“A Isus odgovarajući reče im: zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer šta On čini ono i Sin čini onako. Jer Otac ljubi Sina i sve Mu pokazuje što sam čini; Jer Otac ne sudi nikome, nego sav sud dade Sinu. Da svi poštuju Sina kao što Oca poštuju. Ko ne poštuje Sina ne poštuje Oca koji Ga je poslao. Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje Onome koji je Mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.” (Jovan 5:19-24)
Za jevreje koji su slušali ove Hristove reči apsolutno neverovatno i bogohulno bilo je to što je Boga nazivao svojim Ocem. Donekle (ali samo donekle i to isključivo na osnovu ljudske percepcije) i možemo razumeti njihov gnjev, jer ko se ikada od ljudi usudio da Boga nazove svojim Ocem? Medjutim, ukoliko pažljivo proučavamo Pismo, sa lakoćom ćemo uvideti da je Isus imao potpuno pravo jer su se sva starozavetna proročanstva o dolazećem Mesiji ispunila u Njemu. Ono što je žalosno jeste da jevrejski narod, koji je imao veliku svetlost po tom pitanju, nije prepoznao Isusa kao Sina Božjeg i kao Mesiju koji je bio obećan.
U ovom odlomku iz Jevandjelja po Jovanu 5 poglavlja, nailazimo na redak slučaj kada Isus ne ukorava jevreje za njihovo neverstvo, već iznosi činjenice koje Mu daju pravo da Boga zove svojim Ocem – a to su dela koja je činio i u kojima se nedvosmisleno otkrivala Očeva slava. Govoreći o svemu što je činio, a čemu su svedoci bili i svi ti ljudi koji su Ga slušali, Isus govori o dužnosti svakog čoveka da poštuje Sina kao što poštuje i Oca.
Osim o važnim istinama gde Hristos govori o svom odnosu sa Bogom, predstavljajući ga kao svog Oca, u ovim tekstovima On ističe još jednu važnu istinu, na koji moramo obratiti pažnju.
“…ko moju reč sluša i veruje Onome koji je Mene poslao, ima život večni i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.” (Jovan 5:24)
Bog je sa ljudima često sklapao zavete. Novi Zavet sklopljen je sa čovekom i zapečaćen Hristovom krvlju. Odnos izmedju Boga i nas sada je podignut na jedan novi nivo. Neprijatelj je bio pobedjen a grešnik je dobio priliku da Hristovim životom u sebi nadvlada greh i na taj način ispuni Očevu volju u svom životu. Sam Isus je znao da kaže: “Jer bez Mene ne možete činiti ništa” (Jovan 15:5). “Hrist u nama” je istina koja je usred mnogobrojnih fraza u hrišćanstvu vremenom potamnela. “Hrist u nama” praktična je istina koja menja čovekov život u korenu. Bez Hrista, životom “van Novoga Zaveta”, na ovaj ili onaj način čovekov život jednostavno prolazi u iščekivanju i pripremi za sud Božji. Još od davnina su ljudi u svojim umovima imali sliku suda, jer su skoro sve drevne civilizacije u svojim religijama predstavljali Sudiju sa tasom u rukama i tome slično. Stari egipćani su na zidovima grobnica često ispisivali “poruke” svojim bogovima – “nisam ubio”, “nisam ukrao”, “nisam činio zlo” i tako dalje. I Stari i Novi Zavet takodje govore o sudu. Ta ideja nikako nije isključena. Ali, pogledajmo predivnu ideju koju Isus predstavlja u tom “Novom Zavetu”. Po Njegovim rečima svako ko veruje u Sina Božjeg i u Onoga koji Ga je poslao – “ne izlazi na sud i prelazi pravo iz smrti u život”. Šta to znači? Potpuno je jasno da se izraz “onaj koji veruje” ne odnosi na onoga koji samo “ustima ispoveda svoju veru”, već isključivo na one koji imaju živu zajednicu sa Ocem i Sinom i koji sa ljubavlju ispunjavaju Njihovu volju. Drugim rečima, zašto provesti život u strahu od suda ako već danas možemo živeti životom koji nam garantuje da smo opravdani! Iz ličnog iskustva u radu sa ljudima i pastorskoj službi, često sam se susretao sa “hrišćanima” koji se plaše Hristovog povratka na zemlju. Ta ideja mi je uvek bila strana. Zašto se plašiti Onoga ko te je spasio? Zašto se plašiti Onoga ko te voli? Osim ukoliko u tebi ne živi tvoj Otkupitelj? A ako ne živi – onda Ga i ne poznaješ. A kao ljudi – nepoznatih osoba se plašimo. To je jedini logičan odgovor. Sa druge strane, za čoveka koji živi u zajednici sa Ocem i Sinom, carstvo nebesko počinje već sada. Kada je govorio o sebi, Isus je znao da kaže – “carstvo je Božje medju vama” (Matej 12:28), što znači da svako u kome živi Hristos već uživa blagodati onoga što će doći. Život sa Hristom je prednost koju svako od nas može danas da uživa.“Hristos u nama” nije fraza, već realnost koja nam je omogućena životom Sina Božjeg na ovoj zemlji. Lako je – posmatraj Hrista, živi kako je On živeo, veruj Mu, i veruj da je On jedini put do Oca! Iako je medju nama prisutan nevidljivo, svojim Duhom, kao Utešitelj za naše vreme, svako ko živi u Hristu i Hristos u Njemu, jednoga dana imaće priliku da čitavu večnost provodi sa Ocem i Sinom. Ovo je istina za sadašnje vreme. Ovo je to što će nas pripremiti za poslednje izlivanje Duha Božjeg i osveženje za konačne dogadjaje. Samo na ovaj način moguće je ostvariti savršenstvo karaktera koje nam je potrebno da bismo ušli u večnost.
Koliko samo prednosti već sada od zajednice sa Hristom i našim nebeskim Ocem! I koliko je samo važno da to bude naše iskustvo danas, jer će to odrediti i našu budućnost. A ona može biti predivna!
“Koja bi veća radost mogla da padne u deo grešniku spasenom Hristovom milošću nego da gleda lice Božje i da Njega upozna kao svoga Oca?” (EGW, 8 Sveska svedočanstva, 268 – 1904)
“Božji narod ima prednost da održava stalnu vezu sa Ocem i Sinom…mi ćemo ga gledati licem k licu, bez vela koji bi nam zaklanjao vidik.” (EGW, Velika Borba, 676.677-1911)
“Ako Hristos boravi u nama, mi jednostavno nećemo moći da ne radimo za Njega. Sačuvati Božju naklonost i uživati blagoslove Spasiteljeve ljubavi a ostati ravnodušan pred opasnostima onih koji propadaju u svojim gresima – jednostavno nije moguće. “Time će se moj Otac proslaviti” – kaže Hristos, “da rod mnogi rodite!” (Jovan 15:8) (EGW, 5 Sveska svedočanstva, 238)
