Zasnovano na Mateju 26,57–75; 27,1; Marku 14,53–72; 15,1; Luki 22, 54–71; Jovanu 18,13–27.
Požurivali su Isusa preko potoka Kedrona, kraj vrtova i maslinjaka i kroz utihnule ulice usnulog grada. Ponoć je prošla i povici bučne svetine koja Ga je pratila resko su se prolamali kroz noćni mir. Spasitelje je bio vezan i dobro čuvan, a svaki pokret nanosio Mu je bol. Oni koji su Ga uhvatili s nestrpljenjem i žurbom odmicali su s Njim prema dvoru Ane, bivšeg prvosveštenika.
Ana je bio glava porodice koja je vršila svešteničku službu, a narod ga je, poštujući njegovu starost, prepoznavao kao prvosveštenika. Tražili su njegov savet i prihvatali ga kao Božji glas. On je prvi morao da vidi Isusa kao zarobljenika svešteničke moći. Morao je da bude prisutan prilikom ispitivanja zatvorenika, iz bojazni da manje iskusni Kajafa ne ostvari cilj na kome su radili. Ovom prilikom, po svaku cenu, Hrista treba osuditi i zato su neophodni njegovo lukavstvo, okretnost i oštroumnost.
Hristu se zvanično trebalo suditi perd Sinedrionom; ali pred Anom bio je podvrgnut prethodnom ispitivanju. Po rimskom zakonu Sinedrion nije mogao izreći smrtnu presudu. Oni su mogli samo ispitivati zatvorenika i doneti presudu koju se proglašavale pravosnažnom rimske vlasti. Zato je bilo potrebno da se protiv Hrista podignu takve optužbe koje će i Rimljani smatrati najtežim. Takođe je trebalo pronaći optužbu koja će Ga učiniti krivim u očima Jevreja. Među sveštenicima i poglavarima nije bilo malo onih koji su bili uvereni Hristovim učenjem i samo strah od isključenja sprečavao ih je da Ga priznaju. Sveštenici su dobro upamtili Nikodimovo pitanje: »Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna što čini?« Ovo pitanje je za izvesno vreme razjedinilo Savet i osujetio njihove namere. Josif iz Arimateje i Nikodim sada nisu bili pozvani, ali bilo je drugih koji bi se možda usudili govoriti u korist pravde. Istraga je morala da bude tako vođena da sve članove Sinedriona ujedinili protiv Hrista. Postojale su dve koje su sveštenici želeli utvrditi. Ako bi se za Hrista moglo dokazati da je hulio na Boga, Njega bi osudili Jevreji. Ako bi Ga proglasili krivim za bunu, osigurali bi osudu od strane Rimljana. Ana je pokušao najpre učvrstiti drugu optužbu. Ispitivao je Isusa o Njegovim učenicima i Njegovoj nauci, nadajući se da će zatvorenik reći nešto što će mu dati činjenice koje bi dalje koristio. Nastojao je da izvuče neku tvrdnju koja bi dokazala da je On težio da zasnuje tajno društvo sa ciljem da uspostavi novo carstvo. Tada bi Ga sveštenici mogli predati Rimljanima kao onoga koji narušava mir i izaziva pobunu.
Hristos je kao u otvorenoj knjizi čitao sveštenikovu nameru. Kao da čita najskriveniji deo duše svog islednika, porekao je da između Njega i Njegovih sledbenika postoji ikakav tajni savez i da ih je okupljao tajno ili u mraku, krijući tako svoje namere. On nije krio svoje ciljeve ni nauku. »Ja govorih javno svetu«, odgovorio je, »ja svagda učih u zbornici i u crkvi, gde se svagda skupljahu Židovi, i ništa tajno ne govorih.«
Spasitelj je svoj način rada postavio nasuprot metodama svojih tužilaca. Mesecima su Ga gonili, nastojeći Ga uhvatiti u zamku i dovesti pred tajni sud, na kome bi lažnim svedočenjem mogli ostvariti ono što je bilo nemoguće časnim sredstvima. Sad su ostvarivali ono što je bilo nemoguće časnim sredstvima. Sad su ostvarivali svoje namere. Ponoćno hapšenje, ismejavanje i vređanje od svetine pre osude, ili čak i optužbe, bio je njihov način rada, a ne Njegov. Njihovo delo predstavljalo je kršenje zakona. Prema njihovim propisima sa svakim čovekom trebalo je postupati kao s nevinim sve dok se ne dokaže da je kriv. Sveštenici su bili osuđeni sopstvenim propisima.
Okrenuvši se svom isledniku, Isus je rekao: »Što pitaš mene?« Zar sveštenici i poglavari nisu slali uhode da motre na Njegovo kretanje i izveštavaju o svakoj Njegovoj reči? Zar ovi nisu bili prisutni na svakom okupljanju naroda i sveštenicima donosili obavesti o svim Njegovim rečima i delima? »Pitaj one koji su slušali što sam govorio«, odgovorio je Isus, »evo oni znaju što sam ja govorio.«
Ana je bio ućutkan odlučnim odgovorom. Bojeći se da Hristos ne kaže nešto o njegovom načinu rada koji je on pažljivo čuvao u tajnosti, ovog puta ništa Mu više nije rekao. Jedan od njegovih službenika razgnevio se kad je video da je Ana bio ućutkan i udario je Isusa po obrazu govoreći: »Zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkome?«
Hristos je blago odgovorio: »Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ?« Nije izgovorio oštre osvetničke reči. Njegov blagi odgovor proizašao je iz bezgrešnog, strpljivog i nežnog srca koje nije moglo da bude izazvano.
Uvrede i ruganje nanosili su Hristu veliku patnju. Iz ruku bića koja je stvorio i za koja podnosi beskrajnu žrtvu primio je svaku sramotu. Patio je u srazmeri sa savršenstvom svoje svtosti i mržnje prema grehu. Sudili su Mu koji su delovali kao zlotvori, i to je za Njega predstavljalo stalnu žrtvu. Za Njega je bilo strašno naći se okružen ljudskim bićima pod vlašću Sotone. Znao je da bi u jednom trenutku, samo bljeskom svoje božanske sile, mogao položiti svoje svirepe mučitelje u prah. To Mu je podnošenje istrage činilo još težim.
Jevreji su očekivali Mesiju koji će se otkriti spoljašnjim sjajem. Očekivali su da će jednim bljeskom svemoguće volje izmeniti tok ljudskih misli i primorati ih da priznaju Njegovu vrhovnu vlast. Verovali su da će tako osigurati svoje uzdizanje i zadovoljiti njihove slavoljubive nade. Dok su sa Hristom postupali s prezirom, bio je u velikom iskušenju da otkrije svoj božanski karakter. Jednom rečju, jednim pogledom, mogao je svoje progonitelje prisiliti da priznaju da je On Gospod iznad careva i poglavara, sveštenika i Hrama. Bio je težak zadatak zadržati položaj koji je izabrao kad se izjednačio s ljudskim rodom.
Nebeski anđeli bili su svedoci svakog dela učinjenog protiv njihovog voljenog Zapovednika. Žarko su želeli osloboditi Hrista. Pod Božjom upravom anđeli su svemoćni. Slušajući Hristovu zapoved, uništili su jedne noći asirsku vojsku od sto osamdeset i pet hiljada ljudi. Kakvom bi lakoćom anđeli, posmatrajući sramne prizore sa Hristovog suđenja, mogli posvedočiti o svom negodovanju uništavanjem Božjih neprijatelja! Ali nije im zapovijeđeno da tako učine. Onaj koji bi mogao osuditi svoje neprijatelje na smrt, podnosio je njihovu okrutnost. Njegova ljubav prema Ocu i Njegovo svečano obećanje dato od stvaranja sveta, da će postati Nosilac greha, poveli su Ga da bez žaljenja podnese surovi postupak onih koje je došao da spasi. Deo Njegove misije bio je da u svojoj ljudskoj prirodi podnese ruganje i zlostavljanje kojima su Ga ljudi mogli obasuti. Jedina nada ljudskog roda nalazila se u ovom Hristovom pokoravanju svemu što bi morao podneti od ljudskih ruku i srca.
Hristos nije rekao ništa što bi moglo dati neku prednost Njegovim tužiteljima, ali ipak je bio vezan da bi se pokazalo kako Ga smatraju krivim. Svakako je morao postojati prividni izgled pravde. Bilo je nužno da postoji forma zakonitog suđenja. Vlasti su odlučile da to ubrzaju. Znali su kako narod ceni Isusa, pa su se bojali da Ga neko ne pokuša osloboditi, ako se razglasi vest o hapšenju. Isto tako, ako se presuda i njeno izvršenje odmah ne ostvari, došlo bi do odlaganja od sedam dana zbog praznovanja Pashe. To bi moglo osujetiti njihove namere. Da bi isposlovali presudu Isusu, u velikoj meri zavisili su od vike mnoštva koje je većim delom sačinjavala rulja iz Jerusalima. Ako bi nastupilo odlaganje od sedam dana, uzbuđenje bi oslabio, a to bi verojatno izazvalo protivljenje. Bolji deo naroda bio bi pokrenut da stane na Hristovu stranu; mnogi bi istupili svedočeći u Njegovu odbranu, iznoseći na videlo slavna dela koja je učinio. To bi podstaklo narodni gnev protiv Sinedriona. Njihovi postupci bili bi osuđeni, a Isus oslobođen da primi novo poštovanje od mnoštva. Sveštenici i poglavari su zato odlučili da pre no što se sazna za njihovu nameru, Isus bude predan u ruke Rimljanima.
Ali pre svega mora se pronaći optužba. Dosad nisu ništa pronašli. Ana je naredio da se Isus odvede Kajafi. Kajafa i pripadao sadukejima, od kojih su neki bili Isusovi najljući neprijatelji. On sam, iako slabog karaktera, on je isto tako okrutan, bezdušan i bezobziran kao i Ana. On neće birati sredstva da uništi Isusa. Sad je već bilo rano jutro i vrlo mračno; uz svetlost buktinja i svetiljki naoružana gomila sa svojim zarobljenikom kretala se k dvoru poglavara svešteničkoga. Ovde, dok su se sakupljali članovi Sinedriona, Ana i Kajafa ponovo su ispitivali Isusa, ali bez uspeha.
Kad se Savet okupio u sudnici, Kajafa je zauzeo svoje mesto predsedavajućeg. I s jedne i s druge strane bili su suci i oni koji su se posebno zanimali za suđenje. Rimski vojnici stajali s na platformi ispod prestola. U podnožju prestola stajao je Isus. Pogledi celoga mnoštva bili su usmereni u Njega. Svi su bili vrlo uznemireni. Od čitavog ovog mnoštva jedino je On bio miran i pribran. Sama atmosfera koja Ga je okružavala kao da je bila ispunjena svetim uticajem.
Kajafa je u Isusu video svog suparnika. Spremnost naroda da sluša spasitelja i vidljiva gotovost da prihvati Njegova učenja podstakli su gorku zavist poglavara svešteničkog. Dok je posmatrao zatvorenika, Kajafa se divio Njegovom plemenitom i dostojanstvenom držanju. Proželo ga je osvedočenje da je ovaj čovek zaista bio sličan Bogu. U sledećem trenutku prezrivo je odagnao tu misao. Podrugljivim i oholim glasom zahtevao je od Isusa da odmah pred njima učini neko od svojih moćnih čuda. Međutim, njegove reči kao da nisu doprle do Spasiteljevih ušiju. Prisutni su upoređivali uzbuđeno i zlobno držanje Ana i Kajafe s blagim i dostojanstvenim Isusovim ponašanjem. Čak i u mislima ovog okorelog mnoštva iskrslo je pitanje: Zar će ovaj čovek božanske pojave biti osuđen kao zločinac?
Kajafa, zapazivši uticaj koji je prevladao, požurivao je suđenje. Isusovi neprijatelji bili su u velikoj pometnji. Rešili su da izbore Njegovu presudu, ali nisu znali kako da to postignu. Članovi Saveta bili su podeljeni na fariseje i sadukeje. Među njima je vladala žestoka mržnja i sukob; nisu se usuđivali približiti nekim spornim točkama iz straha da se ne posvađaju. S nekoliko reči Isus je mogao podstaknuti njihove međusobne predrasude i tako odvratiti njihov gnev od sebe. Kajafa je to znao, pa je želeo izbeći podsticanje sukoba. Postojalo je mnoštvo svedoka koji su mogli potvrditi da je Hristos optuživao sveštenike i književnike, da ih je nazvao licemerima i ubojicama; ali ovakvo svedočantvo nije bilo pogodno za iznošenje. Istim jezikom služili su se sadukeji u svojim žustrim raspravama s farisejima. Takvo svedočanstvo za Rimljane ne bi imalo nikakvu vrednost, jer su i sami osećali odvratnost prema pretvaranju fariseja. Postojalo je mnošto dokaza da se Isus nije obazirao na jevrejsku predaju i da je s nepoštovanjem govorio o mnogim njihovim uredbama, ali u pogledu predaja fariseji i sadukeji bili su oštrom neprijateljstvu, pa i ovaj dokaz ne bi imao nikakvu vrednost za Rimljane. Hristovi neprijatelji nisu se usuđivali da Ga optuže za prekršaj Subote, jer bi istraga otkrila karakter Njegovog dela. Ako bi se govorilo o Njegovim čudima isceljivanja, pravi cilj sveštenika bio bi osujećen.
Potkupljeni su lažni svedoci da optuže Isusa za podstekavanje pobune i želje za uspostavljanjem nezavisne vladavine. Međutim, njihovo svedočenje pokazalo se nepouzdanim i protivrečnim. Prilikom istrage pobijali su svoje vlastite tvrdnje.
Hristos je na početku svoje službe rekao: »Razvalite ovu crkvu, i za tri dana podignuću je.« Slikovitim proročkim jezikom On je tako predskazao svoju sopstvenu smrt i vaskrsenje. »A on govoraše za crkvu tela svojega.« (Jovan 2,19.21) Ove reči su Jevreji shvatili u doslovnom smislu, kao da se odnose na Hram u Jerusalimu. Od svega što je Hristos govorio, sveštenicu nisu mogli pronaći ništa što bi kao ovo mogli da iskoriste protiv Njega. Lažnim tumačenjem ovih reči nadali su se da će steći neku prednost. Rimljani i Jevreji, fariseji i sadukeji, jer su svi vrlo poštovali Hram. Za ovo su pronašli dva svedoka čije svedočanstvo nije bilo tako protivrečno kao što je bilo svedočenje drugih. Jedan od njih, koga su podmitili da optuži Isusa, izjavio je: »On je kazao: ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je.« Na taj način Hristove reči pogrešno su prikazane. Da su bile prikazane tačno onako kao ih je izgovorio, one ne bi mogle učiniti da bude osuđen čak ni od Sinedriona. Da je Isus bio samo čovek, kao što su Jevreji samo tvrdili, Njegova izjava označila bi samo nerazuman, hvalisavi duh, ali ne bi mogla da bude pretvorena u bogohuljenje. Iako su lažni svedoci potpuno pogrešno prikazali Njegove reči, one nisu sadržavale ništa što bi Rimljani smatrali zločinom koji zaslužuje smrt.
Isus je strpljivo slušao protivrečna svedočenja. Nije izustio nijednu reč u svoju odbranu. Napokon su Njegovi tužitelji stali zbunjeni, posramljeni i razjareni. Suđenje nije nikako napredovalo; izgledalo je da će njihova zavera doživeti neuspeh. Kajafa je bio očajan. Ostala mu je poslednja mogućnost; Hrista treba primorati da sam sebe osudi. Prvosveštenik je ustao sa svoje sudačke stolice lica izobličenog gnevom, dok su mu glas i ponašanje pokazivali da bi uništio zatvorenika koji je stajao pred njim, kad bi to bilo u njegovoj moći. »Zar ništa ne odgovaraš?«, uzviknuo je, »što ovi na tebe svedoče?«
Isus je sačuvao svoj mir. »Mučen bi i zlostavljen ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji striže ne otvori usta svojih.« (Isaija 53,7)
Na kraju, podižući svoju desnicu prema nebu, Kajafa se u obliku svečane zakletve obratio Isusu: »Zaklinjen te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos sin Božij?«
Na ovaj zahtev Isus nije mogao odšuteti. Bilo je vreme kad je trebalo šuteti, a i vreme kad je trabalo govoriti. Dok Mu nije neposredno postavljeno pitanje, On nije govorio. Znao je da će ako sad odgovori, Njegova smrt biti sigurna. Međutim, poziv je uputio najviše priznati predstavnik vlasti naroda i u ime Svevišnjega. Hristos se nije želeo pokazati nepokornim prema zakonu. Još više od toga, pokrenuto je pitanje Njegovog odnosa sa Ocem. On jasno mora objaviti svoj karakter i misiju. Isus je rekao svojim učenicima: »A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred ocem svojim koji je na nebesima.« (Matej 10,32) Svojim ličnim primerom sad je ponovio ovu pouku.
Svako uho bilo je spremno da sluša i svako oko netremice je posmatralo Njegovo lice kad je odgovorio: »Ti kaza.« Kao da je nebeska svetlost obasjala Njegovo bledo lice kad je dodao: »Ali ja vam kažem: otsele ćete videti sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim.«
Za trenutak Hristovo božanstvo bljesnulo je kroz Njegovu ljudsku prirodu. Prvosveštenik je drhtao pred Spasiteljevim prodornim pogledom. Taj pogled kao da je čitao njegove skrivene misli i kao da je palio njegovo srce. Nikada u svom kasnijem životu nije zaboravio taj prodoran pogled progonjenog božjeg Sina.
»Otsele ćete videti«, rekao je Isus, »sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim.« Ovim rečima Hristos je prikazao suprotan prizor onome koji se odigravao. On, Gospodar života i slave, sediće Bogu s desne strane. On će biti sudac celoj Zemlji, a protiv Njegove odluke neće biti žalbe. Tada će svaka tajna da bude rasvetljena Božjom pojavom i svakome će biti presuđeno prema njegovim delima.
Hristove reči uplašile su prvosveštenika. Pomisao da će mrtvi vaskrsnuti i da će stati pred Bogom da prime nagradu prema svojim delima, prožela je Kajafu užasom. Nije želeo verovati da će u budućnosti primiti osudu prema svojim delima. Kao u nekoj panorami prolazili su kroz njegove misli prizori poslednjeg suda. Za trenutak je ugledao strašan prizor kako grobovi vraćaju svoje mrtvace s tajnama za koje su smatrali da će biti večno sakrivene. Za trenutak se osećao kao da stoji pred večnim Sucem, čije oči sve vide, čitaju njegovu dušu i iznose na videlo tajne koje je smatrao skrivenim zajedno s mrtvima.
Prizor je iščezao ispred sveštenikovih očiju. Njega kao sadukeja Hristove reči oštro su kosnule. Kajafa je poricao nauku o vaskrsnuću, sudu i budućem životu. Sad ga je obuzeo sotonski gnev. Zar da ovaj čovek, zatvorenik, pred njim, napada njegove najomiljenije teorije? Razderavši svoje haljine, da bi narod, da bi narod video njegovo lažno zgražanje, zahtevao je da se bez daljnih ispitivanja, zatvorenik osudi zbog huljenja na Boga. »Šta nam trebaju više svedoci?«, rekao je, »evo sad čuste hulu njegovu. Šta mislite?« I svi su Ga osudili.
Uverenje pomešano s gnevom navelo je Kajafu da učini to što je učinio. Bio je ljut na samoga sebe što je poverovao Hristovim rečima, pa je umesto da razdere svoje srce u dubokom doživljavanju istine, i priznanju da je Isus Mesija, razderao svoje svešteničke haljine u odlučnom protivljenju. Ovaj čin imao je duboko značenje. Kajafa nije nazirao njegovo značenje. U ovom činu, izvršenom da bi se uticalo na sudije i da bi se izborila Hristova presuda, prvosveštenik je presudio samome sebi. Po Božjem zakonu bio je isključen iz svešteničke službe. Sam je sebi izrekao smrtnu presudu.
Prvosveštenik nije smeo razderati svoje haljine. Levitski zakon zbranjivao je to pod pretnjom smrtne kazne. Ni pod kakvim uslovima, ni u kojoj prilici, sveštenik nije smeo razderati svoje haljine. Među Jevrejima postojao je običaj da prilikom smrti prijatelja razderu svoju odeću, ali sveštenici se nisu smeli povoditi za ovim običajem. Hristos je o ovome izdao Mojsiju izričitu zapovest (3. Mojsijeva 10,6).
Sve što su sveštenici nosili moralo je da bude celo i bez ikakve mane. Tim sjajnim službenim haljinama prikazan je karakter velikog Uzora, Isusa Hrista. Bog nije mogao prihvatiti ništa drugo osim savršenstva u odijevanju i stavu, u rečima i duhu. On je svet i Njegova slava i savršenstvo moraju bit prestavljeni u zemaljskoj službi. Ništa osim savršenstva ne može pravilno predočiti svetost nebeske službe. Smrtni čovek može razderati svoje srce pokazujući skrušen i ponizan duh. Bog to prihvata. Ali na svešteničkim haljinama nije se smela načiniti nikakva poderotina, jer bi to narušilo prikazivanje nebeskih vrednosti. Na prvosveštenika koji bi se usudio da se s razderanim haljinama pojavi u svetoj službi i učestvuje u službi u Svetinji, gledalo se kao na onoga koji se sam odvojio od Boga. Razderavši svoje haljine, sam je sebi oduzimao karakter predstavnika. Bog ga više nije prihvatao kao sveštenika koji može obavljati službu. Način postupanja koji je Kajafa otkrio pokazao je ljudsku strast, ljudsko nesavršenstvo.
Razdirući svoje haljine, Kajafa je pogazio Božji zakon da bi sledio ljudsku predaju. Po zakonu koji su ljudi postavili bilo je moguće da u slučaju hule na Boga sveštenik razdere svoje haljine zgražajući se nad grehom i da zbog toga ne bude kriv. Tako je ljudskim zakonima ukinut Božji zakon.
Narod je sa zanimanjem pratio svaki prvosveštenikov postupak i Kajafa je mislio da će izražavanjem svoje pobožnosti ostaviti dubok utisak. Međutim, ovim delom uobličenim u optužbu protiv Hrista, ružio je Onoga o kome je Bog rekao: »Jer je moje ime u njemu.« (2. Mojsijeva 23, 21) On sam hulio je na Boga. Izrekao je presudu Hristu kao bogohulniku, a sam je bio pod Božjom osudom.
Dok je Kajafa razdirao svoje haljine, njegov čin obeležio je mesto koje će jevrejski narod nakon toga zauzimati u odnosu prema Bogu. Nekada voljen Božji narod odvojio se od Njega i brzo je postajao narod koga Jahve više nije priznavao svojim. Kad je Hristos uzviknuo na krstu: »Svrši se« (Jovan 19,30) i zavesa u Hramu se razderala nadvoje, Sveti Čuvar je proglasio da je jevrejski narod odbacio Njega koji je bio predslika svih njegovih simbola, suština svih njegovih slika. Izrailj se odvojio od Boga. Kajafa je sad mogao razderati svoje svešteničke haljine, koje su označavale njegovo polaganje prava da bude predstavnikom velikog Prvosveštenika, jer ni za njega, ni za narod one nisu imale više nikakvog značaja. Prvosveštenik je mogao razderati svoje haljine zgražajući se nad sobom i narodom.
Sinedrion je proglasio da Isus zaslužuje smrt, međutim, ispitivati zatvorenika noću bilo je suprotno jevrejskom zakonu. Zvanična presuda mogla se doneti samo u dnevnoj svetlosti i punom zasedanju Saveta. Uprkos tome, prema Spasitelju su postupili kao prema oduđenom zločincu i prepustili Ga zlostavljanju najnižih i najgorih između ljudi. Prvosveštenikov dvor bio je okružen otvorenim dvorišten u kome su se okupili vojnici i mnogi drugi. Kroz ovo dvorište vodili su Isusa do prostorije za stražare, dok su mu se sa svih strana podsmevali zbog izjave da je Božji Sin. Rugajući se ponavljali su Njegove reči da će sediti »s desne strane sile« i da »ide na oblacima nebeskim«. Dok je bio u prostoriji za stražare, očekujući sudski pretres, nije bio zaštićen. Neuka svetina zapazila je svirepost s kojom se na Savetu postupalo prema Njemu, pa su zbog toga dozvolili sebi pravo da pokažu sve sotonske elemente svoje prirode. Hristova istinska plemenitost i božansko držanje podstakli su njihov bes. Njegova krotkost, Njegova nevinost, Njegovo veličanstveno strpljenje, ispunjavalo ih je sotonskom mržnjom. Pogažene su milost i pravda. Ni s jednim zločincem nikada se nije postupalo tako neljudski kao sa Božjim Sinom.
Međutim, mnogo dublja bol cepala je Isusovo srce; udarac koji je izazvao najdublju bol nije mogla zadati neprijateljeva ruka. Dok je bio podvrgnut ruganju i ispitivanju pred Kajafom, Hrista se odrekao jedan od Njegovih učenika.
Pošto su napustili svoga Gospoda u vrtu, dva učenika usudila su se da s izvesne udaljenosti prate svetinu koja je vodila Isusa. Petar i Jovan bili su ti učenici. Sveštenici su prepoznali Jovana kao znanog Isusovog učenika i dozvolili mu pristup u sudnicu, nadajući se da će, kad bude video ponižavanje svog Vođe, prezreti pomisao da je takvo biće Božji Sin. Jovan je tražio i dobio dopuštenje za Petra da i on uđe.
U dvorištu su naložili vatru, jer je to bilo najhladnije doba noću, neposredno pred svitanje. Oko vatre okupilo se društvo i Petar je samouvereno zauzeo mesto među njima. Nije želeo da ga prepoznaju kao Isusovog učenika. Pomešavši se nehatno s mnoštvom, nadao se da će ga smatrati jednim od onih koji su doveli Isusa u sudnicu.
Međutim, kad je svetlost obasjala Petrovo lice, žena koja je bila na vratima, ispitivački ga je pogledala. Zapazila je da je došao s Jovanom, zapazila je izraz obeshrabrenosti na njegovom licu i pomislila da bi i on mogao da bude Isusov učenik. Bila je jedna od znatiželjnih sluškinja u Kajafinom domu. Rekla je Petru: »Da nisi i ti od učenika njegovih?« Petar je bio uplašen i zbunjen; pogledi ljudi iz ovog skupa odmah su se prikovali za njega. Pretvarao se da je ne razume, ali bila je uporna i nastavila da govori onima oko sebe da je ovaj čovek bio sa Isusom. Petar je osećao da joj mora odgovoriti pa je ljutito rekao: »Ženo! ne poznajem ga.« To je bilo prvo odricanje i pijetao je odmah zapevao. O, Petre, zar si se tako brzo postidjeo svog Učitelja! Zar si se tako brzo odrekao svoga Gospoda!
Ulazeći u sudsku dvoranu, apostol Jovan nije pokušavao prikriti da je Isusov sledbenik. Nije se pomešao s grubom gomilom koja je ružila njegovog Učitelja. Njemu nisu postavljali pitanja zato što se nije lažno predstavljao i tako učinio sebe sumnjivim. Potražio je jedan skroviti kut u kome ga gomila ne bi mogla zapaziti, ali da bude što bliže Isusu. Ovde je mogao da vidi i čuje sve što se zbivalo na suđenju njegovom Gospodu.
Petar nije želeo da ga prepoznaju. Čineći se ravnodušnim stupio je na neprijateljsko tlo i postao lakim plenom iskušenja. Da je bio pozvan da se bori za svog Učitelja, on bi bio hrabar vojnik; ali kad je prst prezira uperen na njega, pokazao se kao kukavica. Mnogi koji ne ustuknu u aktivnoj borbi za svoga Gospoda, odriču se svoje vere kada su izloženi podsmehu. Druženjem s onima koje bi trebalo izbegavati, stupaju na stazu iskušenja. Pozivaju neprijatelja da ih kuša pa su navedeni da kažu i učine ono u čemu pod drugim okolnostima nikada ne bi skrivali. Hristov učenik koji u naše vreme prikriva svoju veru iz straha od stradanja ili sramote, odriče se svoga Gospoda isto tako stvarno kao što je to Petar učinio u sudskom predvorju.
Petar se trudio da ne pokaže nikakvo zanimanje za suđenje svom Učitelju, ali njegovo srce grčilo se u boli kad je čuo surovo podrugivanje, i zlostavljanje koje je On podnosio. Više od toga, bio je iznenađen i ljutit što je Isus, podnoseći takvo postupanje, ponižavao sebe i svoje sledbenike. Da bi prikrio svoje prave osećaje, nastojao je da se pridruži Isusovim progoniteljima u njihovim neprikladnim dosetkama. Ali njegova pojava nije bila prirodna. Lažno se predstavljao, pa iako je težio da razgovara kao da ga se to ništa ne tiče, nije mogao obuzdati gnev zbog zlostavljanja kojim je obasut njegov Učitelj.
Pažnja je i po drugi put skrenuta na njega i ponovo su ga osumnjičili da je Isusov sledbenik. Sad je s kletvom izjavio: »Ne znam tog čoveka.« Pružena mu je još jedna prilika. Nakon jednog sata, prvosveštenikov sluga, rođak čoveka kojem je Petar odsekao uho, upitao ga je: »Ne videh li ja tebe u vrtu s njim?« »U istinu si od njih; jer si Galilejac i govor tvoj te izdaje.« Na ovo se Petar razljutio, Isusovi učenici bili su zapaženi po čistoći svoga govora, pa se Petar, da bi potpuno obmanuo one koji su ga ispitivali i opravdao svoju ulogu koju je preuzeo, s kletvom i zaklinjanjem sada odrekao svoga Učitelja. Pijetao je opet zapevao. Petar ga je tada čuo i setio Hristovih reči: »Noćas dok dvaputa pijetao ne zapeva tri puta ćeš me se odreći.« (Marko 14,30)
Dok su ponižavajuće zakletve još bile na Petrovim usnama i kreštavi poj pijetla još uvek odjekivao u njegovim ušima, Spasitelj se okrenuo od namrštenih sudaca i pogledao pravo u svog jasnog učenika. Istodobno Petar je usmerio svoj pogled prema svom Učitelju. Na tom blagom licu čitao je duboko sažaljenje i bol, ali na njemu nije bilo nikakve ljutine.
Izgled tog bednog, napaćenog lica, tih drhtavih usana, taj pogled pun sažaljenja i praštanja probo je njegovo srce kao strela. Savest se probudila. Pamćenje je živnulo. Petar se setio kako je samo pre nekoliko sati obećao da će sa svojim Gospodom poći u zatvor i smrt. Setio se svoje žalosti kad mu je u gornjoj sobi Spasitelj rekao da će Ga se odreći tri puta te iste noći. Petar je upravo izjavljivao da ne poznaje Isusa, ali je sada, duboko ožalošćen, shvatio koliko ga je njegov Gospod dobro poznavao i kako je pravilno čitao njegovo srce, čiju prevarnost ni sam nije ni sam nije poznavao. Plima uspomena obrušila se na njega. Spasiteljeva nežna milostivost, Njegova ljubaznost i dugo trpljenje, Njegova nežnost i strpljenje prema zabludelim učenicima – setio se svega toga. Setio se opomene: »Simone! Simone! evo vas ište sotona fa bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane.« (Luka 22, 32) Razmišljao je s užasom o svojoj nezahvalnosti, svojoj dvoličnosti, svom krivokletstvu. Još jednom je pogledao svoga Učitelja i video jednu zločinačku ruku podignutu da Ga udari po licu. Nesposoban da dalje podnosi taj prizor, skrhana srca izjurio je iz sudnice.
Hitao je u samoću i tamu, ne znajući i ne brinući se kuda. Najzad se našao u Getsimaniji. Prizor od pre nekoliko sati oživeo je u njegovim mislima. Napaćeno lice njegovog Gospoda, umrljano krvavim znojem i zgrčeno od boli, pojavilo se pred njim. S gorkim kajanjem setio se da je Isus plakao i bio na molitvi sam u velikoj duševnoj patnji, dok su oni, koji su se trebali ujedniti s Njim u tom času iskušenja, spavali. Setio se Njegove svečane opomene: »stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« (Matej 26,41) Opet je postao očevidac prizora u sudskoj dvorani. Za njegovo ranjeno srce pravo mučenje bila je spoznaja da je dodao najteže breme Spasiteljevom ponižavanju i boli. Na istom mestu na kojem je svome Ocu Isus izlivao svoju dušu u samrtnoj borbi, Petar je pao na svoje lice i poželeo da umre.
Spavajući kad mu je Isus naložio da straži i da se moli, Petar je pripremio put za svoj veliki greh. Svi učenici pretrpeli su veliki gubitak zato što su spavali u tom kritičnom času. Hristos je znao teško iskušenje kroz koje su trebali proći. Znao je koliko će Sotona raditi da umrtvi njihove osećaje da bi ostali nespremni za iskušenje. Zato ih je opomenuo. Da su ti trenuci u vrtu provedeni u straženju i molitvi, Petar se ne bi prepustio uzdanju u svoju slabu snagu. Ne bi se odrekao svoga Gospoda. Da su učenici stražili sa Hristom u Njegovoj samrtnoj borbi, bili bi pripremljeni da budu očevici Njegovog stradanja na krstu. Razumeli bi donekle prirodu Njegove neuporedive patnje, Njegovu smrt i Njegovo vaskrsenje. Usred mračnog trenutka najvećeg iskušenja, neki zraci nade rasvetlili bi tamu i poduprli njihovu veru.
Čim je osvanuo dan, Sinedrion se opet sastao i Hristos je ponovo uveden u većnicu. On je proglasio sebe Božjim Sinom, pa su ove Njegove reči upotrebili kao optužbu protiv Njega. Ali Ga nisu mogli osuditi zbog toga, jer mnogi od njih nisu bili prisutni na noćnom zasedanju i nisu čuli Njegove reči. Znali su da rimski sud u njima neće naići ništa što bi zasluživalo smrt. Međutim, kad bi svi mogli ponovo čuti s Njegovih usana te reči, postigli bi svoj cilj. Njegovu tvrdnju o mesijanstvu mogli bi protumačiti kao buntovnu političku tvrdnju.
»Jesi li ti Hristos?«, govorili su, »kaži nam.« Ali Hristos je šutio. Nastavili su Ga obasipati pitanjima. Na kraju svečanim glasom punim tuge odgovorio je: »Ako vam i kažem, nećete verovati. A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti me pustiti.« Ali da ne bi imali nikakvog izgovora, dao je svečanu opomenu: »Otsele će sin čovečij sediti s desne strane sile Božije.«
»Ti li si dakle sin Božij?«, jednoglasno su Ga upitali. Rekao im je: »Vi kažete da sam ja.« Povikali su: »Šta nam trebaju više svedočanstva? jer sami čusmo iz usta njegovih.«
Tako, po treći put osuđen od jevrejskih vlasti, Isus je trebao da umre. Sve što je sad bilo potrebno, mislili su, bilo je da Rimljani potvrde ovu presudu i da Ga izruče u njihove ruke.
Tada je nastupio treći prizor zlostavljanja i ruganja, puno gori od onoga koji je doživeo od neuke svetine. To se odigravalo u prisustvu i uz suglasnost sveštenika i poglavara. Iz njihovog srca iščezao je svaki osećaj sažaljenja i čovečnosti. Ako su njihovi dokazi bili slabi, i nisu uspeli ućutkati Njegov glas, imali su i druga oružja, takva kakva su u svim vekovima upotrebljavana da se ućutkaju heretici
– patnje, nasilje i smrt.
Kad su suci izrekli presudu Isusu, sotonski bes zahvatio je narod. Vikali su kao divlje zveri. Gomila je pojurila prema Isusu, vičući: »On je kriv, ubijte ga!« Da nije bilo rimskih vojnika, Isus ne bi doživeo da na Golgoti bude prikovan na krst. Pred svojim sucima bio bi rastrgnut na komade, da se rimske vlasti silom oružja nisu suprotstavile nasilju svetine.
Neznabošci su bili razljućeni svirepim postupanjem prema Onome protiv koga ništa nije dokazano. Rimski oficiri izjavili su da su Jevreji, donošenjem presude Isusu, prekršili pravo rimske vlasti i da je čak u suprotnosti i s jevrejskim zakonom osuditi čoveka na smrt na osnovi njegovog ličnog iskaza. Ovaj postupak doveo je do trenutačnog zastoja u procesu, ali jevrejske vođe bile su kao mrtve i za sažaljenje i za sramotu.
Ružeći Božjeg Sina sramnim izrazima, sveštenici i poglavari zaboravili su dostojanstvo svog poziva. Rugali su se Njegovom poreklu. Izjavili su da to što sebe lažno poglašava Mesijom zaslužuje najsramniju smrt. Najneobuzdaniji ljudi udružili su se u sramnom zlostavljanju Spasitelja. Mučitelji su Mu prebacili preko glave staru haljinu i udarali Ga po licu govoreći: »Proreci nam, Hristose, ko te udari?« Kad je haljina skinuta, jedan bednik pljunuo Mu je u lice.
Božji nađeli verno su bilježili svaki uvredljiv pogled, reč i delo učinjeno protiv njihovog voljenog Zapovednika. Jednoga dana ti nečasni ljudi, koji su ismejavali i pljuvali u Hristovo blago, bledo lice, videće to lice u slavi kako sija blistavije od Sunca.
