“Isusovo vaskrsenje je ili najveće čudo ili najveća obmana koju istorija beleži.” Filip Šaf
Da li ste nekada čitali o tome da je telo nekog sahranjenog čoveka nakon nekoliko dana nestalo iz groba? Verovatno jeste u krimi-romanima. Rasplet je obično takav da je na kraju misterija objašnjena nekim prirodnim uzrokom. Da li ste znali da se sličan izveštaj, ali sa sasvim drugačijim završetkom nalazi u Bibliji?
Isus iz Nazareta, jevrejski učitelj koji je za sebe tvrdio da je Mesija o kome je prorokovano u jevrejskim Svetim spisima (knjige Starog zaveta), bio je uhapšen, suđeno mu je pod lažnim optužbama i bio je razapet na krst. Treći dan od njegove sahrane otkriveno je da tela nema. Kasnije su apostoli, njegovi učenici, tvrdili da ga je Bog podigao iz mrtvih i da im se javio u više navrata pre svog vaznesenja na nebo. Evo šta o ovim događajima piše u Bibliji:
“…Kad je palo veče, pošto je bio Dan pripreme, to jest dan uoči subote, dođe Josif iz Arimateje, ugledan član Veća (Sinedriona), koji je i sam iščekivao Božije carstvo, pa smelo uđe k Pilatu i zatraži Isusovo telo. A Pilat se začudi da je Isus već umro pa pozva k sebi kapetana i upita ga da li je umro odavno. Kad je od kapetana saznao da jeste, pokloni mrtvo telo Josifu… Josif uze telo, uvi ga u čisto platno pa ga položi u svoj novi grob koji je usekao u steni. Onda na ulaz u grob navalja velik kamen i ode… Sutradan, to jest dan posle Pripreme, prvosveštenici i fariseji dođoše k Pilatu i rekoše: “Gospodaru, setili smo se da je onaj varalica za života govorio: ‘Vaskrsnuću posle tri dana.’ Zato naredi da se grob osigura do trećeg dana, da ne bi njegovi učenici došli i ukrali telo pa rekli narodu: ‘Ustao je iz mrtvih!’ Tako bi ta poslednja prevara bila gora od prve.” A Pilat im reče: “Evo vam straže pa idite i osigurajte kako znate.” I oni odoše i osiguraše grob zapečativši kamen i postavivši stražu… Kad je subota prošla, Marija Magdalina, Marija Jakovljeva majka i Saloma kupiše mirisne pomasti da bi mogle da odu i pomažu Isusovo telo, pa rano ujutro prvog dana sedmice – čim je izašlo sunce – dođoše na grob. “Ko će da nam odvalja kamen sa ulaza u grob?” govorile su među sobom. Ali, kad bolje pogledaše, videše da je kamen, koji je bio veoma velik, već odvaljan… pa uđoše, ali ne nađoše telo Gospoda Isusa.
I dok su one još bile zbunjene zbog toga, dva čoveka u odeći sjajnoj kao munja iznenada stadoše pored njih. One se uplašiše pa oboriše lice prema zemlji. A oni im rekoše: “Zašto živoga tražite među mrtvima? On nije ovde, vaskrsao je! Setite se šta vam je rekao dok je još bio u Galileji: da Sin čovečiji treba da bude predat u ruke grešnika, da bude raspet i da trećeg dana vaskrsne.” Tada se one prisetiše Isusovih reči, pa se vratiše od groba i o svemu obavestiše jedanaestoricu i sve ostale. A apostolima su njihove reči ličile na besmislicu pa im ne poverovaše. Ali, Petar ustade i otrča do groba. Saže se, ali ne vide ništa osim platnenih zavoja pa ode, pitajući se šta se dogodilo.” (Marko 15,42-45; Matej 27,59.60.62-66; Marko 16,1-4; Luka 24,3.4-9.11.12)
Šta se zaista dogodilo sa Isusovim telom?
Prazna grobnica
Isusovo telo, u skladu sa jevrejskim posmrtnim običajima, bilo je uvijeno u laneno platno. Mirisno ulje bilo je namazano na tkanine u koje je umotavano telo. Pošto je telo postavljeno u grobnicu u izdubljenoj steni, jedan ogroman kamen, koji je bio težak možda oko dve tone, bio je navaljen na ulaz u grobnicu pomoću poluga.
Grob je zapečaćen pečatom koji je označavao autoritet rimske vlasti, što znači da je pristup tom mestu bio zabranjen. Rimska straža, koja se obično sastojala od 4 do 16 vojnika, postavljena je da čuva grob. Justin u svom delu Digest 49.16 nabraja 18 prestupa zbog kojih se straža mogla kazniti smrću. U njih je ubrojano spavanje na dužnosti i ostavljanje položaja koji se čuvao. Strah od smrtne kazne je prouzrokovao besprekorno izvršavanje dužnosti, naročito u noćnim satima.
Međutim, tri dana kasnije grobnica u kojoj je Isus sahranjen bila je otpečaćena i prazna. Šta se dogodilo sa Isusovim telom? Komentari nekih ljudi koji su proučavali misteriju prazne grobnice su sledeći:
Pol Althaus je napisao da tvrdnja da je Isus vaskrsao “ne bi mogla opstati u Jerusalimu ni jedan jedini dan, čak ni sat, da svi kojih se to ticalo nisu sa sigurnošću utvrdili da je grobnica prazna”. A. M. Ramsej piše: “To da je grobnica prazna bilo je isuviše poznato da bi se moglo negirati.” Pol L. Majer zaključuje: “Ako se svi dokazi pažljivo i tačno odvagaju, onda je opravdano zaključiti, prema svim kanonima istorijskih istraživanja, da je grobnica u kojoj je Isus sahranjen bila zaista prazna u nedelju ujutro. I još uvek nije otkriven ni najmanji dokaz iz književnih izvora, epigrafije ili arheologije koji bi pobio ovu činjenicu.”
Da li se nestanak Isusovog tela može objasniti nekim prirodnim uzrokom, koji ne podrazumeva da se dogodilo čudo? Postoji nekoliko hipoteza uz pomoć kojih su ljudi koji ne žele da veruju u vaskrsenje pokušali da objasne tajnu praznog groba.
Pogrešna grobnica?
Ova hipoteza pretpostavlja da su žene koje su izvestile da tela nema, otišle na pogrešan grob. Ako je tako, onda su i učenici koji su otišli da provere da li su reči žena istinite, takođe otišli na pogrešan grob. Mi, međutim, možemo biti sigurni da se jevrejske vlasti, koje su tražile da se postavi rimska straža na grob da bi sprečili krađu tela, ne bi prevarile u tome gde se grob nalazi. Niti bi se to desilo rimskim stražarima, jer su bili tamo. Da se radilo o pogrešnoj grobnici, jevrejske vlasti bi odmah pokazale telo iz prave grobnice i time za sva vremena zatrle glasine o vaskrsenju. Njima, naravno, nije išlo u prilog da se priča kako je Bog vaskrsao čoveka koga su oni razapeli.
Halucinacija?
Drugi pokušaj da se nestanak tela objasni, sastoji se u tvrdnji da je Isusovo pojavljivanje posle vaskrsenja bilo samo iluzija ili halucinacija nekih ljudi.
Postoje psihološki principi koji su uključeni u pojave halucinacija. U ovom slučaju nije bio u pitanju jedan čovek koji bi halucinirao, nego veća grupa ljudi (u jednom trenutku nakon vaskrsenja, videla ga je grupa od preko 500 ljudi, o čemu piše apostol Pavle u 1. Korinćanima 15:6). Nemoguće je da su svi doživeli istu iluziju i sa njom živeli, propovedali je godinama i sa njom umrli.
Hipoteza o nesvestici
Popularna hipoteza koju je pre nekoliko vekova dao Venturini, koja se i danas često citira, govori da Isus u stvari nije umro, već se onesvestio od iscrpljenosti i gubitka krvi. Svi su mislili da je mrtav, ali se on kasnije povratio i izašao iz groba, a učenici su mislili da je vaskrsao. Prvo pitanje koje se ovde nameće jeste: kako je uopšte mogao da izađe iz groba na čijem je ulazu bio stavljen težak kamen? Čak i da je uklonio kamen, kako je mogao goloruk da savlada rimske stražare?
Skeptik David Fridrih Štraus, koji ni sam nije verovao u vaskrsenje, zadao je udarac svakoj pomisli da se Isus povratio iz nesvestice: “Prosto je nemoguće da je biće koje se polumrtvo iskralo iz groba, okolo hodalo izranjavano i slabo, kome je bila potrebna lekarska pomoć, previjanje, lečenje, koje je na kraju podleglo svojoj patnji, moglo kod svojih učenika ostaviti utisak da je Pobednik nad smrću i grobom, Princ života, a to je utisak koji je utemeljio njihovu buduću službu. Takav povratak iz nesvesti bi samo umanjio utisak koji je on ostavio na njih svojim životom i smrću, u najboljem slučaju bi ih učinio tužnim, ali ne bi nikako mogao da promeni njihovu žalost u oduševljenje, njihovo poštovanje u obožavanje.”
Ukradeno telo?
Postoji hipoteza koja govori da su učenici ukrali telo dok je straža spavala. Ovo objašnjenje su smislili jevrejski sveštenici. O ovome čitamo u Bibliji:
“Neki od stražara odoše u grad i obavestiše prvosveštenike o svemu što se dogodilo. A ovi se sastadoše sa starešinama i dogovoriše se da vojnicima daju mnogo novca. Rekoše im: “Kažite: ‘Njegovi učenici su došli noću i ukrali ga dok smo mi spavali.’ A ako za to čuje namesnik, mi ćemo ga ubediti i sačuvati vas od nevolje.” I ovi uzeše novac i učiniše kako su ih naučili. Tako ova priča kruži među Judejcima sve do dana današnjeg.4
Činjenica da su Isusovi učenici bili utučeni i uplašeni isključuje verovanje da su oni odjednom postali tako hrabri da bi ukrali Isusovo telo pred vojnicima koji su čuvali grobnicu. Čak i da su skupili hrabrost, na koji način bi izveli jedan takav poduhvat?
Dž.N.D. Anderson je bio dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta u Londonu i predsednik Odseka za orijentalno pravo pri Školi za orijentalne i afričke studije. Komentarišući teoriju po kojoj su učenici ukrali Isusovo telo, napisao je: “To bi bilo u potpunoj suprotnosti sa svim onim što znamo o njima: njihovom moralnom učenju, načinu na koji su živeli, njihovoj istrajnosti u stradanju i progonu. To ne bi objasnilo ni njihovu dramatičnu promenu – od utučenih i snuždenih begunaca postali su svedoci koje nikakvi protivnici nisu mogli da spreče u svedočenju o Isusu.”
Pretpostavka da su jevrejske ili rimske vlasti prenele Hristovo telo iz groba na neko drugo mesto, ne predstavlja ni malo logičnije objašnjenje za praznu grobnicu nego što je teorija da su učenici ukrali telo. Ako su vlasti imale telo ili znale gde se ono nalazi, zašto onda nisu, kad su učenici počeli da propovedaju vaskrsenje u Jerusalimu, objasnili da su ga oni uzeli? Zašto nisu otkrili leš, stavili ga na zapregu i provozali ulicama Jerusalima? Takav postupak bi dokazao da je priča o vaskrsenju laž.
Nelogično je da su Isusovi učenici izmislili takvu bajku i propovedali je među onima koji su lako mogli da je opovrgnu jednostavnim iznošenjem Isusovog tela.
Dokazi o vaskrsenju
Profesor Tomas Arnold, autor čuvene Istorije Rima u tri toma i nekadašnji šef Katedre za modernu istoriju na Oksfordu, znao je veoma dobro vrednost dokaza u utvrđivanju istorijskih činjenica. Rekao je: “Godinama sam proučavao istorijske događaje, ispitivao i odmeravao dokaze onih koji su o tim događajima pisali, i ne znam ni za jednu činjenicu u istoriji čovečanstva koja je dokazana boljim i potpunijim dokazima svih vrsta, kao pomoć jednom nepristrasnom istraživaču, nego što je taj ogromni znak koji nam je Bog dao da je Isus umro i ustao iz mrtvih.”5
Dr Sajmon Grinlif je bio čuveni profesor prava na Harvardskom univerzitetu. Napisao je delo u kojem je proučio vrednost svedočanstava apostola o Isusovom vaskrsenju. Zapazio je da je “nemoguće da su apostoli mogli da nastave da insistiraju na svojoj priči, a da se Isus nije podigao iz mrtvih i da nisu znali ovu činjenicu onako sigurno kao što su znali bilo koju drugu”. Grinlif zaključuje da je Isusovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u istoriji, što se da videti na osnovu zakona pravnog dokaza koji se primenjuje na sudskim procesima.
Frenk Morison, takođe pravnik, rešio je da opovrgne dokaze o vaskrsenju. Verovao je da je Isusov život jedan od najlepših ljudskih života, ali kad je razmišljao o vaskrsenju smatrao je da je neko pridodao mit priči o Isusu. Nameravao je da napiše jedan opis poslednjih nekoliko dana Isusovog života. Mislio je da će jedan pametan, razuman pristup temi o Isusu potpuno razuveriti one koji veruju u priču o vaskrsenju. Međutim, pošto je proučio činjenice, njegovo pravno obrazovanje ga je nagnalo da promeni mišljenje. Na kraju je napisao bestseler Ko je pokrenuo kamen? (Who moved the stone?) u kojem odlučno govori o dokazima za Isusovo vaskrsenje.
Pošto je sa pravne tačke gledišta proučio dokaze, Lord Darling, bivši vrhovni sudija Engleske, zaključio je da “postoje tako snažni dokazi, pozitivni i negativni, zasnovani na činjenicama i okolnostima, da nijedna razumna porota na svetu ne bi mogla da donese presudu da je priča o vaskrsenju neistinita”.6
U vremenu čipova i letova u svemir, cela ova priča o ustajanju iz mrtvih zaista izgleda kao legenda. Ali ostaje pitanje: Šta se dogodilo sa Isusovim telom? Tajna praznog groba intrigantna je i za nas, ljude 21. veka. Izvagajmo argumente i dobro razmislimo o svemu, jer ovo nije beznačajna tema. Ako zaista postoji Bog koji je u stanju da vaskrsava, onda sve dobija drugačiju vrednost. Smrt u tom slučaju ne mora da bude definitivan kraj, i pred nama se otvaraju neki sasvim novi vidici.
Izvor: Knjiga “Novi dokazi o kojima treba doneti sud”, Džoš Mekdauel
