Zasnovano na Mateju 10; Marku 6,7–11; Luki 9,1–6.
Apostoli su bili članovi Isusove porodice koja Ga je pratila dok je pešice putovao kroz Galileju. Delili su s Njim napor i teškoće koje su Ga snalazile. Slušali su Njegova izlaganja, hodali su i razgovarali s Božjim Sinom i iz Njegovih svakodnevnih pouka naučili kako da rade na uzdizanju ljudskog roda. Dok je Isus služio nepreglednom mnoštvu okupljenom oko sebe, Njegovi učenici bili su prisutni, željni da izvrše njegov nalog i olakšaju Njegov rad. Pomagali su u raspoređivanju naroda, u dovođenju bolesnika Spasitelju i stvaranju udobnosti za sve. Pažljivo su tražili zainteresirane slušaoce, objašnjavali im Pisma i na raznolike načine delovali za njihovu duhovnu korist. Prenosili su ono što su naučili od Isusa i svakoga dana sticali bogata iskustva. Međutim, bilo im je potrebno i iskustvo u samostalnom radu. Njima je još trebalo puno pouka, strpljenja i nežnosti. Sada, dok je bio lično s njima, da im pokaže na njihove greške i da ih savetuje i ispravlja, Spasitelj ih je poslao kao svoje predstavnike.
Dok su bili s Njim, učenici su često bili zbunjeni učenjem sveštenika i fariseja, ali s tim svojim dvojbama oni bi dolazili Isusu. On im je, nasuprot predaji, iznosio istine iz Pisma. Na taj način jačao je njihovo poverenje u Božju reč i u velikoj meri oslobodio ih straha od rabina i njihovog robovanja običajima. U obučavanju učenika primer Spsiteljevog života bio je delotvorniji od bilo kog čistog doktriniranog učenja. kad su se odvojili od njega, sećali su se svakog pogleda, načina govora i svake reči. Često, dolazeći u sukob s neprijateljima evanđelja, oni bi ponavljali Njegove reči i zapažajući njihov uticaj na narod, vrlo su se radovali.
Pozvavši dvanaestoricu k sebi, Isus im je zapovedio da dvojica po dvojica idu u gradove i sela. Nijedan nije poslan sam, već se brat pridružio bratu, prijatelj prijatelju. Tako su mogli pomagati i bodriti jedan drugoga, savetovati se i moliti zajedno, kako bi snaga jednoga dopunjavala slabosti drugoga. Na taj isti način Isus je kasnije poslao i sedamdesetoricu. Spasiteljeva namera bila je da se vesnici evanđelja udruže na taj način. U naše vreme evanđeoski rad bio bi znatno uspešniji da se ovaj primer doslednije sprovodio.
Vest učenika bila je ista kao i vest Jovana Krstitelja i samoga Hrista: »Približi se carstvo nebesko.« Oni nisu smeli raspravljati s narodom oko toga da li je Isus iz Nazareta Mesija; ali u Njegovo ime trebali su činiti ista dela milosti koja je On učinio. On im je zapovedio: »Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavole izgonite; za badava ste dobili; za badava i dajite.«
U toku svog rada Isus je posvetio više vremena lečenju bolesnih nego propovedanju. Njegova čuda svedočila su o istinosti Njegovih reči, da je došao ne da uništi, nego da spasi. Njegova pravda išla je pred Njim, a slava Gospodnja bila je Njegova zadnja straža. Kud god je išao vesti o njegovoj milosti išle su ispred Njega. Tamo gde je prošao, oni nad kojima je pokazao svoje saučešće radovali su se u zdravlju i isprobavali svoju stečenu snagu. Mnoštvo se okupljalo oko njih da s njihovih usana sluša o delima koja je Gospod učinio. Njegov glas bio je prvi zvuk koji su mnogi ikada čuli, Njegovo ime prva reč koju su ikada izgovorili, Njegovo lice prvo koje su ikada ugledali. Zašto da ne vole Isusa i pevaju Mu hvalospev? Kad je prolazio kroz manja mesta i gradove, On je bio kao životvorna struja, deleći život i šireći radost kud god je išao.
Hristovi sledbenici treba da rade kao i On. Mi treba da nahranimo gladne, obučemo gole i utešimo nevoljne i ucviljene. Mi treba da služimo očajnicima i nadahnemo nadom beznadežne. Tada će se i na nama ispuniti obećanje: »Pred tobom će ići pravda tvoja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža.« (Isaija 58,8) Hristova ljubav koja se pokazala u nesebičnoj službi, biće delotvornija u promeni grešnika nego mač ili sudska dvorana. Oni su neophodni da zadaju strah prekršiteljima zakona, ali misionar pun ljubavi može da bude delotvorniji. Prekorom srce često postaje tvrđe; ali omekšaće pod delovanjem Hristove ljubavi. misionar ne treba samo otklanjati bolesti tela, on mora povesti grešnika Velikom Lečniku koji može očistiti dušu od gube greha. Bog je odredio da bolesni, nesrećni, opsednuti zlim duhovima, treba da čuju Njegov glas preko Njegovih slugu. Preko svojih ljudskih posrednika On želi da bude Utešitelj kakvoga svet ne poznaje.
Na svom prvom misionarskom putovanju učenici su trebali poći samo k »izgubljenim ovcama doma Izrailjeva«. Da su sad propovedali evanđelje neznabošcima i Samarjanima, izgubili bi uticaj među Jevrejima. Izazivanjem farisejskih predrasuda upleli bi se u sukobe koji bi ih obeshrabrili na početku rada. Čak su i apostoli sporo razumevali da evanđelje treba odneti svim narodima. Sve dok sami nisu mogli razumeti ovu istinu, nisu bili spremni da rade za neznabošce. Da su Jevreji hteli primiti evanđelje, Gospod bi ih učinio svojim vesnicima za neznabošce. Zato su oni prvi trebali čuti vest.
Na celom polju Hristovog rada postojale su duše koje su se probudile i shvatile svoju potrebu – koje su bile gladne i žedne istine. Došlo je vreme da se u ovim srcima prožetim čežnjom pošalju vesti o Njegovoj ljubavi. Učenici su trebali poći k svima takvima kao Njegov predstavnici. Vernici bi tako bili povedeni da gledaju na njih kao na učitelje naimenovane od Boga. Tako, kad Spasitelj bude uzet od njih, ne bi ostali bez učitelja.
Na ovo prvo putovanje učenici treba da pođu samo tamo gde je Isus bio pre njih, i gde je već stekao prijatelje. Njihova priprema za put treba da bude najjednostavnija. Ništa ne sme skrenuti njihove umove od velikog dela ili na bilo koji način izazvati protivljenje i zatvoriti vrata budućem radu. Ne treba da prihvate odeću verskih učitelja, niti da upotrebe odeću kojom bi se njihova pojava razlikovala od skromnih seljaka. Ne treba da ulaze u sinagoge i pozivaju narod na javna bogosluženja; jer njihovi napori treba da budu usmereni radu od kuće do kuće! Ne treba da gube vreme na nepotrebno pozdravljanje ili da idu iz kuće u kuću radi zabave. Ali u svakom mestu treba da prihvate gostoprimstvo onih koji su bili dostojni, koji će ih srdačno primati kao da prihvataju samoga Hrista. U domove treba da ulaze s divnim pozdravom: »Mir kući ovoj!« (Luka 10,5) Taj dom bio bi blagosloven njihovim molitvama, njihovim pesmama hvale i otvaranjem Svetih spisa u porodičnom krugu.
Ovi učenici treba da budu vesnici istine, da pripreme put za dolazak njihovog Učitelja. Vest koju je trebalo nositi bila je reč večnog života; a sudbina ljudi zavisila je od njihovog prihvatanja ili odbacivanja te vesti. Da bi njenom svečanom ozbiljnošću ostavili utisak na ljude, Isus je zapovedio svojim učenicima: »A ako vas ko ne primi niti posluša reči vaših, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga otresite prah sa nogu svojih. Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji Sodomskoj i Gomorskoj u dan strašnoga suda nego li gradu onome.«
Sada Spasiteljevo oko proniče u budućnost; On gleda šira polja na kojima će učenici, nakon Njegove smrti, morati da svedoče za Njega. Njegov proročki pogled obuhvata iskustvo Njegovih slugu kroz sve vekove, sve dok ne bude po drugi put došao. On je upozoravao svoje sledbenike na borbe koje će morati da prihvate; otkrio im je prirodu i plan borba; otvoreno je izneo pred njih opasnosti s kojima će se sučeliti, samoodricanje koje će da bude potrebno. Želeo je da izračunaju cenu da ih neprijatelj ne bi iznenadio. Njihov rat nije trebalo voditi protiv tela i krvi, već »s poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba«. (Efescima 6,12) Oni će se morati boriti s natprirodnim silama, ali će im na raspolaganju stajati i natprirodna pomoć. Sva nebeska duhovna bića nalaze se u ovoj vojsci. Viši od anđela nalaze se u ovim redovima. Duh Sveti, zastupnik Zapovednika Gospodnje vojske, silazi da bi upravljao borbom. Mi možemo imati puno slabosti, naši gresi i pogreške mogu da budu teški, ali Božja milost pripada svima koji je traže s poniznim srcem. Sila Svemogućega predviđena je za one koji imaju poverenje u Boga.
»Eto«, kaže Isus, »ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.« Sam Hristos nikada nije prikrivao nijednu reč istine, već ju je uvek s ljubavlju izgovarao. On je pokazivao istančano razumevanje i brižljivu i ljubaznu pažnju u svom ponašanju s ljudima. Nikada nije bio grub, nikada nije bez potrebe izgovarao oštru reč, nikada nije nanosio nepotrebnu bol osetljivoj duši. On nije osuđivao ljudske slabosti. Neustrašivo je opruživao licemerstvo, neverstvo i nepravdu, ali suze su bile u Njegovom glasu dok je izgovarao svoje oštre ukore. Plakao je nad Jerusalimom, gradom koji je voleo, koji nije hteo primiti njega – put, istinu i život. Oni su odbacili Njega, Spasitelja, ali On ih je posmatrao s nežnim sažaljenjem i tako dubokom žalošću koja je slomila Njegovo srce. Svaka duša bila je dragocena u Njegovim očima. Iako se uvek božanski dostojanstveno ponašao, s najnežnijim obzirom spuštao se do svakog člana Božje porodice. U svim ljudima video je pale duše koje je svojom službom trebao da spasi.
Hristove sluge ne smeju raditi po nalozima telesnog srca. Njima je potrebna bliska zajednica s Bogom, kako se – opterećno izazovima – vlastito »ja« ne bi podignulo, i oni prosuli bujicu neprikladnih reči, koje nisu kao rosa ili blage kiše što osvežavaju uvenulo bilje. To je ono što Sotona želi da čine, jer su to njegove metode. Aždaha je ta koja se razgnevila; sotonski duh se otkriva u gnevu i opruživanju. Međutim, Božje sluge moraju da budu Njegovi predstavnici. On želi da postupaju samo u skladu s nebeskim načinom, po istini koja nosi Njegov lik i Njegov potpis. Sila kojom treba da nadvladaju zlo je Hristova sila. Hristova slava je njihova sila. Oni svoj pogled treba da usmere na Njegovu ljubaznost. Tada mogu iznositi evanđelje s božanskim taktom i blagošću. A duh koji ostaje blag i kada je izazvan puno će delotvornije govoriti u korist istine nego svaki dokaz, ma kako bio snažan.
Oni koji su došli u sukob s neprijateljima istine treba da se sretnu ne samo s ljudima već i sa Sotonom i njegovim predstavnicima. Neka se sete Spasiteljevih reči: »Eto ja vas šaljem kao jaganjce među vukove.« (Luka 10,3) Neka počinu u ljubavi Božjoj pa će duh ostati miran, čak i kad ih lično ruže. Gospod će ih snabdeti celovitim božanskim oružjem. Njegov Svetih Duh uticaće na razum i srce, tako da njihovi glasovi neće imati obeležje zavijanja vukova.
Nastavljajući svoje pouke učenicima, Isus je rekao: »A čuvajte se od ljudi.« Nisu smeli pokloniti potpuno poverenje onima koji ne poznaju Boga a pruže im svoje savete; jer bi to Sotoninim predstavnicima donelo prednost. Čovekovi izumi često deluju nasuprot Božjim planovima. Oni koji zidaju Gospodnji hram treba da zidaju prema uzoru pokazanom na brdu – prema božanskoj slici. Bog obeščaćuje i evanđelje izdaje kad se Njegove sluge uzdaju u savet ljudi koje ne vodi Sveti Duh. Svetovna mudrost je ludost pred Bogom. Oni koji se oslanjaju na nju, sigurno će pogrešiti.
»Jer će vas oni predati sudovima… I pred vlastelje i careve vodiće vas mene radi za svedočanstvo njima i neznabošcima.« (Matej 10,17,18) Progonstvo će raširiti svetlost. Hristove sluge biće dovedene pred velike ljude ovoga sveta, koji – da nije toga, nikada ne bi čuli za evanđelje. Istina je pogrešno predstavljena ovim ljudima. Oni su slušali lažne optužbe protiv vere Hristovih učenika. Često jedino sredstvo za upoznavanje s njenim pravim karakterom je svedočanstvo onih koji su dovedeni pred sud zbog svoje vere. Za vreme istrage od njih se traži da odgovaraju, a od njihovih sudaca da slušaju svedočenje koji oni iznose. Božja milost dodeliće se Njegovim slugama da odgovore ovoj iznenadnoj potrebi. »Jer će vam se«, kaže Isus, »u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer vi nećete govoriti, nego Duh oca vašega govoriće iz vas.« Kad Božji duh bude prosvetlio umove Njegovih slugu, istina će da bude iznesena u njenoj božanskoj sili i dragocenosti. Oni koji odbace istinu, ustaće da optuže i ugnjetavaju učenike. Međutim, u gubicima i patnjama, čak i u smrti. Gospodnja deca moraju otkriti krotkost svog božanskog Primera. Na taj način videće se razlika između Sotoninih i Hristovih predstavnika. Spasitelj će biti uzvišen pred vladarima i narodom.
Učenici nisu bili obdareni hrabrošću i postojanošću mučenika sve dok im takva milost nije bila potrebna. tada se ispunilo Spasiteljevo obećanje. Kad su Petar i Jovan svedočili pred savetom Sinedriona, ljudi »divljahu se, a znadijahu ih da behu s Isusom«. (Dela 4,13) O Stefanu stoji napisano da »svi koji seđahu na saboru videše lice njegovo kao lice anđela«. Ljudi »ne mogahu protivu stati premudrosti i Duhu kojim govoraše.« (Dela 6,15.10) Pišući o svom suđenju na carskom sudu, Pavle kaže: »U prvi moj odgovor niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše… Ali Gospod bi sa mnom, i dade mi moć da se kroza me svrši propovedanje, i da čuju svi neznabošci i izbavih se od usta lavovih.« (2. Timotiju 4,16.17)
Hristove sluge nisu trebale pripremati posebno sastavljene govore koje će izneti kad ih dovedu na suđenje. Njihova priprema trebala se obavljati iz dana u dan sakupljanjem dragocenih istina Božje reči i jačanjem vere molitvom. Kad budu izvedeni pred sud, Sveti Duh će ih podsećati na svaku istinu koja će da bude potrebna.
Svakodnevna, ozbiljna težnja da se upozna Bog i Isus Hristos koga je On poslao, daće snagu i sposobnost duši. Znanje stečeno marljivim istraživanjem Pisma, bljesnuće kroz sećanje u prvo vreme. Međutim, ako je ko zanemario da se upozna sa Hristovim rečima, ako nikada u nevolji nije iskusio silu Njegove milosti, takav ne može očekivati da će ga Sveti Duh podsetiti na Njegove reči. Trebalo je da služe Bogu svakodnevno s nepodeljenom ljubavi, i zatim da se uzdaju u Njega.
Neprijateljstvo prema evanđelju biće tako žestoko da će se zanemariti i najnežnije zemaljske veze. Hristove učenike izdaće na smrt članovi njihovog doma. »I svi će omrznuti na vas imena mojega radi«, dodao je On, »ali koji pretrpi do kraja blago njemu.« (Marko 13,13) Međutim, rekao im je da se progonstvu ne izlažu nepotrebno. On je često ostavljao jedno polje rada i odlazio u drugo, da bi izbegao one koji su tražili Njegov život. Kad su Ga odbacili u Nazaretu i kad su Ga Njegovi sugrađani pokušali ubiti, sišao je u Kapernaum u kome je narod bio zadivljen Njegovim učenjem »jer njegova beseda beše silna«. (Luka 4,32) Tako se Njegove sluge nisu smele obeshrabriti progonstvom, nego potražiti mesto u kojemu bi još uvek mogli raditi za spasenje duša.
Nije sluga veći od svoga učitelja. Kad su kneza neba nazvali Velzevulom, i Njegove učenike će takođe pogrešno predstavljati. Međutim, ma kakva bila opasnost, Hristovi sledbenici moraju javno ispovedati svoja načela. Oni moraju prezirati prikrivanje. Ne mogu ostati neopredeljeni, dok se ne uvere u sigurnost ispovedanja istine. Oni su postavljeni kao stražari, da opominju ljude na opasnost koja im preti. Istina primljena od Hrista mora se objaviti slobodno i otvoreno svima. Isus je rekao: »Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku, i što vam se šapće na uši, propovedajte s krovova.«
Sam Isus nikada nije otkupljivao mir nagodbom. Njegovo srce prelivalo se ljubavlju za ceo ljudski rod, ali nikada nije bio popustljiv prema njegovim gresima. On je bio suviše veliki prijatelj da bi šutio kad su oni polazili putem koji će upropastiti njihove duše – duše koje je iskupio svojom krvi. Nastojao je da čovek postane veran sebi, i veran svom višem i večnom dobru. Hristove sluge pozvane na isti rad i treba da se čuvaju da ne žrtvuju istinu u težnji da spreče neslogu. Oni treba »da se staraju za mir« (Rimljanima 14,19); ali pravi mir ne može se nikada osigurati kompromisom. Nijedan čovek ne može da bude veran načelu a da ne izazove protivljenje. Deca nepokornosti protiviće se duhovnom hrišćanstvu. Međutim, Isus je zapovedio svojim učenicima: »I ne bojte se onih koji ubijaju samo telo a duše ne mogu ubiti.« Oni koji su verni Bogu nemaju razloga da se boje ljudske sile niti Sotoninog neprijateljstva. U Hristu je sigurnost njihovog večnog života. Oni treba da se boje samo toga da se ne odreknu istine i na taj način iznevere poverenje kojim ih je Bog počastio.
Ispunjavanje ljudskih srca sumnjom je Sotonino delo. On ih navodi da gledaju na Boga kao na strogog suca. On ih navodi da zgreše, a zatim da sebe smatraju previše zlima da se približe svom nebeskom Ocu i pokrenu Njegovo saučešće prema njima u njihovim potrebama i slabostima. Nijedan uzdah ne može se oteti iz grudi, nijedna bol osetiti, nijedna žalost probosti dušu, a da ne zadrhti Očevo srce.
Biblija nam prikazuje Boga na Njegovom uzvišenom i svetom mestu ne u stanju nerada, ili u tišini i samoći, već okruženog s deset hiljada puta deset hiljada i hiljadama hiljada svetih bića, koja čekaju da izvrše Njegovu volju. Kroz kanale koje mi ne možemo prepoznati, On održava živu vezu sa svakom oblasti svoje vladavine. Međutim, Njegovo zanimanje i zanimanje celoga Neba usmereno je na naš sićušni svet, na duše za čije spasenje je dao svog jedinorodnoga Sina. Bog se povija sa svog prestola da čuje zov potlačenih. Na svaku iskrenu molitvu On odgovara: »Evo mene.« On podiže žalosne i prezrene. U svim našim tugama On je tužan. U svakom iskušenju i svakoj napasti anđeo iz Njegove neposredne blizine je tu da izbavi.
Čak ni vrabac ne pada na zemlju bez Očeva znanja. Sotonina mržnja prema Bogu navodi ga da mrzi sve što je predmet Spasiteljevog staranja. On teži da uništi Božje delo i uživa čak i u uništavanju nemih stvorenja. Jedino Božja zaštitnička briga čuva ptice da nas uveseljavaju svojim radosnim pesmama. Međutim, On ne zaboravlja čak ni vrapce. »Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca.«
Isus je nastavio: Kao što vi Mene priznajete pred ljudima, tako ću Ja vas priznati pred svetim anđelima. Vi treba da budete moji svedoci na zemlji, kanali kroz koje će moći protjecati Moja milost za isceljenje sveta. Na taj način biću vaš predstavnik na Nebu. Otac ne gleda vaš grešni karakter, nego vas vidi odevene u Moje savršenstvo. Ja sam posrednik preko koga će nebeski blagoslovi doći k vama. Svaki koji Me priznaje uzimajući udela u Mojoj žrtvi za izgubljene, biće priznat kao učesnik u slavi i radosti otkupljenih.
Da bi čovek priznao Hrista, Hristos mora živeti u njemu. On ne može preneti ono što nije primio. Učenici mogu tečno govoriti o nauci, mogu ponavljati reči samoga Hrista; ali ako ne poseduju krotkost i ljubav sličnu Hristovoj, oni Ga ne priznaju. Duh suprotan Hristovom duhu odriče ga se, bez obzira kako Ga rečima ispovedao. Ljudi se mogu odreći Hrista govoreći zlo, besmislenim razgovorima, neistinitim ili neljubaznim rečima. Oni Ga se mogu odreći izbegavanjem životnih tereta, težnjom za grešnim zadovoljstvom. Oni Ga se mogu odreći prilagođavanjem svetu, neučtivim ponašanjem, ljubavlju prema sopstvenim stavovima, samoopravdanjem, njegovanjem sumnje, izazivanjem nevolja i prebivanjem u tami. Na sve te načine – govore da Hristos nije u njima. »A ko se odreče mene pred ljudima«, kaže On, »odreći ću se i ja njega pred ocem svojim koji je na nebesima.«
Spasitelj je upozorio svoje učenike da se ne nadaju da će se neprijateljstvo sveta prema evanđelju savladati i da će nakon izvesnog vremena protivljenje prestati. On je rekao: »Nisam došao da donesem mir nego mač.« Ovo stvaranje razdora nije posledica evanđelja, nego rezultat protivljenja njemu. Od svih progonstava najteže je podnositi neslogu u porodici, otuđenje najdražih zemaljskih prijatelja. Međutim, Isus kaže: »Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za mnom, nije mene dostojan.«
Zadatak Hristovih slugu je visoka počast i sveto poverenje. »Koji vas prima«, kaže On, »mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao.« Nijedno delo ljubaznosti učinjeno njima u Njegovo ime neće ostati nepriznato i nenagrađeno. Istim nežnim priznanjem On obuhvata najslabije i najniže iz Božje porodice: »I ako ko napoji jednoga od ovih malih« – one koji su kao deca u svojoj veri i poznavanju Hrista – »samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, ne će mu plata propasti.«
Tako je Spasitelj završio svoje proučavanje. U Hristovo ime izabrana dvanaestorica otišla su kao što je i On otišao »da javlja evanđelje siromasima… da isceli skrušene u srcu; da propovedi zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpusti sužnje; i da propoveda prijatnu godinu Gospodnju.« (Luka 4,18.19)
