»Dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje o carstvu Božijemu i govoreći: iziđe vreme i približi se carstvo Božije, pokajte se i verujte evanđelje.« (Marko 1,14.15)
Mesijin dolazak objavljen je najpre u Judeji. U Jerusalimskom Hramu prorečeno je Zahariji rođenje Preteče, dok je služio pred oltarom. Na vitlejemskim brežuljcima anđeli su objavili Hristovo rođenje. Mudraci su došli u Jerusalim da Ga potraže. U Hramu su Simon i Ana svedočili o Njegovom božanstvu. »Jerusalim i sva Judeja« slušali su propovedanje Jovana Krstitelja, a poslanstvo iz Sinedriona, zajedno s mnoštvom, čulo je njegovo svedočanstvo o Isusu. U Judeji Hristos je primio svoje prve učenike. Ovde je proveo veliki deo svoje rane službe. Bljesak Njegovog božanstva prilikom čišćenja Hrama, Njegova čuda isceljenja i pouke božanske istine s Njegovih usana, sve je to objavljivalo ono što je nakon izlečenja u Vitsaidi izjavio pred Sinedrionom – da je On Sin Večnoga.
Da su vođe u Izrailju primile Hrista, On bi im ukazao počast time da postanu Njegovi vesnici koji će odneti evanđelje svetu. Njima je prvima pružena prilika da postanu vesnici carstva o milosti Božje. Međutim, Izrailj nije znao vreme svog pohođenja. Ljubomora i nepoverenje jevrejskih vođa sazrevali su u otvorenu mržnju i srce naroda odvraćalo se od Isusa.
Sinedrion je odbacio Kridstovu vest pripremajući se da Ga ubije, zato se Isus udaljio iz Jerusalima – od sveštenika, Hrama, verskih vođa, naroda koji je bio poučen Zakonu, i okrenuo se drugoj grupi ljudi da objavi svoju vest i sakupi one koji će evanđelje odneti svim narodima.
Kao što je Hristovo vreme Svetlost i Život ljudi bio odbačen od duhovne vlasti, tako je On bio odbačen od svakog narednog naraštaja. Istorija o Hristovom povlačenju iz Judeje uvek se iznova ponavljala. Kad su reformatori propovedali Božju reč, nisu mislili da se odvoje od već postojeće Crkve, ali verske vođe ne bi trpele svetlost, pa su oni koji su je nosili bili prinuđeni da potraže druge grupe ljudi koji su čeznuli za istinom. U našim danima malo je sledbenika reformatora pokrenutih njihovim duhom. Malo je onih koji slušaju Božji glas i koji su spremni da prihvate istinu bez obzira u kakvom se vidu iznosi. Oni koji slede stope reformatora, često su prinuđeni da se okrenu od crkava koje vole, da bi objavljivali jasno učenje Božje reči. Mnogo puta oni koji traže svetlost zbog istog učenja primorani su da napuste Crkvu svojih otaca da bi mogli da budu poslušani.
Rabini iz Jerusalima prezirali su ljude iz Galileje kao grube i neobrazovane, a ipak oni su bili mnogo pogodnije polje za Spasiteljev rad. Bili su iskreniji i pošteniji, manje pod vlašću fanatizma; njihov um bio je otvoreniji za prihvatanje istine. Odlazeći u Galileju Isus nije želeo izdvajanje ili povlačenje. Pokrajina je u to vreme bila gusto naseljena, višenacionalna, brojila je znatno veći broj stanovnika nego Judeja.
Dok je Isus putovao Galilejom učeći i lečeći, mnoštvo iz gradova i sela sticalo se k Njemu. Mnogi su dolazili čak iz Judeje i susednih pokrajina. Često je bio primoran da se krije od naroda. Oduševljenje je toliko raslo da je bilo potrebno poduzeti mere predostrožnosti da se kod rimske vlasti ne pojavi strah od ustanka. Nikada ranije za svet nije postojalo takvo doba. Nebo se približilo ljudima. Gladne i žedne duše koje su dugo očekivale izbavljenje Izrailja sad su uživale u milosti blagog Spasitelja.
Suština Hristovog propovedanja bila je: »Iziđe vreme i prbliži se carstvo Božije, pokajte se i verujte evanđelje.« Tako je vest evanđelja, koju je iznosio sam Spasitelj, bila zasnovana na proročanstvima. »Vreme« za koje je On objavio da je izašlo bilo je razdoblje obznanjeno Danilu preko anđela Gavrila. »Sedamdeset je nedelja«, rekao je anđeo, »određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima.« (Danilo 9,24) Jedan dan u proročanstvu predstavlja jednu godinu. (Vidi: 4. Mojsijeva 14,34; Jezekilj 4,6) Sedamdeset sedmica ili četiri stotine i devedeset dana predstavljaju četiri stotine i devedeset godina. Polazna točka za ovo razdoblje je dana: »zato znaj i razumij; od kad izide reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja i šezdeset i dve nedelje«, šezdeset i devet sedmica ili četiri stotine i osamdeset i tri godine (Danilo 9,25). Zapovest da se obnovi i sagradi Jerusalim kako ju je objavio Artakserks Longimanus (Vidi: Jezdra 6,14;7,1.9) stupila je na snagu u jesen 457. godine pre Hrista. Od ovog trenutka četiri stotine osamdeset i tri godine protežu se do jeseni 27. godine posle Hrista. Prema proročanstvu, ovo vremensko razdoblje trebalo je stići do Mesije, do Pomazanika. Godine 27. n.e. Isus je prilikom svog krštenja primio pomazanje Svetoga Duha i uskoro nakon toga otpočeo je ssvoju službu. tada se objavljivala vest: »Iziđe vreme.«
Zatim, anđeo je rekao: »I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana /sedam godina/.« Sedam godina nakon što je Spasitelj otpočeo svoj rad, evanđelje je trebao propovedati sam Hristos posebno Jevrejima u trajanju od tri i pol godine, a nakon Njega apostoli. »U polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos.« (Danilo 9,27) U proljeće 31. godine n.e. Hristos, prava žrtva, prinesen je na Golgoti. Tada je zavesa u Hramu bila razderana na dvoje pokazujući da je prošla svetost i značenje prinošenja žrtava. Došlo je vreme da prestane zemaljska žrtva i prinos.
Jedna sedmica – sedam godina – završio se 34. godine posle Hrista. Tada su kamenovanjem Stefana Jevreji konačno zapečatili svoje odbacivanje evanđelja, a učenici koji su se zbog progonstva rasejali po drugim zemljama »prolažahu propovedajući reč.« (Dela 8,4), a ubrzo nakon toga progonitelj Savle obratio se i postao Pavle, apostol neznabožaca.
Vreme Hristovog dolaska, Njegovo pomazanje Svetim Duhom, Njegova smrt i iznošenje evanđelja neznabošcima i prepoznavanje njihovog ispunjenja u Isusovoj misiji bila je prednost jevrejskom naroda, Hristos je svojim učenicima predočio važnost proučavanja proroštva. Pozivajući se na proročanstvo dato Danilu o njihovom vremenu, On je rekao: »Koji čita da razume.« (Matej 24,15) Nakon svog vaskrsenja Isus je pbjasnio učenicima »od sviju proroka« »što je za njega pisano«. (Luka 24,27) Spasitelj je govorio preko svih proroka. »Duh Hristov u njima, napred svedočeći za Hristove muke i za slave po tome.« (1. Petrova 1,11)
Gavrilo, anđeo koji je po položaju bio odmah do Božjeg Sina, došao je s božanskom vesti Danilu. To je bio Gavrilo, Njegov »anđeo«, koga je Hristos poslao da otkrije budućnost voljenom Jovanu, a blagoslov izrečen onima koji čitaju i slušaju reči proročanstva i koji drže što je u njima zapisano (Otkrivenje 1,3).
»Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkriviši tajne svoje slugama svojim prorocima.« Dok »Što je tajno ono je Gospoda Boga našega«, dotle »javno je naše i sinova naših do veka.« (Amos 3,7; 5. Mojsijeva 29,29) Bog nam ih je dao, a Njegov blagoslov pohodiće ponizno proučavanje proročkih spisa praćeno molitvom.
Kao što je vest o prvom Hristovom dolasku objavljivala carstvo Njegove milosti, tako će i vest o Njegovom drugom dolasku objavljivati carstvo Njegove slave. A druga vest, kao i prva, počiva na proročanstvima. Reči anđela Danilu o poslednjim danima treba da se razumeju u vreme posljetka. U to vreme »mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.« »Bezbožnici će raditi bezbožno, niti će koji bezbožnik razumeti; ali razumni će razumeti.« (Danilo 12,4.10) Sam Spasitelj dao je znake svog dolaska i kaže: »Tako i vi kad vidite ovo da se zbiva, znajte da je blizu carstvo Božije.« »Ali čuvajte da kako vaša srca ne otežaju žderanjem i pijanstvom i brigama ovoga sveta, i da vam ovaj dan ne dođe iznenada.« »Stražite dakle jednako i molite se Bogu da biste se udostojili uteći od svega ovoga što će se zbiti, i stati pred sinom čovečjim.« (Luka 21,31.34.36)
Stigli smo do vremenskog razdoblja predskazanog u ovim stihovima Svetog pisma. Nastupilo je vreme kraja, proročka viđenja su otpečaćena i njihove svečane opomene ukazuju nam da je blizu dolazak našega Gospoda u slavi.
Jevreji su pogrešno tumačili i primenjivali Božju reč i nisu poznali vreme pohođenja. Godine službe Hrista i Njegovih apostola – dragocene poslednje godine milosti izabranom narodu – proveli su u kovanju zavera za uništenje Gospodnjih vesnika. Zemaljska žudnja za slavom tako ih je zaokupila da je uzalud do njih dopirala ponuda duhovnog carstva. Tako je i danas carstvo ovoga sveta zaokuplja ljudske misli, pa oni ne primećuju brzo ispunjavanje proročanstava i dokaze o skorom dolasku Božjeg carstva.
»Ali vi, braćo, niste u tami da vas dan kao lupež zastane. Jet ste vi svi sinovi videla i sinovi dana: nismo noći niti tame.« Iako nismo u mogućnosti da znamo čas gospodnjeg povratka, mi možemo znati njegovu blizinu. »Tako dakle da ne spavamo kao i ostali, nego da pazimo i da budemo trezni.« (1. Solunjanima 5,4–6)
