija 42,2–4)
Fariseji su težili da se razlikuju svojim krajnje savesnim držanjem obreda i razmetljivošću svog bogosluženja i delima milosrđa. Revnost za veru dokazivali su time što su je načinili predmetom diskusije. Rasprave među protivničkim sektama bile su glasne i duge i nije bilo neobično čuti na ulicama žučne prepirke učenih tumača Zakona.
Isusov život u odnosu na sve to bio je upadljivo suprotan. U tom životu nikada se nije zapazila nikakva bučna rasprava, nikakvo razmetljivo bogosluženje, nikakvo delo kojim bi se zadobilo odobravanje. Hristos je bio sakriven u Bogu, a Bog se otkrio u karakteru svog Sina. Isus je želeo da tom otkrivenju usmeri umove ljudi i njihovo poštovanje.
Sunce pravde nije obasjalo svet veličanstvenim sjajem da bi svojom slavom zasenilo čula. O Hristu je napisano: »Jer mu je izlazak uređen kao zora.« (Osija 6,3) Tiho i blago pomalja se dnevna svetlost na Zemlji, rastjerujući senke mraka i budeći svet u život. Isto tako granulo je Sunce pravde »I zdravlje na zracima njegovim«. (Malahija 4,2)
