Zasnovano na Luki 22,7–18,24; Jovanu 13,1–17.
U gornjoj sobi jedne kuće u Jerusalimu Hristos je sa svojim učenicima sedeo za stolom. Sakupili su se da svetkuju Pashu. Spasitelj je želeo s dvanaestoricom proslaviti ovaj praznik. Znao je da je došao Njegov čas; On sam bio je pravo pashalno jagnje i na dan kad se jela Pasha trebao je biti žrtvovan. Uskoro je trebao ispiti čašu gneva, primiti poslednje krštenje patnjama. Međutim, preostalo Mu je još nekoliko mirnih sati, i njih je trebalo provesti za dobrobit svojih voljenih učenika.
Celokupan Hristov život bio je život nesebične službe. Ne »da mu služe, nego da služi« (Matej 20,28) bila je pouka svakog Njegovog dela. Ali učenici još nisu naučili ovu pouku. Na ovoj poslednjoj pashalnoj večeri Isus je ponovio svoje učenje slikovitim prikazom koji ga je zauvek utisnuo u njihove umove i srca.
Razgovori između Isusa i Njegovih učenika obično su bili vreme tihe radosti koje su svi oni vrlo cenili. Pashalne večeri bile su prizori osobite vrednosti; ali ovom prilikom Isus je bio potišten. Njegovo srce pritiskivao je teret i senka je počivala na Njegovom licu. Kad se sastao s učenicima u gornjoj sobi, primetili su da nešto teško pritiska Njegovu dušu, pa iako nisu znali razlog, saosećali su u Njegovoj boli.
Kad su se okupili oko stola, tužnim glasom je rekao: »Vrlo sam želeo da ovaj vazam jedem s vama pre nego postradam; jer vam kažem da je odsele neću jesti dok se ne svrši u carstvu Božijemu. I uzevši čašu dade hvalu, i reče: uzmite je i razdelite među sobom; jer vam kažem da neću piti od roda vinogradskoga dok ne dođe carstvo Božije.«
Hristos je znao da je došlo vreme da pređe iz ovog sveta Ocu. Kako je voleo svoje koji su bili na svetu, voleo ih je do kraja. Sad se nalazio u senci krsta i bol je tištala Njegov srce. Znao je da će biti napušten u trenutku izdaje. Znao je da će biti ubijen u najvećem poniženju, onako kako se ubijaju zločinci. Znao je za nezahvalnost i surovost onih koje je došao spasiti. Znao je veličinu žrtve koju mora podneti i kako će za mnoge biti uzaludna. Znajući sve što mu predstoji, prirodno je mogao da bude savladan mišlju o svom poniženju i patnji. Ali posmatrao je dvanaestoricu, koji su bili s Njim kao Njegovi najrođeniji i koji će nakon Njegovog ponižavanja, žalosti i bolnog iskustva da budu ostavljeni da se sami bore u svetu. Njegove misli o ličnim patnjama bile su uvek povezane s Njegovim učenicima. Nije mislio na sebe. U Njegovim mislima briga za njih bila je najvažnija.
Isus je imao puno toga reći ove poslednje večeri koju je provodio sa svojim učenicima. Da su bili spremni primiti ono što im je On želeo dati, bili su sačuvano od boli koja je razdirala srce, od razočaranja i neverstva. Međutim, Isus je video da oni ne mogu podneti ono što im je trebao kazati. Dok je posmatrao njihova lica, reči opomene i utehe zadržale su se na Njegovim usnama. Trenuci su prolazili u tišini. Izgledalo je kao da Isus nešto očekuje. Učenicima je bilo neprijatno. Saučešće i nežnost pokrenuti Hristovom boli kao da su iščezli. Njegove reči pune tuge, koje su otkrivale Njegove patnje, ostale su nezapažene. Pogledi koje su upućivali jedni drugima otkrivali su ljubomoru i borbu za prvenstvo.
»A posta i prepiranje među njima koji bi se držao među njima da je najveći.« Ovo prepiranje, nastavljeno i u Hristovom prisustvu, ožalostilo Ga je i ranilo. Učenici su se držali svoje omiljene zamisli da će Isus uspostaviti svoju vlast i zauzeti položaj na Davidovom prestolu. Svaki od njih još uvek je u svom srcu čeznuo za najvišim prestolom, u tom carstvu. Procenili su sebe i druge i umesto da svoju braću smatraju dostojnijom sebe su stavljali na prvo mesto. Jakovljev i Jovanov zahtev da sednu s desne i leve strane Hristovog prestola kod ostalih je podstakao gnev. To što su se ova dva brata usudila tražiti najviši položaj toliko je uzbudilo ostalu desetoricu da im je zapretio rascep. Osećali su da se o njima pogrešno rasuđivalo, da se njihova vernost i darovi nisu dovoljno cenili. Juda je bio najoštriji prema Jakovu i Jovanu.
Kad su učenici ušli u dvoranu za večeru, njihova srca bila su ispunjena osećajem uvređenosti. Juda se progurao do Hrista s leve strane, a Jovan je sedeo s desne. Ako je postojalo neko više mesto, Juda je bio spreman da ga zauzme, a smatralo se da je to mesto kraj Hrista. A Juda je bio izdajnik.
Pojavio se još jedan razlog za raspravu. Na svetkovinama je bilo uobičajeno da sluga opere noge gostima, pa su i ovom prilikom za to bile izvršene pripreme. Krčag, umivaonik i ubrus bili su spremni ua pranje nogu; kako nije bilo sluge, učenicima je palo u deo da to urade. Međutim, svaki učenik, popuštajući povređenom ponosu, odlučio je da ne izvrši dužnost sluge. Svi su izrazili hladnokrvni nemar, naoko nesvesni da bilo što moraju učiniti. Svojom šutnjom odbacili su mogućnost da se ponize.
Kako da Hristos povede ove jadne duše tamo gde Sotona nad njima neće izvojevati odlučujuću pobedu? Kako im pokazato da ih samo zvanje učenika ne čini učenicima ili osigurava mesto u Njegovom carstvu? Kako im pokazati da se stvarna veličina ogleda u službi ljubavi i pravoj poniznosti? Kako zapaliti ljubav u njihovim srcima i pripremiti ih da shvate ono što im je želeo kazati?
Učenici nisu učinili nikakav pokret da posluže jedan drugome. Isus je čekao neko vreme da vidi što će oni učiniti. Tada je On, božanski Učitelj, ustao od stola. Odlažući gornju haljinu koja bi Mu smetala, uzeo je ubrus i zapregao se. Iznenađeni učenici posmatrali su sve to i u tišini čekali da vide što će uslediti. »Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše zapregnut.« Ovaj postupak otvorio je oči učenicima. Gorki stid i poniženje ispunili su im srce. Razumeli su neizgovoreni ukor i sebe sagledali u sasvim novom svetlu.
Tako je Hristos izrazi svoju ljubav prema svojim učenicima. Njihov sebičan duh nanosio Mu je bol, ali nije se upustio ni u kakvu raspravu s njima o ovoj njihovoj teškoći. Umesto toga dao im je primer koji oni nikada neće zaboraviti. Njegova ljubav prema njima nije se lako mogla pomutiti ili ugasiti. Znao je da Mu je Otac svestan svoje božanske prirode, ali ostavio je svoju carsku krunu i vladarsku odeću i uzeo obličje sluge. Jedno od poslednjih dela Njegovog života na Zemlji bilo je da se zapregne kao sluga i izvrši dužnost sluge.
Pre Pashe Juda se po drugi put sastao sa sveštenicima i književnicima i zaključio sporazum da im preda Isusa u ruke. Ipak se pomešao nakon toga s učenicima kao da je sasvim nevin i zainteresiran oko pripreme za praznik. Učenici nisu ništa znali o Judonoj nameri. Jedino je Isus mogao da pročita njegovu tajnu. Ipak nije ga razotkrio. Isus je čeznuo za njegovom dušom. Za njim je osećao isti teret kao i za Jerusalimom kad je plakao nad ovim gradom osuđenim na uništenje. Njegov srce je vapilo: »Kako da te dam?« Silu te ljubavi osetio je i Juda. Dok su Spasiteljeve ruke prale te prljave noge i dok ih je otirao ubrusom, Judino srce bilo je prožeto podsticanje da sada prizna svoj greh. Ali on se nije želeo poniziti. Njegovo srce otvrdnulo je za pokajanje i stare pobude otklonjene za trenutak, ponovo su zagospodarile njime. Juda se sada vređao zbog Hristovog čina pranja nogu učenicima. Ako se Isus može tako poniziti, mislio je, onda On ne može bit car Izrailjev. Sve nade u svetovne počasti u zemaljskom carstvu bile su uništene. Juda je bio uveren da ne može ništa dobiti ako sledi Hrista. Budući da je video kako, po njegovom mišljenju, Isus sam sebe potcenjuje, bio je odlučan u svojoj nameri da Ga se odrekne i prizna da je prevaren. Opsednut zlim duhom odlučio je da izvrši delo koje je prihvatio, da izda svog Gospoda.
Birajući položaj za stolom, Juda je pokušao zauzeti prvo mesto, pa je Hristos kao sluga prvo uslužio njega. Jovan, prema kome je Juda osećao tako punogorčine, bio je ostavljen da bude poslednji. Ali, Jovan to nije smatrao ni ukotom ni ponižavanje. Učenici su bili vrlo dirnuti dok su posmatrali Hristovo delo. Kad je došao red na Petra, začuđeno je uzviknuo: »Gospode! zar ti moje noge da opereš?« Hristova poniznost slomila mu je srce. Obuzeo ga je stid na misao što ovu službu ne obavlja neko od učenika. »Što ja činim«, rekao je Hristos, »ti sad ne znaš, ali ćeš posle doznati.« Petar nije mogao podneti da vidi samog Gospoda. za koga je verovao da je Božji Sin, kako obavlja dužnost sluge. Svom dušom pobunio se protiv takvog ponižavanja. Nije shvatio da je Hristos zato došao na svet. Odlučno je uzviknuo: »Nikad ti ne ćeš oprati mojih nogu.«
Hristos je ozbiljno odgovorio Petru: »Ako te ne operem nemaš dela sa mnom.« Čin koji je Petar odbio bio je vrsta uzvišenijeg čišćenja. Hristos je došao da opere srce od mrlje greha. Time što nije hteo dopustiti Hristu da opere njegove noge, Petar je odbacio uzvišenije očišćenje koje je bilo obuhvaćeno nižim. On je, ustvari, odbacio svoga Gospoda. Za Učitelja nije poniženje ako Mu dozvolimo da nas očisti. Prava poniznost znači sa zahvalnim srcem primiti sve što se čini za nas i ozbiljno raditi za Hrista.
Na reči: »Ako te ne operem nemaš dela sa mnom«, Petar se odrekao svoje gordosti i samovolje. Nije mogao podneti pomisao o odvajanju od Hrista; to bi za njega značilo smrt. »Ne samo noge moje«, rekao je, »nego i ruke i glavu. Isus mu reče: opranome ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist.«
Ove reči znače više od telesne čistoće. Hristos još uvek govori o uzvišenijem očišćenju koje je slikovito prikazano nižim. Onaj koji dolazi s kupanja čist je, ali noge u sandalama brzo se zapraše, pa ih je potrebno ponovo oprati. Tako su Petar i njegova braća bili oprani u velikom izvoru otvorenom za greh i nečistoću. Hristos ih je priznavao za svoje. Međutim, iskušenje ih je navelo na zlo i njima je još uvek bila potrebna Njegova milost koja očišćava. Kad se Isus zapregao ubrusom da opere prašinu s njihovih nogu, On je želeo da tim istim činom iz njihovih srca opere neslogu, ljubomoru i gordost. To je nosilo puno dublje značenje nego samo pranje njihovih prašnjavih nogu. S duhom koji su tada posedovali nijedan od njih nije bio spreman za zajednicu s Hristom. Dokle god nisu dovedeni u stanje poniznosti i ljubavi nisu bili spremni da učestvuju u pashalnoj večeri ili uzmu udela u službi za spomen koju je Isus upravo nameravao uspostaviti. Njihova srca moraju se očistiti. Gordost i samoljublje stvaraju razmirice i mržnju; ali Isus je sve to oprao perući im noge. Došlo je do promene osećaja. Posmatrajući ih Isus je mogao kazati: »Vi ste čisti«. Sad je postojalo jedinstvo srca i međusobna ljubav. Postali su krotki i spremni za prihvatanje pouka. Osim Jude, svi su bili spremni da ustupe drugome najviše mesto. Sad sa pokornim i zahvalnim srcem mogli su primiti Hristove reči.
Kao Petar i njegova braća, i mi smo oprani u Hristovoj krvi, pa ipak često u dodiru sa zlom čisto srce se uprlja. Mi moramo doći Hristu i primiti Njegovu milost koja očišćava. Petar se ustezao da svoje prašnjave noge prepusti dodiru svog Gospoda i Učitelja; koliko često mi dovodimo svoja grešna, prljava srca u dodir s Hristovim srcem! Koliko Ga žaloste naše zle ćudi, naša taština i naša gordost! Pa ipak, moramo Mu doneti sve naše slabosti i nečistoću. On jedini može oprati i očistiti. Mi nismo spremni za zajednicu s Njim ako nismo očišćeni Njegovim uspešnim delovanjem.
Isus je rekao svojim učenicima: »Vi ste čisti, ali ne svi.« On je oprao Judine noge, ali Mu se srce nije pokorilo. Ono nije bilo očišćeno. Juda se nije potčinio Hristu.
Kad je oprao noge učenicima, Hristos je uzeo svoju haljinu, ponovo seo i rekao im: »Znate li što ja učinih vama? Vi zovete mene učiteljem i Gospodom; i pravo velite: jer jesam. Kad dakle ja oprah vama noge Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svojega, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao.«
Hristos je želeo da Njegovi učenici razumeju kako to što im je oprao noge nije nimalo umanjilo Njegovo dostojanstvo. »Vi zovete mene učiteljem i Gospodom i pravo velite: jer jesam.« Zato što je bio tako beskrajno uzvišen, ovoj službi je dao čast i značaj. Niko nije bio tako uzdignut kao Hristos, pa se ipak spustio do najponiznije dužnosti. Da Njegov narod ne bi bio zaveden sebičnošću koja prebiva u telesnom srcu i koja se jača udovoljavanje, samome sebi, sam Hristos je dao primer poniznosti. Nije želeo prepustiti čovekovom staranju ovu važnu pouku. Pridavao joj je tako veliki značaj, da je On lično, On koji je jednak Bogu, postupao kao sluga prema svojim učenicima. Dok su se raspravljali oko najvišeg mesta, On pred kim treba da se savije svako koljeno, On kome anđeli slave služe i to smatraju za čast, sagnuo se da opere noge onima koji su Ga zvali Gospodom. On je prao noge svom izdajniku.
U svom životu i poukama Hristos je dao savršeni primer nesebične službe koja ima svoje poreklo u Bogu. Bog ne živi za sebe. Stvaranjem sveta i održavanjem onoga što je stvorio, On stalno služi drugima. »On zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.« (Matej 5,45) Ovaj ideal služenja Bog je poverio svom Sinu. Isusu je bilo dato da stoji na čelu ljudskog roda, da bi svojim primerom mogao poučiti što znači služiti. Njegov celokupan život bio je potčinjen zakonu službe. On je služio svima, pomagao svima. Tako je životom ostvario Božji zakon, i svojim primerom pokazao kako da Ga poslušamo.
Isus se stalno trudio da uspostavi ovo načelo među svojim učenicima. kad su Jakov i Jovan zatražili prvenstvo rekao je: »Koji hoće da bude veći među vama, da vam služi.« (Matej 20,26) U mom carstvu načelo prvenstva i premoći nema mesta. Poniznost je jedina prava veličina. jedina razlika ogleda se u posvećenosti službi drugima.
Sada, pošto je oprao noge učenicima, rekao je: »Ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih.« Ovim rečima Hristos nije naložio samo pokazivanje gostoljubivosti. To je značilo znatno više od samog pranja nogu gostima koji su se uprljali prašinom na putovanju. Hristos je ovde uspostavio jednu versku službu. Delom našeg Gospoda ovaj svečani čin poniznosti učinjen je posvećenim obredom. Učenici treba da ga poštuju, da bi uvek mogli držati na umu Njegove pouke o poniznosti i službi.
Ovaj obred je priprema koju je Hristos odredio za službu Svete večere. Dokle god se gaji gordost, neprijateljstvo i borba za prvenstvo, srce ne može stupiti u zajednicu u zajednicu sa Hristom. Nismo spremni da uzmemo zajedničko učešće u Njegovom telu i Njegovoj krvi. Zato je Hristos odredio da se prvo poštuje uspomena na Njegovu poniznost.
Dok pristupaju ovom obredu, Božja deca se trebaju sećati reči Gospoda i slave: »Znate li što ja učinih vama? Vi zovete mene učiteljem i Gospodom: i pravo velite: jer jesam. Kad dakle ja oprah vama noge Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svojega, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.« U čoveku postoji sklonost da sebe ceni više od svog brata, da radi za sebe, da traži najviše mesto; ovo često rađa predrasude i gorčinu duha. Obred koji prethodi Gospodnjoj večeri treba ukloniti ove nesporazume, osloboditi čoveka njegove sebičnosti, skinuti ga sa štula njegovog samouzvišenja do poniznosti srca koja će ga povesti da služi svome bratu.
Sveti Posmatrač s Neba prisutan je na ovoj svečanosti i čini je trenutkom za ispitivanje duše, za osvedočenje o grehu i za blaženu sigurnost da su gresi oprošteni. Hristos se tu nalazi u punini svoje milosti da izmeni tok misli koje su tekle sebičnim kanalima. Duh Sveti oživljava osetljivost onih koji slede primer svoga Gospoda. Kad se sećamo Spasiteljeve poniznosti, misao se nastavlja na misao: javlja se ceo niz uspomena, uspomene na Božju veliku dobrotu i ljubav i na nežnost zemaljskih prijatelja. U misli nam dolaze zaboravljeni blagoslovi, zloupotrebljena milost, omalovažene milosti. Otkrivaju se koreni gorčine koju su ugušili dragocenu biljku ljubavi. Sećamo se mana karaktera, zapostavljanja dužnosti, nezahvalnosti prema Bogu, hladnoće prema braći. Greh se vidi u svetlosti u kojoj ga Bog posmatra. Naše misli nisu misli samodopodanja, već oštre samoosude i poniznosti. Um je osnažen da poruši svaku prepreku koja je izazvala razdvajanje. Odagnane su zle misli i loš govor. Gresi se priznaju, oprošteni su. Hristova milost koja pokorava ulazi u dušu, a Hristova ljubav spaja srca u blagoslovljeno jedinstvo.
Kad se ovako uči pouka o službi pripreme, budi se želja za uzvišenijim duhovnim životom. Božanski Svedok dogovoriće na ovu želju. Duša će biti uzdignuta. Mi možemo učestvovati u Svetoj večeri sa svešću da su nam gresi oprošteni. Sunce Hristove pravde ispuniće sve odaje uma i hrama duše. Posmatraćemo »jagnje Božije koje uze na se greh sveta.« (Jovan 1,29)
Onima koji prihvataju duh ove službe, ona nikada ne može postati samo svečanim obredom. Njena stalna pouka biće: »Iz ljubavi služite jedan drugome.« (Galatima 5,13) Time što je oprao noge svojim učenicima, Hristos je pokazao da bi izvršio svaku službu, ma koliko bila skromna, koja bi ih učinila naslednicima s Njim u večnom bogatstvu nebeskog blaga. Njegovi učenici, vršeći isto obred, svečano se zavetuju da na isti način služe svojoj braći. Kad god se ovaj obred pravilno ispunjava, Božja deca dolaze u svetu vezu, da bi pomogli i blagoslovili jedni druge. Zavetuju se da će život posvetiti nesebičnoj službi, ali ne samo jedan za drugoga. Njihovo polje rada je isto tako prostrano kao što je bilo i polje rada njihovog Učitelja. Svet je pun onih kojima je potrebna naša služba. Siromašni, bespomoćni, nenaučeni nalaze se na svakom koraku. Oni koji su imali zajednicu sa Hristom u gornjoj sobi krenuće da služe kao što je i On služio.
Isus, kome su svi služili, došao je da bude sluga svima. Pošto je služio svima, Njemu će opet svi služiti i svi će Ga slaviti. Oni koji će uzeti udela u Njegovim božanskim osobinama, s Njim deliti radost što vide iskupljene duše, moraju slediti Njegov primer nesebične službe.
Sve ovo sadržavale su Isusove reči: »Ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih.« To je bio cilj službe koju je zasnovao. Rekao je: »Kad ovo znate«, ako znate svrhu ovih pouka, »blago vama ako ga izvršujete.«
