Sin Božiji je sada povezan sa čovečanstvom kao Sin čovečiji, ali pre svog utelovljenja On je bio Jedinorodni Sin Božiji – rođen od Boga Oca. U dalekim danima večnosti Bog je imao Sina po Svom obličju, Jednog koji je postao božanstvo u svakom smislu reči. On je bio savršena slika, “kopija”, “preslika”, “ikona”, “obličje bića” Svoga Oca, “sjajnost Njegove (Očeve) slave”.
Tako je Otac mogao da kaže Svom Sinu, “Prestol je Tvoj, O Bože…”, jer je Sin preuzeo istovetnu prirodu Boga. (Jevrejima 1,3.8.)
Kao Sin koji je “rođen”, Hrist je bio “učinjen toliko bolji (uzvišeniji) od anđela”, jer je nasleđem (od Oca) Hrist “postao toliko bolji od anđela, koliko preslavnije ime od njih dobi.” (Jevrejima 1,4.)
“Bog je toliko zavoleo svet, da je dao Svog Jedinorodnog Sina, ne sina po stvaranju, kao što su anđeli bili stvoreni, niti sina po usvojenju, kao što je usvojen pokajani grešnik, nego Sina rođenog po obličju bića Njegova (Očevog)…” Znaci vremena 1895. (Jevrejima 1,1-3.)
Da je Isus bio stvoreno biće, ne bi nam mogao ponuditi spasenje, jer bi i sam lično bio pokoren Zakonu kao i sva ostala stvorena bića, ali kao Sin, rođen od Oca, On je lično bio Bog, i kao takav bio je u mogućnosti da otkupi čoveka od degradacije i ropstva grehu.
Kada je Hrist “obukao” ljudsku prirodu preko Svoje božanske, kroz čudo utelovljenja, On je postao ta “sveta stvar” ili “ono sveto što će se roditi” iz utrobe Marijine. Sin nije postao (početak Njegovog postojanja kao Sina) u tom trenutku; On je postao božansko-ljudska beba, pokoren svim zakonima Njegovog ličnog dela stvaranja. (Luka 1,35.)
“A kad se navrši vreme, posla Bog Sina Svojega Jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinaštvo.” (Galatima 4,4.5.)
Isus Hrist je Sin Božiji, ali ne od onda kada je bio rođen u Vitlejemu, nego još iz davnih vremena večnosti.
(Reći “od večnih vremena” ne znači “bez početka”, nego od jednog trenutka u večnosti. U knjizi proroka Miheja 5,2. koriste se reči “kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena”. Proučavanje ovih reči ukazuje na činjenicu da je u pitanju “dug period” vremena, ili vreme dugo onoliko, koliko je navedeno. Jevrejska reč “olam” (Strongov konkordans – 5769) prevedena je sa “sakriven, tačka nestajanja, večnost, uvek, davno vreme, večni, dugo vremena, staro vreme, večito, početak sveta, bez kraja”.
Uzmimo primere; 1.Knjiga Mojsijeva 9,16 – “…večni zavet…”, 2.Knjiga Mojsijeva 40,15. – “…večno sveštenstvo…” , Isaija 35,10. – “…i večna će radost biti nad glavom njihovom…”, Isaija 55,13. – “…večni znak…” , Jeremija 20,11. – “…sramota večna…”, Jeremija 23,40. – ” …večni prekor…”, Danilo 12,2. – “…večni život…” . Očigledno je da će nešto doći svome kraju, nešto neće, nešto ima svoj početak, nešto nema. Ovakvo se razumevanje u svom kontekstu takođe odnosi i na reči koje su u Pismu upućene na Hrista, onda kada je bio rođen u jednom trenutku vremena u večnosti, a što je svakako iznad mogućnosti našeg poimanja vremena, kao i razumevanja istog, ali ono što je izvesno, jeste činjenica da On nema kraja.)
U Svom utelovljenju Hrist je u određenom novom smislu ponovo zadobio svoju titulu, ili naziv – Sin Božiji.
